Aleksandar Etkind

	Vladimir Nabokov (1899 - 1977)

Tajne kod zabludelog pola: Književni diskurs o homoseksualnosti od Rozanova do Nabokova

Bežeći od revolucije, Kimbot, homoseksualni junak Nabokovljevog romana «Bleda vatra», odlučuje da ponese samo jednu knjigu na svom maternjem jeziku ─ Šekspirovog «Timona Atinskog». Kada je Kimbot «Timona» ponovo preveo sa ruskog na engleski, mesec je prešao u muški rod, a sunce u ženski.* Tu su igru stručnjaci koji se bave proučavanjem Nabokovljevih dela protumačili kao piščevo nastojanje da naglasi drugojezičnost glavnog junaka, tj. činjenicu da Kimbotov maternji jezik nije engleski, već ruski. Sklon sam dati dublji smisao kako pojmu Meseca uopšte, tako i njegovom gramatičkom rodu u ovom konkretnom slučaju. Baveći se tim problemom, želim proniknuti u složen, nekad čak i mukotrpan, proces kreiranja jezika koji ljudi i, konkretno, pisci, koriste kako bi sebi i drugima govorili bilo o svom bilo o tuđem seksualnom iskustvu. Lepa književnost u tom pogledu ide ispred masovnog saznanja koje selektivno usvaja različite rezultate umetničkog kreiranja jezika, ali ostaje unutar njegovih granica. Kako bilo, taj proces izlazi iz granica mog razmatranja.

Metafore s mesecom stare su koliko i književnost, ako ne i starije. (1) Mesecu se u književnim delima pripisuju  različite funkcije: u Puškinovom se «Onjeginu» on povezuje s glupošću; Šekspir u «Timonu Atinskom» kaže da Mesec svoju energiju krade od Sunca; Nikolaj Gogolj u «Ludakovim zapisima» primećuje da su ljudski nosevi svi na Mesecu jer ih Zemlja gnječi, zbog čega Mesec treba nekako spasiti: Mesec je povezan s Gogoljevom idejom o postojanju noseva nezavisno od njihovih vlasnika, ili drugim rečima sa željom za kastracijom, odnosno strahom od nje. U «Majstoru i Margariti» mesečeva se svetlost povezuje sa stradanjem i krivicom. U Piljnjakovoj «Priči o neugašenom mesecu» Mesec simbolizuje teror. Džojs u «Portretu umetnika u mladosti» povezuje Mesec sa svojim mladim junakom povezujući ga s egipatskim bogom Meseca, pisma i smrti Togom.

Godine 1911. Vasilij Rozanov pripoveda o «ljudima mesečeve svetlosti», odnoseći se tim rečima na one za koje tada još nije postojao opšteprihvaćen naziv, a koji su kasnije nazvani homoseksualcima. Prema Rozanovu, privučenost istopolnom ljubavlju stoji iza fenomena kao što su stvaralačka genijalnost, religiozni asketizam i revolucionarni podvig. «Ljudi mesečeve svetlosti» posvećuju se tim stvarima jer se nisu u stanju posvetiti porodičnom životu u koji heteroseksualna većina ulaže svu svoju energiju. U drevnim su vremenima, kaže Rozanov, takvi ljudi kastrirali sebe u ime boginje Meseca Astarte, nakon čega su odlazili u monahe, dok se danas posvećuju kulturi. U tom je «mesečevom svetlu» Rozanov iščitavao veliki broj književnih dela: od Jevanđelja do Gogolja i Solovjeva. Razrađujući temu «ljudi mesečeve svetlosti» koristio se najrazličitijim sredstvima: Oči su sodomita drugačije! Dodir ─ drugačiji! Osmeh ─ potpuno drugi! (Rozanov 1911: 98).

Nema potrebe isticati da te ideje nemaju ničeg zajedničkog s naukom, šta god se pod naukom podrazumevalo. Kako bilo, te ideje predstavljaju jedan od ranih (a kada je o Rusiji reč, čak i prvih) pokušaja analize istopolne ljubavi. Rozanov nikako nije bio liberalan ─ njegov je stav prema  sodomitima bio prepun straha i neskrivene mržnje. Homofobija je bila karakteristična i za stručnjake. Početkom dvadesetih godina prošlog veka evropska udruženja psihoanalitičara odbijala su članstvo otvorenih homoseksualaca smatrajući ih neizlečenim neurotičarima (Zaretsky 2000: poglavlje 5). Kako bilo, Rozanovljeva se homofobija na čudan način suprotstavljala  viktorijanskoj represiji seksualnosti. Rozanov je «ljude mesečeve svetlosti» optuživao ne za razvrat, već, sasvim suprotno, za potiskivanje svog pola i borio se ne toliko protiv homoseksualnosti, koliko protiv asketizma. On nije opisivao «izvitoperenost» pola u duhu Kraft-Ebinga (Krafft-Ebing) ili Hejveloka Elisa (Havelock Ellis), već je s posebnom pristrasnošću opisivao upravo suprotne slučajeve: asketski život i nestupanje u brak. Sve je to on objasnio «duhovnom sodomijom» koja se može smatrati ekvivalentom latentne homoseksualnosti. Praktikovanje sodomije video je kao odvratnu ali retku pojavu, dok je «duhovna sodomija» stalno prisutna u njegovom životu i tekstovima. «Sodomiti su uzrok stava da je koitus greh»; oni na druge ljude prenose odbojnost prema sopstvenom telu i osećaj krivice zbog svojih želja; oni su produktivni u kulturi jer svoju energiju ne troše na seks. Rozanovljevi sodomiti nisu gej ─ oni to sebi nikada ne bi dozvolili. «Ljudi mesečeve svetlosti» se, prema Rozanovljevom mišljenju, plaše da svoju poročnost sprovedu u delo, te stoga svoju energiju ulažu u kulturu koja posledično postaje impregnirana njihovim vrednostima.

