www.gay-serbia.com |
|
|
IMAJU
LI GEJ MUŠKARCI NAGLAŠENE UMETNIČKE SKLONOSTI?
APSTRAKT: Prema popularnom shvatanju homoseksualci imaju naglašene umetničke sklonosti. Iako su istoričari umetnosti, ali i drugi, dokumentovali značaj doprinosa homoseksualaca umetnosti, postojanje jedinstvenog gej senzibiliteta i dalje je kontroverzno. Stručnjaci koji se bave mentalnim zdravljem ukazali su na estetski senzibilitet u detinjstvu homoseksualaca, ali ne i na ulogu koju umetnost ima u njihovim životima kao odraslih. Pregledom literature o odnosu homoseksualnosti i umetničkog talenta i/ili dostignucima pokazalo se da postoji veoma malo naučnih podataka koju upućuju na ovo pitanje. Ovde su izneseni razlozi za nedostatak literature, kao i sugestije za dalja istraživanja.
1905. Freud je prokomentarisao, čini se krajnje neobavezno,
da su, gledano kroz istoriju, neki od 'obratnika' dali najkreatavinije
doprinose društvu (Freud 1905/1953). U svom pismu Američkoj
majci on ističe da su Michelangelo i Leonardo da Vinchi dobri
primeri za to (Freud 1905/1980). Emmanuel Cooper je relativno
skoro sastavio pregled homoseksualnosti i umetnosti s posebnim
osvrtom na period od poslednjih 100 godina (Cooper, 1986) u
okviru kojeg posmatra živote homoseksualaca umetnika i društvo
u kojem žive. U svojoj pozamašnoj studiji Cooper polazi od portreta
muških figura u antičkoj Grčkoj relativno seksualno neutralnih,
pomerajući se prema pohotnoj razgolićenosti likova u renesansi,
preko androginih tipova, karakterističnih za estetetski pokret
kasnog XIX veka, i homoertoskih dela pojedinaca poput Charlesa
Demutha u dvadesetim i tridesetim godinama i, konačno, završava
kontoroverznim fotografijama Roberta
Mapplethorpea. On uočava da su najtalentovaniji i najkreativniji
umetnici renesanse bili homoseksualci i znatno uopštenije opaža
da je ''profesija umetnika tradicionalno bila ventil pomoću
kojeg su homoseksualci mogli da ispolje svoju osećajnost, pri
čemu - uz odredena ogranicenja - može da se izrazi seksualnost
bez straha od izrugivanja i podsmeha, relativno sigurna zajednica
u okviru koje je moguće izgraditi neku vrstu identiteta (str.
xiv)''.
Dok je Ruse 1988. omogucio filozofski pristup u ispitivanju
homoseksualnosti, a Greenberg (1988) je analizirao homoseksualnost
sa aspekta antropologije, istorije, društvene i psihoanalitičke
teorije, kategorija umetnost izostavljena iz indeksa
pojmova u oba pomenuta rada.
Približavajući se polju mentalnog zdravlja, među radovima skorijeg datuma, nalazimo značajan doprinos dvojice psihijatara. Oni su proučavali gotovo sve aspekte homoseksualnosti, ali veoma malo umetničku sposobnost ili doprinos homoseksualaca umetnosti. Friedman (1988), razmatrajući homoseksualnost sa psihoanalitičkog stanovišta, sjedinjuje svoje izuzetno iskustvo u kliničkoj praksi sa dotignućima najnovijih radova iz psihobiologije i statistike. On zaključuje da ne postoji način da se okarakterišu pojedinci homoseksualnog opredeljenja posredstvom psihopatoloških modela, koji su teorijski neadekvatni u odnosu na homoseksualnost. On upućuje na razliku u stopama psihopatologije prilikom kontrolisanog proučavanja homoseksualaca i heteroseksualaca (Saghir & Robins 1973) i sugeriše da je ''neophodno zapitati se da li neobično vešti mehanizmi za imitaciju koegzistiraju sa homoseksualnošću kod mnogih pojedinaca... da bi se očuvala sposobnost za elementarno poverenje uprkos neprekidnom okruženju atmosfere ljutitog neprihvatanja'' (str. 179). On ističe da se sposobnost homoseksualaca da izađu na kraj sa gađenjem koje ih okružuje zasniva na 'elastičnosti ega, razvojnom potencijalu i na sposobnosti da formiraju intimne međuljudske odnose' (str. 205), ali pri tom ne izvodi hipotezu o umetnosti kao mogućem mehanizmu za imitaciju pred licem ljutitog neprihvatanja. Njegova jedina direktna napomena u vezi sa ulogom umetnosti u životu homoseksualaca pojavljuje usputno sa kliničkim crtežom dobro prilagođenog muškarca, koji je opisan kao emotivniji i estetski osetljiviji u odnosu na njegovog oca i brata.
