Angelina Žeželj: Nasilnici se hrane strahom

Angelina Žeželj je rođena 1987. godine u Beogradu, studentkinja je Fakulteta bezbednosti i Visoke škole za informacione tehnologije. Kao vojna policajka radila je u Vojsci Srbije od 2011. godine do nedavno. Osnivačica je "Rainbow" brenda gej žurki i vlasnica je kafića "MyWay" - poznatog beogradskog mesta okupljanja LGBT osoba i njihovih prijatelja.

Članica GSA je od 2009. godine. Ne krije da je lezbejka ali ne prihvata bilo kakav geto. Smatra da se tolerancija prema LGBT osobama može povećati samo zajedničkim radom LGBT i strejt osoba.

Oktobra 2011. je sa svojim prijateljicama pretrpela brutalan napad i pokušaj ubistva u centru Beograda zbog toga što je nosila majicu sa simbolom Parade ponosa. Iako je tada braneći se zadobila teške telesne povrede - nije posustala. Ona je i dalje veliki borac i puna je pozitivne energije. Njenu hrabrost i odlučnost možda najbolje opisuju reči iz pisane poruke koju je uputila učesnicima/cama protesta „Dosta je!" koji je GSA zajedno sa Angelininim prijateljima organizovala ispred Vlade Srbije par dana posle napada na nju. Tom prilikom im je, između ostalog, poručila: „...ljudi, život je vredan! Ne dajte na sebe, nemojte da se povlačite u svoja ‘četiri zida' i da imate strah od slobode! Ja želim da živim i želim da se moj život nastavi dalje. Ja ne želim da idem nigde, ovo je moj grad koji volim..."

U njenom prvom pojavljivanju u javnosti u ovom kontekstu pod punim imenom, sa Angelinom smo razgovarali o tome kako joj napad koji je doživela izgleda iz sadašnje perspektive, dokle se stiglo sa sudskim postupkom, o njenom iskustvu sa Vojskom Srbije i o drugim stvarima koje su joj važne.

Pre nego što ti se dogodio napad da li ti je ikada palo na pamet da možda nije pametno biti otvoreno gej?
Nikada nisam išla okolo sa transparentom „ja sam gej" i privlačila pažnju, ali nikada nisam ni krila. Ukoliko me neko pita da li sam lezbejka kažem da jesam, nikada nisam lagala. Nisam imala probleme zbog toga jer sam prvo dopuštala ljudima da me upoznaju kao osobu. U zemlji u kojoj živimo postoje velike predrasude ali ako te ljudi prethodno upoznaju, sve tvoje vrline i mane, i takav im se dopadneš, u većini slučajeva im više biti neće bitno s kim spavaš. Šta više, shvatiće da znaju mnogo gej ljudi i da su to ljudi kao i svi drugi. Do mog rada u vojsci zaista nisam imala nikakvih problema. Tek tamo me je sačekalo nešto zatvorenije okruženje, gde su ljudi unapred znali moju seksualnost. Faktički sam došla sa „repom" i nisam imala priliku da im pokažem kakva sam suštinski ja. Neki od njih su imali gomilu pitanja, navodno im je sve to bilo okej ali nisu za Paradu... Kod nekih sam povremeno primećivala čak i strah da li smeju da se našale ispred mene a da ja to ne shvatim kao diskriminaciju... Ali, bilo je i onih koji su sklanjali pogled i nisu hteli da razgovaraju sa mnom.