Upravo se zbog toga  Rozanovljevo viđenje sodomije razlikuje od Frojdove ideje o libidu.(2) Obojica smatraju da postoji određena veza između seksualne privlačnosti i kulturnog stvaralaštva, ali, za razliku od Rozanova, Frojd (3) ne pridaje poseban značaj orjentaciji te privlačnosti. Frojdovska se sublimacija ogleda u prebacivanju libida sa neposrednog zadovoljenja (nevezano za to da li se radi o homoseksualnom ili heteroseksualnom odnosu) na kulturnu delatnost. Rozanov je takođe smatrao da što se čovek manje troši na seks, to ima više snage za bavljenje kulturom, tj. stvaranje. Ipak, on je između istopolne i «normalne» ljubavi video fundamentalnu asimetriju: normalni ljudi žive svoj život nesputano, dok se sodomiti, s druge strane, plaše svoje protivprirodne privlačnosti, te svoj život žive asketski. Rozanov je cenio Vajningera (Otto Weininger) i često se pozivao na predfrojdovske psihijatre, iako su njihove metafore o Suncu i Mesecu sa svojim erotičnim značenjima najverovatnije bile pozajmljene od Bahofena (Bachofen) koji je matrijarhalni period ljudske istorije u kome su one dominirale nazivao Mesečevom fazom čovečanstva, a patrijarhalni period koji je za njim usledio ─ Sunčevom fazom. Kako bilo, švajcarski pravnik nikada ništa nije rekao o istopolnoj ljubavi. Naglašeno interesovanje Rozanova za homoerotiku originalno je zbog svoje nove upotrebe klasičnog tropa.

	Vasilij Rozanov (1856-1919) Više na našem sajtu >>>

Rozanovljeva metaforička konstrukcija, koja je od samog početka bila politizovana, mogla se primenjivati i van svog originalnog domena. U očima nekih Rozanovljevih savremenika ona je bila motivisana i opravdana autorovim patosom. Savremena kultura (koja je, prema Rozanovu, uključivala i pravoslavlje) vodila je ka revoluciji. Optužujući celu tu kulturu za «sodomiju» Rozanov je stvorio oštar i agresivan idiom, intelektualnu karikaturu. Zbog toga je autoru bila opraštana i otvorena blasfemičnost i česta preeksponiranost. Sergej Bulgakov, porodični čovek koji se školovao za sveštenika, u jednom od pisama upućenih Rozanovu «ljude mesečeve svetlosti» naziva «ključem koji otkriva strašno mnogo stvari, život nam to stalno potvrđuje» (Neobjavljena pisma 1992:153-154).

Rozanovljeve metafore i dan danas igraju veoma važnu ulogu u ruskom jeziku. Rozanovljevom se invencijom poslužio i Igor Kon koji je jednu od svojih poslednjih knjiga koja se bavi homoseksualnom ljubavlju naslovio «Mesečeva svetlost u zoru». Kon primećuje da je i reč golubye (голубые, plavi), kojom se homoseksualci opisuju u modernom ruskom jeziku, najverovatnije povezana s mesečevom svetlošću, koja je takođe plava. Kon se poziva na Rozanova zbog toga što su njegove metafore poznate i razumljive čitaocu. Nameravam objasniti kako se Nabokov u svojoj potrazi za adekvatnim sredstvima za izražavanje tuđih homoseksualnih iskustava sistematski služio Rozanovljevim instrumentom, pri čemu se ni jednom nije pozvao na njegovog autora smatrajući da je on čitaocu nepoznat. Samo je jednom, u toku jednog od svojih predavanja, Nabokov imenovao Rozanova kao «značajnog pisca koji u sebi objedinjuje bljeske neobičnog talenta s momentima poražavajuće naivnosti» (Nabokov 1996:183). Entuzijazam izražen u ocenjivanju Rozanovljevog dela ─ iskazan u jednom od retkih Nabokovljevih izjašnjavanja o ruskim piscima Srebrnog veka ─ propraćen je i ličnim uspomenama: «Poznavao sam Rozanova» ─ otkrio je Nabokov svojim studentima ne ulazeći u detalje. (Nabokov 1996:184). (4)

U mladosti, kada je i mogao upoznati Rozanova, Nabokov se prvi put susreće i s mračnom zagonetkom istopolne ljubavi: njegov je mlađi brat bio homoseksualac.(5) Obojica su još uvek išla u školu. Vladimir je našao Sergejev dnevnik i iz njega saznao o čudnim osećanjima brata; pokazao je dnevnik vaspitaču koji ga je nakon toga predao njihovom ocu.

Iako je Vladimir Dimitrijevič Nabokov bio liberal, i to u pravom smislu te reči (bio je autor predloga zakona kojim bi se olakšao položaj homoseksualaca), Sergeja je ipak čekao težak razgovor (Nabokov 1960:258). Čuđenje i osećaj krivice su nekoliko decenija kočili Vladimirove odnose s bratom. Odnosi su se poboljšali tokom Nabokovljevog rada na romanu «Dar» u kome je uloga homoseksualca poverena milom i nesretnom Jaši Černiševskom: tek tada je Vladimir smogao snage da prihvati poziv i ode na ručak kod svog brata i njegovog partnera (Boyd 1990: 106, 396). Sergej Nabokov umro je 1945. godine u jednom koncentracionom logoru kao žrtva nacističke kampanje protiv homoseksualaca.(6)

Razumevanje Nikolaja Černiševskog u «Daru» zavisi od njegovog razumevanja u «Ljudima mesečeve svetlosti». Rozanov o Černiševskom piše: «Prekrasno poput kakvog lika na Rafaelovim platnima lik, horrible dictu, Černiševskog koji u delu «Šta činiti?» potvrđuje tezu o gluposti ljubomore svojih žena i, na kraju krajeva, i tezu o beskonačnom naslađivanju muškarca u «družbama» svoje žene... Značaj Černiševskog za našu kulturu ogroman je. On je polu, četvrt ili desetinu pederast.» (Rozanov 1911:156)

Kao Rozanov u navedenom citatu, i Godunov-Čerdincev počinje svoju analizu Černiševskog polazeći od portreta.(7) Onog momenta kada Godunov-Čerdincev otvara svoju sveščicu s portretom budućeg heroja, priseća se Rozanova: « ...opet se prikazalo lice N. G. Černiševskog o kome je on znao samo to da je «špric pun sumporne kiseline», kako na jednom mestu kaže Rozanov» (Nabokov 1952:184).

