Марта Нусбаум

	Марта Нусбаум (Martha Nussbaum)

Природно право као аргумент

против хомосексуалности

(Полемика са Џоном Финисом)

Аргументи које Финис користи против хомосексуалности могу се сместити у традицију аргументације „природног права“ која потиче из старе грчке традиције. Термин „закон природе“ први пут користи Платон у свом дијалогу Горгија. Приступ даље развија Аристотел и пре свих, грчки и римски стоици, који се обично сматрају оснивачима аргументације природног права у савременој правној традицији, посредством њиховог утицаја на Римско право. Имајући ово у виду, ваља размотрити да ли су те традиције заиста користиле аргументе “природног права” да би хомосексуално понашање одредили као нижи морални или правни стандард?

Платонови дијалози садрже неколико веома дирљивих слављења мушко-мушке љубави,  и расуђивања о овој форми љубави као, у целини гледано, супериорније у односу на мушко-женску због  њеног потенцијала за духовност и пријатељство. Платонова Гозба се састоји из низа говора, од којих сваки изражава конвенционалне погледе о овој теми коју Платон описује у привлачном светлу. Федров говор указује на војну предност која потиче од укључивања хомосексуалних парова у борбене снаге: због њихове интензивне љубави, свако жели да се истакне у борби, желећи тако да се покаже у најбољем светлу пред својим љубавником. Паусанијев говор критикује мушкарце који траже само физичко задовољство у својим хомосексуалним односима, и хвали оне који траже у сексу дубљу духовну комуникацију. Паусанија спомиње да тирани понекад износе виђење како су истополни односи срамни не би ли обесхрабрили тип заједнице који је посвећен политичкој слободи коју такве везе потхрањују. Аристофанов говор држи како су сви људи раздељене половине некадашњих целих бића и да је сексуална жеља тежња за изгубљеном половином. Потом указује на то како су супериорнији људи у сваком друштву они чија је изгубљена „друга половина“ истог пола – посебно мушко-мушки парови – пошто су они по свему судећи најјачи, најратоборнији и политички освешћени људи. Коначно, Сократов говор казује о процесу религиозно-мистичког образовања у ком мушко-мушка љубав игра водећу улогу и представља примарни извор инспирације и  увида у природу доброг и лепог.

Други Платонов дијалог – Федар, садржи сличну похвалу интелектуалних, политичких и духовних користи за живот у чијем је средишту мушко-мушкa љубав. Платон каже како је најузвишенија форма људског живота она где мушкарац жуди за „љубављу младићевом заједно са филозофијом“ и где је занешен страственом жељом. Описује искуство заљубљивања у другог мушкарца осећајним речима, и брани односе који су обострани и реципрочни наспрам једностраних односа. Описује свој пар љубавника као оне који проводе живот заједно у потрази за интелектуалним и спиритуалним активностима, комбинованим са политичким ангажовањем. (Мада се никакав брак не спомиње у случају ових љубавника, у то време се сматрало да оваква животна форма не спречава никога да узима жену, на коју се ретко ко освртао и само у прокреативне сврхе.)

	Карл Баден, Без наслова (1987)

Аристотел говори много мање о сексуалној љубави него Платон, али је очигледно да он такође налази у мушко-мушким односима потенцијал за најузвишенију форму пријатељства, пријатељства које се заснива на заједничком жељењу добра и заједничкој свести о добром карактеру и циљевима. Он не налази тај потенцијал у мушко-женским односима, пошто држи да су жене неспособне за добар карактер. Попут Паусаније у Платоновој Гозби, Аристотел критикује односе који су површни и тичу се само телесног ужитка; у мушко-мушким односима налази – укључујући и многе које овако почињу – потенцијал за много богатији развој. 

Идеални град грчких стоика је саграђен око идеје парова мушких љубавника чије везе пружају граду богат извор мотивације за врлину. Мада су стоици желели да њихов „мудрац“ затре већину страсти из свог живота, охрабрили су га да потхрањује тип еротске љубави коју су они дефинисали као „покушај да се формира пријатељство инспирисано опаженом лепотом младића у јеку снаге“. Држали су да је ова љубав, за разлику од других страсти, била од помоћи врлини и филозофској активности.

Штавише, Финисов аргумент против хомосексуалности је лош морални аргумент према сваком стандарду, било секуларном било теолошком. Пре свега, он претпоставља да је сврха хомосексуалног чина увек, или превасходно, ноншалантно телесно задовољство и инструментална употреба друге личности за сопствено задовољство. То је, међутим, лажна премиса, која се лако може побити дугом историјском традицијом коју сам описала, и савременим животима стварних мушкараца и жена. Финис не пружа податке за ту премису, или за подједнако погрешну идеју да прокреативни односи не могу бити себични и манипулативни. Друго, пошто је изнео тврдњу да је однос бољи ако не тражи повремено задовољство, него стварање заједнице, онда без аргумента претпоставља да је једина врста заједнице коју сексуална заједница може да створи - „прокреативна заједница“. Ово је једноставно нетачно. Сексуална заједница може да створи, сасвим независно од могућности прокреације, заједницу љубави и пријатељства, коју ниједна религиозна традиција не би порицала као важну за људско добро. Заправо, у многим моралним традицијама, укључујући и оне Платона и Аристотела, прокреативна заједница се смешта испод других заједница створених на основу полних привлачности, будући да се веровало да се прокреативна заједница вероватно неће заснивати на најбољој врсти пријатељства и дубоких духовних наклоности. То можда не важи сасвим за културу која много више вреднује жену него што ју је вредновала култура античке Грчке, али могућност љубави и пријатељства између појединаца истог пола није уклоњена историјским променама.

Преузето из: Philosophy of Sex. Contemporary Readings, изд. Alan Soble, 2002.