Isay (1989), takođe psihoanalitičar, na osnovu svoje dvadesetogodišnje prakse u lečenju homoseksualaca, opisao je njihov razvoj. To ukratako prikazuje na sledeći način: ''Sebe su doživljavali osetljivijim od drugih dečaka; lakše im je bilo da zaplaču; otvorenije su pokazivali ako su im osećanja bila povređena, pokazujući više interesovanja za lepo, za uživanje u prirodi, umetnosti i muzici i nalazili su se u društvu drugih 'osetljivih' dečaka, devojčica i odraslih. Većina muškaraca ih je doživljavala kao manje agresivnu decu u odnosu na vršnjake, koja uglavnom nisu uživala učestvujući u aktivnostima takmičarskog karaktera '' (str. 23). On opisuje ponašanje koje je rodno netipično za dečaštvo. ''Dečake koji imaju umetnički senzibilitet i osećanja, koji nemaju takmičarski duh i nisu agresivni, koji su osetljivi i brinu o potrebama drugih, koji vole 'dopadljivu' garderobu i predmete verovatno će doživljavati kao ženskaste u odnosu na druge dečake''. On ne obrađuje temu ranog estetskog senzibiliteta u ulozi koju umetnost može da ima u životu odraslih homoseksualaca.
Psihijatar Bell, koji je pod okriljem Kinsey instituta izučavao seksualnu preferenciju zajedno sa sociolozima Weinbergom i Hammersmithom (1981), između ostalog, pokušao je da sagleda kako se seksualna preferencija formira. Oni su nabacali obilje uopštenih napomena o uzročnosti za rigoroznu statističku analizu, zaključujući da se uticaj društva i roditelja nije mnogo odrazio na određenje seksualne preferencije kod 979 homoseksualaca i 477 heteroseksualaca koje su testirali. Pokazalo se da je osećanje rodne neudobnosti u detinjstvu pronalazak koji značajano predskazuje buduću homosekusualnost, jer i rodnu nelagodnost i homoseksualnost osećaju kao 'biološki preusmerivač'. Oni su opisali različite životne stilove homoseksualaca, kao npr. zatvoreni parovi, otvoreni parovi, funkcionalni, disfunkcionalni i aseksualni. Oni jesu analizirali zanimanje, ali nisu opisali (ne)vokacijsku ulogu umetnosti u životima muškaraca iz njihovog korpusa. U odsustvu odnosa između homoseksualnosti i varijabli kao što su karakterne crte roditelja, odnos roditelja, odnos roditelj-dete, identifikacija sa roditeljem, odnos sa bratom, i sl., oni upozoravaju: 'svojim sinovima možete kupiti fudbalske lopte i lutke svojim kćerkama, ali niko ne može da garantuje da će oni u njima uživati' (str. 191). Samo može da se pretpostavi šta bi rekli ako bi deca dobila boje za slikanje ili vajarsku glinu.
Mnogo je više pitanja nego odgovora koja nameću. Da li su
homoseksualci podjednako raspoređeni u svim oblastima profesionalnog
života i samo u onim umetnostima, koje su identifikovane kao
homoseksualne? Da li homoseksualnost gura muškarce u umetnost
zbog bolje prihvaćenosti i tolerancije prema raznovrsnosti životnih
stilova u umetničkoj zajednici? Postoji li nešto što bi moglo
da se identifikuje kao gej senzibilitet i ukoliko postoji,
da li se menja tokom vremena? Da li su homoseksualci umetnički
darovitiji od drugih? Ili je takva, u narodu rasprostranjena
predstava, pogrešna? Sa ciljem da se naučno odgovori na ovakva
ili slična pitanja, dobijene su informacije tako što je pregledana
stručna literatura uz pomoć PsycLit-a, što će biti izloženo
u nastavku.
U preiodu od 1/83 do 3/90, u PsycLit-u su se nalazile 494 reference za homoseksualnost i 57 za umetničku sposobnost, bez ijedne referenci u kojoj su sadržane obe kategorije. Četiri stotine trideset i tri reference za ''umetničko'' i opet bez i jedne jedine reference u kojoj se ukršta sa homoseksualnošću. U okviru istog perioda postoji 1778 referenci za kreativnost, od čega se u dva rada aludira na homoseksualnost. Prva se bavi psihoterapijom sa homoseksualnim parovima (Reece, 1987) i u njoj se ispituje kreativnost psihoterapeuta. U drugom radu se razmatra Michelangelov odnos sa ocem i kako se to odrazilo na njegovo stvaranje u mladosti i na kreaciju motiva naslikanih u Sikstinskoj kapeli (Oremland, 1985). Koristeći reč ''umetnost'' kao ključnu, dobijen je rad o profesionalnom savetovanju gej i lezbejske populacije (Schmitz, 1988). Morfeme 'Aesth', 'esthe', 'art' programirane su zajedno sa homosexual-, tako da je baza pretraživana svaki put iznova sa dodavanjem novih sufiksalnih morfema na korenske. Na taj način dobijeno je 8 referenci. Od toga, 7 radova su proučavani pojedini umetnici i homoseksualne teme u njihovim delima. U radovima su tumačena dela Jamesa Merrilla (White, 1983), Marca Chagalla (Zeiler, 1987), Pier-Paola Pasolinija (Caratenuto, 1982), Goethea (Kligermana, 1984), Walta Whitmana (Davidson, 1983), Henryja Jamesa (Hall, 1983) i Thomasa Manna (Straus, 1987). U jednom od radova pokazano je da su homoseksualci u detinjstvu proveli više vremena slikajući nego heteroseksualci (Grellert, 1982).
