John Lamprey, Malajski muškarac

Istinske odlike 19. veka postale su očite u godinama između 1830. i 1840. Industrijalizacija je stvorila novi tip čoveka. Aristokratija je smatrala, kao i u prethodnim vekovima, da je ispod časti baviti se "biznisom". Ali, bogatstvo koje su ubrzo krenuli da zgrću baroni čelika, železnica, nafte, gume, te brodovlasnici i drugi njima slični, uticalo je da se stavovi menjaju. Novac je bio vrlo ubedljiv argument, pa su ovi novoobogaćeni muškarci počeli da se žene plemenitaškim ćerkama i ubrzo formirali nove vladajuće slojeve.

Nepoznat autor, 1855.

Ovo je imalo neposredan uticaj na umetnost. Evropske umetničke zbirke bile su prepune prikaza golih žena u raznim ambijentima - u haremima, okovane na steni, nasukane na nekakvoj plaži, dok se pretvaraju da su boginje - dok, s druge strane, prikaza golog muškog tela gotovo da nije ni bilo. Muškarci koji su vladali društvom želeli su da vide svoje žene gole, pod maskom umetnosti, pogotovo u toj eri zakopčanosti do grla. Ali, posmatranje sopstvenog pola kao bespomoćnog, ili privlačnog, a da to nije bilo kroz prizmu novca i moći, postalo je tabu.

U ovom periodu, četvrtoj i petoj deceniji 19. veka, započelo je bujanje fotografije, pogotovo portreta. Rane dagerotipije davale su izokrenut lik, bez negativa i u samo jednom primerku. Međutim, njih su brzo zamenile staklene foto-ploče, koje su se mogle umnožavati. Umetnici su odmah uočili koliko ovo može biti korisna zamena za statične studijske modele i eksterijere. Ubrzo je krenulo štancovanje fotografija pejzaža, ulica i kuća, te naravno aktova. Aktovi su prikazivani u svim poznatim dramatično-herojskim pozama, uobičajenim za slikarstvo, dok su, kao i studijski modeli, ove slike zbilja otkrivale sve i malo toga ostavljale uobrazilji na volju. Većina kupaca je želela fotografije ženskih aktova za kućnu razonodu, a ne radi umetničkog nadahnuća. No, svakako je bilo i one klijentele koja je kupovala fotografije nagih muškaraca i uživala u njima.

	Nepoznat autor, Studija muškog tela

Stoga je tu istinsko ishodište muških aktova na fotografiji - u poziranju nagih modela u studiju umetnicima koji će kasnije to inkorporirati u svoja dela. Osim ovog izuzetka, muška nagost je rigorozno skrivana od očiju javnosti, sve do kraja 19. veka. Kao i sve drugo, uostalom, jer, čini se, nikada u istoriji ljudi sebe nisu toliko pokrivali odećom, kao tada. Žene su bile zatrpavane garderobom, slojevima odeće zapravo, koji su potpuno obmotavali žensko telo. Uparađene, natrontane, nakinđurene perjem, čipkama i volanima, dame 19. veka su bile pokretni izlozi za nove tkanine, obuću, galanteriju, šešire, šalove i sve ono što je zahuktala tekstilna industrija izbacivala na tržište.

Muškarci su nosili kapute, duge gaće, visoke čizme i cilindre, uz nezaobilazne štapove. Ukoliko ste želeli da izgledate ozbiljno u 19. veku, ono što ste oblačili ukazivalo je koliko ste uspešni u životu. Sve što ne biste kao muškarac stavili na sebe, dali biste svojoj ženi. One jedva da su se mogle kretati, utegnute u svoje korsete, tesne čizme i rukavice, noseći šešire koji su ostavljali slobodan pogled samo napred. Bili su to najočitiji simboli ženske podređenosti muškarcima.

Fred Holland Day, Ebony and Ivory

Dakle, ne samo da je muška golotinja bila skrivena, već je bila i opterećena gomilom tabua. Napoleonov sinovac, Napoleon III i carina Eugenie ohrabrivali su privredu i umetnost u Francuskoj tokom Drugog Carstva, pa su umetnici našli solidno uhleblje. Car je voleo ženske aktove i oni su postali gotovo sveprisutni na zidovima viših klasa. No, muških aktova nema nigde. Muškarci nisu voleli sebe da vide gole, a seksualna privlačnost nije bila integralni deo njihove poželjne društvene uloge. Oni su bili konzumenti ženske golotinje. Ono što bi se, pak, ženama svidelo nije ni smatrano odveć bitnim. A muškarci koji su voleli druge muškarce? Oh, užasa! U 18. veku, dva muškarca koja dele postelju činila bi time nestašluk u očima javnosti, ali takav stav je odavno bio pokopan.

U novom kapitalističkom svetu, novac je značio moć, a ta moć se morala nekako prikazati. Go muškarac je bez moći, a tek će 20. vek izmeniti ovu predstavu.

