www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
|
|
|
Thomas Geyrhaler Kemp, seksualna subverzija i feminiziranost u rok muzici: The Cure i Suede
Uvod Britanski nedeljni muzički časopis Melody Maker,* objavio je u decembru 1992. god. posebno izdanje posvećeno ''seksualnoj subverziji u roku''. Inspirisan kontraverzom i medijskom pažnjom posvećenom tada novom bendu Suede, ovaj tematski blok je pokušao da istorijski sagleda ''seksualnu ambivalentnost'' u rok i pop svetu. Richard Smith, koji takođe piše za Gay Times, dao je kratak istorijski pregled značaja gej kulture za muziku, iznoseći da iako je ''pop bio potpuno prožet kempom i androginošću, muškom feminiziranošću i moralnom skandaloznošću'', samo je nekoliko autovanih gej zvezda (Melody Maker, 12 Dec. 1992, p. 29). Sa druge strane, ukazao je na ambiseksualne fenomene koje slave seksualnu dvosmislenost i koriste slikovnost (imagery) 'pozajmljenu' iz gej konteksta, kao u slučaju Frankie Goes to Hollywood, Take That i, do izvesne mere, čak i u slučaju Madonne. Pop flertuje sa gej subkulturom, i kako je rok istoričar i kritičar Jon Savage ističe: Još na svojim počecima, pop je bio prinuđen da se okrene seksualno različitom ili avangardnom, jer je samo na prostorima koje su oni zauzimali, nov svet mogao biti prepoznat i razvijen. Odnos popa prema različitim idejama seksualnosti i roda je stoga dubok i kompleksan: iako on to stalno poriče, upravo iz miljea i senzibilnosti seksualno različitih pop kultura u mnogome crpi svoju hranu. (Savage, 1990, str. 155) Rasprava u Melody Maker-u (u kojoj su učestovali, između ostalih, Brett Anderson, pevač grupe Suede**, Boy George, članovi ne-homofobičnog pank-rok sastava The Senseless Things, butch acting, strejt povačica Leslie iz Silverfish-a) čini se da blagonaklono gleda na stvari koje rade Suede, koji se poigravaju sa dvosmislenošću i dovode u pitanje rodne stereotipe. Svi su se slozili izgleda i oko toga da je subverzivnije sugerisati i flertovati sa seksualnom dvosmislenošću, a da se pritom ne deklariše fiksni seksualni identitet. Rasprava je kulminirala Brettovim, sada često citiranom, mada prilično opskurnom izjavom: ''Sebe vidim kao biseksualnog muškarca koji nikad nije imao homoseksualno iskustvo'', objašnjavajući dalje: Seksualnost koji izražavaš nije ograničena na stvari koje si već iskusio Jedina potvrda koja mi je potrebna za ono što radim jeste da se ponekad osećam kao žena Muzika uglavnom, čini se, tretira seks kao nešto posve jasno, dok je on u stvarnosti nestalan i, u mnogim slučajevima, potpuno devijantan. (Melody Maker, 12 Dec. 1992, p. 27)
Želeo bih da u ovom članku kritički ispitam ono što je gore navedeno, budući da mislim da ostavlja neka pitanja otvorenim, posmatrano iz gej ugla. Kako se ''devijantnost'' prizivala i slavila na manje-više strejt identifikovanoj muzičkoj sceni i publici, može se postaviti pitanje u kojoj meri ovaj performans androginiteta ili feminiziranosti, utemeljen uglavnom na strejt fantaziji o gej subkulturi, ima zapravo više veze sa ovom fantazijom, kada ukazuje na utopijsko zamagljenje rodnih uloga. Da li je to stvarno tako subverzivno kao što se tvrdi da jeste? Da li je ovo, da upotrebim savremenu terminologiju ''queer''? Ili bolje, da li je to ''queer-acting'' upotrebljen kako bi dodao ekstra egzotični elemenat izvođenju, važan u muzičkom biznisu koje traži šok-vrednosti i neobičnost? Dok veliki broj gej ljudi i dalje mora da se pretvara da jesu ono što nisu (tzv. ''straight-acting''), pop i rok svet izgleda da dopušta obratno, koristeći namerno slikovnost iz odbačenog identiteta (kako se on zamišlja), koji se iskorišćava ali se nikad ne deklariše. Ovo ostavlja kontradiktornu poruku ili kodove, čija koherentnost nije nužna, i u stvari, često se kompletno poriče dvosmislenost onda kada se smatra da ona više ne dolikuje. Gde bi se mogla locirati autentičnost, da upotrebimo nezgodan termin u ovom kontekstu, pošto je ona tako često korišćena da obezvredi gej iskustvo kao ''neautentično'' ili falsifikovano. Da li je poželjno, iz gej ugla gledano, imati stvari koje su beskompromisno predane, ''originalne'' glasove koji neposredno