U Nabokovljevim delima srećemo likove homoseksualaca koji dele sudbinu s glavnim junakom ─ nesretni su i enigmatični. U «Podvigu» Nabokov predstavlja homoseksualca, profesora ruske književnosti, i daje mu «mesečarsko» prezime ─ Arčibald Mun (koji u autorizovanom engleskom prevodu postaje Moon) (8) Mun je svojim poznavanjem Rusije «pogodio i očarao» mladog Martina, ali su se njihovi odnosi zakomplikovali kada je Mun počeo iskazivati prekomerne simpatije prema mladiću. Kao što homoseksualca Muna s Mesecom povezuje njegovo prezime, tako homoseksualca Jašu Černiševskog s Mesecom povezuju njegove metafore o ljubavi. Jaša zaljubljem u Rudolfa piše: «Ludo sam zaljubljen u njegovu dušu, a to je podjednako besplodno kao biti zaljubljen u Mesec.» (Nabokov 1952:51)(9)

U citiranoj poemi «neko» govori o Mesecu kao o «violi zabludelog pola». Nedugo nakon toga u «Daru» se daje opis sekretara redakcije emigrantske «Gazete»: «flegmatik lica okruglog poput meseca, čovek koji ne pokazuje svoje godine i koji je bukvalno bez pola.» (Nabokov 1952: 52, 71)

«Bleda vatra» ima dva junaka: heteroseksualca Šejda i homoseksualca Kimbota. Šejd često govori o Suncu i skoro nikad o Mesecu. «Jutro je moje omiljeno doba dana. Početak leta ─ omiljeno doba godine.» Šejd u sebi nalazi Sunce u trenucima napada koji ga s vremena na vreme muče: «U mojoj je glavi iznenada granulo sunce.» Šejn i Kimbot različiti su koliko i Sunce i Mesec. Šejd je sretan i monogaman, čitav je svoj život proživeo sa svojom ženom; Kimbot - usamljeni homoseksualac u stalnoj potrazi za partnerom. Šejd odrasta i stari u domu svog oca; Kimbot je emigrant bez stalnog doma. Šejd ne jede povrće, Kimbot je vegetarijanac. Šejd piše poeziju, Kimbot ─ komentare. Šejd je poznat, Kimbota niko ne zna. Za razliku od Šejda, Kimbot ili ne vidi sunce, ili se protiv njega bori. Šejna zabavlja Kimbotovo praćenje komplikovanih saveta za borbu protiv sunčeve svetlosti, štetne za nameštaj. Kimbot živi noću; čak su i njegova sećanja o «zaslepljujućoj Zemlji» ukrašena «sivilom priobalnih krajeva i bljeskom krovova pod kišom». Njegove su samotne noći prošarane užasom koji poznaju i mnogi zdravi: «... ležao sam u nesanici, ne dišući, kao da tek sad svesno proživljavam te smrtonosne noći u svojoj domovini kada je u bilo kom trenutku mogao banuti odred na smrt preplašenih revolucionara i odvući me pred zid okupan mesečinom». (Nabokov 2000: 91)

Za razliku od M. Kuzmina i V. Rozanova, Nabokov je živeo u periodu kada homoseksualnost postaje punopravan predmet književnosti.(10) Ipak, terminologija vezana za istopolnu ljubav stvarala se još dugo nakon toga; i sam Nabokov je s velikom zainteresovanošću učestvovao u tom procesu. Razmatrao je najrazličitije varijante, uključujući i one koje je sam skovao. Kada govori o Munu, na primer, koristi termin «uranizam». U «Špijunu» se s istim ciljem upotrebljava izraz «seksualni faktotum».(11) U «Proleću u Fialtu» za biseksualnost je upotrebljena umetnička formula «eklektik u upotrebi tela», a u vezi s drugim slučajem ─ «pederast». Nabokovljevo profesionalna zainteresovanost za tu vrstu terminologije ─ uzrokovana, kao što smo videli, jakim utiscima iz detinjstva ─ trajala je tokom čitave njegove spisateljske karijere. U svojim memoarima pisac otkriva da je njegov otac V. D. Nabokov u jednom članku iz 1902. godine dao svoj doprinos toj oblasti «stvorivši odgovarajuću rusku reč za označavanje ²homoseksualca²─ ravnopolni.» (Nabokov 1997:479)

Kako bilo, sam Nabokov je, pre nego drugim terminima, daleko češće pribegavao metafori o mesečevoj svetlosti. Ta njegova preferenca ima više uzroka. Ako se ima u vidu da pseudonaučni termini tipa «pederast» koji se vezuju za psihijatriju,  ma koliko se menjali, uvek izazivaju negativnu reakciju,   onda je Rozanovljev motiv veoma zahvalan zbog svoje neutralnosti, moglo bi se čak reći i banalnosti. Čitalac tu formulu shvata kao romantičarski pečat čak i kada je ona upotrebljena kao dijagnostičko sredstvo. Čitaočevo interesovanje prolazi mimo nje, na šta autor i računa. Nabokov tu formulu koristi uverljivo i sistematično kao da ona zaista i nije ništa drugo do romantičarski motiv: mesec u Nabokovljevoj upotrebi nikada nije lišen svog osnovnog značenja. Veoma su retke situacije u kojima se mesec pojavljuje van homoseksualnog konteksta, na primer: poređenje svetlosti bioskopskog platna s mesečevom svetlošću u «Proleću u Fialtu» i «Loliti», ili karakterizacija Humberta kao lunatične osobe. Nabokovljeva sistematična upotreba jednog te istog sredstva u kodifikaciji sličnih situacija odgovara formalnoj definiciji lajtmotiva u narativnoj prozi. «Reč je o principu po kome se neki motiv uspostavlja i nastavlja ponavljati neodređen broj puta... Osnovna je odrednica motiva njegovo ponavljanje kroz tekst... Autor svesno pušta u pogon asocijativnu «mašineriju» koja neprestano stvara nove veze... kojih ni on sam nije nužno svestan... Opisani je sistem pre svega svojstven za poeziju». (Gasparov 1993: 30)

Preuzevši mesečevu metaforu od Rozanova, Nabokov svesno i sistematično radi na aktuelizaciji njenog značenja. Pozajmljivanje motiva predstavlja simbolično upućivanje na njegov izvor i osavremenjuje opšte poimanje problema i način na koji se sa njim suočavao prethodnik. Mesečeva svetlost ne ograničava se na ukazivanje na istopolnu ljubav, ona istovremeno nastoji da približi i način na koji je Rozanov takvu ljubav povezivao sa stvaralaštvom.

