Erik Rofs

Mitovi i činjenice o samoubistvu među gejevima

PRVA STRANA

Nema ničeg samodestruktivnog što bi bilo posebno svojstveno homoseksualnom ponašanju. Dva ljudska bića koja vode ljubav divna su sama po sebi, i uplitati mržnju i nasilje u jedan vid ljubavi i seksualne aktivnosti predstavlja groznu manipulaciju ljudskim iskustvom. Snaga koju je društvo moralo da ulaže u to da nagna žene koje vole žene i muškarce koji vole muškarce da žive životom degradacije i poniženja jeste istinsko izopačenje moralnih vrednosti.

Možda je najopasnija smicalica prema lezbejkama i gejevima bilo stvaranje dvostrukog mita o homoseksualnom samoubistvu. Taj mit tvrdi ne samo da lezbejke i gejevi vrše samoubistvo daleko češće nego ostatak društva, nego i da je, na neki način, sama homoseksualnost izvor samodestruktivnosti. Da bi se razumelo kako su samoubistvo i suicidno ponašanje počeli da se identifikuju s lezbejstvom i muškom homoseksualnošću, neophodno je skicirati razvoj društvenih stavova kako prema homoseksualnosti tako i prema samoubistvu. Ove dve teme, koje dele zajedničku istoriju srama, neznanja i manipulacije, dovedene su u čvrstu vezu tek na samom početku dvadesetog veka, kad je medicinska struka, koja je bila u povoju, kreirala definiciju ''homoseksualne ličnosti'' koja uključuje patološko ponašanje.

Kroz celu istoriju, i homoseksualna aktivnost i samoubistvo posmatraju se racionalnije nego u naše doba. Kulture koje su bolje prihvatale homoseksualnost nego naša, obično su imale i razložnije stavove prema samoubistvu. Primere za takve kulture imamo u civilizacijama klasične Grčke i Rima. Isto tako, u društvima koja su osuđivala homoseksualnost, samoubistvo su okruživali kruti tabui. Nadiranje hrišćanstva u kulturu Zapada odigralo je ključnu ulogu u ubrajanju homoseksualnosti i samoubistva u kriminalna dela.

Pre devetnaestog veka, u Americi su homoseksualnost i suicidno ponašanje spadali u dug spisak grešnih činova kojima hotimice podležu ''slabe'' osobe. Koncept žene ili muškarca koji jesu homoseksualni i stoga imaju istopolne seksualne odnose kao deo svoje prirode, nije praktično ni postojao. Otuda su osobe ''uhvaćene'' u homoseksualnom činu u to doba kažnjavane kao ''pali'' muškarci i žene, i smatrani su grešnicima i zločincima.

Homoseksualni činovi su izvan zakona u Americi još od kolonijalnih vremena, a samoubistvo i pokušaj samoubistva podlegali su zakonskim kaznama tokom cele američke istorije. Zakone koji zabranjuju ove homoseksualne aktivnosti uveli su u Ameriku Evropljani. Puritanci koji su se naselili u Massachusettsu zadržali su britanski odnos prema seksualnosti koji je unesen u kanon britanskog zakonodavstva pod Henryjem VIII. (1) Kazna za sodomiju bila je smrt. Puritanci su zadržali i odnos hrišcanske Evrope prema samoubistvu, koji je jedan pisac nazvao ''istorija zvanične surovosti i nezvaničnog beznada.'' (2)

Prvi izveštaji o pogubljenjima osoba koje su se upuštale u homoseksualnu aktivnost sačuvani su u kolonijalnoj Americi već od 1646. godine. Tada je John Winthorp, prvi guverner kolonije Massachusetts Bay, u svojoj Istoriji Nove Engleske pisao o Williamu Plaineu iz New Havena. Plaine je ''počinio sodomiju s dvema osobama iz Engleske, i pokvario većinu gilfordske omladine masturbacijom, koju je sam činio, i izazivao druge da učine isto preko sto puta.'' (3)

Iste godine, Kalendar istorijskih rukopisa beleži pogubljenje crnca Jana Creolija zbog drugog prestupa sodomije. Creoli je bio ''davljen do smrti'' i ''spaljen u prah i pepeo''.(4) Seksualnu aktivnost među ženama kolonijalni sudovi su pretežno ignorisali, iako je bar jedna kolonija, New Haven, uvrstila lezbejstvo u svoj zakon o sodomiji kao zločin koji se kažnjava smrću. (5)