stižu iz subkulture, kao npr. Bronski Beat, Erasure, Marc Almond, k. d. lang, Army of Lovers, i u izvesnoj meri Pet Shop Boys? Da li je dvosmislenost sve što tamo treba postići, ili je ona 'čak bolja nego realna stvar'. Da li zaključivanje rasprave sa jasnom distinkcijom ili/ili znači kraj kreativnosti ili izazova? Hteo bih se fokusiram na rad i posebno vizuelni performans (video spotovi, omoti, vizuelno pojavljivanje) dva benda koji imaju sličan pristup androginosti ili 'seksualnoj subverziji' - na The Cure, bend koji traje već dve decenije i koji se postepeno razvio u ono što se može nazvati ''krpena lutka'' (''rag doll'') šoa pantomime, ali koji je ipak postao fenomen poznat u celom svetu, i na već gore pomenuti Suede, čiji je prvi album izašao 1993. god., bend koji je već sa prvim singlom izazvao maksimalnu pažnju i neverovatno medijsko pokriće. Pokušaću da pokažem u oba ova slučaja kako se konvencionalna heteroseksualna muškost dovodi u pitanje ili dekonstruiše i, dalje, da li i kako gej čitanje može ući u igru, imajući u vidu da oba benda nisu posebno popularni među gej populacijom u Britaniji.
The Cure
Važno je primetiti da je ovaj stil na mnogo načina okretanje tradicionalnog muškog izgleda u pravcu namerno izabrane seksualne dvosmislenosti; iako je opšte prihvaćeno da je većina ovih momaka hereroseksualna, ovaj vizuelni kod dopušta nekim gej tinejdžerima ili onima koji su zbunjeni svojom seksualnošću da ižive nešto kao identitesku fantaziju, da budu, ili da se čini da jesu, različiti od onoga što se pretpostavlja da jesu, čak iako to rezultira utiskom da biti različit nije zapravo ono što je individualno. Reklo bi se da se ovo još uvek manje-više može identifikovati kao strejt, Smithovo bez stida i namerno isticanje androginosti i ekscentričnosti, strejt preterana feminiziranost izgleda i dalje izuzetno nekonvencionalno, čak i za muzički biznis. (Vizuelno gledano, jedina poredbena tačka bi bio Culture Club; članovi Curea, bili su, kaže se, pobrkani sa Boy Georgeom.) Ovaj vizuelni stil i slikovnost, navodno standardni imidž za got poklonike širom sveta, ne izgleda da je pozajmljen iz bilo koje gej ili drag tradicije; to je subkultura za sebe (zajedno sa, među ostalim, Siouxsie and the Banshees). Pevač Smith čini se da akcentuje one delove svoje pojavnosti koji označavaju subverziju - debelo našminkane crvene usne u zastrašujuće krupnom planu na omotu za čuveni Cure album Kiss Me Kiss Me Kiss Me (Smith je objasno kasnije da se radi pre o gutanju ljudi; to je nešto što će se pojaviti i u video spotovima). O svom izboru make up-a kaže: Ne stavljam karmin kako treba jer bi ljudi mislili da to radim iz taštine, dok ja to radim zbog teatralnosti. Obično imam crveni karmin oko očiju i oko usta kad smo na sceni, tako da kad se znojim on se razliva i sve izgleda kao da me je neko udario u usta, a da mi oči krvare. (Thompson and Greene 1988, str. 79)
Drugi važan aspekat Smithove pojave jeste njegova kosa, odnosno frizura koja smišljeno izgleda kao da se tek probudio iz košmara ili možda kao neko androgino čudovište iz bizarnog sna. Kada ju je ošišao, pojavivši se u u perici u Cure in Orange koncertnom filmu, koju je bacio u publiku za vreme izvođenja prve pesme, izazvao je pometnju među Cure fanovima širom sveta. Njegovo konstantno upućivanje na odevanje (Dressing up to kiss/ dressing up to be all this) ili egzotične životinje (I'm a polar bear'; Catepillar girl (The Top), Like coctatoos (Kiss me...), sugeriše pojačani smisao za igru, želju da se bude nešto različito i opskurno. Mada je sebe stalno predstavljao u intervjuima kao srećnu, normalnu osobu, njegova persona je sve više bivala zaodevena u misteriju; ovo je naglašeno njegovim navodnim običajem da laže u intervjuima, pričajući čudnovate priče za tinejdžerske časopise. Video spotovi grupe Cure pokazuju ukusan smisao za kemp, igru i histeriju. Nezadovoljan sa ranijim video klipovima, Smith je stupio u kontakt sa Tim Popeom, nakon što je video njegov video za pesmu Bedsitter grupe Soft Cell. Pope je potom režirao sve Cure spotove, polazeći mu za rukom da prevede njihovu muziku i stavove na jezik televizije.