Lužin poseduje izuzetan talenat za šah ─ što je odgovarajući primer samodovoljne kulturne delatnosti. Njegova priča počinje šahovskom partijom s očaravajućom rođakom, a završava samoubilačkim begom od supruge. Lužinov su talenat i seksualnost međusobno povezani. Njegova je energija preusmerena na šah, tako da je u odnosima s voljenom ženom impotentan. Lužinov je život protkan čudnim i, najverovatnije nerealizovanim, odnosima s njegovim trenerom i pokroviteljem Valentinovim. Taj junak pokazuje izuzetno interesovanje za Istok (moguće je da njegovo prezime ima veze sa izvesnim Valentinom koji je živeo u II veku, a kome se pripisuje osnivanje gnosticizma: Valentinov na kažiprstu nosi «prsten s Adamovom glavom»); Lužin je u njega bio «nesretno zaljubljen», i kada bi ga Valentinov napuštao, davao bi mu novac, «kao što se daje novac nezadovoljnoj ljubavnici». Valentinov je imao «interesantnu teoriju po kojoj je Lužinov razvoj šahovskog talenta povezan s razvijanjem njegove svesti o polu» i manje interesantnu praksu «da drži Lužina što dalje od žena... kako ne bi tratio svoju dragocenu energiju» (Nabokov 2000. T. 2: 360). Čitava priča veoma je snažna i u potpunosti usklađena s Rozanovljevim viđenjem odnosa između seksualnosti i stvaralaštva. Do sublimacije ne dolazi zbog uticaja oca ili društva, već zbog unutrašnje čovekove teskobe. U odlučujućem se momentu čitalac ponovo upućuje na izvor: «pun mesec» osvetljava ljubavnu scenu u kojoj se Lužin i njegova buduća žena suočavaju s njegovom impotencijom: «Ona je još jednom sedela na njegovom krilu kada se mesečina probila kroz krive i crne grane drveća ─ sjajan, pun mesec ─ jasna potvrda trijumfa, i kada je Lužin konačno ustao i otišao u svoju sobu, tamo ga je već čekao veliki pravougaonik od mesečine, i u tom pravougaoniku njegova senka». (Nabokov 2000. T. 2: 374─ 375)

Junak iz «Mašenjke», Ganjin, zaljubljen u devojku koju je upoznao u ranoj mladosti, prepuštajući se maštanju o nekom ponovnom susretu s njom, odbija sve svoje udvaračice. On se jednom sreo s Mašenjkom u tišini nekog parka, ali se nikada nisu približili jedno drugom, tako da je Ganjin utonuo u «mesečinsku maglu». Prolaze godine, i on ponovo čeka Mašenjku. Noć uoči susreta Ganjin provodi spokojno pijući s igračima homoseksualcima. «Sobu je ispunjavala bleda, zagrobna svetlost, jer su lukavi igrači preko lampe prebacili komad rozičaste svile». Ganjin konstantno ponavlja stihove pesnika koji umire u toj istoj sobi: «Nad obodom šume pun svetli mesec/ Pogledaj sjaj talasa rečnih» (Nabokov 2000. Т. 2: 99,114,112). Narednog jutra on otkazuje susret s Mašenjkom i, s grčem u mišićima, ostaje sam. Njegov je život pun avantura, ali je odnos koji je imao sa starim pesnikom ipak bio najintenzivniji i najdublji.

	Vasilij Rozanov: Ljudi mesečeve svetlosti. Metafizika hrišćanstva, Beograd: Zepter Book World 2001.

U «Proleću u Fialtu» biseksualac Ferdinand voli «duguljaste lizalice boje mesečine, tipičan slatkiš Fialta». S druge strane, narator, koji je zaljubljen u njegovu ženu, uživa u prepuštanju sunčevoj svetlosti, što delom upućuje na Šejdovu ekstazu.(12) U «Sebastijanu Najtu» narator naročito intenzivno proživljava svoja osećanja prema Sebastijanu čitajući njegov roman «Druga strana Meseca». U «Istrebljenju tirana» narator zamišlja ubistvo diktatora ne praveći nikakvu razliku između sebe i njega. Pokušavajući se snaći u tom klupku homoerotike i narcisoidnosti, narator se okreće Mesecu:«... obuze me užasno osećanje, ono što sam video u snu bilo je toliko puno simbolike, da sam se odmah probudio ─ našao sam se u svojoj jadnoj sobi, s jadnim mesecom koji me je posmatrao kroz prozor bez zastora.»

«Trom sam i gojan poput Šekspirovog Hamleta» ─ govori naš junak i taj opis prerasta u koliko poznatu, toliko i iznenađujuću metaforu: «O, Hamlete, o, mesečarska ludo» (Nabokov 1956: 181,184,192). Mesec još jednom prati Hamleta u romanu «U znaku nezakonito rođenih» u kome se analizira naučni rad «Originalni siže Hamleta» i američki filmski projekat o kraljeviću: «Počinjemo s naruženim Mesecom»; «Mesec prekriven ribljom krljušti», krvlju Elsinora; «mesečina koja se na prstima šunja iza Duha». Prvi susret nesretnog junaka romana «U znaku nezakonito rođenih» s diktaturom, punom homoseksualnog sadizma, (13) osvetljava izrazito jaka mesečina: «Leva je polovina Meseca bila toliko tamna, da se jedva mogla nazreti... dok je desnu njegovu stranu ─  koja je izgledala poput ispucalog i sunđerastog, ali lepo napuderisanog obraščića ─ snažno osvetljavao veštački sjaj nevidljivog Sunca. Sve u svemu, bio je to prekrasan prizor». (Nabokov 1956: 209)

Slika upućuje na naslov, Bend Sinister, što bi se moglo prevesti sa «nagib ulevo». Čitav je  roman politička alegorija, a napuderisan desni obraz upotpunjuje Mesečev portret, alegoriju u alegoriji. Režim sebe definiše «ekvilističkim», on je u suštini potpuno desničarski, ali je sve to zabavnije prikazati pomoću Meseca. Junak se, pokušavajući odgonetnuti tajne režima, oseća kao neki «gordi selenograf» (Nabokov 1956: 212). Ali razum je tu nemoćan, nema ništa što bi se moglo razumeti i veliki filozof biva poražen od strane nesposobnog diktatora. U romanu postoje tri ženska junaka u službi režima koji zavode Adama Kruga i ubijaju njegovog sina. Te sestre Bahoven uspevaju ovladati Krugom, ali su same potčinjene homoseksualnom diktatoru osvetljenom mesečinom. Nabokov ovde prati Rozanova, budući da prezime sestara predstavlja ironiziranje na račun Johana Bahofena, tvorca teorije o matrijarhatu.

