www.gay-serbia.com |
Procena je da u Srbiji živi između 600.000 i 700.000 osoba seksualno okrenutih istom polu. Taj prosek od desetak odsto od ukupne populacije uklapa se u svetske trendove, ali za razliku od istinski demokratskog zapadnog sveta biti gej ovde podrazumeva život u getu, brojne oblike diskriminacije i pendrek komunikaciju sa ugroženim „muškarčinama".
Jedno
od retkih istraživanja seksualnih sklonosti koje je obuhvatilo i
homoseksualne, urađeno davne 1994, pokazalo je da su svaka treća žena i
svaki peti muškarac u Srbiji imali bar jedno homoseksualno iskustvo.
Prema procenama gej/lezbo udruženja i stručnjaka koji se bave ovim
pitanjem, broj onih koji su trajno okrenuti istom polu kreće se između
600.000 i 700.000. Doda li se tome da je predsednik Boris Tadić,
gostujući prošle godine na jednoj stranoj državnoj televiziji, našao za
shodno da pomene i seksualnu različitost i toleranciju prema osobama
drugačije seksualne orijentacije od njegove, mogao bi se steći utisak
da su Srbi rasterećen narod oslobođen predrasuda.
No, to je
velika zabluda. Homofobija caruje. a oblici diskriminacije množe se
brže nego udruženja koja pokušavaju da odbrane pravo na različitost i
na život dostojan čoveka.
Najdrastičniji primer
„prevaspitavanja“ domaće homoseksualne populacije bila je prva (i
poslednja) gej/lezbo parada 2001. godine, na Međunarodni dan ponosa
homoseksualno opredeljenih osoba. Stotinak aktivista našlo se tada u
obruču oko hiljadu neistomišljenika, muškaraca koji su bejzbol
palicama, uz grubo vređanje, rasturili skup. Povređeno je tridesetak
osoba, među kojima se našlo šest maloletnika i dva policajca. Umešali
su se i predstavnici crkve. Sveštenik Žarko Gavrilović gej paradu je
nazvao „zlom satanskim“ i „nastranošću koju treba osuditi i lečiti“.
Tadašnja politička elita ocenila je da se „ništa drugo nije ni moglo
očekivati na tadašnjem nivou političke i svake druge kulture“, a tek
nekolicina nevladinih organizacija oštro je osudila nasilje.
Od tada, umesto javnih skupova, homoseksualna zajednica svoj dan
obeležava konferencijama za štampu, saopštenjima i svođenjem godišnjih
računa da li su napravili makar mali pomak u svoju korist.
U zemlji Srbiji to se čini nemogućom misijom.
Istraživanje dnevnog lista „Politika“ i Agencije za ispitivanje javnog
mnjenja „Faktor plus“ o odnosu prema homoseksualcima, rađeno 2001,
pokazalo je tvrdokornu rigidnost i elementarnu neupućenost u problem.
Čak 76 odsto anketiranih ubeđeno je da je reč o bolesti odnosno
bolesnim muškarcima i ženama. Da može, svaki drugi ispitanik poslao bi
ih na bolničko lečenje i prekinuo bi svaki kontakt sa osobom koja
pokazuje sklonosti ka istom polu. Oni nisu poželjni ni kao komšije u
stambenim zgradama, a protiv legalizacije homoseksualnih veza je čak 85
odsto građana Srbije. Svaki četvrti anketirani smatra da javne skupove
seksualnih „izroda“ ne samo da treba zabraniti već i da homoseksualce i
lezbijke treba proterati iz Srbije, podržavajući i nasilje koje je
ispoljeno na gej/lezbo paradi iste godine.
Izopšteni iz
socijalne sredine, često i iz porodice, svi oni koji su spremni da
javno deklarišu svoje seksualno opredeljenje gotovo na svakom koraku
doživljavaju neprijatnosti. Repertoar diskriminacije je širok.
Kako je na svom sajtu objavila Gej-strejt alijansa, dvojici
homoseksualaca prošlog leta nije dozvoljeno da dobrovoljno daju krv.
Kada su, pre davanja, popunili upitnik u kojem ne postoje pitanja o
rizičnom seksualnom ponašanju, ali zato ima onih koji se direktno tiču
seksualne orijentacije davaoca, doktorka im je rekla da spadaju u
rizičnu grupu i da je lekarima izričito zabranjeno uzimanje krvi od
homoseksualaca. Takav je nalog dala načelnica Instituta za transfuziju
krvi Srbije, kršeći time sva etička načela i pravila lekarske
profesije, zakone Srbije, međunarodno pravo i stručni stav Svetske
zdravstvene organizacije. Naime, ova globalno referentna ustanova je
još pre 16 godina ukinula koncept rizičnih grupa i uvela standard
rizičnog seksualnog ponašanja, bez ulaženja u prirodu tog odnosa.