Javnost je slično reagovala na samoubice i na one koji su pokušali da počine samoubistvo. U srednjem veku, truplo samoubice je mučeno i, ukoliko je žrtva bila žena, ponekad spaljivano. U Engleskoj, sve do ranog ''devetnaestog veka, leš samoubice probadali su kocem i javno razvlačili gradskim ulicama. Sve što je žrtva posedovala pripalo bi kralju. U Švajcarskoj, tela samoubica bila su sakaćena i, kao kod većine zapadnoevropskih naroda, sahranjivana na neosvećenom tlu. U Americi, Krivični zakon države New York iz 1881. svrstao je samoubistvo u krivična dela, a za pokušaj samoubistva bilo je zaprećeno kaznom zatvora i globe. Pomoći nekome da izvrši samoubistvo ili ga savetovati da to učini smatralo se jednakim planiranju ubistva a u mnogim državama to je i dalje težak prestup. (6)

Tek posle objavljivanja knjige Emilea Durkheima Le Suicide 1897. godine, prihvaćeno je da samoubistvo nije samo rezultat slabog karaktera nego i odgovor na društvene činioce. Durkheimov rad pokazao je da, iako su neki ljudi podložniji suicidnim postupcima nego drugi (stoga što njihov ''mentalni sklop, kako ga oblikuju priroda i događaji, pruža manje otpora suicidogenetičkoj tendenciji'' (7) ), pravi razlog samoubistva leži u suodnosu s društvenim činiocima i posebno s integracijom pojedinca u društvo.

Slično tome, iako je društvo naravno znalo za istopolnu seksualnu aktivnost tokom dugih vekova istorijske prošlosti, moderni koncepti lezbejske žene i homoseksualnog muškarca nisu se razvili sve do druge polovine devetnaestog veka. Pre toga, homoseksualni činovi, uključujući sodomiju, ''žene koje leže sa ženama'', ''muškarce koji leže s muškarcima'' smatrani su izdvojenim prestupima pre nego distinktivnim i primenjivim obrascima seksualnog ponašanja. Termin ''homoseksualnost'' nije postojao pre 1869,(8) a u standardni engleski ušao je tek 1897. kad je objavljena knjiga Havelocka Ellisa Seksualna inverzija (Sexual Inversion). (9) Taj koncept razvio se kao reakcija na sve veću svest da istopolna seksualna aktivnost može biti integralni deo ličnog identiteta, do čega se došlo razvitkom homoseksualne potkulture u gradskim centrima.

Tako se sve do skoro 1900. na samoubistvo i homoseksualnost gledalo kao na jedva nešto više od postupaka izolovanih individua koje su pale kao žrtve greha i zločina. Dotad su, međutim, vekovi ugnjetavanja izvršili uticaj na lezbejke i gejeve. Time što je smatrala homoseksualno ponašanje smrtnim grehom, američka kultura prisilila je bezbroj žena i muškaraca da žive u sramu i beznađu. Lezbejskim i gej istoričarima sasvim je jasno da su mnogi ljudi u primarnim istopolnim vezama uspevali da žive ''opreznim'' životom i da je izgledalo da imaju društveno prihvatljiva ''posebna'' prijateljstva. (10) Oni koji su bili gore sreće i bili ''razotkriveni'' imali su malo izbora. Morali su da idu na sud i prihvate kaznu. Tu mogućnost birali su mnogi ljudi kojima se sudilo zbog ''bludnih radnji'', ''sodomije'' ili prema zakonima o ''ležanju s (nekim)''. Mnoge žene i muškarci bili su spaljivani na lomači, vešani na trgovima, kastrirani ili pretučeni, dok bi druge puštali s blažom osudom. Druga mogućnost bila je da pobegnu, kao što je 1866. učinio Horatio Alger, autor mnogih popularnih knjiga za dečake, pošto je bio optužen za ''gnusni i odvratni zločin neprirodne bliskosti s dečacima'' na Cape Codu. (11) Treća mogućnost, koju je iskoristilo bezbroj žena i muškaraca, bilo je samoubistvo.

