Wilhelm Von Gloeden, 1900.

Prve dve decenije dvadesetog veka razlikuju se znatno u karakteru. U godinama do 1910., svet se kretao sličnim ritmom kao u celom prethodnom stoleću. Premda su automobili, električna struja i telefoni sve više postajali uobičajeni, običaji i svetonazori ostali su istim kao i nekoliko decenija ranije. Muškarci i žene i dalje su bili zakopčani do grla, utegnuti i strogi.

Fotografije Njujorka na razmeđu vekova pokazuju ljude odevene većinom u crno. Gospoda je nosila dugačke kapute i formalne šešire, dok su dame bile zarobljene u suknjama do zemlje, dugim rukavima i neobično velikim šeširima - čak i po najgorem letnjem suncu. Crne senke, kao i njihova odeća prate ih dok se tako zlopate u vrućini i omorini. Kako su samo šokantne, a opet privlačne, morale biti fotogragije nagih tela. Barem je neko, negde, bio prijatno raskomoćen!

	Wilhelm Von Gloeden, 1900.

Dok je visoko društvo bilo preokupirano priređivanjem otmenih vrtnih zabava, okrećući pogled dalje od tenzija koje su se gomilale na sve strane, slikati muške aktove bilo je moguće samo premeštanjem modela u neku daleku, bajkovitu zemlju. Ovo je upravo ono što je baron Wilhem von Gloeden radio uspešno i temeljno na Siciliji.

Baron Gloeden je rođen 1856. godine i poživeo je sve do 1931. U svojim dvadesetim dospeo u sicilijanski gradić Taorminu, u nadi da će mu blaga klima pomoći da izleči tuberkulozu, što se zbilja i desilo. Ipak, u međuvremenu je potrošio porodični imetak i bio je primoran da pronađe nekakav posao. Njegov rođak, Wilhem von Pluschow radio je u Napulju kao fotograf, pa je Gloeden odlučio da okuša svoju sreću u Taormini, baveći se komercijalnom fotografijom. Uskoro, baron je srećno spojio svoje zanimanje za fotografiju sa svojim ne manjim zanimanjem za dečake. Dok je fotografisao panoramu Sicilije i njenih spomenika, počeo je da oživljava prizore života u antičkoj Grčkoj, tako što je svoje imaginarne svetove na fotografijama ispunio golim dečacima.

Guglielmo Pluschow, 1900.

U to doba potiskivanja i sputanosti, zanimanje za klasiku je moglo biti prihvatljivo. Kao što će se pokazati, prikazivanje golotinje moralo je uvek biti kamuflirano nekim drugim motivima, pa je Gloeden u svojim rekreacijma grčke prošlosti posegnuo za mladim muškarcima koji okolo hodaju goli. Staro grčko shvatanje da zreliji i stariji muškarac pomaže mladiću u sazrevanju bila je vrlo privlačna za prikrivene homoseksualce tog vremena.

Sasvim je sigurno da je bilo odnosa između muškaraca iste dobi i društvenog statusa, kao što je recimo veza između Sherlocka Holmesa i njegovog pomoćnika, doktora Watsona, ali većina istopolno orijentisanih muškaraca s početka veka činilo se da više voli odnose sa mladim dečacima. Gloedenove fotografije sanjivih i ne baš izuzetno privlačnih sicilijanskih dečaka bile su zato mnogima po ukusu. Baron je prodavao svoje radove putem narudžbina i bio vrlo uspešan u tome. Da interesi njegovih klijenata nisu bili samo filantropski, vidimo po samim slikama na kojima se penisi dečaka vide sasvim jasno. Očigledno je da su mnogi od modela za poziranje birani upravo zbog veličine svojih udova. Svakako bi bilo zanimljivo znati kako je baron fon Gloeden prikazivao svoje radove potencijalnim mušterijama, uglavnom turistima koji su bili na uobičajenom proputovanju kroz Italiju i Siciliju. Imao je nekoliko nivoa odabranog materijala, među kojima su neki radovi bili na ivici tvrde pornografije.

	Guglielmo Pluschow, 1900.

Istovremeno je njegov rođak u Napulju, Wilhem Pluschow, poznat još i kao Giglielmo radio na sličnim temama, pa je nekad teško utvrditi autorstvo fotografija, budući da mnoge nisu potpisane.

Italijanski fotografi kao što su Gaetano d'Agata, Vincenzo Galdi i A. Calavas ubrzo su krenuli sličnim stopama. Njihov rad je nagovestio ono što će kasnije biti standard u muškoj pornografiji - mnogo mišiča i penis kao centralni deo slike.