Bend Sinister kod Nabokova pobuđuje veliki interes ka teoriji, što on i pokazuje. Nabokovljeva razmišljanja o režimu Prosečnog Čoveka poklapaju se s mislima Hani Arendt o «banalnosti zla»; u tom smislu opis režima Paduka i «totalitarizam» Arendtove ukazuju na zajedničke osobine fašizma i boljševizma, njihovu istorijsku sličnost. Ipak, lik Adama Kruga nema ničeg zajedničkog sa sovjetskim filozofom. Karakter njegovih naučnih interesovanja (veza između prirode vremena i prirode misli) i položaj profesora filozofije svetskog glasa, kome režim nudi položaj rektora univerziteta, odgovara interesovanjima i položaju Martina Hajdegera.(14) I tu sve sličnosti prestaju: Hajdeger pristaje, Krug odbija. Na kraju romana, u pomoć junaku priskače sam autor, koji takođe vidi svoju ulogu u mesečevoj svetlosti: vidimo «kosi zrak blede svetlosti» (pale light) kojom se samozvano božanstvo autorove volje spušta na junaka; u jednom od kasnijih predgovora navodi se kako «Krug u iznenadnom naletu mesečarskog ludila oseća da se nalazi u sigurnim rukama».(15)

U predivnim stihovima «S. M. Kačurinu» (1947) istom se skupu ideja pridodaju i Nabokovljeva nostalgična maštanja o povratku. Rimovana se priča razvija u pismo prijatelju, napisano trećeg dana po povratku u SSSR. Narator, obučen kao američki sveštenik, putuje s lažnim ispravama; situacija nagoveštava potonje čisto špijunsko putovanje u SSSR opisano u delu «Pogledaj arlekine!». U društvu prevodioca junak «putuje sa Sirinovom knjigom u rukama», što ga čini potpuno «providnim» (citat iz «Poziva na pogubljenje»). Junaku je sve «strašno» i želi da se vrati u Ameriku. Ali njegov povratak zavisi od izvesnog Kačurina, po čijem je savetu junak i doputovao u SSSR. Junak živi sa svojim prevodiocem u jednoj lenjingradskoj gostionici, u nekoj vrsti «muzejske postavke... s pogledom na Nevu». Junak piše pismo Kačurinu, dok ispred njega spava polunagi prevodilac: «A spava na kanabetu, kolena oslonjenih uz naslon i s pokrivačem obavijenim oko struka, prevodilac koga su mi dodelili.» Narator oseća «mladalačku žudnju» i želi otići iz grada, u «crveni ambar» među brezama (to je «crveni ambar usred belog polja» iz «Proleća u Fialtu», mesto iz detinjstva i još jedan citat Sirina). Ali prevodilac ne želi da ide i narator ga zamišlja kako «cvrkuće»(16) s negodovanjem. U tom trenutku prevodilac, predmet naratorovih maštanja, «buncajući u polusnu poseže za rečnikom»(17): komičan gest kome narator pridaje veliku važnost ─ «tu je objašnjenje čitavog života». Nakon što je nekoliko trenutaka posmatrao prevodioca, junak se vraća pismu «... kad se sretnemo ispričaću ti sve o provincijalcu, novom robu širokih pleća». Obećanje je dato Kačurinu: junak namerava da starom američkom prijatelju ispriča sve o novom ruskom prijatelju. «Hoću kući. Dosta mi je.» ─ u Rusiji je njegova nostalgija okrenuta na drugu stranu, ka Americi. Ali povratak je još uvek daleko: autor pisma, i sam sve više sličeći robu, traži odobrenje dalekog primaoca: «Kačurine, smem li kući?» Ono što vidi junaku ne pomaže da «nadraste» strah: «Strašno mi je. Ni stubovi s kljunovima neprijateljskih brodova, ni stepenici okupani mesečinom koji vode do vatrenih vrtloga i teških talasa od žive ne nadrastaju moj strah... »Nevski je pejzaž osvetljen mesečinom i obojen falocentričnim, ili čak orgazmičkim, bojama, bojama koje mu inače nisu svojstvene. Narator vidi polunago prevodiočevo telo ispred nevskog pejzaža, tako da pejzaž uzima oblik «roba širokih pleća». To je poetsko viđenje, bez sumnje, do detalja osmišljeno i iskalkulisano.(18) Špijunska se naracija bazira na trostrukoj pokornosti: s jedne strane imamo naratora koji je potčinjen Kačurinu; s druge strane, narator zavisi i od svog prevodioca, prevodioca koji je, na posletku, i sam rob. Ipak, kroz tekst figurira jedan istovremeno i čudan i strašan osećaj zadovoljstva vezanog za nevski pejzaž i provincijalca širokih pleća. Autorska ironija ta osećanja podvrgava dvostrukoj kodifikaciji: lirika obrnute nostalgije prerasta u špijunsku priču praćenu erotskim fantazijama. Narator nije slučajno odeven kao sveštenik, Kačurinovo (19) ime nije nasumice izabrano. Sad smo spremni i za  tumačenje inicijala našeg Kačurina i za tumačenje udaljenosti od toliko željenog crvenog ambara,  koji se nalazi na «šezdeset devet vrsta od grada, zgrada u kojoj sam smeten i skriven od pogleda.»: S.M. i 69 poznati simboli sadomazohističke i homoseksualne vrste odnosa. Ti su skupovi slova i brojeva utoliko bitniji, budući da ih je autor nasumično izabrao i uvrstio u svoj delimično umetnički tekst.