Godine 1878, kaplar Sedme konjice stacionirane na teritoriji Dakote ubio se nakon što je njegov partner, obučen u žensku odeću, umro dok je kaplar bio u borbi. Travestija je ''otkrivena'' dok je bio izložen na sahrani. Don Rickey Mladi, u istraživanju američkog Zapada, napisao je: ''Kaplarovi drugovi nemilosrdno su ga ismevali i, ne mogući da podnese njihov prezir, pucao je sebi u glavu iz revolvera.'' (12)

Sigmund Freud je oko 1920. godine opisao nesrećan život ''lepe i pametne devojke od osamnaest godina'' koja je pretrpela kazne i neodobravanje od strane svojih roditelja zato što se zaljubila u stariju ženu. Freud opisuje pokušaj samoubistva ove žene:

''Jednog dana, kao što je pre ili kasnije bilo neizbežno u ovoj situaciji, otac je zatekao svoju ćerku u društvu te gospođe. Prošao je pored njih s pogledom koji nije obećavao ništa dobro. Neposredno posle toga devojka je otrčala i skočila preko susednog zida na železničku prugu. Platila je ovaj nesumnjivo ozbiljan pokušaj samoubistva dugim boravkom u krevetu...'' (13)

Iako su navedeni primeri Freuda i Rickeya predstavljali očiglednu reakciju na javno neodobravanje homoseksualnih odnosa, nemoguće je odrediti koliko je ovakva reakcija bila zastupljena. Isto je tako nemoguće proceniti broj žena i muškaraca koji su smatrali strast prema svojim ''prijateljima'' toliko neprihvatljivom da su sebi oduzeli život, a da nikad i ni na koji način nisu pokazali svoja istinska osećanja, i tako sebe zauvek stavili izvan dometa lezbejske i gej istorije. S druge strane, izgleda da je sasvim jasno da su mnoge lezbejke i gejevi kroz istoriju morali da biraju između javne osude i samoubistva kao i da su, nažalost, mnogi od njih izabrali ovo drugo.

''Čestiti'' ljudi koji su živeli zadovoljavajućim životima s istopolnim partnerima obično nisu podlegali sumnji da se upuštaju homoseksualne aktivnosti. Ženski parovi u bliskim porodičnim odnosima u Bostonu u devetnaestom veku prihvaćeni su kao legitimne jedinice u društvu i nazvani ''bostonskim brakovima''. (14) U ove parove spadaju Amy Lowell i Ada Russell, Sarah Orne Jewett i Annie Adams Fields, Katherine Lee Bates i Katherine Coman. (15) Ove veze nisu stavljane u isti red s onima koje su uključivale istopolnu seksualnu aktivnost. Na taj način, jedini ljudi za koje je javnost znala da ulaze u homoseksualne odnose bile su žrtve - one žene i muškarci koje su kažnjavali, pogubljivali, proganjali ili prisiljavali da pobegnu ili počine samoubistvo. Gledajući samo žrtve, društvo je postepeno počelo da gleda na ljude koji upražnjavaju homoseksualne radnje, kao samodestruktivne. Žrtve su definisale ovu populaciju.

Do sredine devetnaestog veka, kad su pravni i medicinski stručnjaci počeli da proučavaju i klasifikuju istopolnu seksualnu aktivnost, homoseksualnost se već dovodila u vezu s viktimizacijom. Pošto se na homoseksualnost ranije gledalo kao na radnju koju vrše samo pokvareni ljudi, bilo je lako pretpostaviti da ta njihova pokvarenost može da ih dovede do drugih oblasti kriminala. Ova pretpostavka najbolje se ogleda u radovima zapadnoevropskih pisaca koji su se prvi uhvatili u koštac s homoseksualnošću kao s nečim važnijim od nezakonitih, kriminalnih radnji.

Do ispitivanja istopolne seksualne aktivnosti došlo je posle industrijske revolucije, naporedo s rastom gradskih centara i razvojem potkulture homoseksualaca u gradovima širom Evrope i Amerike. Kako su krivični zakoni nanovo pisani da bi regulisali kriminal u sve većim indrustrijskim centrima, tako su homoseksualni činovi bili preispitani, zajedno s drugim oblicima neprokreativne seksualnosti, i svrstavani u kategorije od strane medicinskih ''eksperata''. Karl Heinrich Ulrichs, nemački advokat homoseksualac koji je pisao oko 1860. godine, bio je pionir u shvatanju istopolne seksualne aktivnosti kao urođenog stanja, i postavio je definiciju onog što je nazvao ''uranista'' odnosno homoseksualac i ''uranistkinja'' odnosno lezbejka. (16) Prema Ulrichsu, uranista i uranistkinja bili su deo trećeg pola, rođenih s telesnim osobinama jednog pola i seksualnim i emocionalnim reakcijama drugog. Ulrichsove teorije obrazuju osnovu mita da su lezbejke muškarci zarobljene u ženskom telu i da su homoseksualci žene zarobljene u muškom telu.

