NIN, 16. 08. 2007.

Ubaciti nežno

Piše: Momčilo B. Đorđević

Već se govori o leku za profilaksu AIDS-a, koji bi se pre seksualnog akta ubacivao u vaginu, ili, po potrebi, u susedni otvor

Kad se pomene HIV, svi znaju da je reč o virusu, izazivaču smrtonosne bolesti čija je dijagnoza doskora bila ravna smrtnoj presudi. Bolest nam je poznata kao SIDA ili AIDS, od koje u svetu danas boluje oko 40 miliona ljudi. Od maja 1981. do danas, AIDS je u svetu odneo preko 25 miliona bolesnika, a kod nas oko hiljadu.

Nedavno je u stručnom časopisu, Nature Biotechnology prezentovana prava mala senzacija za koju se postarala gospođa Karin Meling (64), molekularni virusolog, koja je uspela da natera virus AIDS-a, današnjeg najvećeg ubicu ljudskog roda, na sopstveno samoubistvo.

AIDS je bio potpuno nepoznat do 5. juna 1981. godine, kad je u Americi registrovana jedna naročito opasna forma pneumonije i to među homoseksualnom populacijom. Virus AIDS-a je 1983. izolovao Francuz Lik Montanije, a 1984. i Amerikanac Robert Galo. Svaki od njih sebe je smatrao autorom otkrića virusa, krsteći ga onako kako je smatrao za potrebno. Uskoro je oko autorstva izbila jedna od najvećih prepirki u naučnom svetu, u kojoj su američki i francuski istraživači u međusobnim uvredama prevršili svaku meru, te su se zbog toga, 1986. rodine, sastali Fransoa Miteran i Roland Regan, izgladivši spor i odlučivši da virus dobije naziv HIV, što bi značilo «Human Immunodeficiency Virus" ili „virus ljudskog nedostatka imuniteta”.

U pitanju je retrovirus koji pripada velikoj porodici retroviride, a odlikuje se time što ga čine dve kopije spirale ribonukleinske kiseline (RNK) i što se umnožava jedino preko komplementarne dezoksiribonukleinske kiseline (DNK), uz pomoć jednog enzima koji pretvara RNK u DNK. HIV je 60 puta manji od eritrocita, a njegov lanac RNK u sebi sadrži devet smrtonosnih  gena.

RNK i njeni geni ne mogu prodreti u jedro ljudske ćelije i izmešati se sa ljudskim genima. Zbog toga se RNK kopira u komplementarnu, a potom u dvostruko spiralnu DNK, koja nema nikakvih problema oko ulaska u ćelijsko jedro čoveka. U momentu kopiranja u komplementarnu DNK, jedan od virusnih enzima, poznat i kao „čistač otpada”, uništava RNK i njene gene, jer nisu više potrebni. Novonastala DNK sa genima virusa ulazi u genetski materijal čoveka i tako počinje razaranje njegovog imunološkog sistema. Profesorka Meling je smislila trik kojim se prerano aktivira enzim «čistač otpada». Tako se uništava spiralni lanac RNK, pre nego što je genetički materijal iz njega mogao da se preseli u DNK. To uništavanje spiralnog lanca RNK u suštini je čin ubičinog samoubistva.

Ovo otkriće izazvalo je veliko interesovanje među farmaceutskim firmama, pošto bi se nova terapija AIDS-a mogla zasnivati na virusnom „enzimu čistaču”, znanom RNaseH, za čije se postojanje odavno zna, ali se nije znalo kako ga iskoristiti.

Profesorka Meling, koja je, inače, završila nuklearnu fiziku i matematiku i za koju se nekad govorilo da je „najpametnija žena u celom Berlinu”, identifikovala je ovaj  enzim u pticama, radeći na svojoj doktorskoj tezi, još 1971. godine. U to vreme AIDS nije ni postojao. Tek deset godina po odbrani i publikovanju njene doktorske teze, počelo se govoriti o strašnoj bolesti koja nikog ne ostavlja u životu.

Profesorka jednim trikom obmanjuje „enzim čistač”: ona je sintetizovala fragment DNK, koji je u nazivu dobio prefiks si. Enzim čistač je u zabludi jer misli da je siDNK nastala iz RNK te zbog toga uništava kompletnu spiralu i sve gene iz RNK. Na taj načip virus postaje neškodljiv. Princip je sličan normalnom mehanizmu kojim se telo brani od virusnih infekcija. Uostalom, prošle godine je dodeljena Nobelova nagrada za otkriće mehanizma blokiranja (interferencije) RNK u zaštiti od virusa.

Ali ono što je u najnovijem članku profesorke Meling jako uzbudljivo, jeste moć sintetizovanog fragmenta zvanog siDNK. Sposobnost obmanjinanja enzima i njegovo navođenje na uništavanje RNK u kome su geni virusa, dokazana je ne samo laboratorijski u epruvetama, već i na eksperimentalnnim životinjama. Smrtonosni virus se razara pre nego što, uopšte, i napadne neku od ćelija organizma. Najnovija eksperimentalna istraživanja pokazala su da životinje već inficirane HIV-om, za kratko vreme bivaju  potpuno očišćene od virusa.

Zbog toga se prošlog i ovog meseca mnogo govori o siDNK kao o ozbiljnom kandidatu za profilaksu AIDS-a, bilo da se upotrebljava kao mikrobicid, u obliku kapsule koja se pre seksualnog akta ubacuje u vaginu, ili gdegod, ili kao postinfekciona profilaksa, što bi se primenjivalo kad se, recimo, lekar slučajno ubode iglom zaraženom HIV-om.

Takođe bi se pomoću fragmenata siDNK lako moglo sprečiti inficiranje novorođenčadi virusom AIDS-a tokom prolaska kroz porođajne puteve zaraženih majki. Umesto višenedeljnog lečenja koje se danas primenjuje, dovoljna bi bila jedna jedina infuzija. Infuzijom bi se siDNK bukvalno razlila po telu i likvidirala bi sve viruse HIV-a, koji se trude da na svaki način uđu u ćeliju i da počnu sa svojim umnožavanjem.

Za već inficirane osobe u kojima je HIV postao deo genoma i ne ponaša se kao strano telo, siDNK bi se morala davati u infuziji, što nije prikladno za višegodišnje lečenje.

Profesorka Meling se nada da virus AIDS-a neće biti u stanju da razvije rezistenciju na siDNK, jer enzim čistač  stalno ostaje u  ubeđenju da je  siDNK  ona grana DNK i da se zbog toga treba otarasiti suvišnih delova RNK i svih njenih devet gena.

Ono što je za nas zanimljivo, izgleda da je desna ruka profesorke Meling u Institutu za medicinsku virologiju u Cirihu, g. Jovan Pavlović, koji je na velikom glasu u naučnom svetu i čijih se, najmanje, šest vrlo jakih naučnih radova, iz samo osam proteklih meseci, mogu naći u najeminentnijim svetskim časopisima.