Skup osećanja koje simboliše mesečeva svetlost igra veoma bitnu ulogu u svim Nabokovljevim radovima, ali ipak nije prisutan i u njegovoj biografiji.   Ista stvar važi i za neke druge bitne Nabokovljeve motive. Na primer: on je konstantno pisao o povratku u Rusiju, ali se u nju nikada nije i zaista vratio (verovatno nikada ni ne bi). Psihoanaliza, s kojom se Nabokov do detalja upoznao da bi ju kasnije mogao sistematski ismevati, takav odnos definiše kao projekciju. Psihoanalitička ideja projekcije podrazumeva da osoba potiskuje neprihvatljivu želju, da bi ju kasnije nesvesno iznela u tekstu: koristeći svoje znanje, psihoanalitičar otkriva u tekstu stvari za koje ni sam autor nije znao. U ovom slučaju mi posmatramo pažljivo kontrolisanu i proračunatu autorovu igru sa željama, idejama i formama, iako je veći deo te igre, razume se, potpuno svesno sakriven od čitaoca.  Mi smo svedoci jednog kompleksnijeg, aktivnijeg i uticajnijeg procesa nego što je onaj koji opisuje psihoanalitička teorija projekcije. Autor piše samo ono što želi da napiše i nudi nam da to pročitamo. Nabokov se jednom prilikom zapitao «treba li autor da traži po knjizi te suptilne stvari koji po svojoj prirodi ni ne treba da budu lako uočljive». (Nabokov 1976: 318) Zahtevi tog zadatka međusobno su protivrečni. Markeri se i stavljaju da bi bili vidni. Ako se ne vide dobro ─ onda to i nisu markeri. «Retko kad čitam svoje knjige... ali kada ih ponekad prelistavam, najveću radost osećam kada čujem zov neke od skrivenih tema» (Ibid). To je istovremeno i najteže: autoru je teško da sakrije zov, isto koliko i čitaocu da ga čuje. Frojd je istu stvar formulisao podjednako dobro: «Stvaranje teksta, u principu, ne razlikuje se mnogo od ubistva. Najveće teškoće se ne javljaju u izvršenju dela, već u sakrivanju tragova» (Freud 1992: 170).

Mislim da se upravo razmatranoj situaciji svojim najviše približava rad Svetlane Bojm koji se bavi motivima samoubistva u poeziji Stefana Malarmea, Vladimira Majakovskog i Marine Cvetajeve. Filološkinja potvrđuje terapeutski značaj njihovog stvaralaštva: oni su o samoubistvu pisali da ga ne bi izvršili, i nisu ga izvršili sve dok su o njemu pisali. Samo pisanje ih je do određenog trenutka oslobađao od te želje, obavljajući identične funkcije koje psihoanalitičar pripisuje slobodnim asocijacijama (Vout 1991). Tekst koji tim putem nastaje ispunjava želje neispunjive u realnom životu. Tako i Martin iz «Podviga» oslobađa svog autora od želje za povratkom u SSSR; tako ga i Humbert ili Kimbot oslobađaju od drugih moralno neprihvatljivih želja. Tekstovi svojim autorima pomažu u izbegavanju ostvarenja nekih svojih osećanja; vrlo verovatno tako mogu uticati i na čitaoca.

«Trgovci rečima», kako je Nabokov jednom prilikom nazvao sebe i svoje kolege pisce, mogu biti bilo koje seksualne orjentacije, ali priroda njihovih književnih odnosa sa junacima uvek ima izvesnu homoerotsku notu. Na kraju krajeva, interesovanje pisca za homoseksualnost više je vezano za njegovu upoznatost sa situacijom prisutnom u delu, nego za njegove lične preference. Radi lakše analize te situacije, uvešću dva nova pojma: «homotekstualnost» koja se odnosi na rad autora na junaku istog pola, i «heterotekstualnost» koja se, s druge strane, odnosi na rad autora na junacima suprotnog pola. Pasternakova je proza, na primer, dosledno heterotekstualna. On je u «Ljuversovom detinjstvu» eksperimentisao i s čisto ženskom narativom, potpuno lišenom muških likova. Muški su likovi iz «Doktora Živaga» potpuno lišeni čulne privlačnosti koju bi čitalac ili čitateljka mogli primetiti tokom teksta.   Svi ženski likovi iz romana zaljubljeni su u Jurija, ali samo zbog toga što je on pesnik. Čulna je privlačnost u potpunosti poklonjena Lari; ali ona je učiteljica, bavi se ne naročito zanimljivim poslom. Sva je energija teksta podeljena između dva pola: fizičke privlačnosti Lare kao žene i umetničke privlačnosti Jurija kao pesnika. I neki drugi, doduše komplikovaniji romani kad je fabula u pitanju, kao što su «Šta činiti?», «Idiot» ili «Ana Karenjina», isto tako pomeraju težište ka ženskim likovima.

Nabokov je, kako u životu tako i u svojim delima, uživao da izvrće taj stereotip ─ naročito ga je ismejao u «Daru», u poglavlju u kome se predstavlja Černiševski. Jedina tajnovitost Zine, Lolite i Ade leži u njihovoj naročitoj običnosti. Svako istinski važno, strasno ili smešno osećanje potaknuto ženskim telom generiše se u muškoj duši. Istražujući homoerotiku, pedofiliju i muški egocentrizam Nabokov stvara veliki broj međusobno potpuno različitih muškaraca koji se, pak, nepogrešivo zaljubljuju u jednu te istu tipičnu lepoticu. Celokupna dinamika strasti, njena «cirkulacija, razgradnja i pročišćenje» ─ sve se odvija unutar muškog uma. Žene su neophodne kao stimulansi, ne kao simboli. U centru dela «U znaku nezakonito rođenih», na primer, nalazi se muževni Adam Krug. Njegova se zrelost, između ostalog, ogleda i u tome što on voli svoju ženu. Kako bilo, ona umire na samom početku, tako da se nama ni ne pruža prilika da ju bolje upoznamo. Ostali ženski likovi koji se nižu kroz roman nisu dostojni osećanja usamljenog Adama.