Drugi ''eksperti'' koji su istraživali homoseksualnost otkrivali su i da su lezbejke i gejevi po prirodi bolesni i nasilni. Richard von Krafft-Ebing objavio je znameniti zbornik istraživanja o seksu i seksualnosti i stvorio kategorije za homoseksualce: ''seksualna inverzija (izopačenost) kao stečena nezdrava pojava'' i ''seksualna inverzija kao urođena nezdrava pojava''. Krafft-Ebing citirao je anonimnog britanskog ''čoveka s visokog položaja'' koji je izjavio:

''Mislim da neću mnogo pogrešiti ako ostanem pri tome da je bar polovina samoubistava među omladinom izazvana ovom situacijom. Čak i u slučajevima gde nema nemilosrdnog ucenjivača koji progoni uranistu, nego postoji veza koja zadovoljava obe strane, čak i u ovim slučajevima, razotkrivanje, ili bojazan od razotkrivanja, dovodi vrlo često do samoubistva. Koliko je oficira, koji su bili u vezi sa svojim podređenima, koliko je vojnika, koji su živeli u takvim odnosima s drugom, kad su pomislili da će biti razotkriveni, pucalo sebi u glavu da izbegne sramotu!'' (17)

Pisac nastavlja, ''mentalne abnormalnosti i duboki poremećaji razuma češći su kod uranista nego kod drugih muškaraca.''

Albert Moll, nemački pisac dela Die konträre Sexualempfindung (1893), napisao je da ''mnogi uranisti dolaze iz nervoznih porodica i porodica s patološkim odnosima'' i da se, ''kad se ne odgovori na ljubav homoseksualne žene, mogu pojaviti ozbiljni poremećaji nervnog sistema, koji mogu da dovedu i do paroksizama ili napada besa''. (18) Godine 1886, Veniamin Tarnovsky, vodeći ruski seksolog, napisao je da se homoseksualci rađaju kao rezultat živčanih poremećaja njihovih roditelja, u koje spadaju epilepsija, oboljenja mozga, ludilo, histerija, alkoholizam, sifilis, pneumonija, iscrpljenost ili anemija. (19) Italijan Cesare Lombroso, autor istraživanja o zločinačkom temperamentu, uključio je homoseksualce kao tip kriminalca koji pati od oblika ludila koji treba leciti u sanatorijumu pre nego u zatvoru. (20)

Knjiga Havelocka Ellisa, Sexual Inversion (1897) nazvana je ''prvom knjigom na engleskom jeziku koja se homoseksualnošću ne bavi ni kao bolešću ni kao krivičnim delom''. (21) Ipak, uprkos Ellisovim pokušajima da učini homoseksualnost ili ''inverziju'', kako ju je nazivao, normalnom isto koliko i heteroseksualnost, on je odgovoran i za doprinos stereotipu o homoseksualcima, posebno lezbejkama. Ellis je napisao da je ženska inverzija bila češća od muške i okarakterisao ženske inverte kao osobe koje se ponašaju kao dečaci, nervozne su, imaju duboke glasove i sposobnost da zvižde (!). Muški inverti, za Ellisa, odoleli su stvaranju stereotipa, iako su po njemu bili skloni blagim neurozama.

Možda je najpodrobniji opis ovakve karakterizacije homoseksualaca dao Edward Carpenter, britanski socijalista koji je napisao The Intermediate Sex (1908) i zauzeo stav da homoseksualke i homoseksualci zauzimaju mesto po sredini između muškog i ženskog pola, kao produžetak Ulrichsove teorije o trećem polu. (Slicnu teoriju zastupao je Edward Stevenson u svojoj knjizi The Intersexes [1910].) Carpenter opisuje ''uranski temperament'' kao ličnost u kojoj se mešaju muškarac i žena. I sam homoseksualac (kao što je bio i Stevenson), Carpenter piše: ''Imajući veliko iskustvo u ovoj stvari, mislim da se može sa sigurnošću reći da mana muškog uraniste nije čulnost - vec pre, osećajnost.'' (22) On ide i dalje i označava homoseksualne muškarce kao ''nežne'' i ''emotivne''. Uranista ima ''mane u pravcu slabosti, neodlučnosti, plašljivosti, taštine itd., dok je uranistkinja, upravo suprotno, preka, aktivna, smela i istinoljubiva, a mane joj mogu biti grubost i neotesanost''. Carpenterov je rad, iako izbegava teorije o ''bolesti'', ipak najjača, najkonzistentnija tvrdnja u prilog ženskog i muškog homoseksualnog tipa i značajno je doprineo ustanovljenju stereotipnih identiteta koji su bili podložni manipulacijama medicinske struke. Ako su lezbejke i homoseksualci bili ''rođeni takvi'', onda ih ne treba kažnjavati na sudu, nego treba da ih leče doktori i psihijatri. Kako se homoseksualno ponašanje premetnulo iz izolovanog poroka u urođeno stanje, tako je ono, u javnoj svesti, od krivičnog dela postalo bolest.

