www.gay-serbia.com |
Intervju sa Dušanom Maljkovićem za Reuters
Kakav je polozaj gej/lezbijske manjine u Srbiji? I kako se moze poboljsati?
To je vrlo složeno pitanje. Ako bih mogao da ponudim kratak
odgovor, odgovor u jednoj reči, onda bi to bilo -- "napreduje" (u
odnosu na ranije). Naravno, daleko je od toga da bude zaista dobar,
odnosno nismo blizu postizanja ravnopravnosti i ukidanja
diskriminacije.
Analiza štampanih medija, na primer, kojom se godinama unazad bavi
"Labris", grupa za lezbejska ljudska prava, pokazuje da ima sve više
tekstova koji se bave temom homoseksualnosti (povećana je, dakle,
vidljivost jedne marginalizovane grupe), sve je više afirmativnog
pristupa, ali i dalje ima senzacionalizma i homofobičnog izveštavanja,
kome su skloni tabloidi, pre svih "Kurir" i raznorazne varijacije na
tu, ne baš prijatnu, temu "pljuni i prodaj". Jedan od uzroka ovog
trenda jeste, s jedne strane, pojačana aktivnost samih gej organizacija
i njihovo insistiranje na medijskom prisustvu, na primer "kontroverzne"
grupe Kvirija". S druge, tu je kontinuirana edukacija novinara koje iz
godine u godinu sprovodi upravo "Labris", tako da su danas i sami
izveštači senzibilniji kada se bave temama alternativne seksualne
orijentacije.
To bi bio ujedno i jedan od načina promene -- obrazovanje.
Potrebno je što više distribuirati informacija o homoseksualnosti, jer
je to i dalje tema o kojoj se relativno malo zna. Zbog toga mislim da
bi bilo dobro slediti modele država koje su po tom pitanju dosta
uradile, kakva je Holandija, na primer, koja u osnovnoj školi, na
primer, kroz bajke (princ se zaljubi u princa), upoznaje decu sa
postojanjem različitih seksualnih orijentacija u afirmativnom smislu.
Informacije takoše treba da budu dostupne i u nastavku školovanja, a
predmetni okvir već postoji, npr. kroz građansko vaspitanje, o
fakultetima da ne govorim.
Takođe, potrebna je politička promena tj. povećana senzibilnost
ključnih aktera političkog života, na čemu posebno radi Gej-strejt
alijansa, poznata i po predizbornom upitniku o gej pravima, podeljenom
predsedničkim kandidatima. Insistira se i na obrazovanju mladog
političkog kadra, kao i na donošenju anti-diskriminacionih zakona. U
nekim zakonima, kao što je onaj o univerzitetu ili medijima, odavno je
unesena odrednica seksualne orijentacije, što je dobar model za dalju
afirmativnu promenu pravnog okvira.
Sta je uzrok tolikoj homofobiji u Srba?
Ključni problem, po mom mišljenju, nije pravna neravnopravnost,
nepostojanje specifične odrednice u novom Ustavu koja zabranju
diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije i sl. (mada je i to
veoma važno i žalosno je to što je propuštena prilika da Srbija dobiej
jedan od najliberalnijih ustava na svetu), već diskriminacija na
društvenom nivou, ideološka po svojoj prirodi, koja počinje od
porodice, ide dalje kroz zvanično školovanje i kroz neformalno
druženje, a to je "prihvatljiv mržnja" upravo prema homoseksualcima --
izraz kao što je "peder", još uvek nabijen negativnim značenjem, dobar
je primer. Kada vas neko označi na taj način, vi ste "dno dna" -- čini
mi se da i dalje ne postoji gora uvreda. Ostaje, naravno, nejasno zašto
je to tako, jer je reč i dalje o moralnoj "tabu-temi": svi znaju da je
biti peder nešto loše, ali većina ne zna da objasni zašto ili koristi
uobičajene predrasude koje se povezuju sa ovim uvredljivim
označavanjem: bolesno, nastrano, odvratno. Mi znamo da se
homoseksualnost još od 1971. godine ne tretira kao poremećaj u SAD, da
je to kasnije prihvatila i Svetska zdravstvena organizacija (SZO), da
je "istopola ljubav" uobičajena varijacija ljudske seksualnosti, ali
ove informacije imaju slabog uticaja -- ili ih nema u dovoljnoj meri
ili i dalje nisu u stanju da promene čvrsto ukorenjene predrasude.
Ne treba zaboraviti ni to da i dale živimo u izrazito
patrijarhalnoj sredini (što se polako menja), kao i da postoji velik
neformalni uticaj Srpske pravoslaven crkve (SPC) poznate po izrazito
tradicionalnom shvatanju seksualnosti i rodnih uloga.