Popeov video spot za Why Can't I be You? prikazuje bend kako igra obučen u raznoliku odeću i kostime, očigledno u namerno lošoj imitaciji rutinskog plesa tinejdžerske grupe Fivestar iz osamdesetih. Smith se pojavljuje u čudnom medvedolikom kostimu kroz par ogromnih usana, dok se bubnjar Boris Williams odjednom pojavljuje obučen u vampira, izlazeći u krupnom kadru iz tamne praznine Smithovih usana. Video ima razigranu atmosferu dečijeg karnevala ili žurke u kostimima, mada je to njihova bizarnija i izvrnuta verzija. Zapravo, gledalac se može pitati - zašto ja ne mogu biti ti (Why Can't I be You). (Smith je napisao ovu pesmu inspirisan jednim fanom koji mu je upravo to pitanje postavio.) Njihov najčuveniji video spot, za pesmu Close to me, počinje scenom prizora prirode iz perspektive unutrašnjosti ormara, dok se vrata polako zatvaraju. Kada ormar konačno pada sa litice u more, u spotu se prikazuje nagužvani bend u ormaru koji se tumba između raznobojnog odela. Voda lagano nadire u ormar i Smith peva naročito piskavim šaputanjem kako bi želeo da je radije ostao da spava danas (stayed asleep today). Bend polako isplivava iz ormara (out of the closet) u kemp podvodni svet, gde se pojavljuje ogromna sipa sa čudnim neprijateljskim licem koja neprestano drži Smitha jednim krakom.
U video spotovima Curea često se radi o izrazitom osećaju klaustrofobije pošto se otvore skrivena zatvorena mesta (ormar, freakshow, spavaća soba). Ono što se čini bitnim jeste prikazivanje skrivenog, privatnog, tajnovitog, narcističkog, čudnovate igre podsvesnog što uvek može imati seksualni smisao i ton. Smithovi plakari otkrivaju bizarne drag show-e (naročito u slučaju ormara koji je najdoslovnije povezan sa odećom), smisao poigravanja sa kostimima, pojavnošću i konačno sa identitetom koji se konstantno izigrava i koji je pod pretnjom. Na kraju spota Why Can't I be You? Smith svlači dečiji teddybear kostim ispod kojeg se krio onaj 'pravi' - glamurozna haljina; poput nekakve starlete, leđima okrenut, gracizno i ženstveno napušta podijum. Sve ove smele izvrnutosti mi potvrđuju da su Cure nekako uvek
bili na mojoj strani, čineći pitanje seksualne orijentacije
skoro irelevantim. Gej ili strejt, Cure su sebi i svojoj publici
dopuštali da se postave i ponašaju drugacije, recimo ženstveno.
Oni predstavljaju izvesno otcepljenje od ordinarnog, otvaranjem
tajnovite subjektivnosti, iskazivanjem jedne tuge ili melanholije
koja razume poziciju autsajdera, izgubljenog zauvek u srećnoj
masi (lost forever in a happy crowd) (Faith),
koji deli svet sa poklanim svinjama (sharing the world with
slaughtered pigs) (Pornography), sanjari dok svi
drugi ljudi plešu (while all the other people dance)
(Charlotte Sometimes).
