Šah-mat, dEIVAN, 2005.

Dušan Maljković
KOLIKO FAŠIZMA?
nacrt, negde između dve vatre dva Slovenca

Pitanje koje je postavio Močnik zasnovano je na jednostavnoj konstataciji - iako su fašističke države poražene u II svetskom ratu, fašizam je kao ideologija nastavio da postoji. Dakle, nije pitanje da li on danas postoji, već u kojoj meri. Pri tome, ne treba ga lokalizovati na marginalne pro-fašiostičke i neonacističke bućkuriš-grupice, već njih koristiti kao simptom koji ukazuje na daleko ozbiljniji problem - koliko je fašističke ideologije inkorporirano u aktuelni društveni poredak i na koji način.

Pogled, dEIVAN, 2005.

Jedini mogući odgovor na to pitanje glasi - ma koliko fašizma da postoji, uvek ga je previše. Želeći da izbegnem moralističke konotacije prethodne sentence, naglasiću da zapravo minimum fašizma nigde i ne može postojati, već da on u svom ispoljavanju uvek-već ide do sopstvenih krajnjih konsekvenci. Danas, svake četiri seksunde neko umre od gladi, što na godišnjem nivou iznosi osam miliona, dok milijardu i po ljudi živi ispod granice bede, prema zvaničnim statistikama UN. Ropstvo, iako je formalno ukinuto, nikada nije inkorporiralo više radne snage. Skandalozna statistika ispoljava se u mnogim aspektima globalizacije, ukazujući nam da na tom mestu radikalne ekspoatacije treba tražiti avet fašizma, dakle u ekspanziji liberalnog kapitalizma na planetarnom nivou. Klasna podela sveta prenosi se i na domen rase - ''beli čovek'' je bolje plaćen i ima daleko viši standard od ''žutih'' i ''crnih''. Mnogi aspekti fašizma su i dalje aktuelni, ali ne kao nešto što je taj ideološki sistem ponudio izvorno a aktuelni prihvatio, već je pre situacija obrnuta - on je već postojeće aspekte diskriminacije pokupio od vremenski mu prethodećeg poretka, te interpretirao kroz nacionalnu tj. nacionalističku prizmu. Otuda i koncept arijevaca u Trećem rajhu, pervertiranog Ničeovog Übermansch-a, a danas američkog WASP-ovca. Stoga, biće da je fašizam nacional-lokalizovani liberalizam, onaj, koji ne može više da se ekspanduje spolja odnosno kolonijalno, već ka unutra, konkretno ka Jevrejima, njih pljačkajući umesto radnika afričke kolonije, na primer.

Growing, dEIVAN, 2005

Tako viden fašizam traži perverznjake na sopstvenoj teritoriji. Korespodencija, koju na ovom mestu uviđamo, između Jevreja i queer-osoba, osoba koje nije moguće jednostavno polno stratifikovati, i više je od analogije. Pre će biti da je reč o homologiji - gotovo istovetan tretman doživljavaju pripadnici trećeg roda u Trećem rajhu, odnosno svi oni ne-strandardne seksualne odnosno rodne ''orijentacije''. Da, to su svi oni nepodesni, homoseksualci, lezbejke, biseksualci, transvestiti, itd. čitava horda raznovrsnih pervertita koja je poremećena na telesnom nivou, te je ili treba vratiti u dihotomiju muško-žensko, ili pak konvertovati u heteroseksualnost (ili i jedno i drugo). Ironično, ophođenje prema homosekualacima u konc-logorima inspirisao je Hiršfild, pionir gej-emancipacije, svojom teorijom trećeg pola, te insistiranjem na tome da su istopolno orijentisani zapravo morfološki prelaz između muškaraca i žena, ''božanstveni'' androgini koji ne pripadaju ni jednoj ''krajnosti'' ponaosob. Započevši premeravanje telesnih specifičnosti homoseksualaca zarad prikupljanja potkrepljujuće evidencije za svoju teoriju, on je otvorio put ka brutalnim nacističkim eksperimentima, te smeštanju gejeva i lezbejki u registar telesnog atavizma i izopačenosti. Ne odjekuje li današnja genetska teorija homoseksualnosti upravo ovim, ne tako dalekim, morbidnim intencijama?