Produbljujući svoje homotekstualno interesovanje Nabokov u razmatranje uvodi i jednu posebnu temu koja bi se mogla smatrati konkurencijom dvema vrstama ljubavi ─ istopolnoj i raznopolnoj. U «Daru» se klasični trougao ─ dvojica muškaraca koji su zaljubljeni u istu ženu ─ interpretira kao ciklično kretanje homoseksualnih i heteroseksualnih strasti: Jaša je zaljubljen u Rudolfa, Rudolf u Olju, Olja u Jašu. Svi su međusobno u dobrim odnosima, ali, budući da nisu u stanju da pronađu rešenje za tragediju svojih neuzvraćenih osećanja, svo se troje odlučuju na samoubistvo.(20) Jedini koji to zaista i čini je homoseksualac Jaša «koji je, čini se, bio u najbeznadežnijoj situaciji, pošto je sve ionako bilo puka apstrakcija» (ideja po kojoj je homoseksualna želja «apstraktnija» od heteroseksualne ponovo nas upućuje na Rozanovljevu analizu); nakon tog samoubistva Olja i Rudolf započinju vezu, baš kao što to čine i junaci romana «Šta dalje?» nakon Lopuhovljevog fiktivnog samoubistva. Savremeni senzibilitet i tu primećuje homoseksualnu dinamiku: po mišljenju Borisa Paramonova, Lopuhov i Kirsanov su u stvari osećali međusobnu privlačnost, dok im je Vera Pavlovna bila samo paravan (Paramonov 1998).(21) Rene Žirar daje poziciju koja se suprotstavlja navedenoj: «Homoseksualnost, bila ona latentna ili ne, ne objašnjeva nam strukturu želje... mi ništa ne dobijamo kada ljubavni trougao svedemo na homoseksualnost, čija manifestacija nikada nije očigledna za heteroseksualca. Ako izvrnemo rešenje, dobijamo još zanimljiviji rezultat. Potrebno je uložiti određeni napor da bi se neki oblici homoseksualnosti shvatile kao uzrok ljubavnog trougla.» (Girard 1965: 47)

Romantična ljubav ne postoji unutar zaljubljenog para već unutar trougla. Osećanja junaka intenziviraju se u prisustvu suparnika i slabe u njegovom odsustvu. Među muškarcima se odvija borba na život i smrt, borba zasnovana na uzajamnom gravitiranju suparnika. U mnogim klasicima, kao što je, na primer, “Idiot”, ta je čudna simpatija opisana tako jasno da ostavlja bez reči. Nabokovljev “trougao upisan u krug” (Nabokov 1952:50), ciklični, neprekidni lanac sastavljen od homoseksualnih i heteroseksualnih želja, razlaže na delove taj romantični sistem, dekonstruiše ga u pravom smislu reči; slična će se stvar desiti i u “Loliti”. Apolon Grigorjev prvi je načeo tu temu u svojoj pripoveci “Drugačiji među mnogima” (1847) u kojoj hrabro predstavlja odnos dvojice biseksualnih muškaraca i jedne žene koji na kraju dovodi do dvoboja. (Grigorjev 1990: 420-511)

Autorova homoseksualna zainteresovanost za likove preobraća se u homoerotski trijumf nekih od njih: ubica iz “Očajanja”, narator iz “Sebastijana Najta”, komentator “Blede vatre”. Taj se siže u “Sebastijanu Najtu” razvija u flertovanje naratora s ljubavnicom junaka, da bi se zaključio odricanjem od žene radi sećanja na muža. Strast pisca vezana za uspomenu na brata podseća nas na sve osim seksa. U takvom pažljivo osmišljenom sižeu homoseksualna piščeva strast predstavlja konkurenciju i, na kraju, pobeđuje osećanje seksualne privlačnosti. Pozivajući se na knjigu pokojnog brata, čiji je naslov “Druga strana Meseca” za nas veoma bitan, pripovedač zaključuje: “Ja zaista mislim da je onaj ko seks smatra nekom izuzetnom okolnošću onda kada se radi o čovekovim problemima, ili, još gore, popusti pred “seksualnom idejom”, ako takvo što uopšte postoji,  i pokuša time upotpuniti i “objasniti” sve ostalo predstavlja ozbiljnu grešku u rasuđivanju.”(22) (Nabokov 1984)

Između te dve realnosti ─ čovekovih problema i seksualne ideje ─ u Nabokovljevim delima postoji vrlo oštra granica. Na tematskoj ravni, kada autor govori o seksu kao takvom preovlađuje moralizatorski stav. Nabokovljevi su homoseksualci uvek predstavljeni sa spoljne strane, a portretisani su mladići uvek heteroseksualci. Na tekstualnoj ravni, s druge strane, dolazi do mešanja karaktera. Nabokovljev se hiperrealizam obično tiče muškaraca.(23) Svi Nabokovljevi omiljeni junaci ─ od Ganjina do Vana ─ lepi su mladići koji ne prestaju da se dive svom telu, pri čemu i autor i čitalac dele njihovu nasladu. Autoerotika simpatičnog junaka koji je zaljubljen u sebe, koji o sebi govori u prvom licu, teško da se razlikuje od homoerotike s kojom lik posmatra muški deo čitalačke publike i s kojom ga, kako vidimo, opisuje autor. Nabokov bi, naravno, takvu rodnu analizu  strukture teksta proglasio psihoanalitičkim veštičarenjem; svejedno ─ čitalac ima prava na svoja tumačenja. On daleko ubedljivije prikazuje šarm svojih muških junaka nego onih ženskih u koje su oni zaljubljeni. Iako su junaci eksplicitno heteroseksualni, njihova ljubav, posmatrana sa strane, izgleda drugačije. Neodređenost subjekata u datoj situaciji, koje je autor u potpunosti svestan, prelazi na nivo sižea.(24) Čitaoci i čitateljke poznaju Fjodora, Vana ili Sebastijana neuporedivo bolje i detaljnije nego što poznaju i vole Zinu, Adu ili Elenu. Glavni Nabokovljevi likovi narcisoidni su autoportreti, muževni i zavodljivi. Moguće je da su zbog toga Nabokovljevi pisci ─ Ferdinand, Herman, Kimbst i, u određenoj meri, Kilti ─ homoseksualci. Homoerotični šarm junaka koji se manifestuje u trouglu junak-pisac-čitalac veoma je sličan piščevoj zavodljivosti.

	Aleksandar Etkind: Eros nemogućeg. Istorija psihoanalize u Rusiji, Beograd: Zepter Book World 1999. Više o knjizi u recenziji u NINU>>>

Prevod sa ruskog: Minja

Primedba:

* U ruskom su jeziku imenice mesec «луна» i sunce «солнце» ženskog, odnosno srednjeg roda, prim. prev.

Fus note:

1. Mesec se u paganskim religijama uglavnom vezuje za žensko načelo i smrt.

2. Za poređenje Rozanovljevog i Frojdovog pristupa pogledati: Sinjavskij 1982:33; Etkind 1993: gl. 2.6, Br. 284.

3. Ta je karakteristika reprodukcija starog klišea; uporedite sličnu ocenu koju je o Rozanovu dao Aleksandar Benoa: tačan izraz je “oštro pronicljiv sa skoro detinjom naivnošću” (Benoa 1990: 249).

