Simon de Bovoar (1908-1986) i Drugi talas feminizma

Simon de Bovoar je rođena 1908. godine u Parizu u imućnoj buržoaskoj porodici. Obrazovala se na Sorboni u Parizu, gde joj je filozof Žan-Pol Sartr, njen životni i intelektualni saputnik, bio kolega. Bovoar je podučavala filozofiju 30-ih godina u školama u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 40-ih godina je počela sa objavljivanjem - romana, eseja, filozofije, članaka, autobiografije – i u međuvremenu postala međunarodno poznata spisateljica, cenjena kao mislilac i feministkinja. Umrla je 1986. godine i sahranjena je kraj Žan-Pola Sartra na groblju Monparnas u Parizu.

Najvažnije feminističko delo Bovoar je knjiga "Drugi pol", obimna, egzistencijalistička analiza položaja žena, koja je verovatno najuticajniji feministički tekst dvadesetog veka. Najpre je objavljena u Francuskoj, 1949. godine u dva toma, pod naslovom "Le Deuxieme Sexe", i po samom objavljivanju odmah je doživela uspeh, između ostalog i zbog otvorenog tretiranja ženske seksualnosti. Potom se pojavila i kraća verzija na engleskom jeziku i odmah počela da vrši uticaj na ženske pokrete 60-ih godina u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji.

Kada je Simon de Bovoar napisala "Drugi pol" u kasnim 40-im godinama, evropske i američke feministkinje su ostvarile već dosta političkih pomaka, i mnoga pravna ograničenja iz prošlosti su bila prevaziđena. Žene su u mnogim zemljama, na primer, mogle da glasaju i da poseduju imovinu, imale su pristupa visokom obrazovanju i raznim zanimanjima. Posle dva svetska rata, žene su takođe imale mnogo više društvene i seksualne slobode. Međutim, Bovoar je tvrdila da uprkos svom tom napretku žene nisu oslobođene od muškaraca i ostaju u podređenom položaju. U "Drugom polu" ona se usredsređuje na položaj žena, kombinujući istoriju, antropologiju, mit, etnografiju, biologiju, književnost i sociologiju da bi istražila zašto su žene zaista inferiorni, drugi pol: podređen, nekreativan i neslobodan.

U filozofskom smislu, Bovoar je usvojila egzistencijalističku perspektivu u "Drugom polu". Osnovno u njenoj raspravi jeste egzistencijalistički etički koncept da je sloboda najpoželjnije ljudsko stanje, posebno sloboda izbora. Ona je prihvatila egzistencijalističke kategorije koje je razvio Sartr u svom delu "Biće i ništavilo" (1943), posebno ideje o Subjektu i Objektu ili jastvu i Drugom. Konačno, ove kategorije vode poreklo iz Hegelove filozofije koja svrhu postojanja videla, za individuu i za čovečanstvo, u postizanju samorazumevanja. Centralno u tom procesu je definisanje i razumevanje sebe u pojmovima "drugog", ili onoga što nije jastvo, što je sekundarno, neesencijalno i inferiorno. Moderno društvo, kao i većina istorijskih društava, tvrdila je Bovoar, objektifikuju ženu kao Drugo, a muškarca kao jastvo (sopstvo). Čovečanstvo se definiše kao muško, kao i uopšte ljudsko stanje, dok se žena definiše uvek u odnosu prema muškarcu. Izvor ženske podređenosti i podjarmljenosti, tvrdila je, leži u ženskoj "drugosti" u odnosu prema muškarcu. Jedino muškarac ima slobodu izbora, da ustanovi sebe kao esencijalnog i kao Subjekt, dok se posledično tome žena uspostavlja kao neesencijalna i kao Objekt.

"Drugi pol" je obiman tekst, koji se bavi mnoštvom tema. Tekst istražuje biološka, psihoanalitička i marksistička objašnjenja ženske sudbine; procenjuje istoriju odnosa između polova od primitivnih oblika društva do modernih vremena i posmatra seksualnost žena i njen odnos sa ženskom "drugošću". Bovoar posmatra i mitove koji se odnose na žene, posebno one koji su vezani za materinstvo; razmatra predstave žena u romanima muških autora i procenjuje evoluciju savremenog položaja žena od devojčice do žene kao supruge i majke. Razmatra se poseban položaj lezbejki, nezavisnih žena i žena od karijere, a Bovoar opširno analizira ulogu prostitutki, ulogu koju je ona videla kao onu gde žene mogu, pod određenim uslovima, da koriste "drugost" da bi iskoristile muškarce.