Suede
Dok se pitanje definitivnog seksualnog identiteta pokazuje gotovo irelevantnim u slučaju Curea, Suede aktivno referiraju i flertuju sa postojećim tradicijama seksualne dvosmislenosti, gde su najuočljiviji uzori ikona glam roka sedamdesetih Bowie i Morrissey i The Smiths iz osamdesetih, koji pokazuju izoštrenu svest o pojavnosti, poigravanju s ulogama i njima svojstvenoj potencijalnoj subverzivnosti. Poput Morrisseya, Suede ističu englestvo kao represivno, potencijalno izopačen stav prema seksualnosti. Slave London kao inherentno seksualno iskustvo: ''za Bretta London je bio živ, seksi, pankerski, opasna i iskvarena metropola'' (Melody Maker, 2. jan. 1993, str. 9); Engleska gigantska mreža perverznosti, potisnute seksualnosti i stidljivosti'' (Brett navodi u Melody Maker, 26. dec. 1992, str. 41). Ali dok je Morrissey bio raspoložen za enigmatične poruke koje ostaju dvosmislene i mogu se tumačiti na više načina (Morrissey je učinio sebe krajnje nepopularnim pesmama poput National Front Disco (1992), koju su mnogi videli kao potvrdu njegovog nacionalizma), Suede su čini se od samog početka bili odlučni da sebe pozicioniraju kao queer, perverzne i 'na ivici'. Brettov visoki glas, tekstovi u kojima se ljubavnik oslovljava sa 'he' umesto očekivanog 'she', njegova androgina pojava - sve to u priličnoj meri odstupa od naglašenog muževnog looka američkih grunge grupa koje su u to vreme bili u trendu. On je, stiče se utisak, ovaploćavao (strejt) novinarsku predstavu o kemp kraljici. The Face je pisao:
Visok, tanak, sav odeven u crno i afektiranog koraka, dobra je parodija mladog Quentina Crispa...'Da li si znao da je on Princeova mama?' bend je dobacivao dovoljno glasno da bi se culo. 'Ja sam momak iz reklame za Sandeman porto' odvaca im Brett u krajnje kemp tonu, okrecuci glavu i cereci im se. (Mart 1993, str. 93) Šta više, njegova scenska pojava i performans se sve više doživljava kao histericni seksualni ritual. Kako Guardian primećuje: Anderson afektira u hodu, nosi žensku belu čipkanu bluzu svezanu u čvor na stomaku, a skliznute pantalone mu otkrivaju medijski najpoznatije kukove, najžudnije posle pupka u britanskom popu... Devojke se onesvešćuju i jecaju... jedna od njih uzdiše: Volim ga! On je Bog seksa sa nebesa!' (3. april 1993, str. 27) Ali, najzapanjujuće su pesme Suedea o gej, pre nego strejt seksualnosti, koje poimaju seksualno bizarno i ambivalentno kao romantičnije i glamuroznije varijante, dok se sopstvena pozicija smišljeno ostavlja otvorenom. U jednom od prvih intervjua, pre nego što je objavljen prvi singl, Brett je već na početku obznanio:
Moja fantazija je uvek bila da imam pesmu o nekom bizarnom seksualnom iskustvu među prvih 10 pesama na top listi... pesmu koju bi ljudi naokolo pevali i odjednom bi im sinulo o čemu je ta pesma... što bi to bila moćna, briljantna stvar... To možda ima veze sa nekim ličnim doživljajem perverzije. Uvek sam bio fasciniran idejom o subverziji masa. (Melody Maker, 25. april 1992, str. 28) Osvrćući se na ovu izjavu danas, čini se čudesnim što su oni ovu fantaziju u pravom smislu postvarili. Treći singl Animal Nitrate dospeo je odmah na Top 10. Naziv pesme je dvostruka igra reči, odnosi se istovremeno na poppers (Amylnitrate) (Well he said he'd show you his bed/And the delights of the chemical smile) i gej kruzing 'at nite', po noći (nite, neformalno od night. Prim. prev.). Tekst, koji se uzgred teško razaznaje u pesmi, govori o gej seksu, o starosnoj granici (age of consent), aludira na S&M (What does it take to turn you on (Šta ti treba da se napališ)... Now you' re over 21?/ Now your animal' s gone?...). Spot je odmah viden kao nepodesan za maloletnike i zabranjen je na Chart Show-u, subotnjem jutarnjem video programu. Spot je snimljen u stambenom bloku (In your council home he jumped on your bones); kamera prati bend koji užurbanim korakom kroz balkonski hodnik ulazi u zatamljenu, fantastično dekorisanu prostoriju, nalik na tajnovite prostore iz Cure spotova. Brett izvodi njegov, često pominjani i ismejavani, ritual udaranja mikrofona o kukove, dok zanosno pleše (kada je bend svirao uživo Animal Nitrate na dodeli Brit Awards (1993) pred milionskom publikom, mogao se čuti zvuk mikrofona kada ga je Brett udarao o kukove, dok mu se ženski gornji deo postepeno svukao. Izvođenje je kasnije nazvano ''glam terorizam'').