Ove slučajeve diskriminacije koji nisu usamljeni Alijansa je prijavila
Ministarstvu zdravlja, između ostalog i zbog toga što Institut za
transfuziju krvi Srbije neovlašćeno prikuplja podatke i pravi
evidenciju lezbijki, homoseksualaca i biseksualaca, kršeći jedno od
osnovnih ljudskih prava – pravo na privatnost. Reakcija Ministarstva je
izostala.
Grupa
za lezbijska ljudska prava „Labris“ tražila je zaštitu Svetske
zdravstvene organizacije, jer se Srpsko lekarsko društvo godinama
opiralo da zvanično potvrdi višedecenijski stav ove institucije da
homoseksualnost nije bolest. Etički komitet SLD pismeno im je objasnio
da to ne mogu da učine, jer „postoje mnoge kontroverze koje se odnose
na ovaj problem, kako u medicini, tako i društvu“. Tek nedavno Srpsko
lekarsko društvo je promenio svoj stav.
Udruženje za
promociju ljudskih prava seksualno različitih „Prajd“ javno je
progovorilo o slučaju mladića koji nije mogao da se upiše u četvrti
razred srednje škole, jer se saznalo da je gej kada je direktorka škole
insistirala da joj kaže zašto se odselio iz roditeljskog doma. Mladić
je iz kuće izbačen, a u školu se upisao tek posle intervencije visokog
komesara za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Do tada su i dotična
škola i Ministarstvo prosvete ostali gluvi i nemi na buku koju je ovim
povodom gej zajednica podigla u medijima.
Jedan od aktivista
„Kvirije“, organizacije koja se bavi pitanjima i afirmacijom prava i
kulture seksualnih manjina, nije mogao u bolnici da obiđe svog partnera
jer je to pravo po zakonu omogućeno samo članovima porodice, bračnim i
vanbračnim partnerima. On se nije uklopio ni u jednu od kategorija.
Analogno ovome, „Kvirija“ navodi i da homoseksualni parovi, budući da
im nije omogućeno da se venčavaju, ne mogu ni zajednički da konkurišu
za stambene kredite, niti da koriste bilo koja druga prava koja
proističu iz zakona o braku i porodici.
Budući da su i mediji
homofobični, često skloni da objavljuju tekstove pune netolerancije i
govora mržnje, pravo na različitost nije lako braniti ni pred sudovima
jer, kako svedoče aktivisti „Prajda“, teško dobijaju i pravnu pomoć od
etabliranih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Uz njih je jedino
Helsinški odbor koji zastupa homoseksualce i lezbijke pred sudovima u
Srbiji.
A kada je Centar za promociju prava seksualnih
manjina „Gayten“ namerio da iznajmi nekoliko bilborda u Beogradu za
promociju svoje kampanje „Zajedno različiti“, bez namere da propagira
homoseksualizam, agencija u čijem su vlasništvu ovi oglasni mediji
odbila je saradnju, ne želeći da se njihovo ime dovodi u bilo kakvu
vezu sa lezbijkama i homoseksualcima.
Da ta veza nije
poželjna, iskusile su političke partije koje su bile spremne da podrže
seksualnu različitost. Socijaldemokratska unija i Liga socijaldemokrata
Vojvodine jedine u svojim programima govore o zaštiti prava seksualnih
manjina, a SDU je jedina stranka koja je 2001. godine izašla sa
predlogom zakonskog regulisanja zajednice života osoba istog pola.
Javnost je bila zgrožena, stranka je žigosana kao „pederska“, kao i
njen lider Žarko Korać.
Pomenuti primeri ogoljene
diskriminacije i homofobije samo su vrh ledenog brega. Gotovo da nema
pripadnika seksualnih manjina koji na svojoj koži nije doživeo niz
neprijatnosti u susretu sa institucijama, socijalnim okruženjem i
porodicom.
