Prelepe lezbejke, start!

Lepa Mlađenović je aktivistkinja lezbejskog pokreta već dvadeset godina, jedna od inicijatorki trećeg talasa feminizma u Srbiji, učesnica prve feminističke konferencije u socijalističkoj Jugoslaviji "Drug-ca" u Studentskom kulturnom centru, u Beogradu, 1978. godine i jedna od osnivačica Feminističke grupe "Žene i društvo". Ovog leta učestvovala je na Lezbejskom maršu (Dyke March) u San Francisku, zajedno sa Tijanom Popivoda, kao predstavnica lezbejskog pokreta u Srbiji. Ovaj događaj je neposredan povod za razgovor sa Lepom Mlađenović.- Lezbejski marš u San Francisku postoji kao institucija već šesnaest godina. Osam ekspertkinja organizuje ovu manifestaciju - dve su afroamerikanke, dve latinoamerikanke i četiri belkinje. U svakom organizacionom detalju vodi se politika eliminisanja bilo kog oblika diskriminacije, po bilo kom osnovu. Na primer, izlaganja smo poslale pre marša kako bi žene koje prevode na jezik gluvonemih, koje su i same gluvoneme, mogle da slede ono što budemo govorile. Marševi su činovi pobune za razliku od parada koje su svetkovine i spektakli.

Lezbejske i gej porodice
Ono što je pre trideset godina bilo teško i zamisliti, danas je realnost u mnogim zemljama. Istopolni brakovi su priznati u Kanadi, u dve države u SAD, a još nekoliko ih je odmaklo u procesu zagovaranja ovog prava. Strategija pokreta je da za deset godina izlobiraju zakon na nivou cele nacije SAD. U Evropi su parlamenti legalizovali istopolne brakove - što je veće pravo od istopolne zajednice - u Španiji, Holandiji, Belgiji, Velikoj Britaniji, Nemačkoj i od pre nekoliko dana i Norveškoj.Naša politika je: Porodica je tamo gde je ljubav, i to je prekid sa istorijom biološkog pojma porodice koji je nosio sa sobom sve moguće patrijarhalne represije i gušio ljude oba pola, a pogotovu žene. Fascinantno je kako sve što je napisano o porodici do pre desetak godina sada može da se arhivira ad akta, zauvek! Lezbijske i gej porodice su naša stvarnost, samo je pitanje dana kada će političari to prihvatiti, a plan je da za pet godina sve zemlje EU imaju legalizovane istopolne brakove - kaže Lepa Mlađenović.

San Francisko, pored Njujorka, ima veoma dugu tradiciju organizovanja gej lezbijskih parada.
- San Francisko ima tridesetogodišnju tradiciju organizovanja gej-lezbijskih parada. To se sve unapred zna - parada počinje u nedelju u deset sati, na njoj učestvuje oko pola miliona LGBTIQ osobe (lezbijke, gej muškarci, biseksualke, trans osobe, interseks osobe, queer), a podržava ih još milion ljudi koliko se slije u San Francisko tog vikenda jer to je prvorazredna svetkovina, danas već i događaj bitan za identitet ovog grada, čak i deo njegove turističke ponude. Ove godine parada je trajala dva i po sata. Moćna starterka u crnoj jakni zazviždi i vikne: "Prelepe lezbijke, start" i stotine motoristkinja okrene ključ i zagluši sve ostale zvuke u gradu. Prvih pola sata prolaze oko četiri stotine lezbijki na moćnim motorima, pa gej muškarci na vespama, pa mešana gej-lezbijska biciklistička ekipa. Potom su defilovali gejevi i lezbijke zaposleni u gradskoj administraciji, zatim policajci i policajke kojima su njihove policijske stanice dale dozvolu da mogu da se javno pojave u uniformi slaveći ljubav i svoju seksualnu orijentaciju, pa, vatrogasci, takođe, u uniformama, predstavnici različitih institucija: biblioteka, zdravstvenih institucija, sigurnih škola, medija... U povorci su u jednom momentu i gej-lezbijske porodice svih rasa, boja, godišta, sa balonima, kucama, lutkama, sa dve mame, dvoje tata... dva muškarca sa troje usvojene dece različitih rasa, dečak na ramenima tate sa malim transparentom, rukom ispisan, "Bio sam na venčanju moje dve bake".

Za Vas i Tijanu centralni događaj je bio Dyke March?
- On se održava u gradskom parku Dolores, u subotu, dan pre gej-lezbijske parade. Ove godine okupilo se preko četrdeset hiljada lezbijki, uglavnom iz Kalifornije, ali i iz čitave zemlje. Događaj počinje ženskom svirkom u parku i samo par kratkih govora koji nikad ne drže političarke, već lezbijke za koje organizacioni komitet odluči da njihov aktivizam i delo treba slaviti.

Govorili ste Tijane i vi?
- Da. Tijana je, između ostalog, rekla da u Srbiji ne postoje zakoni koji štite pravo na lezbijsku egzistenciju. Ja sam se osvrnula na vreme ratova i rekla da smo mi, lezbijke, naučile da treba da smo u antiratnom pokretu, da treba da sarađujemo, da se međusobno udružimo i povežemo sa feministkinjama, mirovnim aktivistkinjama, antifašističkim grupama...

U Severnoj Americi, uključujući Kanadu i Meksiko, ima dvadeset pet Dyke March-eva koji se organizuju sa idejom da osnaže lezbijke u njihovom izboru i doprinesu lezbijskoj vidljivosti. Jedan od slogana ove godine bio je: "Budi vidljiva! Uzmi energiju Lezbijskog marša dok osvajaš moć za sebe!" Kad će u Beogradu biti gej-lezbijskih parada?
- Kad većina građanki i građana u Srbiji odluči da je vredno slaviti ljubav, a ne smrt.