Njihov izbor omota albuma deo je iste strategije. Kao stari fan Smithsa i njihovih čuvenih omota sa starim, ponekad homoerotskim fotografijama, Brett je pregledao gomile fotografiskih knjiga kako bi našao odgovarajucu fotku za Suede omote. Njihov prvi singl ''The Drowners'' prikazuje ženski model Veruschku, na čijem golom telu je naslikano muško odelo sa kravatom, koja sedi prekrštenih nogu, neobrijan/a, blago uznemirenog pogleda, s pištoljem u jednoj ruci a sa falusnom cigarom u drugoj, koja se od međunožja uzdiže kao penis u erekciji. Opšti utisak seksualne konfuzije istaknut je namerno ružnim i drečavim bojama. New Musical Express je kasnije to ponovo izveo za fotografiju koja prikazuje Bretta sa lepršavom košuljom i kravatom naslikanom na njegim golim grudima (ako je omot za singl Drowners uneo zabunu oko roda modela, može se zapitati da li to NME fotografija implicira da je Brettovo telo žensko).
Za njihov prvi album Brett je izabrao fotografiju koja je publikovana u foto albumu lezbejske fotografije Stolen Glances, koja prikazuje dve gole devojke koje se ljube, jedna od njih sedi u invalidskim kolicima. Fotografkinja Tee Corinne nije dala dozvolu da se reprodukuje cela fotografija, kako se dve žene ne bi identifikovale, tako da je uzet samo krupan plan glava dve žene koje se ljube u toplom, braon koloritu, izuzetno senzualna i provokativna fotografija. Podseća na majice iz kampanje Pop against Homophobia na kojima su bile fotografije istopolnih parova. Već u prvoj sedmici po obljavljivanju, omot je izazvao moralno paničenje od strane predstavnika desničarske kampanje za porodične vrednosti ''Family and Youth Concern'', koji su se žalili na promociju homoseksualnosti impliciranu u omotu. Kako je glasnogovornik benda rekao The Pink Paper-u: Grupi je izuzetno stalo do pozitivnih i jakih slika i smatra da se nijedna seksualna preferenca ne treba obeshrabrivati (The Pink Paper, 4. april, 1993, str. 2). Imajući u vidu da je ovo bilo u vezi sa albumom na kojeg se sa najvećim nestrpljenjem čekalo i o kojem se najviše pisalo u toku više godina, koji je stigao ravno na prvo mesto najprodavanijih albuma i postigao zlatan tiraž drugog dana po puštanju u prodaju, stav o pozitivnoj reprezentaciji homoseksualnosti je ekstremno moćan.
Kako je Richard Smith primetio: ''Upravo onda kada se Morrissey umorio od flertovanja sa pederlukom (faggotry), dolazi neko ko je dovoljno hrabar da peva na svom prvom albumu -'lying back and taking it''' (Gay Times, mart 1993, str. 35). Dalje kaže kako su za njega Suede i Brettovo slavljenje gej seksualnosti dobrodošlo probijanje straha i homofobije ljudi koji su uspeli u muzičkom biznisu (podsećajući na optužbu Jasona Donovana magazina The Face, koji je izneo da je ovaj gej). Moglo bi se čak reći da se sjajni uspeh grupe Suede temeljio na njihovoj reputaciji queer 'autsajdera'. Rani prikazi u muzičkoj štampi fokusirali su se naširoko na ono što su oni shvatali kao 'kemp' kod ove grupe. Jedan napis je krenuo sa podugakom istorijom kempa, povezujući ga sa Brettovim izvođenjem i pojavom, pišući kako je on ''lepši nego bilo koja devojka'' (Melody Maker, 13. jun, 1992. str. 16). Drugi je upoređivao Bretta sa ''enigmatičnim čudakom iz klase pesnika koji je osvojio nagradu i vi ga nazivate pederom, ali potajno uvređen i možda idealizovan'' (NME, 1. avgust, str. 26). Sam Brett o svom izopšteničkom statusu u školi kaže: Uvek su me zvali 'queer'... Meni se to uvek zapravo dopadalo, jer onda kada te vređa neko koga smatraš kompletnim sranjem, kako to može biti uvreda? Uvek sam uživao pažnju kao neko ko je ekskomuniciran iz momačkih družina. (Gay Times, mart, 1993, str. 34) Ako je queer politika redefinisanje uvrede u afirmativni gest prkosa, može se onda reći da je Brett