Kada je reč ''homoseksualac'' zamenjena rečju ''gej'', jedine
dodatne reference, koje su dobijene, bile su zapravo autori
koji su se prezivali Gay. Disk kojim je bio pokriven raniji
vremenski period dao je više od 1000 referenci za homoseksualnost
i više od 1500 za umetnost. Time su dobijena četiri rada u kojima
se suočavaju umetnost i homoseksualnost. U dva rada umetnost
je uključena kao terapija za ozbiljno poremećene homoseksualce
(Koptagel, 1972, Valiani, Balbi i Colluci-DAmato, 1974.). U
jednom od radova se razmatraju dela Donatella i Caravaggio (Schneider,
1976). U sledećem radu nešto je uopštenije proučavana seksualna
preferencija, kao i njen odnos sa kreativnošću, uključujući
umetnicki talenat. Pri tome, testirane baterije primenjene su
i na homoseksualcima i heteroseksualcima (Domino, 1977). U radu
je navedeno devet značajnih razlika, koje pokazuju da su homoseksualci,
uopšte uzev, i manje kreativni i da, pojedinačno gledano, imaju
manje umetničkih skolonosti od heteroseksualaca. RASPRAVA Malo je onih koji ce poricati očigledan doprinos koji su homoseksualci dali umetnosti. Malo je i onih koji se neće složiti sa primedbom da društvo u kome živi pojedinac oblikuje u određenoj meri kako njegov život, tako i njegova umetnička dela. Malo je, međutim, usaglašenih stavova u vezi sa specifičnim načinima putem kojeg se život obraća umetnosti. Istoričari umetnosti i sastavljaći enciklopedija resvetlili su kako se umetnost razvija među homoseksualcima. Psihoanalitičari, koji rade sa homoseksualcima, upoznaju nas sa njihovim procesima mišljenja i razvojem. Psiholozi i sociolozi, koji analiziraju mnoštvo varijabli, okrećući se i ka životu homseksualaca i, ispitujući podatke u vezi sa tim, govore nam šta jeste a šta nije od statističkog značaja. Međutim, čini se da svi oni - i istoričari i sastavljači enciklopedija i proučavaci procesa mišljenja gledaju kroz različite naočare. Da li su homosesualci zaista u tolikom broju prisutni u umetnosti kako bi, na osnovu predstava u narodu, trebalo da se veruje, ili je opažanje njihovog prisustva u svetu umetnosti neutemeljeno izveden zaključak? Na ovo pitanje još nije dat odgovor.
Prilikom pretraživanja PsycLit-a, dobijeno je nekoliko radova, koji su kao slučajni pronalasci ponudili moguća objašnjenja za pitanje oskudice naučno kontrolisanih podataka o umetničkom izrazu među homoseksualcima. Warren (1977) navodi tajnovtost koja je karakteristična za homoseksualce i blaćenje kojem su izloženi kako homoseksualci, tako i istraživači koji ih proučavaju. Gagnon (1987) istice homofobiju i društvene, politicke i kulturne osnove moguće predrasude istraživača. Kakvo god da je objašnjenje, podaci koji upućuju na odnos homoseksualnosti i umetničkog izraza su izrazito oskudni. To usmerava pažnju ili na pojedine poznate umetnike i na to kako je njihova seksualnost mogla da se obraća njihovoj umetnosti ili na umetnost kao terapiju kod ozbiljno poremećenih pojedinaca (Koptagel, 1972; Valiani, Balbi i Colluci-DAmato, 1974). U jednom od radova se uopštenije opisuje predmet homoseksualnosti i umetničkog stvaranja, pokazujući inverznost njihovog međuodnosa. Taj pronalazak je u kontradikciji sa široko prihvaćanim, ali nedovoljno proučenim stavom da su homoseksualci neobično daroviti za umetnost.
Primer stvarnog umetničkog talenta, kao i njegova veza sa seksualnom
preferencijom, može da se opiše na dva načina. Koristeći se
naučnim tehnikama za sastavljanje i odabir stvaralačkog korpusa,
homoseksualce (i ne samo one koji su se zadesili u svetu umetnosti)
trebalo bi proučiti da bi se videlo da li je uistinu veći (ili
manji) broj primera homoseksualaca u umetnosti. Drugi pristup
mogla bi da bude izrada statističke studije o seksualnom opredeljenju
i o tome kako se ono raspoređuje u okviru veće grupe priznatih
umetnika. Nažalost, nesumljivo je da će problemi diskriminacije
i homofobije ometati ovakve poduhvate. Ukoliko bi takav zadatak
bio ispunjen, potom bi trebalo proučiti značaj odnosa između
seksualnog opredeljenja i umetničkog talenta, kao i biološke,
psihološke, kulturološke i psihološke osnove za umetnički talenat.
Tako može da se rasvetli komplikovan i dragocen stvaralački
proces kod bilo kog umetnički darovitog pojedinca. Bibliografija
Prevod: Saša Čarapić |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|