Danas

--------

Govor Tijane Popivode na Lezbejskom maršu u San Francisku
28. jun 2008.

Pozdrav, prelepe lezbejke!
Pravo da vam kažem, moja ljubavnica je predložila da vas oslovim kao seksi lezbejke. Bila je u pravu!

Veoma sam uzbuđena dok gledam vaša predivna lica, osećam ovu neverovatnu lezbejsku energiju, govorim pred vama ovog lepog dana, u ovom prelepom gradu. Hvala vam na upornosti, hvala što protestujete na ulicama toliki niz godina. Vaša vidljivost, nama, lezbejkama iz Srbije, daje snagu da stvaramo sopstvenu vidljivost. Sva vaša dostignuća nas osnažuju i daju nam saznanje o onome što je moguće učiniti.

Pitanje vidljivosti je pitanje naše lezbejske egzistencije.
U zemlji u kojoj živim, kao i na mnogim drugim mestima, vidljivost može značiti da njome rizikujemo svoje živote. Vidljivost može značiti da smo izložene uvredama ili prebijanju na javnom mestu. Ne postoje zakoni koji štite naše pravo da živimo lezbejsku egzistenciju, psihijatri i religijske vođe nas i dalje osuđuju i govore da smo bolesne. Sa homofobijom se susrećemo na svakom koraku koji načinimo.

Želela bih da vam pričam o strahu od vidljivosti, i da vam pričam o lezbejkama iz jednog manjeg grada u Srbiji – gde, kada žele da gledaju lezbejske filmove, one se zaključavaju u svoje sobe, dok su suprug, deca i unuci u drugim delovima kuće.

Jedan od načina stvaranja vidljivosti su svakako lezbejske/gej parade i lezbejski marševi. Evo nekih činjenica: u svim zemljama istočne Evrope, desnica je jaka, a nacionalizam i religijski fundamentalizam jačaju. U istočnoj Evropi ne postoje lezbejski marševi, a oni su retki i u ostatku Evrope. U pojedinim zemljama, LGBT parade ponosa ne postoje, jer ne postoje bezbednosni uslovi za njihovo održavanje. Postoje zemlje tzv. druge kategorije, u kojima se parade održavaju, ali uz ogromno prisustvo policije, najčešće iz specijalnih službi. Daću vam jedan primer – u Bukureštu, u Rumuniji, 24. maja ove godine je održana Parada ponosa u kojoj je učestvovalo oko 200 osoba, koje je štitilo više od 1000 policajaca. Na zemlje koje su bliže Evropskoj uniji se vrši pritisak da Parade ponosa prođu bezbedno, iako najčešće ne postoji dovoljno političke volje za tako nešto. Mi, aktivistkinje, imamo dilemu: da li treba da održavamo parade, da slavimo našu ljubav, kada su na ulici pored nas homofobični policajci. Šta bi to zapravo značilo? Takođe, važno je da se podsetimo da živimo u patrijarhalnom svetu, živimo kao žene i lezbejke, a to je težak zadatak. Mi žene bi naročito „trebalo“ da se bojimo vidljivosti. Vidljivost sa sobom nosi ozlede. Strah je glavna alatka patrijarhata, stvorena kako bi nas kontrolisala.

Zato je, za moju politiku i preispitivanje sveta, jako važno stvarati veze između feministkinja i lezbejki.  Sve lezbejske organizacije iz istočne Evrope su osnovale od strane feminističkih grupa, ali u svim zemljama nije bilo moguće izgraditi feministički pokret. U gotovo svakoj zemlji postoji bar jedna LGBT organizacija, ali lezbejske organizacije, ukoliko postoje, nisu dovoljno vidljive.

Lezbejke! Danas, sve zajedno delimo nešto veoma dragoceno. Ovo je moj plan: Hajde da ovaj dan završimo nekim novim saznanjima. Pogledajte oko sebe, pogledajte ženu ispred sebe. Pogledajte ženu iza sebe. Kakav je osećaj biti sa njima? Sada, pogledajte duboko u sebe, šta vam telo govori? Koji je dominantni osećaj ovog dana koji ćete poneti sa sobom? Ja osećam lepotu, ja osećam neverovatnu lezbejsku energiju – toplu i isceljujuću. Osećam uzbuđenje, moje srce i celo telo igraju.  Sve imamo neko saznanje i emocije koje ćemo poneti sa ovog marša, možemo ih zadržati i vraćati im se svaki dan – sutra, prekosutra, i svakog dana nakon toga, možemo se podsetiti snage koju nosimo u sebi.

I zapamtite, danas, sve zajedno stvaramo promene samim svojim prisustvom, u nama, za nas i za sve druge lezbejke na svetu. Danas, mi definitivno nismo nevidljive! Sačuvajmo ovu snagu za buduće dane!

Najzad, želela bih da podelim sa vama da je dolazak ovde, prisustvo na ovom maršu, dosta dugo bio moj san. Prethodnih godina, često sam sa svojim lezbejskim prijateljicama gledala video materijale sa lezbejskih marševa u SAD, naročito iz San Franciska. I gledala sam ih uvek iznova...

Volela bih da svoj govor završim divnim citatom, rečima koje sam čula u kratkom dokumentarcu koji su 2002. o Lezbejskom maršu u San Francisku napravile Keti Kejd i Džejn Kleland. Jedna od žena koje govore u ovom filmu, koja se zove Kim, zamenica šerifa San Franciska, je izgovorila ove divne reči:

Nadam se da ćemo nastaviti ovako zauvek
Jer nam je ovo potrebno
Želim da nastavimo dok ne postanem prašina u parku
Ali i dalje ću duhom biti tu.

Prevod: Majda Puača