zapravo queer u apsolutnom smislu, iskusivši iz prve ruku homofobiju i preokrenuvši queer reputaciju u nešto što sa ponosom reprezentuje i demonstrira. Međutim, ja i dalje imam problem sa njegovom reprezentacijom homoseksualnosti kao bizarne, senzacionalističke fantazije sa manje više strejt identifikovane tačke gledišta. Kada Brett na kraju pesme Pantomime Horse ponavlja svojim teatralnim glasom poslednji stih: Have you ever tried it that way? (Da li si ikad to probao na taj način), u iskušenju ste da pitate: ''Dobro, jesi li?'' ili ''A zašto nisi?'' Drugi važan detalj u slučaju članova grupe Suede, jeste da se njihov bubnjar Simon Gilbert, koji nikad nije davao intervjue, autovao kao ''biseksualac koji nikad nije imao heteroseksualno iskustvo'' (NME, 20. febr., 1993, str. 25). Takođe je obznanio da većina njihovih muških fanova smatra da je on strejt u grupi, jer nosi kratku kosu, sugerišući da stvari tako ne stoje. Nedavno je imao probleme zbog izjave na radiju povodom dozvoljene donje granice za gej seks u Britaniji (21 god. ), rekavši da ga zakon nikad nije zabrinjavao. Ali, u kojoj je meri stil Suedea udaljen od onog sa gej scene? Britanska nezavisna (indi) muzička scena na kojoj su se Suede pojavili nema isuviše dodirnih tačaka sa gej scenom i obrnuto. Dok ja lično vidim posrednički pristup Suede uzbudljivim i zanimljivim, nisam siguran koliko je to za druge. Jedini nivo gde vidim Suede u pravom smislu kao subverzivne jeste medu tinejdžerima, koji nemaju pristupa gej sceni ili ne znaju mnogo o tome, ali su konftontirani sa homofobijom u svakodnevnom životu. Ne možemo očekivati od ljudi sa gej scene da vide Suede kao subverzivne ili da reaguju na njih onoliko histerično koliko i muzička štampa.
Muzika je važna politička forma, pogotovo za mladu publiku, budući da nosi sa sobom mnoštvo identiteta i stilova, i stvara alternativni svet gde se realnost ponovo ispisuje i namerno izvrće. Ovo naročito važi za takozvane kultne bendove, čije obožavanje pruža fanu određeni alternativni identitet, u čiju odbranu treba stati i zbog kojeg treba patiti.
Gledano iz gej perspektive, muzika je istovremeno glamurozna i restriktivna, dotle dok se neprestano suočavamo kako sa kompulzivnom heteroseksualnošću tako i sa kompulzivnim kemp senzibilnostima koje upućuju na seksualnu razliku pre nego što osnažuju konvencionalost. Cure i Suede su dva uspešna primera gde se tradicionalni heteroseksualni ideal muškosti dovodi u pitanje i gde se ostavlja prostor za eksperimentalniji pristup koji, pretpostavlja se, izaziva postojeće stereotipe. Da li je ovo dovoljno, ili da li to prosto iznova jača ''novu'' muškost i nove stereotipe, još uvek je otvoreno pitanje. Neminovno je da se gej ljudi uvek razočaraju onda kada se ti tzv. radikali autuju kao obični heteroseksualci, otkrivajući da je njihov imidž, koji je obećavao više, bio samo poza, koja je unovčavala flertovanje sa seksualno različitim. Ostaje pitanje zašto pop muzika pozdravlja subverzivnost seksualne razlike, videno iz strejt perspektive, pre nego aut gej izvođača. Ovo nas, međutim, vraća ka definiciji ''queer-a''. Svako može, konačno, biti queer, sve dokle se seksualna konvencionalnost dovodi u pitanje. Queer se, u stvari, tiče mnogo više konfuzije i subverzije na svim raspoloživim nivoima nego posedovanja eksplicitnog, fiksnog seksualnog identiteta. Stoga možda primere kao Suede i Cure treba slaviti zbog onog što rade i što su, nego što ih treba odbacivati zbog onog što bi mogli biti. * Časopis je nakon skoro 60 godina prestao da izlazi 2002 god.
(prim. prev.) Reference:
Iz: Popular Music, Vol. 15, No.2, Cambridge University Press 1966, str. 217 - 225. Prevod: Nicodemus
Linkovi: The Cure: Suede: http://uk.sonymusic.co.uk/suede/home/ Gay-Serbia: |