Otkako se na homoseksualnost počelo gledati kao na bolest, medicinska struka utrošila je značajnu energiju analizirajući njene uzroke i tražeći joj ''lek''. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u Nemačkoj, Engleskoj, Americi i Italiji, doktori, psiholozi i seksolozi ispisali su obimnu literaturu na temu inverzije. Pošto je to bila jedina raspoloživa literatura koja se bavila lezbejkama i homoseksualcima, uskoro su lekari imali punu kontrolu nad javnim razumevanjem homoseksualnosti. Tišina koja je okruživala stvarne živote lezbejki i homoseksualaca ponovo je ostavila prazninu koju će popuniti ''eksperti'', koji su zasnivali svoje razumevanje ''inverzije'' na ljudima s kojima su vodili razgovore u sanatorijumima, bolnicama ili zatvorima. Ono nekoliko lezbejki i homoseksualaca koji su pisali o toj temi često su nailazili na teškoće u nastojanjima da svoje radove objave ili distribuiraju. Pišući o knjigama čiji su autori doktori, John Addington Symonds je primetio da se ''pojava seksualne inverzije u tim knjigama obično smatra psihopatskom ili neuropatskom poremećenošću, nasleđenom od nezdravih predaka, koja se kod pacijenta razvila zbog ranih rđavih navika (self-abuse)''. (23)

Prema tome, kad su muška homoseksualnost i lezbejstvo bili prvi put definisani kao značajni aspekti ličnog identiteta, psihološki i emocionalni poremećaji integrisani su u tu definiciju. Naporedo s tim, preispitana je pojava samoubistva i pomerena je u sličnom smeru kao i homoseksualnost - od toga da je greh ili krivično delo, ka tome da je bolest. Kad je, krajem devetnaestog veka, samoubistvo od moralnog postalo medicinski problem, pisci su nastojali da razumeju spoljašnje uzroke samoubistva, pre nego one koji dolaze iz samog pojedinca. Rad Emilea Durkheima značajno je doprineo gledištu da su društveni činioci odigrali važnu ulogu u uzrokovanju samoubistva.

U delu Le Suicide (1897), Durkheim je podelio samoubistvo na tri kategorije: egoističko samoubistvo, uzrokovano nedostatkom integrisanosti individue u društvo; altruističko samoubistvo, uzrokovano preteranom uvučenošću osobe u društvo, toliko da se život žrtvuje radi ubeđenja; i anomičko samoubistvo, koje se vrši kad osoba iznenada doživi drastičnu promenu svog društvenog položaja. Durkheim je ispitao koje su grupe ljudi imale veću učestanost samoubistava kao rezultat jednog od ovih činilaca. Utvrdio je da su venčane osobe do određene mere imune na samoubistvo, dok su mu nevenčane osobe podložnije. Iako nije posebno ispitivao homoseksualnu populaciju, Durkheim je jasno pripremio teren za pisce posle njega da uklope ''inverte'' u ovu teoriju. Izgleda da je egoističko samoubistvo ona vrsta samodestrukcije kojoj bi nova homoseksualna populacija bila najviše izložena, pošto se oni često nalaze na margini društva, ili su integrisani u društvo na način koji se zasniva na prećutkivanju ili namernom obmanjivanju. Njihova integrisanost nije bila ni čvrsta ni iskrena, što ih je ostavljalo ranjivim prema otuđenju i očajanju. (24) Durkheim je dao teoriju koju će medicinska struka uskoro razviti u mit o suicidnom homoseksualcu.

