www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
|
|
|
David
Leddick:
1920-1940: Istorijat fotografija muškog akta Slobodnije ponašanje i odevanje nakon Prvog svetskog rata, povukli su za sobom novo zanimanje za zdrava, ili barem atraktivnija, gola tela. Moda je ženama diktirala mršavije, ravno, dečačko telo. Bilo je potrebno dosta držanja dijeta i vežbanja da bi se nekad omiljena bujna viktorijanska prsa i kukovi stesali u novi pomodni oblik. Muškarci su naravno bili tu da daju primer. Vojnička obuka tokom rata naglašavala je potrebu za fizičkom spremnošću, pa su muškarci, vrativši se kući, nastavili da redovno održavaju dobru kondiciju. Odatle se rodila ideja da bi muškarci i žene trebalo da izgledaju podjednako zanosno i elegantno, kako obučeni tako i goli. Bilo je onih, kao što je Bernarr McFadden u Sjedinjenim Američkim Državama, koji su verovali da istinsko zdravlje počiva na tome da se bude razgolićen, što je više moguće. Rođen je nudizam. Sam McFadden je sopstvenim likom i telom krasio naslovnu stranu svog časopisa ''Fizička kultura'' (Physical Culture). Časopisi u Engleskoj kao što je ''Polet'' (Vim) koji je preimenovan u ''Zdravlje i učinkovitost'' (Health and Efficiency), a zatim u ''Zdravlje i snagu'' (Health and Strenght) objavljivali su gomilu prizora živahnih nudista. Ovakve časopise dobrim delom su kupovali oni koji niti su bili zainteresovani za zdravlje niti sopstvenu učinkovitost, već su pre hteli da vide gola tela. Ovakvi časopisi preteča su kasnijih erotskih magazina za heteroseksualne muškarce, kao i publikacija o kondiciji i fizičkoj kulturi, još uvek fascinantnih za ljude bez obzira na njihove seksualne sklonosti.
Oni koji su verovali u blagotvornost izlaganja svojih tela suncu i vazduhu okupljali su se već na razmeđi vekova i nazivali sebe naturistima. Među njima je bio i George Bernard Shaw, pisac. Ali fotografije nudističkih kolonija koje su počele da niču u Nemačkoj, Francuskoj i Skandinaviji bile su nešto novo. U očima zakona, časopisi koji su donosili ovakve fotografije mogli su se baviti samo zdravljem ili seksom - nezamislivo bi bilo da čine oba. Seks definitivno, u očima zakona, nije smatran delom zdravlja. Nemačka vojska dvadesetih godina, pak, smatrala je da golotinja može biti kako zdrava tako i osnažujuća. Major Hans Suren napisao je delo ''Muškarac i sunce'' (Der Mensch und die Sonne) u kome je izneo svoje poglede na važnost telesnog vežbanja i sunčeve svetlosti u formiranju snažnih tela. Nekim nemačkim oficirima ideja se dopala, pa su svoje ljudstvo bez odeće izvodili na vežbanje u prirodu, što je uključivalo i gologuzo jahanje neosedlanih konja kroz vodu.
Trend fotografisanja muških aktova u kontekstu zdravog tela nastavljen je radovima Josefa Bayera, Karlwillija Damma, Gerharda Riebickea, Kurta Reicherta i Herberta Lehmitza. Dve žene su radile isto, Ingeborg Boysen i Lotte Herrlich. Pored ovakve fotografije, koja nikada nije imala za cilj da veliča lepotu ili erotičnost muškog tela, bilo je i one koja je prikazivala gole muškarce slikane u ateljeu. Savremeni ples oslobodio je igrače od dosadnih baletanki i kostima, dok je sve više muškaraca u Americi prilazilo vodvilju. Ted Shawn i Ruth St. Denis poveli su plesnu trupu na turneju, među njima i mladu Marthu Graham, dok će Shawn kasnije uzeti kompletnu postavku muških igrača. Njihove tačke su bile spektakularne i egzotične, sa asocijacijama na Daleki istok ili američke Indijance, a Shawn je koristio svaku priliku da zbaci sa sebe odeću, dok je sa kolegama igračima iz trupe redovno pozirao fotografima nag, ili skoro nag. Gotovo da je postojala pomama za slikama golih plesača, uhvaćenih kao da nastupaju u egzoticnim igračkim numerama - a zapravo, bio je to samo izgovor da se svučeni muškarci dovedu pred objektiv kamere. Izgovora je svakako moralo biti, inače bi se kupci takvih slika mogli osećati razgolicenima. Ono što je verovatnije, bio je potreban izgovor za prodavce - ''Uzimam ove slike za sopstvenu pozorišnu zbirku, znate!''.
Filmovi i filmske zvezde u njima mogli su ponekad prikazati malo muške golotinje. Dvadesetih, Ramon Navaro se skinuo u ''Ben Huru'', dok su filmovi o Tarzanu u sebi sadržavali dobru dozu muževnih tela. Fotografija Johnnyija Weissmillera koju je Cecil Beaton slikao 1932. godine, veoma je senzualna, premda je Holivud pokušavao da sebe opere i cenzuriše delatnošću moralizatorske Haysove kancelarije (*neformalan naziv za Americko udruženje filmskih producenata i distributera - Motion Picture Producers and Distributors of America - telo kojim je od 1922. do 1945. predsedavao republikanac Will Hays, poznat po striktnim i konzervativnim pogledima na filmsku umetnost. Ovo telo je bilo toliko uticajno, da je moglo odlučivati o sadržaju i distribuciji svakog filma snimljenog u Hollywoodu tog doba. - prim. prev.) Tridesetih godina 20. veka desila su se dva prelomna trenutka na polju fotografije muškog akta. Prvi je bio ponovno radanje savremene fotografije kao umetnickog sredstva. Ipak, dok je u 19. veku postojalo zanimanje za fotografije nagih muškaraca kao preciznih uzoraka i modela za umetnike, čime su se smanjivali troškovi poziranja, sada je postalo jasnije da neke fotografije nastaju zato da bi izvesni muškarci mogli da uživaju u prizoru golih muških telesa.