Kako ti cela ta priča izgleda sada, iz ove perspektive?
Iskreno, sve to je moglo mnogo tragičnije da se završi. Kada su me napali ja sam uhvatila nož i uspela da se donekle odbranim. Ali zato više nikad neću moći da stegnem pesnicu ili da imam pun kapacitet snage u ruci. Ima dosta posledica, dešava mi se ponekad da iz ruke ispustim stvar koju držim... Drago mi je da su mediji to tada vrlo korektno ispratili, ali mi je istovremeno krivo što se kasnije niko od njih nije setio da pita na primer dokle je stiglo suđenje, da pišu o posledicama napada koje ljudi imaju, kako neko prolazi kroz život kasnije... Ali dobra stvar sa napadom koji sam doživela je što mogu da pričam sa mlađima i dam im neki savet. Trudila sam se da im pokažem da treba da se suprotstave, čak sam organizovala i besplatne časove samoodbrane. Drugačije je kada se postavljaš kao žrtva jer nasilnici to vide, oni se hrane tim strahom, a drugačije je kada im pokažeš zube. Dokle god se ponašaš i osećaš kao žrtva, huligani će te gaziti. Pri tome huligani su jaki samo dok su u grupi, nikada nećete videti jednog samog na ulici kako pravi nerede. Oni su u suštini velike kukavice.

Ko je najviše bio uz tebe u tim trenucima?
Članica sam GSA već više od četiri godine i, pored moje porodice i prijatelja, moja organizacija je bila uz mene, zaštitila me i pomogla kada sam bila napadnuta. Moram da napomenem da sam veliku pomoć i podršku tada imala i od Borisa Milićevića koga poznajem od svoje 16. godine i koji mi je bio uzor jer je od naših aktivista retko ko nešto i radio u životu mimo toga što su aktivisti.
Takođe, veoma mi je značila podrška svih onih ljudi koji su došli na protest „Dosta je!" ispred Vlade Srbije, kao i svih onih koji su mi pisali, slali poruke... Hvala im svima jer mi je uz tu podršku bilo mnogo lakše da izdržim i nastavim sa svojim životom.

Dokle se stiglo sa postupkom koji se vodi protiv tvojih napadača?
Evo dve godine je prošlo a sudski proces i dalje traje. Njima su objedinili optužnicu, jer su od ranije poznati policiji. Imaju dosijee zbog posedovanja narkotika, otmica, krađa... Potpuno je „fascinantno" šta neko uspe da napravi od svog života sa samo 17 godina, koliko su tada imali. I dalje me najviše boli to što su ta dvojica koja su me napala puštena posle samo par sati provedenih u policijskoj stanici nakon hapšenja. Zakonski rok je 48 sati pritvora, ali oni to nisu odležali, barem da malo odspavaju i razmisle o svemu...
Problem je u našem zakonodavstvu, ali mislim da to možemo da promenimo jer kad se digne buka oko nečega, kao što je bio protest ispred Vlade kada sam ja napadnuta, onda se skrene pažnja javnosti. Tada niko nije zamerao tim ljudima što su se okupili jer mislim da je društvo toliko napredovalo da su svi saglasni da je nasilje neprihvatljivo. Odziv na protest je bio veliki, komentara po internetu je bilo mnogo, a ton koji je preovlađivao je bio „može meni da se ne sviđa što je lezbejka, ali napasti devojku možem nije okej!". To što su ta dvojica, trojica čekali devojke ispred kluba da bi ih pretukli govori mnogo o sklopu njihove ličnosti, verujem da oni nikada neće imati normalnu porodicu, jer - kako će se sutra ponašati prema svojim devojkama, ženama ili prema svom detetu?

Koliko društvo utiče na pripadnike LGBT zajednice da se osećaju posramljeno zbog onog što jesu i na kraju krajeva da se osećaju kao žrtve?
Koliko mi sami dozvolimo. Na primer, kada bi me komšija maltretirao, ne bi me mrzelo 20 puta da ga prijavim, kao što sam prijavila trovanje pasa u svom kraju. Čak i u situacijama u kojima bi njima bliski ljudi ili njihovi ljubimci mogli da stradaju, komšije se plaše da javno istupe po tom pitanju. Računica je prosta, procenjuje se da je 10% populacije gej a ekstremnih homofoba sigurno nema više od toga. Razlika je u tome što su oni mnogo glasni, a mi ćutimo. Primera radi, ovaj što je danas trovao pse sutra će da izađe da rastura Paradu ili maltretira gej osobe na ulici, nije mu bitno. Takvi ljudi su opasni.