Kako
svedoči Minja Erić, psihoanalitičar i terapeut, malo je roditelja koji
prihvataju svoje seksualno „obeleženo“ dete i pružaju mu podršku, bez
obzira na to kako se intimno osećali. Ima i neodlučnih koji ne znaju
kako da se postave, pa je i njima potrebna psihološka pomoć. Ali
najčešće očevi nisu u stanju da prihvate sinovljevu homoseksualnost i
neretko izjavljuju tokom psihoterapeutskih seansi da će pre ubiti i
sebe i dete nego da to prihvate.
Fizička nesigurnost
dominantno je osećanje, ali i jedan od najvećih problema pripadnika
seksualnih manjina u Srbiji. Brutalni, ničim ne izazvani nasrtaji na
homoseksualce i lezbijke su česti. Žrtve se nerado obraćaju policiji za
pomoć, iz straha od otkrivanja sopstvene seksualnosti, što bi im donelo
dodatne probleme. Nekažnjeno nasilje tako dobija društveni legitimitet.
Istraživanje o diskriminaciji seksualnih manjina, urađeno pre
tri godine pod okriljem nekoliko gej/lezbo organizacija, pokazalo je da
je dve trećine homoseksualaca i lezbijki doživelo nasilje zbog svoje
seksualne orijentacije. Ono koje je imalo elemente egzistencijalne
ugroženosti iskusilo je 24 odsto ispitanika, a većina njih život je
nastavila bez podrške porodice koja ih je odbacila, uskratila im
materijalnu podršku i izbacila ih iz doma.
Osim porodice,
najžešći protivnici homoseksualaca su desničarske, neonacističke i
paracrkvene grupe za koje se pretpostavlja da u okviru svojih
kompaktnih sredina kao zmija noge skrivaju sopstvene homoseksualne
sklonosti ili otvorenu homoseksualnost. U spoljnom svetu štite se
agresivnošću prema sebi sličnima jer bilo je i biće – napad je najbolja
odbrana.
Kako navodi nedeljnik „Vreme“, uzroci homofobije i
agresivnog odnosa prema seksualnim manjinama su raznoliki. Neki
stručnjaci ih vide u neznanju iz kojeg proističu i predrasude, drugi u
nesvesno prihvaćenim stereotipima. Psihoanalitičari su skloni da razlog
svedu na onu narodnu „svako se češe tamo gde ga svrbi“, objašnjavajući
netoleranciju samoodbranom od osećanja sopstvenih slabih tačaka,
odnosno latentnog homoseksualizma. Ima i mišljenja da je muška
homoseksualnost i u prošlosti i danas proganjana ne zbog verovanja u
njenu patologiju već zbog tradicionalnog povezivanja sa ženskim
osobinama koje ispoljava gej populacija.
Dominantne su
empatija, nenasilje, pacifizam, altruizam – istorijski i kulturološki
tretirane kao manje vredne, otuda i potiskivane kao nepoželjne kod
muškaraca, moćnih i dominantnih nosilaca svih društvenih zbivanja.
Minja Erić je već godinama zagovornik stava da gej populacija mora da
ima svoja prava, ista kao i svi drugi ljudi. Zbog institucionalog i
vaninstitucionalnog odbijanja društva da ih socijalno i zakonski
integriše u svoj korpus, postoji stalni antagonizam. Napetost koja se
stvara i održava često prerasta u političko pitanje nedostatka
demokratičnosti i uskraćivanja osnovnih ljudskih prava. Uz to,
društveni stavovi u patrijarhalnom društvu teško se i sporo menjaju.
Ali, po njenom sudu, nade ima, jer sudeći po njenim pacijentima pomaci
postoje. No, pitanje je da li ti mali iskoraci mogu da postanu i proces
stalnog napredovanja.
I dok se nemala zajednica seksualno
izopštenih i obespravljenih nada boljim danima, homofobičnu Srbiju čeka
ulazak u Evropsku uniju. Jedna od obaveza je i usvajanje zakona protiv
diskriminacije seksualnih manjina. Predlog zakona je sačinjen i kada ga
usvoji Vlada, ući će u skupštinsku proceduru.
Kada će se to desiti – ne zna se.
Ivan
i Tomas su zajedno gotovo dve godine. Ivan je student iz unutrašnjosti
Srbije, Tomas ugledni novinar iz Austrije. Njihove lične priče i
njihova zajednička priča možda najbolje odslikavaju gej život kod nas i
u svetu.