Pojavom novih časopisa posvećenih fizičkoj kulturi, među prikazivanim modelima su bili i braća Ritter. U ponudi su bile serije manjih fotografija, koje su se mogle naručiti i poštom. Sama braća su bili zgodni, glatki momci, dobro građeni i na fotografijama uvek depilirani, sa brilijantinom u kosi i pomalo nauljeni. Obično su nosili sveprisutne pregače oko struka, mada su na nekim fotografijama prikazani potpuno goli spreda. Fred i William Ritter redovno su trenirali i bildovali u lokalnom njujorškom YMCA centru (*Young Men's Christian Association, udruženje mladih hrišćana koje promoviše fizičku kulturu i zdrav način života) i razvili posao slikajući se i razvijajući te fotografije u sopstvenoj mračnoj komori, da bi ih prodavali putem narudžbenica. Primerci u formatu 8x10 inča prodavani su za jedan dolar. Ovo je, uz poziranje, verovatno bio sjajan izvor prihoda u periodu Velike ekonomske krize tridesetih. Za to vreme, u Columbusu, država Ohajo, izvesni bilder Dick Falcon razvio je posao naručivanja slika putem pošte. Distribuirane slike prikazivale su mladiće iz njegove teretane dok vežbaju. On ih je lično fotografisao i razvijao te slike.
U Njujorku je radio Edwin F. Townsend koji je slikao gole glumce i sportiste. On je najpoznatiji po fotografijama Tonyija Sansonea, plesača i sportiste vanredno zgodnog i zapanjujuće dobro građenog. On sam je vodio teretanu u Njujorku gde su tokom godina vežbali mnogi mišićavi i privlačni muškarci. Drugi prelomni trenutak označio je rad Georga Platt Lynesa, premda su njegove fotografije uglavnom cirkulisale u uskom krugu prijatelja i poštovalaca. Lynes je došao iz Pariza, te je dobro profitirao kao modni fotograf u Njujorku zbog širokog kruga veza i poznanstava. Kao vrlo mlad, upoznao je Getrudu Stein i mnoge druge umetnike u Parizu, gde je pokušavao da se probije kao pisac. Na njegov fotografski rad u velikoj meri uticali su nadrealisti, umetnički pokret zasnovan na izmeštanju realnih objekata u carstvo snoviđenja. Mnogi njegovi uspeli muški aktovi smešteni su među neobicne oblike i predmete, koje je i inače koristio radeći modne fotografije. Zapravo, nakon snimanja, često bi nagovorio prijatelje ili neke zgodne mladiće da se skinu i slikaju na toj pozadini. Za neke svoje rane, eksperimentalne radove angažovao je i braću Ritter. Njegov asistent iz tog vremena, James Ogle, priseća se da je Lynes, videvši braću Ritter kako dolaze na slikanje u pregačama preko bedara, rekao: ''Momci, to vam ovde neće trebati. Mi koristimo senke.''. Neki od njegovih najintimnijih radova plod su rada sa braćom Ritter.
Tokom svoje karijere, koja se nastavila tokom četrdesetih i pedesetih, Platt Lynes slikao je na stotine muških aktova. Njegov rad primer je fascinantnog svetla i beskrajne inventivnosti. Jedina prilika kada su njegovi radovi sa golim muškarcima mogli videti bile su povremene izložbe, gde su muški aktovi bili pažljivo uklopljeni među ženske aktove i mnoštvo portreta slavnih. Veliki uticaj koji će imati na fotografe aktova doći će kasnije. Lynes je napravio niz fotografija baziranih na mitološkim predstavama, vraćajući se na stariji koncept prikrivenosti muškog akta s početka veka, kada je muška golotinja bila prihvatljiva jedino u klasičnom okruženju. Ove slike nisu izazvale preterano oduševljenje i samo se nekoliko pojavljuje u antologijama ovog majstora. U saradnji sa Lincolnom Kirsteinom, dugogodišnjim prijateljem i osnivačem Američke škole za balet, kao i nekoliko drugih plesnih trupa, koje će kasnije sve postati njujorški baletski ansambl, nastalo je puno vanrednih fotografija baletskih igrača. U fotografijama postavke ''Orfeja'', koju je priredio njegov prijatelj, Rus Čeličev, ima donekle nagosti među igračima, za šta treba zahvaliti uglavnom oskudnim kostimima.
Uspešni modni i pozorišni fotografi takođe su se okušali u aktovima - George Hoyningen-Huene u SAD i Evropi, Cecil Beaton i Angus McBean u Engleskoj, Raymond Voinquel u Francuskoj i Amerikanac u Parizu, Man Ray. Nemački umetnik Herbert List u Grčkoj je radio predivne studije u eksterijeru. Napredak koji je ostvaren tokom dvadesetih godina XX veka u muškim aktovima, donekle je usporen u tridesetima. Časopisi poput ''Snage i zdravlja'', ''Muškarac sutrašnjice'' i ''Lepo telo'' možda su i imali iskrene čitaoce, ali su uglavnom ipak bili opravdanje za prikazivanje homoerotske fotografije. Ipak, nešto se, osim Drugog svetskog rata, polako zakuvavalo
i zanimanje za gole muškarce bez lažnih izgovora bivalo je sve
veče, ali takvi prizori tek je trebalo da zaokupe oko i pažnju
javnosti. Preveo: Vlada T.
+ Preporučujemo |
