Svađanje …sa ljubavlju

Svi partneri se svađaju, ali posle svega, da li zaista rane zacele? Reči mudrosti terapeuta parovima koji često guraju svoje nesuglasice u stranu.

U poslednje vreme čujem istu priču od različitih parova koji su došli da razgovaraju sa mnom. Džen i Mirna su, na primer, radile na tome da ispeglaju neke nesuglasice koje su imale u svojoj petogodišnjoj vezi. ''Imale smo samo jednu manju svađu ovog vikenda," izveštava Mirna tokom naše terapije. Ona izgleda zadovoljno, ali njena parterka Džen ne izgleda srećno. Pitam je zašto. "Nismo ponovo vodile ljubav, " kaže Džen. Ona smatra da je razlog za to "nešto što je ostalo od sukoba." Ja želim da saznam da li su o tome razgovarale. "Ne", Mirna kaže," imale smo malo vremena, a želele smo da radimo nešto zabavnije. "

Čujem mnogo različitih verzija ove priče. Ostane često nešto posle svađe, čega se je teško posle rešiti. Džen i Mirna, kao i mnogi drugi parovi, ne žele da analiziraju previše, jer kako kažu, samo se još više stvaraju loša osećanja. "Svo to pričanje!" žale se one, "mi samo želimo da krenemo dalje i zaboravimo na to." Ispada da je ovo lakše reći nego učiniti.

Kada Mirna i Džen pričaju, shvataju da gađaju jedna drugu optužbama, kao pikadom, i zatim se zaglave u situaciji i nikog nema da ih izvuče. Kada su se osvrnule na svađu koja se desila za vikend, Džen priznaje da je odbila da vodi ljubav i da popusti Mirni, čak iako je Mirna izvela seksi uvertiru. Mirna to ipak nije zaslužila.

Svi mi znamo ovu situaciju. Prekinemo sa svađom, ali i dalje ostanemo udaljeni jedno od drugog. Krivica ili bol koje smo naneli jedno drugome je negde uklonjen, tako da možemo da nastavimo sa našim životima, i mi uspevamo u tome. Uspevamo da se dobro provedemo za vikend uprkos našem durenju, ali ne vodimo ljubav, a vođenje ljubavi je ono što nas zapravo zbližava.

Iz mog ličnog iskustva mogu da kažem da sam trošila mnogo vremena prolazeći kroz razmene ljutnje sa svojom partnerkom. U početku turbulentne veze sa partnerkom Kim, pre nekih dvadeset godina, bile smo zapanjene kada smo shvatile šta se desilo nakon što smo zaista razrešile naš sukob različitosti, kada smo po prvi put uspele da zaista sasvim razumemo ljutnju jedne prema drugoj i da oprostimo jedna drugoj. Lomljenje naših odbrambenih sistema je bilo gotovo čujno kao zid koji se ruši. Olakšanje je bilo kao dubok uzdah koji širi pluća, opušta mišiće i dopušta toploti da struji telom. Iznenada smo se setile uvažavanja koje imamo jedna za drugu, za našu ljubav. Šta je to što onda čini teškim da dođemo do tačke zaceljivanja posle sukoba?

Postoji jedna nemačka bajka o maloj devojčici koja ne može da prođe kroz kapiju magične bašte zato što ne zna reč "molim". Trebalo bi da postoji još jedna priča o ljubavnicima koji se svađaju i koji ne mogu da prođu kroz kapiju, zato što ne mogu da kažu "Izvini", ili "U pravu si" ili "Ja sam pogrešio". Ove reči su dečije jednostavne, momentalno ubedljive, a opet nedokučive kao i magija. Ukoliko čujem od moje ljubavnice da sam ja u pravi, da sam ja delimično u pravu, onda talas mog besa popusti i dozvoli mi da razmislim..."pa i ti si takođe u pravu." Da čujemo i da izgovorimo naglas da nas obadve jesmo u pravu učiniće da se razumemo i cenimo zbog onoga što jesmo, čak iako se ne slažemo oko svega.