Kakvo je vase misljenje o predlogu Zakona o diskriminaciji, sta mu fali (ako ista), da li ce poboljsati vas polozaj ili ne, da li pruza punu bezbednost svim marginalizovanim grupama ili ne?
Zakon o diskriminaciji tek treba da prođe raspravu, javnu, i onu u
Skupštini. Predlog je dosta dobar, on prati trend
zapadnoevropskog zakonodavstva i čini mi se da njegovo vreme dolazi,
naročito nakon pobede tzv. "evropske opcije" na predsedničkim izborima,
koja bi trebalo da ga podrži.
Problem koji ja imam sa predlogom je dvostruk. Prvo, reč je o
formalnim primedbama: u zakonu stoji "seksualno opredeljenje", a treba
"seksualna orijentacija". Mi se ne opredeljujemo, naši sekualni
afiniteti nisu u domenu slobodnog izbora, oni su konstruisani složenim
društvenim uticajima. Takođe, brkaju se pol i rod, pol kao biološka
odrednica i rod kao specifičan "performativ" izgrađen u odnosu na pol,
koji može biti "u skladu" sa standarnim rodnim ulogama (muškom i
ženskom), ali ne mora (transrodnost). Drugo, imam i "suštinske"
prigovore: odrednica o gej braku meni je problematična u onoj meri u
kojoj i svaki brak -- on da je više prava onima u braku nego onima koji
nisu u njemu, tako proizvodeći još jednu nejednakost. Ja bih se,
nasuprot ovom trendu, založio za ukidanje svih beneficija bračne
zajednice i njeno svođenej na formalnost koja ne doosi bilo kakve
privilegije. Takođe, insistirao bih da ne postoji posebna odrednica,
tzv. "zločin iz mržnje" tj. da se svi zločini jednako tretiraju, bez
obzira nad kim su izvršeni. Smatram da ona daje više privilegija
manjinama, a meni je cilj postizanje apsolutne ravnopravnosti svih
građana i građanki, bez obzira na njihova lična svojstva.
Van navedenog, čini mi se da je zakon dobar,a što je najvažnie,
podložan izmeni, a njime ću se svakako detaljniej baviti kada bude
katuelno njegovo usvajanje. Puna bezbednost, nažalost, ne može biti
garantovana nikakvim zakonom, pa ni ovim, ali se ona može ostvarivati
dugoročnom društvenom promenom koja vodi ka utopijskom društvu
oslobođenom svake diskriminacije, pa i homofobije.
Neki planovi za novu Gay Pride Paradu? Da li je uopste moguce izvesti nesto tako kod nas?
Planova uvek ima, pravo pitanje je da li su oni izvodljivi.
Obradovaću, za sada, sve homofobe: Prajda još skoro neće biti . Nemojte
me držati za reč -- nikada se ne zna, možda vas i (ne)prijatno
iznenadimo!
Šalu na stranu, posle iskustva 2001. godine koje je bilo izuzetno
brutalno i traumatično, ne postoji saglasnost na nivou samih
gej-lezbejskih organizacija da li prajd treba organizovati. Postoje
mišljenja da treba pokušati -- jedan od ideja bila je da se organizuje
u toku Evrovizije u Beogradu, manifestacije koja tradicionalno
zaokuplja pažnju upravo homoseksualne populacije. Takođe, mnogi
smatraju da je Prajd relikt jednog vremena koje je nedvosmisleno prošlo
-- on je nastao davne 1969. godine, kada je društvena situacija bila u
mnogome različita nego što je danas i predstavljao je radilani odgovor
na homofobiju. Danas je ta manifestacija skoro svuda u svetu svedena na
komercijalno-paradni šou program bez jasno artikulisane političke
poruke. U regionu postoji Prajd koji se svake godine održava u
Zagrebu, u kome učestvuju pojedinci i organizacije iz Srbije, i to je,
po mom mišljenju, sasvim dovoljno. Više od Prajda potrebno je
razmišljati o novim aktivističkim strategijam u 21. veku koje
podrazumevaju internet kao sredstvo emancipacije -- u tom kontekstu
sajt Gay-Serbia.com dobar je primer kreiranja virtualne zajednice koja
daje mnoštvo informacija o homoseksualnosti, ali i konkretne kanale
komunikacije za sve zainteresovane da razmene mišljenja, upoznaju se i
unaprede svoj privatni život. Takođe, treba promisliti i ideološke
temelje aktivističkog rada -- napustiti tzv. "politiku identiteta" koja
insistira na razlikama i preći na "politiku univerzalizma", koja kaže
da nije važno kakve ste seksualne orijentacije -- kada to više ne bude
nikog zanimalo, tj. kada prestane da bude faktor podele na
homoseksualce i heteroseksualce, sama osnova diskriminacije biće
ukinuta, pa nje, posledično, neće ni biti.
Dušan Maljković