Šta se velom pokriva, a šta otkriva: Veo između tela i pogleda...

Bilo iz kog ugla gledano, fascinacija zapadnog sveta islamskim običajem nošenja vela već vekovima ne jenjava; naprotiv. U jeku diskurzivnih, ali i javnih debati koje se baziraju na tezi Semjuela Hantingtona u skladu s kojom „civilizacije" zapada i islama deli nepremostiv (odnosno „istorijski") kulturološki jaz, veo je uvek dobrodošla tema, razlog i meta međusobnih napada najrazličitije pozicioniranih zagovornica svega onoga što se podrazumeva pod zavodljivom odrednicom „ženskih prava" s jedne strane, i ne samo pristalica anti-zapadnjački orijentisane ideologije, već i na ne-, odnosno anti-liberalno demokratskoj ideologiji ustrojenih režima s druge. Slično velu, možda je i razmišljanjima o „demokratiji," „ženskim pravima" i „islamu" najkorisnije pristupiti odgovarajući na pitanja „kada," „kako," „gde" i „za koga". Mozaik odgovora kroz vekove i prostore otkrili bi koliko je neuniformna, raznolika, promenljiva i nejedinstvena slika tih pojmova, iskustava i stvarnosti koje su pod njima podrazumevane.

Sledeći kratak prikaz razmišljanja o velu nastao je kao posledica autorkinog gotovo dvogodišnjeg boravka u najbrojnijoj po broju muslimanskog, a četvrtoj po ukupnom broju stanovništva zemlji na svetu, Indoneziji, gde pohađa inter-disciplinarne doktorske studije iz oblasti religije i kulture (ICRS) pri Gadjah Mada univerzitetu u Džogdžakarti (Centralna Java). Autorka teksta nudi prikaz umesto statističkih podataka iz dva razloga. Prvi je nepostojanost statistike u zemlji koja se kotira u sam svetski vrh po nivou zastupljenosti državne korupcije. Uostalom, da je statistika u Indoneziji istorijski nestabilna pojava pokazuje i podatak da se do današnjeg dana ne zna broj ljudi postradalih u anti-komunističkim čistkama sprovođenim tokom 1965-66., gde se procene kreću od 200 000 do 1 000 000, ili više, ubijenih/nestalih. Drugi razlog je pokušaj da umesto brojki, tekst ozvuči glasove žena koje veo nose, ili se na to pripremaju, s idejom da se pojedinačna iskustva, onako kako su refraktovana kroz autorkinu prizmu, ponude na uvid čitateljstvu za koje je sticanje takvih iskustava višeznačno predaleko. Iza svega, neosporno, stoji neskrivena agenda koja nalaže da se u debate o „islamu" i „ženskim pravima" vezano za upotrebu vela stavi akcenat na pozicioniranost. Otuda pitanja „gde," „kako" i „za koga"...

Današnja Republika Indonezija je najveća ostrvska zemlja u kojoj živi preko 250 miliona ljudi, od kojih većina (preko 90 odsto po nekim navođenjima) sledi muslimansku veroispovest. Da „islam" ovde podrazumeva različite prakse i ideologije za različite ljude i žene postaje dovoljno jasno i na osnovu letimičnog pogleda na praksu pokrivanja velom. Rastući broj Muslimanki glavu pokrivaju lokalno dizajniranim „džilbabima;" ima i onih koje preko temena nonšalantno prebacuju gotovo prozirnu tkaninu poznatu pod imenom „krudung;" ponekad, mada retko, sretne se i žena pokrivena od glave preko šaka do stopala, s uskim prorezom za oči; a postoji i mnoštvo žena za koje možete da saznate da su Muslimanke samo ako ih pitate za veroispovest jer ne postoji (odevni) znak koji ukazuje na veroispovest. Interesantno, pogotovo ako se uzme u obzir da je džilbab relativno nova društvena pojava u Indoneziji, gde je u upotrebu ušao tokom 1980-ih. Pre toga, većina Muslimanki ili nije pokrivala glavu u javnosti, ili je koristila krudung u specijalnim prilikama. Uz to, pre nešto više od jedne decenije, kako u državnim tako i internacionalnim kompanijama, kao jedan od uslova zapošljavanja žena bio je da ne koriste veo na radnom mestu. Danas je džilbab kako na poslu tako i van njega postao uobičajena pojava. Štaviše, uočljiva je suprotna pojava-danas postoje preduzeća koje uslovljavaju zapošljavanje žena nošenjem džilbaba.