Naučila sam da glasno izgovoreno žaljenje jeste nešto kao korišćenje mišića koje retko ili nikada ne koristimo. Potreban je trening. Da ponavljamo reči, osećamo ih, kao i da ih samo slušamo kako ih glasno izgovaramo ima zadivljujući efekat. Nepoznati čin deljenja krivice dolazi sa čudesnim olakšanjem da ste deo toplog središta ljudskog roda koji izgleda da je ... nesavršen. Umesto udaljavanja jedno od drugog u još jednom začaranom krugu srdžbe, mi iskušavamo ciklus zalečenja.
Često podsećam parove da nema veze ko je prvi započeo svađu i ko počinje proces koji se obično naziva "popuštanje". Popuštanje danas ima lošu reputaciju među ženama i trebalo bi da bude preimenovano zbog svog konteksta, to je jednostavno gest davanja. Davanje ima potencijal pozivanja na velikodušan gest zauzvrat. Za one parove koji naročito vode računa o fer pleju i jednakosti predlažem da se menjaju: ovaj put posle svađe, ja ću prva da priđem i da upotrebim magičnu formulu. Sledeći put je tvoj red.

Isceljenje je u ovom kontekstu sve u vezi sa komunikacijom, a ne o beskonačnom analiziranju. Ja volim da kažem parovima sa kojima radim koliko često sam morala da čujem od Kim "Zašto samo ne kažeš da ti je žao?", kada sam povredila njena osećanja. Moja reakcija "Zato što mi NIJE žao!" ili "Zato što moj otac takođe to nije mogao da kaže!", nije veoma produktivna komunikacija. Isto je bilo kada sam protestovala: "Zašto ja moram da budem prva koja će da popusti? Ti si započela!" Kada smo čule kako u našim svađama pričamo jedna sa drugom, kao grozna deca, shvatile smo da je većina naših obrazaca ponašanja poticala iz reakcija i obrazaca iz detinjstva. Ukoliko je detinjstvo uzrok toliko mnogo nevolja, mislile smo, onda bolje da to dete u nama i popravi problem.

Dale smo jedna drugoj imena za osobine u nama koje pobuđuju naše jogunaste, neposlušne dečije ličnosti. Umesto da koristimo "ti"govor, koji je uvek govor odraslih i potencijalno zapaljiv ("Ponovo si me povredila!"), obratila bih se jednoj od Kiminih ličnosti, malom biću nazvanom Njuška i rekla bih joj na primer: "Njuška se brecala. Njuška je bila loša, loša Njuška!" Sama činjenica da nismo jedna drugu oslovile lično imala je veliki efekat. To znači da je doza humora i praštanja korišćena u samom govoru. Jedna od mojih dečijih ličnosti je definisana kao dečko, i kada nisam u stanju da priznam da nisam bila pravična, lakše mi je da kažem: ''Njemu je žao. On je bio loš. Opet je to uradio!" Obično je Kimina rana istog momenta ublažena tako laganim komičnim priznanjem.

Mi možemo da pronađemo ohrabrenje u činjenici da nas kao par obično aktiviraju iste razlike među nama, opet i iznova. Na primer Kim ima potrebu za neograničenim, neobuzdanim izobiljem, dok moj temperament preferira izvesnu umerenost. Ovi obrasci se pokazuju svuda u našem životu, kada se svađamo koliko hrane da pripremimo za naše goste, koliko je biljaka potrebno za našu baštu, ili koliko knjiga možemo da držimo na policama. Jedan dan smo se šalile da će ova razlika biti ovekovečena na našem grobu: na Kiminom spomeniku (pored mog) će pisati "Više!", dok će na mom pisati "Dosta više!". Kada je ovaj obrazac prepoznat, nije potrebno puno vremena da se za njega pronađe duhovito ime ili etiketa, sa ciljem da se iskoči iz njega ...i da se svemu tome smejete.

Ponekad kada smo Kim i ja ljute jedna na drugu, jedna od nas iznenada kaže:"Oni su još uvek prijatelji, zar ne?" pitanje često propraćeno prijateljskim gurkanjem ili hvatanjem za ruku. Mogu čak da to kažem dečijim glasom, ali Kim obično odgovori: "Niko te ne želi!" kao neko grozno dete. Ovo uvek uspeva da me nasmeje tako da je molim " Da, oni ga žele, oni ga žele!" i pomerim se malo bliže. " Ko bi njega želeo? On je napast!", Kim gunđa. Ovaj veseo ton ton razbija lošu atmosferu i vrlo brzo čitava drama je prezaviđena.

Zaceljenje od svađa ne mora da traje dugo ukoliko koristimo jednostavne, dečije, magične "stvarčice" koje su nam na dohvat ruke. Za kratko vreme vratićemo se na to da se sviđamo jedno drugom, da vidimo jedan drugog kao drugare, prijatelje i za tren oka ponovo kao ljubavnike.

Advocate.com
[Februar 2008]