U analizi zašto su žene Druge, Bovoar je odbacila objašnjenje o ženskoj potčinjenosti, koju su nudile teorije biološkog determinizma. Budući da žene imaju reproduktivnu ulogu i ulogu podizanja/odgajanja, Bovoar je prihvatila da je ženama teško da budu slobodne. Ali ženu ne treba, tvrdila je, da definiše materica; za ženu je moguće da ima život i van njene reproduktivne funkcije. Frojd i psihoanalitička teorija takođe nije pružila zadovoljavajuća objašnjenja ženske "drugosti". Ženska fiziologija i nedostatak penisa ne znače da je žena inferiorna ili da zavidi muškarcima, ili da pati od kastracionog kompleksa. "Prestiž penisa", tvrdila je Bovoar, jeste aspekt odnosa moći i "vrhovne vlasti oca". Bovoar je bila skeptična i kada je u pitanju marskistički pogled koji u kapitalističkom društvu sve, pa i represiju žena, izvodi iz ekonomskih odnosa i hegemonije vladajuće klase, i koji je tvrdio da će se pojavom socijalizma potčinjeni položaj žena promeniti. Iako je ona bila ubeđena socijalistkinja, ona položaj žena nije videla kao posledicu privatnog vlasništva i kapitalizma, neko kao posledicu muške dominacije nad ženskim Drugim.

Centralno mesto u "Drugom polu" jeste istraživanje položaja žena kao supruga i majki. Žene ne dovode u pitanje mušku vladavinu u braku zbog sopstvene ekonomske zavisnosti i reproduktivne funkcije. Mada je Bovoar prepoznala da je tradicionalni oblik braka u periodu tranzicije, ona je ostala pri tome da unutar institucije braka žena ostaje potčinjena, sekundarna i u parazitskom odnosu, i da jednakost u braku ostaje iluzija sve dok muškarci zadržavaju ekonomsku odgovornost. Bovoar je osećala da su talentovane žene izgubljene za čovečanstvo jer su progutane repetitivnom rutinom kućnih poslova. Ona je osećala poseban strah od čišćenja, rekavši da su "neke dužnosti tortura jednaka onoj Sizifovoj" pre nego kućni poslovi.

Bovoar je shvatala da majčinstvo za mnoge žene može biti vrhovni i srećan stadijum u njihovim životima i može se reći da u majčinstvu žene ostvaruju svoju sudbinu, ali ona je tvrdila da ne uživaju sve žene u materinstvu i da se trudnoća i majčinstvo različito doživljavaju. Neke žene uživaju u trudnoći, ali za druge to je iskustvo muke, nelagodnosti i bolne traume. Bovoar je bila skeptična prema svetom karakteru majčinstva, i ukazala da su samo udate žene te koje su slavljene, dok su one neudate često na lošem glasu. Ona je prepoznala da neke žene pronalaze svu svoju egzistenciju zadovoljenu u plodnosti, ali Bovoar je smatrala da je ideja da ženu vlastite bebe čini potpunim, slobodnim ljudskim bićem iluzija. Ona je smatrala da je dobra majčinska ljubav svestan stav, slobodan moralni izbor, a ne instikt, i da postoje i takve stvari kakve su loše majke. Majčin stav zavisi od njene celokupne situacije i mada okolnosti moraju biti nepovoljne ako nisu obogaćene detetom, Bovoar je ukazala na opasnosti u majčinstvu, poput onih da majke postanu robovi deci i da budu zapostavljene s obzirom da dete prevazilazi majčinu ljubav. Bovoar je smatrala da žena da bi bila dobra majka mora dobro da balansira, sa interesovanjima i životom i van podizanja dece. Smatrala je da žene koje imaju plaćene poslove van kuće mogu biti najbolje majke.

Bovoar je uočila teškoće za žene u uravnotežavanju posla i majčinstva i u prirodi "potčinjene radne snage" ženskog posla van kuće. Ona je jasno uočila da je briga o deci van kuće neophodna, i imala je veoma črvst stav za jednu Francuskinju njenog vremena kada su u pitanju kontracepcija i abortus i njihove uloge u pružanju ženi slobode da izabere majčinstvo ili ne. Zalagala se za kontracepciju, pravno regulisan abortus, pojednostavljen razvod i veštačku oplodnju, tako da žene mogu da povećaju svoje slobode i izbore. Plaćeni posao van kuće, takav da ne iskorišćava, ima vitalni značaj za žensku nezavisnost. Ali, takve stvari po sebi neće u dovoljnoj meri promeniti položaj žena. Stavovi i razumevanja takođe moraju da se menjaju.