Pomenuti Hantington razvija svoju tezu prateći sada već viševekovnu tradiciju teoretičara (i teoretičarki) koji/e razmišljaju, pišu i postmatraju svet kroz naočare orijentalizma. U svetu tako zamišljenih „sukobljenih civilizacija"-„islam" protiv „zapada"- pokrivene glave Muslimanki uvek iznova izazivaju pažnju, podozrenje i osudu javnosti u liberalnim demokratijama i zemljama koje o takvim sistemima sanjaju. Štaviše, neke od sekularno ustrojenih zapadnih zemalja, kao što su, recimo, Francuska i pojedini delovi Nemačke, zabranjuju upotrebu vela u školi-odluka koja se opravdava principom neprikosnovene odbrane ideologije privatnosti verskog opredeljenja i podređenosti verskih institucija državnim, odnosno državnog sekularizma. Na nekim dugim prostorima, koji nisu neminovno binarno suprotstavljeni ponuđenim modelima zapadne demokratije koliko su ustrojeni na ne-zapadnim društvenim modelima i praksama, šarenilo velova i pokrivala za glavu Muslimanki različitih kultura i podneblja opovrgava hantingtonsku crnu-belu sliku sveta, istovremeno ne poričući postojanje društava u kojima pokrivanje (samim tim i kontrola) ženskog tela u ime „jedinog istinskog" islama, baziranog na mizoginističkim tumačenjima Kurana, Hadisa i drugih spisa nedvosmisleno ima represivni karakter za žene. Tako je, recimo, u pokrajini Aćeh, koja je u Srbiji poznata kao oblast Sumatre pogođena cunamijem koji je odneo više od sto hiljada života pre nekoliko godina, na snazi šerijatski zakon koji nalaže upotrebu vela u javnosti-i to tako da obavezno pokriva ne samo kosu, već i vrat i bistu, kako se smatra da Kuran nalaže.

Na nedavnoj međunarodnoj konferenciji na temu „Globalizacija: Izazov i prilika za religije," održanoj u organizaciji ICRS-a u Džogdži, Lili Zakijah Munir, koja vodi Centar za demokratske i studije pesantrena (indonežanska muslimanska škola za studije Kurana na nivou osnovne/srednje škole) odbacila je predloge sagovornika da se u Indoneziji uvede šerijatski zakon na nivou države. Lili je obazložila svoj stav izjavom da njoj nije jasno na kakav model šerijatskog zakona se najglasniji među zagovornicima uvođenja šerijatskog zakona poziva, plašeći se da nije u pitanju opresivni model kakav je već primenjen u Aćehu, kome se ona oštro protivi. I sama odškolovana u pesantrenu, glave pokrivene džilbabom, Lili ilustruje ono što je autorka teksta uočila kao kvintesenciju razmišljanja o praksi pokrivanja Muslimanki u Indoneziji-umesto na veo, važno je koncentrisati se na ženu koja ga nosi. Kako je njeno nošenje džilbaba dobrovoljan i samosvestan čin, Lili ne pristaje da se u ime islama žena primorava na pokrivanje glave, vrata i biste.

U saradnji ostvarenoj s Centrom za ženske studije pri Državnom islamskom univerzitetu „Sunan Kaliđaga" u Džogdžakarti, autorka je kroz razgovore s aktivistkinjama Centra saznala da svaka od ovih žena, koje sebe smatraju islamskim feministkinjama, njih nosi džilbab isključivo kao društveni simbol svog verskog opredeljenja, odnosno kontekstualno. S druge strane, i za razliku od ovih visokoobrazovanih žena koje odbacuju mogućnost povezivanja nošenja džilbaba s „ispravnošću" nečije religioznosti, kamoli izjednačavanja nenošenja džilbaba s grehom, prosečno obrazovana Muslimanka na Javi danas veruje da nošenje džilbaba mora da bude u skladu, te tako i reflektuje, nivo pobožnosti i verske čistote žene koja ga nosi. Većina devojaka s kojima je autorka vodila razgovore ne oseća se spremnim za nošenje džilbaba, nadajući se da će jednog dana ipak postati dostojne tog, za njih očiglednog, simbola istinske i predane vere.

Iako „inicirana" u tajne i opasnosti orijentalizma pročitavši knjigu Edvarda Saida davno pre dolaska u Indoneziju, autorka je otkrila dugotrajnost procesa samo-rekonstrukcije, budući da je i sama odrasla u islamofobičnoj sredini. Kroz suočavanje s pričama Indonežanki o velu, autorka je osetila kako se velovi koji pokrivaju islam(e) u njenoj sredini odižu i otkrivaju drugačije stvarnosti i istorije. Setila se priča profesorke Arhitektonskog fakulteta u Beogradu o (namernoj) neistraženosti spomenika iz gotovo dvestogodišnjeg turskog prisustva u Vojvodini. Setila se i vapaja direktorke jednog od beogradskih arhiva o potrebi izučavanja brojnih napisa iz turskog perioda koji, neizučeni i zatureni, ćute o vekovima turskog boravka u današnjoj Srbiji. A s nevericom, besom i tugom pratila je nedavne demonstracije onih koji se i danas ponose pokušajima i ostvarenjima telesnog istrebljivanja Muslimana i Muslimanki, s velom ili bez njega. Za autorku ovog teksta, veo stoji kao znak sopstvenog stida zbog preovlađujućeg neznanja, nepoštovanja i straha koji rađa mržnju prema onima koji veo nose u sredini iz koje dolazi. Veo, i priča o njemu, otkriva ili pokriva tajne-u zavisnosti od toga i ko priča, ali i ko sluša.

Slično fotografijama koje prate ovaj tekst, u pričama o velu vrlo često se zaboravlja da ispod vela pre svega stoji telo koje ga nosi...

Ivana Prazić