Марта Нусбаум (Martha Nussbaum) (1947- )

              Амерички филозоф, професор старогрчке филозофије, етике и права на више америчких универзитета (Харвард, Браун, Чикаго). Њен запажен допринос савременој филозофској мисли јесте превасходно у преиспитивању међуповезаности филозофије и књижевности. Тврди да филозофски дискурс треба да се обогати наративима романа, поезије и драме. Наративи артикулишу комплексности моралног живота на плодотворније начине него апстрактна теоретизација карактеристична за филозофију.

              Она се не зауставља само на критици филозофског стила, него напада и заснивање морала код Платона и Канта. Та позиција је најјасније исказана у Fragility of Godness (1986), студији о моралној срећи у списима Аристотела, Платона и грчке трагедије. Акциденталност људског живота чини нека добра „ломљивим“, на пример љубав, али таква добра су ипак вредна за људски раст. Препознавање ове вредности захтева концепцију практичног ума коју укључује осећања и имагинацију, као и интелект. Наративи оеловљују овај приступ, јер они обухватају посебност и непридвидљивост људског делања и откривају контекстуално богатство моралног промишљања.

              Поред важних доприноса изучавању Аристотела, Нусбаум је проширила Аристотелов појам  „доброг“ на морална питања у економији развоја. Брани не-релативистичка објашњења моралних вредности, о чему нас информишу културне разлике, али које су ипак усидрене у „извесним особинамa нашег заједничког човештва“. 

Главне публикације:

(1978) (trans. with commentary) Aristotle's 'De Motu Animalium', Princeton: Princeton University Press.

(1982) (ed. with Malcolm Schofield) Language and Logos: Studies in Ancient Greek Philosophy Pre­sented to G. E. L. Owen, Cambridge: Cambridge University Press.

(1986) (ed.) G. E. L. Owen, Logic, Science and Dialectic: Collected Papers in Greek Philosophy, Ithaca: Cornell University Press.

(1986) The Fragility of Goodness: Luck and Ethics in Greek Tragedy and Philosophy, Cambridge: Cambridge University Press.

(1990) Love's Knowledge: Essays on Philosophy and Literature, New York: Oxford University Press.

(1992) (ed. with Amelie Oksenberg Rorty) Essays on Aristotle's 'De Anima', Oxford: Clarendon Press. (1993) (ed. with Amartya Sen) Quality of Life, WIDER Studies in Development Economics, Oxford: Oxford University Press.

(1993) (ed. with Jacques Brunschwig) Passions and -Perceptions: Studies in Hellenistic Philosophies of Mind, Cambridge: Cambridge University Press.

(1994) The Therapy of Desire: Theory and Practice in Hellenistic Ethics, Princeton: Princeton Univer­sity Press.

Према: Biographical Dictionary of Twentieth-Century Philosophers, ed. by St. Brown, D. Collinson, R. Wilkinson, Routledge: New York-London 1996.

Природни закон (Natural Law). Израз који има широк опсег значења, али у теолошком контексту представља закон који је усађен у природу од стране Творца, којег рационална бића могу распознати светлошћу разума. Представља супротност „откривеном“ закону, мада се уопштено узима да су Заповести у Декалогу (изузев оних о суботи) такође правила природног права. Апостол Павле упућује на природни закон у Римљ. 2: 14-15, где каже како назнабошци „немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон. Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону...“. Стоици су веровали у природни закон, а у средњем веку, као и модерном добу, постојале су филозофске доктрине које су ту идеју у извесној форми подржавале. Чинило се често, међутим, да је мало сагласности по питању садржаја природног закона, осим да се доброг треба придржавати а зло избегавати, што би значило да природни закон подвлачи моралност као такву, пре него било који посебан морални код. За појам „људских права“ (и „животињских права“), која се разумеју као „природна права“, често се траже филозофски темељи у појму природног закона (права), а нарастајући значај међународног права водио је обновљеном интересовању за овај концепт.

Библиографија: O. Gierke, Das deutsche Genossenschaftsrecht, 4 (1913; Eng. tr., Natural Law and the Theory of Society, 15oo–1800, 2 vols., 1934); C. G. Haines, The Revival of Natural Law Concepts (Harvard Studies in Jurisprudence, 4; 1930); H. A. Rommen, Die ewige Wiederkehr des Naturrechts (Leipzig, 1936; 2nd edn., Munich, 1947; Eng. tr., The Natural Law, 1949); N. Micklem, The Theology of Law (1943); C. H. Dodd, `Natural Law in the New Testa­ment', Theology, 49 (1946), pp. 128–33 and 161–7; repr. in id., New Testament Studies (1953), pp. 129–142; J. Messner, Das Naturrecht: Handbuch der Gesellschaftsethik, Staatsethik and Wirtschaftsethik (Vienna, 195o; 4th edn., 1960; Eng. trs., 1952 and 1965). A. P. d'Entreves, Natural Law (1951; and edn., 1970); J. Fuchs, SJ, Lex Naturae: Zur Theologie des Naturrechts (Düsseldorf, 1955; Eng. tr., Dublin, 1965); E. Bloch, Naturrecht and Menschliche Wurde (Frankfurt-am-Main, 1961; Eng. tr., Natural Law and Human Dignity, Cambridge, Mass., and London [1986]); I. Evans, OP (ed.), Light on the Natural Law [1965]; J. [M.] Finnis, Natural Law and Natural Rights (Oxford, 1980). B. Tierney, The Idea of Natural Rights: Studies on Natural Rights, Natural Law and Church Law 1150–1625 (Atlanta, Ga. [1997]).

Из: Oxford Dictionary of the Christian Church, Cross and Livingstone (прир.), 3. изд., Oxford University Press 1997.

Приредио: Nicodemus