Bovoar je videla "ženskost" žena kao nešto što podržava mušku vladavinu i insistirala je na tome da nema gotove esencije ženskosti - to je mit. Civilizacija je, a ne biologija, konstruisala ženskost. "Drugi pol" nije napad na muškarce, ali se može reći da je to knjiga o ženama kao društvenom konstruktu i da je glavna tema knjige ženska potčinjenost od najmanjeg uzrasta do ženske rodne uloge, i granice i breme koje ta uloga nosi u strukturama moći porodice koje su dominantno muške. Za Bovoar, ženskost je bukvalno oblikovana običajem, ona je nametnuta. Opisuje kako žena uči da prisvoji ženski rod i sumira svoje viđenje u jednoj rečenici, koja je verovatno njena najčuvenija i često citirana rečenica: "Ženom se ne rađa nego se postaje". ("The Second Sex", str. 295).

Bovoar je zaključila da ne postoji večno neprijateljstvo, niti borba polova između muškaraca i žena. Seksualnost nije sudbina, jajnici ženu "ne osuđuju da živi svoj život zauvek na kolenima" (str. 736). Ne postoji večna ženskost, ne postoji večna muškost. "Novoj" ženi je potrebna prateća infrastruktura moralnih, društvenih, kulturnih stavova u promeni, kao i ekonomska mogućnost. Muškarci i žene treba da prepoznaju jedni druge kao jednake. "Novoj" ženi je potrebna ravnoteža, slobodna razmena među polovima. Oni treba da budu u savršenoj jednakosti. Mada je smatrala da je između muškaraca i žena moguć niz odnosa, ideal Bovoar je bio izbalansiran par; par koji ne živi kao zatvorena ćelija, nego se svaki član para integriše individualno u društvo. Takav par bi pokazao "jednakost u razlici i razliku u jednakosti" (str. 740), prepoznajući jedno u drugom Subjekt. Ropstvo polovine ljudskog roda bi bilo stoga ukinuto i ljudski par bi pronašao svoju istinsku formu.

Novi ženski pokret - nekada nazvan "drugim talasom feminizma" ili "ženskim oslobođenjem" - počeo je da se razvija tokom 60-ih godina, rastući potom eksplozivno sve do kraja decenije. Glavni tekstovi tog perioda, "The Feminine Mystique" (1963) Betty Friedan, "Sexual Politics" (1970) Kate Millet, "The Female Eunuch" (1970) Germaine Greer i "The Dialectic of Sex" (1970) Shulamith Firestone, duguju dobar deo "Drugom polu", u kojem je Bovoar anticipirala mnoge od tema u tim delima.

Od inicijalne faze, feminizam je podeljen u veliki broj oblika sa mnogo varijanti - liberalni, liberalno-socijalistički i radikalni feminizam, psihoanalitički feminizam, ženski suprematizam, New Right feminizam, eko- i anarho-feminizam, poststrukturalni feminizam i post-feminizam, da nabrojimo samo neke - i neki od tih pravaca su kritikovali Bovoar. Bila je optužena da je propustila da slavi žensku ulogu u odgajanju i podizanju, i da je imala malo saosećanja kada je u pitanju ženska reproduktivna funkcija. Rečeno je da je ona želela da žene što više liče na muškarce. Ali, uprkos ovakvim kritikama, "Drugi pol" se prepoznaje kao tekst koji je začeo ženski pokret kasnog dvadesetog i ranog dvadeset prvog veka.

Prevod: Simor

Bibliografija:

Primarni izvor

Simone de Beauvoir, The Second Sex, (London: Vintage, 1997)
prevod na srpski: Simon de Bovoar, Drugi pol I-II. Beograd: Bigz, 1982.

Sekundarni izvori

Bryson, V.: Feminist Political Theory: An Introduction (Basingstoke: Macmillan, 1992)
Crosland, M.: Simone de Beauvoir: The Woman and her Work (London: Heinemann, 1992)
Gamble, S.: The Routledge Companion to Feminism and Postfeminism (London i New York: Routledge, 2001)
Okley, J.: Simone de Beauvoir: A Re-Reading (London: Virago, 1986).
Tong, R.: Feminist Thought: A Comprehensive Introduction (London i New York: Routledge, 1992)