www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
|
|
|
Aleksandar Maćašev - Ambrrose www.the-mighty.com
Mitovi o najrazličitijim krvopijama provlače se kroz čitavu ljudsku istoriju, a vampirski oblik, preteču savremenog vampira dobijaju u balkanskoj mitologiji. Ono čime je srpski jezik počastio svetsku jezičku baštinu upravo je reč vampir. U razvoju vampirskog mita uočavamo tri istorijske faze. Najpre je to bilo ubogo, bezumno stvorenje koje pije krv kome/čemu stigne. Pod uticajem priča o istorijskim vampirima (Vlad Tepeš i Erzsebet Bathory) kao i pionirskom literarnom artikulacijom Byrona, Polidorija i Stockera dobijamo elegantnog nemrtvog aristokratu i to je trenutno njegova najrasprostranjenija forma. Krajem šezdesetih godina prošlog veka vampir silazi među plebs i postaje jedan od nas. Jedan ovakav mit veoma je zahvalan za pohranjivanje svih odbačenih i prokaženih elemenata društva, nešto poput tamne strane kolektivne (ne)svesti. I ne samo zbog toga, on poseduje velike potencijale za različita queer tumačenja. Najpre pada u oči zanimljiva istorijska podudarnost razvoja vampirskog i homoseksualnog identiteta. U prvo vreme su to bili bezimeni i nedefinisani identiteti, da bi negde krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka dobili vrlo jasne obrise. U to vreme vampir postaje ličnost, a homoseksualac konačno biva odvojen od dotadašnjeg sveobuhvatnog pojma sodomita i prepoznat od strane društva (Foucault). Svoje podudarne živote oni nastavljaju kroz ostatak devetnaestog veka i prvu polovinu dvadesetog kao ultimativni izgnanici od društva zbog svoje prirode. Krajem šezdesetih dolazi do liberalizacije shvatanja homoseksualnog identiteta, a vampiri bar u masovnoj kulturi nisu više isključivo samo bad guys.
Vrlo je indikativno i da je prva priznata (moderna) gej priča zapravo priča o vampirima. Radi se o priči ''Manor'' Karla Heinricha Ulrichsa objavljenoj 1885. godine u Leipzigu. ''Manor'' je smešten na Farska ostrva i govori o ljubavi mladog Hara i starijeg ribara Manora. Manor gine na moru, ali se vraća kao vampir i sisa svom mladom ljubavniku krv. Kako već biva, lokalni živalj hvata vampira i ubija ga probijanjem srca kolcem. Mladi Har umire posle izvesnog vremena i poslednja želja mu je da ga sahrane pored Manorovog tela. Sva ostala dela koja su ustanovila popularni mit o vampiru takode imaju veoma snažan homoerotski naboj: Polidorijev ''Vampyr'', Le Fanuova ''Carmilla'' i naravno Stockerov ''Dracula''. Veoma vidljiva veza između ta dva identiteta (ne bez razloga tek od nedavno) može se čitati kroz razne nivoe. Vampir je najpre otelotvorenje alegorije o perverznoj i neprirodnoj strasti. Manifestacija takve strasti je uglavnom oralna, jer vampir grize i pije krv da bi zadovoljio svoju želju. I ne samo da bi zadovoljio želju, nego da bi nastavio svoju egzistenciju stalne želje/zadovoljenja/obnovljene želje. Centralni motiv vampirskog mita je krv, telesni fluid koji ne nosi denotacije vrste, rase i pola i na taj način se prevazilazi ustaljena društvena podela koja na istovetan način utice i na gej identitet. Postoji i zanimljiva paralela o potrebi za obostranom penetracijom. Vampir zavodi svoju žrtvu, pravi otvor umesto da koristi postojece telesne otvore i neretko se posle nudi samoj žrtvi. Polne razlike i rodne uloge nemaju nikakav znacaj za vampire. Možemo ga jezikom psihoanalize nazvati polimorfno perverznim i on na taj način podriva tradicionalnu organizaciju muških i ženskih uloga. Vampirizam često predstavlja brutalnu parodiju prokreativne seksualnosti. Vampir bira svoje žrtve, a odabrani postaju njegova deca pijući njegovu nečistu krv. Celokupno izmeštanje seksa u krvavo nasilje od vampira stvara literarni model sposoban da izrazi neprihvatljivo i neizrecivo.