4. Iz “Sebastijana Nojta” saznajemo da su se  neki Rozanovi pre revolucije “znali” s porodicom pripovedača. U boljoj biografiji (Boyd, 1990) i boljim udžbenicima (Aleksandrov, 1995) V. Rozanov nije pomenut čak ni u sadržaju. Uticaj Rozanova  na Nabokova prvi put je obrađen u tekstu Skonječne 1996: 33-52. O. Skonječnaja u tekstu daje vredne uvide, ali ne opaža značaj Rozanovljeve metafore za obrazovanje idiosinkretskog jezika V. Nabokova.

5. Homoseksualac je bio i piščev ujak V. I. Rukavišnikov po kome je on i dobio ime. O razmatranju sličnosti između Kimbota i Rukavišnikova pogledati Field 1976: 38-39.

6. O tome govori Sajmon Karlinski u svojim komentarima: Karlinski 1980: 157. Manje značajni tekstovi kao na primer Lifarevjev komentar biografije S. Djagiljeva potvrđuje da je Nabokov otvoreno osuđivao homoseksualnost.

7. Sličnost portreta Černiševskog u “Ljudima mesečeve svetlosti” i “Daru” obrađeno je u tekstu O. Skonječne 1996:41.

8. A. Dolinin i G. Utgof  već su u analizi «Podviha» primetili da prezime Mun ukazuje na «Ljude Mesečeve svetlosti» (Nabokov 2000. T. 3: 729).

9. Taj i naredni primeri podsećaju nas na poseban mehanizam koji Irina Paperno opisuje kao narativnu realizaciju metafore. U njenom je primeru jedan od biografa Černiševskog njegovog junaka poredio s Prometejom koga komada orao; u “Daru” se govori o orlu koji se pojavljuje u domu Černiševskog. “Procesi realizacije metafore i metaforizacije realnosti opisuju pun krug.” (Paperno 1997:507). U našem se slučaju Rozanovljeva “književna” metafora preobraća u realne atribute Nabokovljevih junaka koji, zatvarajući krug, bivaju uvršteni u metaforički jezik sledećeg nivoa.

10. O ulasku homoseksualnosti u viktorijansku književnost pogledati: Sedgwick 1985, 1990.

11. «Brat Sergej, homoseksualac, bio je faktotum» (Nabokov 1960:258).

12. «Iznenada svatih ono što do tad ne bejah u stanju razumeti... belo nebo nad Fialtom neprimetno se natopilo suncem, i sad je bilo potpuno osunčano, i ta se bela svetlost širila, širila, i sve se u njoj rastvaralo, iščezavalo.» (Nabokov 2000. T. 4:581)

13. Na ulazu u kabinet diktatora Kruga vidimo sobu u kojoj poput evnuha svoj red čeka «dvadesetak preplanulih jermenskih i sicilijanskih mladića». Krugov sin umire nakon što su ga takvi mladići silovali. (Nabokov 1997 6: 318).

14. Diktator Paduk pita Adama «da li je u nekakvom srodstvu s profesorom Martinom Krugom.»  (Nabokov 1997 6:324).

15. Predgovor trećem američkom izdanju (Nabokov 1997 6:316).

16. U rečniku Vladimira Dalja «толмач» (tumač) ima dva značenja: prevodilac i ptica vivak; bitna je, naravno, i fonetska asocijacija na reč «стукач» (špijun sleng).

17. Verovatno se radilo o dvojezičnom englesko-ruskom rečniku, a prevodilac je bio dovoljno nestručan da mu slepo veruje; ipak njegov se izbor rimuje i sa značenjem koje u svom rečniku daje Dalj za celu pesmu.

18. U «Drugim obalama» nailazimo na sličan skup osećanja- sećanje na detinjstvo i penjanje uz merdevine, osećaj «lunatičke naslade» usled «prividne savitljivosti» i «neočekivane dubine»- koji sam autor ironično interpretira: «plašim se i da pomislim na koji bi način neki frojdovski mračnjački kreten mogao protumačiti te suptilne detinje utiske.» (Nabokov 2000. T. 5:192).

19. Po Vladimiru Dalju качура je reč koja označava “visokog i mršavog dečaka ili devojčicu, ili priglupu osobu»; качуритъ znači «savijati, upropastiti, gužvati, drobiti»; качуръ je “lupa (doboša), bubnjanje, bacakanje, premeštanje».

20. O istorijskom presedanu na koji se Nabokov najverovatnije odnosio pogledati: Nesbet 1991: 827-835. Sve se dogodilo 18. aprila 1928. godine u Grinvaldu: mladi ruski emigrant ustrelio je svoju ljubavnicu a potom izvršio samoubistvo; istu stvar je planirala da učini i njegova bivša prijateljica, ali se u poslednjem trenutku predomislila. Skrećem pažnju na to da je Nabokov homotekstualno promenio ponuđenu kompoziciju.

	Aleksandar Markovič Etkind (1955- ), ruski istoričar i teoretičar književnosti. Najpoznatiji po knjizi o istoriji psihoanlize u Rusiji "Eros nemogućeg". Predavao je na Evropskom univerzitetu u St. Petersburgu, a danas na univerzitetu "Cambridge" na odseku za slovenske studije.

21. Uz određeni pristup homoerotika se može pronaći i u dvoboju Onjegina i Lenskog. Pogledati: Rotikov 1998.

22. Kao što smo već napomenuli, takavo viđenje stvari podseća na kasnije Kimbotove stavove- pogledati: Wood 1994: 43.

23. U “Daru” nailazimo na veoma živopisan portret fudbalera, naturalistički prikazanog u svoj lepoti svog razvijenog tela. Taj portret podseća na doslovan opis Hrista u “Idiotu”: Miškin je bio šokiran bogohulnom demeraforizacijom lika Isusa, dok je Godunov-Čerdincev ushićen fudbalerom.

24. Nabokov se retko poigrava čitaočevom sumnjičavošću kao što čini u “Očajanju”. Herman kao da želi da ilustruje frojdovsku ideju o paranoji kao posledici potisnute homoseksualnosti kao i lakanovsku ideju o privlačnosti kao posledici čežnje za sobom u drugom; kako bilo, taj junak progovara najneprivlačnijim od svih glasova, koji je pokušao oponašati i naš autor.

Priredio: Nicodemus