Mustra, dEIVAN, 2005

I dok se na ulicama Beograda pozivalo na pokolj pokličima ''Ubi, ubi pedera!'', dotle se na trgovima Berlina, nešto više od pola veka ranije, sličan poziv upućivao Jevrejima, koji su u okviru nacističke propagande prikazivani malim, zdepastim, deformisanih tela. Homoseksualci su danas u pogledu srbijanske javnosti percipirani kao bolesni, poremećeni, psihijatriski slučajevi, ali i usmereni protiv prirode i Boga samog. U tome vidimo razvoj fašističke ideje na ovom domenu - možda više njihova tela nisu odvratna, ali su njihove potrebe poremećene i to što rade sa svojim organima je odvratno koliko i nereproduktivno. (Slično, današnji rasizam ne zasniva svoju diskriminaciju na telesnoj razlici, koliko na kulturnoj - crnac nije više inferiorniji zbog manjeg mozga, nego zbog ''primitivne'' kulture iz koje potiče). Takođe, jasno je da muželožnici, npr., nikako ne mogu podržavati carstvo nebesko niti im vrata Raja mogu ikada biti otvorena - oni su grešni, grešni u svojoj ploti, u telesnoj želji koja je skroz-na-skroz invertovana. Bog je, kroz militantno svetosavlje, dodao još jednu, transcedentalno-teološku dimenziju osude.

	Ispod suknje , dEIVAN, 2005
	Family, dEIVAN, 2005

Performans pokušava da istraži odnos pervertiranog i mainstreama, većinske i manjinske seksualnosti odnosno rodne uloge, hiper-identifikujući se sa simboličkim mandatom fašiste, hipertrofirajući ga do dekonstrukcije. Ovakva, Lajbah-strategija, provocira efekat već viđenog, stvaljajući ga u lokalni kontekst, potražujući fašističku estetiku ne samo u ikonografiji Trećeg rajha, već pre u Srbiji, danas. U tome je njena inovativna snaga, jasno fokusirana na seksualnu odnosno rodnu ''izopačenost'' koja je u srcu zabrane patrijarhata, dovodeći ga na taj način u direktnu vezu sa fašizmom. Koliko je potonji nacionalan, toliko je, bez sumnje, i patrijarhalan, ali je istovremeno i više i manje od njihovog prostog zbira - on ukida ''poštovanje druge nacije'', prisutno makar deklarativno u svakom nacionalizmu, kao što ekscesne intervencije nad queer-personama preuzima kao sopstveno opšte, sistemsko mesto.

Fašizam je, dakle, vrhunac makar dvostruke netolerancije. Dalja analiza, usmerena na tranfromaciju ''klasičnog'' u savremeni fašizam, daleko prevazilazi okvir ovog teksta, te stoga i neće biti nastavljena. Vredi samo zaključiti da je odgovor na postojeći fašizam moguć i kroz umetničku praksu upravo posredstvom dovođenja do apsurda ove ideološke formacije, mada i dalje ostaje problematičnim efekat koji takva inscenacija provocira, pre svega - da li je ukazivanje na rastuće zlo dovoljno da se ono zaustavi? Verujemo da nije, odnosno da se fašizmu može samo radikalno revolucionarno suprotstaviti, dakle nasilno i bez obazrivosti naivnog humanizma. U tom smislu, svakako treba uzvikuti parolu koju i inkorporira performans - ''Smrt fašizmu, sloboda narodu!'', smerajući da kaže da je partizanski, militatni odgovor i dan-danas paradigma koja daje odgovor na pitanje tako se sa TOLIKO fašizma izlazi na kraj. Suprotno savremenim liberalnim predubeđenjima, uvereni smo da reaktuelizacija internacionalne komunističke borbe protiv fašizma, a ka ukidanju svih diskriminacija posredstvom ukidanja klasne razlike, ostaje jedini mogući odgovor. Uostalom, setite se mladog Marksa - niko nije slobodan dok svi nisu slobodni. Svaka diskriminacija povlači onu drugu i sa njom je inhrenetno vezana. Nećemo ostvariti gej-prava sve dok ima siromašnih, a transvestite neće prestati da ismevaju sve dok je rasizam aktuelan. I obrnuto.

Dakle, manje ljubavi, te posledično i više mržnje, kao što Žižek kaže, jeste hleb naš nasušni. Ili, da zaoštrimo stvar - nimalo ljubavi prema fašizmu. Čista mržnja. To je jedini odgovor.