Ugriz kao ključni akt vampirskog zadovoljenja strasti upućuje na oralna zadovoljstva homoseksualnog seksa (felacio, kunilingus, rimming). Akt vampirizma se kao i seksualni akt odvija u senci i privatnosti s tim što imamo i element voajerizma, i vampirovog i čitaočevog. Zanimljivo je kako taj akt Ann Rice u ''Interview with a Vampire'' izvlači u domen javnog i od njega pravi spektakl u sceni teatra vampira. Pored voajerizma vidljiva je i velika doza egzibicionizma (da li vas širenje vampirovog fraka podseća na flashera iz parka?). Ono što vampirizam povezuje sa homoseksualnošću je apsolutni imperativ privatnosti. Vampirizam je nešto što nije samo privatno nego je i tajno. Većina literarnih dela se sastoji u laganoj igri otkrivanja identiteta i kasnije u uništavanju/prokazivanju njegovog nosioca. Draž vampirske literature je u uncany osećaju da nešto nije u redu, u sitnim znakovima koji gradacijski kroz suspense vode do otkrića (coming out-a). Gej čitaoci nalaze nesumnjivo zadovoljstvo u postavkama gde postoji jedan paralelni svet gde postoje tajni kodovi prepoznavanja i gde prepoznavanje od strane ostatka sveta često dovodi do uništenja. Vampiri u brojnim delima žive sa jednim partnerom, ali sve vreme traže svežu krv što lici na tipični gej promiskuitet u vezi. Osamdesetih godina prošlog veka je povezivanje homoseksualnosti i vampirizma doseglo svoj morbidni vrhunac za vreme AIDS homofobicne histerije. I jedno i drugo su zastrašujuće diskriminirajuće bolesti koje se prenose krvlju i seksualnim kontaktom.
Priče o vampirima čine literarni podžanr gothic književnosti, a najraniji primeri se uglavnom artikulišu kroz lezbejsku ljubav. Roman temeljac je svakako Dracula Brama Stockera koji koristi istorijski lik rumunskog grofa Vlada Tepeša, poznatog po svojim zverstvima u ratu sa Turcima odakle je i dobio nadimak nabijač (ring any bell?). Prilično mačistički lik dobio je svoje veoma elegantno otelotvorenje puno erotskog naboja. Bez obzira što je u romanu jasno prikazan kao prilicno beskrupulozno čudovište željno ženske krvi, postoje brojne queer interpretacije. Jedna od njih oslanja se i na reči samog grofa kako su mu žene samo sredstvo da dođe do muškaraca. Ova knjiga je ustanovila univerzalni model koji u kinematografskoj reprezentaciji dobija nesumnjive kemp kvalitete: isprazna melanholija, mučeničko bledilo, čipka, ogrtači, dendijevski stav, a sve upakovano u sublimnu erotiku. Setimo se Maxa Shrecka (Murnauov Nosferatu iz 1931), Bele Lugošija, Klausa Kinskog i Christophera Leea. Homoseksualni aspekt vampirizma je prilično prikriveno prikazivan sve do sedamdesetih. U Balu vampira Romana Polanskog imamo parodirani gej lik, a 1983. se pojavljuje Hunger Tony Scotta u kojem Susan Sarandon i Catherine Deneuve ostvaruju ljubavnu vezu. Najpopularnija eksplikacija homoseksualnosti u vampirskoj literaturi je Hronika vampira Ann Rice. Prvi roman serijala ''Intervju sa vampirom'' čini prekretnicu i zbog toga što je vampir glavni junak i narator. Više nije u pitanju čudovište koje gledamo sa strane, nego nesrećni pojedinac koji ima težnje i emocije kao ostatak sveta. Sjajna ekranizacija Neila Jordana iz 1994. godine predstavlja ključni žanrovski pomak devedesetih. Sledeće godine je u Lynchovoj produkciji snimljena ''Nađa'', sjajna vampirska stilizacija u režiji Michaela Alemereyde i ultimativna MTV-jevska vizija savršenih trendi bića kao što su vampiri. Poppy Z Brite je, pored Ann Rice, najuticajnija autorka vampirskog podžanra sa više nego afirmativnim stavom prema homoseksualnosti. Njeni likovi su vrlo eksplicitno gej i žive svoje neživote u dekadentnoj atmosferi New Orleansa.
Od smrdljivih čudovišta balkanskih planina, preko rafiniranog aristokrate stigli smo do bića koje je samo drugačije kao i većina pojedinaca i ta transformacija vrlo očigledno koincidira sa liberalizujućim stavovima prema homoseksualnosti. Ili što bi rekao vampir Lestat mladom novinaru na kraju ''Intervjua sa vampirom'': ''Ne boj se. Nudim ti izbor koji ja nikada nisam imao''. Literatura: Vampiri
www.vampire-magazine.com
književnost filmovi |
||||||||||||||||||||||||||||||
|
|