Veliki problem predstavlja i odnos crkve. Dosta razgovaram sa ljudima a kada pitam nekoga zašto ne voli gejeve uglavnom dobijem odgovore tipa „da Bog nije stvorio Adama i Stevu...". Moj odgovor na to je obično da su oni u pravu i da ja ne treba da postojim - Bog me ne bi ni stvorio jer on ne pravi greške, zar ne. Tu se svaka rasprava završava.

Da ne bude zabune, izuzetno poštujem ljude koji su iskreno religiozni, jer su to zbog svojih moralnih načela po kojima žive i crkvu kao instituciju ne poistovećujem sa religioznošću. Ali smatram da niko nema prava da me vređa, omalovažava, bije i u krajnjem slučaju osuđuje zbog moje različitosti. Ili bilo koga drugog zbog njegove.

Možeš li nam reći nešto o tvom pristupanju u Vojsku Srbije?
Vojska je bila moj veliki san. Iako se napad na mene desio baš u vreme pred prijem u Vojsku, nisam odustala bez obzira na povrede koje sam zadobila. Teoriju i test fizičke spreme sam položila a čak sam i skinula gips pre vremena da bih mogla da radim sklekove. Niko mi nije gledao kroz prste i bila sam veoma ponosna na to što sam uspela.

Međutim, od početka mog rada u Vojsci postojala je izvesna doza pritiska jer sam došla kao javno deklarisana lezbejka. Vojsci ne treba takva propaganda, to je zatvorena sredina kojoj odgovara da se o njoj što manje zna. Baš sam nedavno čitala članak o tome da je Vojska Srbije tolerantna prema različitostima. Članak se zvao „Okej je da si gej". Ali, nije okej. Samo tako kažu. Nikada ti naravno neće reći da te otpuštaju zbog seksualne orijentacije, nego ti daju mnoštvo drugih razloga koji često nemaju nikakvog smisla. Kada su me obavestili da mi neće produžiti ugovor rekli su mi da sam prilikom vanrednog testiranja pala na psihološkom testu iz prve kategorije, u kojoj sam bila i koja je najviša, u četvrtu. Znate, prosto je nemoguće da se ličnost toliko drastično promeni za četiri meseca, koliko je prošlo od prethodnog redovnog testa koji sam radila. Takođe, te vanredne testove smo radili na kompjuteru, tako da nisam imala mogućnost uvida u rezultate i oni su mi samo usmeno saopšteni, što drastično smanjuje „manevarski prostor" za eventualne žalbe i sl. To je jedan od načina na koji se gej ljudi šikaniraju.

Kakvo mišljenje imaš o Paradi Ponosa?
Paradu kao događaj podržavam ali veoma loše mišljenje imam o organizatorima Prajda jer se svake godine mesec dana pre šetnje sete da bi nešto mogli da rade, a zapravo ama baš ništa pametno za zajednicu ne urade. Ponašaju se kao da ne žive u Srbiji, nego u Švedskoj ili Švajcarskoj... A onda kada na primer ja dobijem batine, oni se ne sete ni da me pozovu i pitaju kako sam. I na kraju naprave problem zbog toga što je GSA organizovala protest ispred Vlade zbog napada na mene i optuže je da zato Prajd nije uspeo...

Zašto GSA?
GSA baš zato što je to Gej - strejt alijansa, što spaja te dve zajednice, gej i strejt. Ako nešto ne volim to je zavlačenje u ormane. Problem naših LGBT organizacija je taj što se sve odvija u uskom krugu ljudi. Svi se trude da sve ostane u zajednici, nema mešanja sa strejt ljudima, nema neke šire edukacije ljudi o toleranciji i različitosti, a na kraju nema ni zajedništva. Samo podela i LGBT geto. A ja ne volim da budem u getu. Alijansa je moj izbor zato što je drugačija, inkluzivna.