Drugi nemački fotograf, Artur Schulz bio je izgleda pod uticajem Gloedenovog rada, ali nije stavljao svoje modele u kontekst klasike. Takođe je radije birao zrele, dobro građene muškarce nego mlade dečake. Na razmeđi vekova, Schulz je bio prvi koji je iskoristio zanimanje za sport kao opravdanje za slikanje golih muškaraca. Zgodni sportisti na njegovim slikama se rvu, sparinguju i čini se da uživaju u tome.

Muške aktove su radili i Nemac Hugo Erfurth, unoseći doduše nešto više artizma u slike, kao i Theodor Hey. U Francuskoj je radio Paul Pichier, a Frank Eugene Smith u Engleskoj.

	Arthur Schultz, 1900.

Ova vrsta "umetnickih" fotografija pojavljivala se pod tradicionalnim izgovorom obezbeđivanja modela za umetnika i medicinare. U Nemačkoj se 1906. godine pojavilo nekoliko tomova ovih fotografija, čiji je priredivac bio jedan od profesora anatomije na berlinskom univerzitetu. Uglavnom su prikazivale donekle nezgrapne muškarce u pozama antičkih statua. Golotinja spreda prikrivana je draperijama i pojasima, a modeli su uglavnom izgledali pomalo nesrećni zbog činjenice da poziraju goli napolju, za razliku od svojih uvek veselih i razigranih italijanskih kolega.

U Sjedinjenim Američkim Državama, fotograf Fred Holland Day koristio je podjednako religioznu i pagansku inscenaciju za svoje slike. Gole genitalije su kamuflirane senkama i udaljenošću od objektiva kamere, a sve njegove fotografije poseduju tu mekanu zamućenost, smatranu pomodnom u tom trenutku.

Sanjivi muškarci na njegovim slikama bili su u javnosti prihvaćeni kao umetnički rad, ali prikazavši sebe kao golog, mrtvog Hrista, prethodno se izgladnjujući do kosti, Day je izazvao javno gnušanje. Mrtav Isus je jedno, ali obnaženi Isus svakako je nešto sasvim neprihvatljivo u očima tadašnjeg društva, bez obzira što su ga umetnici vekovima ranije prikazivali golog, osim komada tkanine na bokovima. Očito, niko još nije bio spreman za obnaženog Hrista.

Druga dekada, nakon brutalnog kraja zlatne viktorijanske i edvardijanske epohe što ga je doneo Prvi svetski rat, označila je sveopšte oslabađanje od terora steznika. Muškarci su obukli uniforme i otišli u rat, žene su krenule u fabrike i bila im je potrebna praktičnija odeca. Ovo je uticalo i na ukus u fotografisanju. Rat je uskovitlao ljude sa obe strane rovova, oteo ih iz njihovih malih gradova i bacio u potpuno novo okruženje. Sada su bili mogući kontakti među različitim društvenim grupama, seks među muškarcima svakako dostupniji i lakši. Nedosanjani snovi su postali stvarnost i krutosti starog viktorijanskog sistema prsle su u param-parčad.

	Edward Weston, The bathing Pool, 1900.

U Americi se pojavljuje nova generacija fotografa, među njima i Imogena Cunningham. Ona je 1915. godine napravila seriju fotografija svog supruga, Roia Partridgea. Nekako nije bilo ni potrebe da ih nazove "Narcis" ili slično ovome, niti da ih smešta u kontekst antike. Premda donekle smerne, one su jednostavno iskaz divljenja prema savršenom muškom telu. Ove fotografije ne nose aluziju na homoseksualnost, ipak sasvim sigurno je mnogo muškaraca uživalo u njima, dakako i posle skandala koji je izbio nakon njihovog objavljivanja u lokalnim novinama.

Edward Weston, još jedan od novih američkih fotografa, takođe je stvarao dela koja su bila lišene potrebe da se pravdaju nekim "umetničkim" motivom. To su jednostavno bile slike nagih muških tela. Weston je polako napuštao raniju namernu zamućenost aktova, a njegov rad nagoveštava među prvima zaokret ka realizmu u prikazivanju muških tela.

Naravno, u narednim godinama još uvek ce biti potrebno pravdati prikazivanje nagih muških tela nekakvim smeštanjem u kontekst sporta ili zdravlja, tek, ideja da je moguće uživati u prizoru nagog muškarca polako je počela da se pomalja, iako isprva zastrašujuća. Pomisao da bi u tom istom prizoru mogle da uživaju žene bila je pak isključena.

Preveo: Vlada T.

Frank Eugene Smith, 1914.	Theodor Hey, 1900.

W.G. Hill, The Combat, 1918.	Vincenzo Galdi, 1900.

+ Preporučujemo

• Oslobađanje (prizora) nagog muškog tela u XX veku
• XIX vek: Istorijat fotografija muškog akta