Bar kada je o potpisnici ovih redova reč, svaki
susret sa Ivanom i Tomasom je potpuno ispunjeno, prijatno vreme
provedeno sa opuštenim, obrazovanim i zanimljivim osobama. Tabu tema
nema, pa ni priča o njihovom najintimnijem životu ispričana je bez
zadrške i snebivanja. Ovaj par potiče iz sasvim različitih porodica i
sredina. Ivan je rođen u palanci na istoku Srbije, u porodici srednje
klase, Tomas u aristokratskoj austrijskoj porodici. Obojica su rano,
već u doba adolescencije prepoznali da su „na drugoj obali“ i nisu
imali iluzije da se nešto u toj orijentaciji može promeniti.
Šta su uradili sa tom samospoznajom? I kako su njihove porodice reagovale?
Ivan:
– Uticaj holivudske kulture bio je dovoljno jak da shvatim da biti gej
nije neki problem, ali jeste bio za sredinu u kojoj sam živeo. Slušao
sam prostačke i agresivne komentare o homoseksualcima. Reč „peder“
jedna je od najpogrdnijih u srpskom jeziku i bilo mi je jasno da nije
pametno da otkrivam svoje seksualno opredeljenje. A želeo sam da
pronađem nekog sebi sličnog. Preselio sam se u Beograd, no ni ovde dve
godine nisam ništa preduzimao – iz straha i nedostatka hrabrosti. Tek u
21. godini imao sam prvo seksualno iskustvo. Partnera sam pronašao
putem interneta. Ostali smo zajedno dve godine i sa njim sam počeo da
upoznajem ovdašnje gej krugove.
Mesec dana posle mog prvog
seksualnog iskustva otac mi je došao u posetu. Bio sam zbunjen, nisam
smeo da ga pogledam u oči. Insistirao je da mu kažem o čemu se radi,
ali nisam mogao. Pitao me je onda – jesi li narkoman? Odmahnuo sam
glavom. Drugo pitanje je bilo – jesi li peder? Potvrdio sam. On je
ćutao, ćutao i na kraju počeo da plače. Prvi put u životu. Rekao sam mu
– ako želiš da me se odrekneš, razumeću te. Kroz suze mi je odgovorio
da me i dalje voli kao sina i da me prihvata takvog kakav jesam. Bilo
je to za mene ničim merljivo olakšanje. Jedini uslov je bio da ne
kažemo majci. Ona ni danas ne zna da sam gej.
Tomas:
– Imao sam 14-15 godina kada mi je potpuno bilo jasno da me devojčice
ne privlače. Lično, nisam se ni tada, ni kasnije, nikada loše osećao
zbog toga. Potičem iz veoma liberalne porodice i roditeljima sam rekao
da sam gej u 17. godini, ali oni su već ranije to prepoznali,
pokušavajući da me preobrate. Moju glasno izgovorenu seksualnu
orijentaciju su oćutali, bez komentara. Nikada sa mnom nisu želeli
otvoreno da razgovaraju o tome i činjenicu da sam gej do današnjih dana
ignorišu. No, i ignorisanje šalje poruku. To je najgore rešenje, ali, s
druge strane, nisu na mene vršili nikakav pritisak, niti su me verbalno
osuđivali.
Što se prvih seksualnih iskustava tiče, nije mi
bio problem da nađem srodnu dušu. U Austriji se na homoseksualne odnose
gleda drugačije nego ovde.
Zahvaljujući svojoj profesiji
Tomas je bio u prilici da obiđe čitavu Evropu, jedno vreme živeći i
radeći i u Istanbulu. Kaže da se nigde nije susreo sa tako rigidnom i
homofobičnom sredinom kao što je srpska. Čak ni u Istanbulu, koji je
zahvaljujući multikulturalnosti i pretapanju brojnih uticaja veoma
liberalna sredina prema homoseksualcima.
Svoje seksualno
opredeljenje nikada i nigde nije krio i najradije bi za Prestup govorio
pod punim imenom i prezimenom, ali je svestan da to može da šteti
ugledu kompanije za koju radi. Kao izuzetno obrazovan čovek sa dva
fakulteta i na visokim pozicijama u kompaniji u kojoj radi, doživeo je
da ga srpski poslovni partner – ne mogavši drugačije da ga
diskvalifikuje – na javnom sastanku prozove kao „pedera“.