	Nepoznat autor, Kolekcija atleta

Već negde oko 1872. godine, Eadweard Muybridge odlučio se za naučni pristup modelima i tako stvorio prve radove koji su prikazivali nago muško telo nevezano za umetničko stvaralaštvo. Muybridge je razvio poseban postupak fotografisanja u zamrznutim kadrovima da bi posmatrao kretanje ljudi i drugih stvorenja. Njegova fotografija je otkrila da konj u galopu u nekom trenutku ima sve četiri noge u vazduhu, što je bila novost za slikare scena sa konjima koji su mislili da je tako nešto nemoguće. Za potrebe fotografisanja ljudi dok trče, skaču ili se rvu, Muybridge je insistirao da muški modeli budu goli. Da se primetiti da su ti modeli uglavnom zgodni i lepo razvijenih tela. Kao što će se vek kasnije pokazati na primeru dr. Kinsija, polje naučnog istraživanja često se formira iz ličnih interesovanja.

Filadelfijski slikar Thomas Eakins fotografisao je gole muškarce za potrebe kasnije izrade slika. Bio je generalno veoma zainteresovan za razodevene muškarce, a izgubio je profesuru zbog insistiranja da i devojke na studijama umetnosti crtaju muške modele bez pregača preko osetljivih delova tela. Na njegovim fotografijama, kao i na slikama, nema ničeg erotskog, tek, šest studenata se na njegov nagovor skinulo, da bi se goli rvali u šumarku, dok ih je on fotografisao, a to bi se u bilo kojem vremenu moglo smatrati ponešto neobičnom aktivnošću.

Muybridgeove studije ugledale su svetlo dana tek 1887., punih deset godina nakon što su nastale. Kao i kod Eakinsovih fotografija, taj nagoveštaj skandala koje su mogle izazvati, budio je interesovanje javnosti za njih, ali nauka im je davala duh uvaženosti i time pomogla da se malo gvirne na mušku obnaženost pred kraj veka.

	Wilhelm Von Gloeden, Bez naziva

Ipak, takve uvaženosti nije bilo oko barona von Gloedena, nemačkog aristokrate koji se nastanio na Siciliji. Baron je slikao lokalne mladiće u nameštenim prizorima antičke Grčke. Modeli su obično nosili pregače i sandale, ali nekad ni to. To niti su bile naučne studije, niti skice za platno - reč je o prvim umetničkim reprezentacijama muške nagosti u fotografiji.

Turisti koji su dolazili na ostrvo mogli su kupiti njegove radove. U Napulju, von Gloedenov rođak, Wilhelm von Pluschow, poznat i kao Guglielmo, pravio je slične fotografije, a tu si bili i drugi. Teško je zamisliti da su otmene dame sa velikim šeširima kupovale ovakva dela. Tržište je bilo samo za mušku klijentelu, za muškarce kojima se dopadaju muška tela.

	Vincenzo Galdi, Bez naziva

U Rimu, fotografi A. Calvas i Vincenzo Galdi ubrzo su počeli da slikaju gole muškarce, očito za isto tržište, ali bez antičke inscenacije. U Nemačkoj je to radio Theodor Hay.

Von Gloeden i njegovi sledbenici nisu radili ilegalno. Njihova fotografija je smatrana umetnošću, bliskom rafiniranim radovima Alma-Tademe na kojima figuriraju antička Grčka i Rim. Ipak, u to doba "ne pitaj i ne govori" (don't ask, don't tell) odnosa prema homoseksualnosti, prećutno se shvatalo da su najzagriženiji kupci ovakvih dela ipak istopolno orijentisani. Von Gloeden i drugi su započeli posao sa serijama ovih fotografija koji je bez prekida cvetao do Prvog svetskog rata.

Nepoznat autor, Eugen Sandow

Pred kraj 19. veka javio se i entuzijazam za bodibilding. Vežbališta su nicala na sve strane, a čak je i austro-ugarska carica Elizabeta vežbala zgibove u carskoj palati u Beču. Neizbežno, rodila se surevnjivost čije telo je lepše oblikovano. Mnogi su smatrali Nemca Eugena Sandowa za najzgodnijeg. On je zapravo bio dizač tegova, ali njegova plava kosa i dobar izgled, o dobro građenom telu da i ne govorimo, uskoro su privukli mase obožavalaca i obožavateljki. Veliki američki impresario, Florenz Ziegfild angažovao ga je za turneju po SAD, gde je Sandow postao zvezda. Obično je pozirao samo u sandalama i sa smokvinim listom. Navodno su okolo cirkulisale igraće karte sa njegovim likom, predmet sakupljanja horde obožavateljki, ali nesumnjivo je i mnogo muškaraca volelo Sandowa.

Publicitet koji je dobio svedoči o tome da su tabui o nagim muškarcima počeli da se urušavaju. Štaviše, tamo gde su žene mogle da izlažu svoja tela pogledima samo ukoliko su nosile prikladne kostime, muškarci poput Sandowa su pokazivali svoje golo telo. Posle stotinu godina, muško telo je konačno prikazivano i obožavano otvoreno, pošteno govoreći, kao seksualni objekat. Zato će 20. vek polako ali sigurno vratiti mušku nagost u javni prostor.

Preveo: Vlada T.

Louise Biender Mestro, Bez naziva	Eugene Durieu

Max Koch i Otto Rieth, Akt	Nepoznat autor, Bez naziva, 1890.

+ Preporučujemo

• Oslobađanje (prizora) nagog muškog tela u XX veku