–
Biti drugačiji u Srbiji, bez obzira na to da li je reč o politici,
oblačenju, načinu razmišljanja ili nečem drugom – nije ni ugodno, ni
prijatno. Ovo je još uvek veoma konzervativna sredina, daleko od
pluralističke i tolerantne. Pitanje seksualnog opredeljenja deo je te
priče. Moji poslodavci znaju da sam gej i za njih je to moja privatna
stvar. Kada sam doživeo pomenutu diskvalifikaciju obratio sam se svom
šefu i pitao ga šta da radim ako se to ponovi. Dobio sam podršku i
odgovor da tako nešto svakako zvanično prijavim, jer je reč o
diskriminaciji koja se u mojoj kompaniji ne toleriše – kaže Tomas.
I Ivan je imao neprijatnosti.
– Iz čista mira sam pretučen ispred stana u Beogradu. Grupa mladića je
prepoznala da sam gej, dobio sam batine, a da ih ničim nisam izazvao.
Obratio sam se policiji, rekao razlog, ali se ispostavilo da je
birokratska procedura takva da nije bilo šansi da batinaši budu
uhvaćeni. Kada sam u Studentskoj poliklinici zatražio lekarsko uverenje
o povredama, rekli su mu da dođem za nedelju dana, jer ne mogu bez
načelnika da me pregledaju. Niko me ne može razuveriti da su namerno
izbegli svoju obavezu, jer sam i njima rekao da sam gej – kaže Ivan.
Dodaje da su mnogi homoseksualci doživeli slično iskustvo, ali da ga
nisu prijavili. Iz straha, sramote ili zbog svesti da ih niko neće
zaštititi.
Ivan je dobar poznavalac života u beogradskoj gej
zajednici, koja je, po njegovom mišljenju, veća nego što se misli. Kao
i u svakoj socijalnoj grupi, i u njoj postoje raslojavanja uslovljena
obrazovnim i socijalnim faktorima. Svaki sloj ima svoja mesta
okupljanja – kafiće, klubove, diskoteke, a oni najsiromašniji druže se
i partnere nalaze po parkovima, javnim toaletima ili na Adi Ciganliji.
Grupe su kompaktne, njeni pripadnici pomažu jedni drugima i to se,
naročito u krugovima obrazovanih i poslovno uspešnih, neopravdano
naziva gej lobijima. Ivan smatra normalnim da se poslovi sklapaju sa
osobama koje se poznaju i da je stručnost, kao i u svakoj drugoj
sredini, presudan faktor, a ne činjenica da li je neko gej ili ne.
Zvuči
neverovatno, ali Ustav SRJ iz vremena Miloševićeve vladavine bio je
liberalniji u pogledu prava seksualnih manjina nego Ustav Srbije
usvojen za vreme Koštuničine vlade.
Reč je o odrednicama koje definišu bračnu zajednicu.
U Ustavu iz doba Miloševića, u članu 29. stoji: „Brak i odnosi u braku
i porodici određuju se zakonom“, bez ulaženja u to ko čini bračnu
zajednicu. Ovim liberalnim stavom nije izričito odbačeno legalizovanje
istopolnih brakova.
U trenutno važećem, evropskom Ustavu,
kako političari vole da ga zovu, u članu 62. stoji: „Brak se zaključuje
na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim
organom.“ Time je nedvosmisleno stavljena brana istopolnim brakovima. U
vreme javne rasprave, pre konačnog uobličavanja Ustava, na stolu
njegovih kreatora bio je i liberalniji predlog pristigao iz Kabineta
predsednika Borisa Tadića koji je glasio: „Jemči se pravo na
zaključivanje braka na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika.“
Kod konzervativnog Vojislava Koštunice i njegovih istomišljenika
radikala – to nije prošlo.
Kada je reč o Zakonu protiv
diskriminacije, koji uključuje i zabranu diskriminacije na osnovu
seksualne orijentacije, njegov predlog je spreman. Urađen u saradnji
Službe za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije, Ujedinjenih nacija –
programa za razvoj, uz podršku Evropske agencije za rekonstrukciju. U
njegovom kreiranju učestvovala je i Koalicija protiv diskriminacije
koju sačinjavaju udruženja i organizacije seksualnih manjina. Budući da
je ovaj zakon u nadležnosti Ministarstva za rad i socijalnu politiku,
sada je na resornom ministru da ga predoči Vladi na usvajanje, a ako se
to desi, zakon će ući u skupštinsku proceduru.
Nije na odmet
ponoviti da je ovaj zakon deo korpusa sistemskih akata koje valja
usvojiti pre nego što dobijemo status kandidata za članstvo u Evropskoj
uniji.
Lidija Obradović
Izvor: magazin "Prestup"