I medicinska je struka nastavila da razvija i dopunjuje mit o suicidnom homoseksualcu tokom čitavog dvadesetog veka, udesivši lezbejske i gej identitete tako da se uklapaju u najnoviju teoriju psihoanalize. Povremeno bi poneki posebno osetljiv doktor ubacio trunku pronicljivosti u diskusiju o homoseksualnosti i samoubistvu, kao što je to bio slučaj sa člankom dr Maxa Marcusea ''Suicide and Sexuality'', objavljenom u The Journal of Sexology and Psychanalysis iz 1923:

''Prema Hirschfeldovoj proceni, samoubistva zbog homoseksualnosti javljaju se u 3 odsto slučajeva, od svih uranista, a od samoubistava kojima je direktan razlog homoseksualnost, pored brige zbog sopstvene abnormalnosti, on izdvaja tri podgrupe: (1) samoubistva počinjena tokom krivičnih procesa protiv dotične homoseksualne individue; (2) samoubistva izazvana ucenom; (3) samoubistva povezana s opasnim skandalom. Homoseksualnost može biti posredan razlog samoubistva tamo gde homoseksualna predispozicija sama ne dovodi do katastrofe, već homoseksualne sklonosti stavljaju žrtvu u situacije s kojima ne može da izađe na kraj. Kod velikog broja ''šokantnih individualnih sudbina'', svest o društvenim standardima, i, zatim, samoubistvo, prate jedno drugo u monotonom nizu.'' (25)

Još su tipičniji komentari W. A. O'Connora, koji piše za British Journal of Medical Psychology iz 1948. U članku pod naslovom ''Some Notes on Suicide'', O'Connor izjednačava homoseksualnu želju s izopačenim seksualnim identitetom i tako se uključuje u opštu medicinsku taktiku stigmatizacije homoseksualca:

''U više od 50 odsto ovde izložene grade otkriva se činilac homoseksualnih sklonosti. Ovo može biti slučajno, i ne tvrdimo da ovaj podatak sadrži statističku vrednost, ma koliko bio upadljiv. Uzimajući razvoj libida kao celinu, međutim, i ne bacajući poseban naglasak na pozitivna otkrića homoseksualnosti, srecemo se s pitanjem koje smo dotakli na pocetku ovog rada: u prakticno svakom slučaju, odnosno u više od 90 procenata materijala, seksualni život bio je u određenoj meri nezadovoljavajući, bilo u smislu slabosti heteroseksualnog nagona ili snage homoseksualnog nagona, ili oboje.'' (26)

Najopasnije tvrdnje za koje je odgovorna medicinska struka jesu pokušaji da se homoseksualnost sagledava kao inherentno samodestruktivna i da se psihe lezbejki i gejeva vide kao početna motivacija koja izaziva njihovu ''bolest''.

	Emile Durkheim (1958-1917)

''Homoseksualni čin može sam po sebi predstavljati suicidnu težnju, unutrašnji gnev protiv produženja vrste, ili nesvesnu potrebu za spajanjem s jačom osobom istog pola.'' (27)

Sposobnost nekolicine doktora, pravnika, kriminologa i seksologa da skuju ono što je postalo poznato kao ''homoseksualni tip'', i da u ovaj tip uliju samodestruktivne tendencije, najlakše se razume kad se ima u vidu da su oni kontrolisali ograničene izvore informacija o lezbejkama i gejevima. Sve do početka dvadesetog veka, popularna književnost i štampa nisu govorile ništa o životima homoseksualaca. Pošto su sami homoseksualci bili ućutkani društvenom osudom, mala grupa ''eksperata'' imala je monopol na tržištu. Na isti nacin na koji su žene u zapadnoj kulturi određivali muškarci, a belci određivali ljude druge boje kože, primarno heteroseksualni pisci i izdavaci određivali su homoseksualke i homoseksualce.

Većina Amerikanaca zasigurno nikad nije pročitala ove članke ili knjige, pa ipak teorije koje se u njima iznose snažno su uticale na opšte razumevanje lezbejki i gejeva. Jeannette Foster je napisala: ''Do 1900. doprinosi većine ovih ljudi [Krafft-Ebing, Moll, Hirschfeld, Symonds, Ellis, Carpenter] bili su objavljeni i široko rasprostranjeni, pa se u naučnim i intelektualnim krugovima mnogo govorilo o srednjem polu čije se stanje nazivalo izopačenost (inversion)!''

Ako su medicinska i pravna literatura proizvele bacil teorije ''homoseksualnost je bolest'', onda su popularna književnost, komadi, pripovetke, filmovi i članci u časopisima zarazili javne stavove ovom porukom. Od početka ovog veka do sad, mediji su primenili teorije ''eksperata'' u situacije iz ''stvarnog života'' i stvorili sliku homoseksualca kao bolesnog, jadnog i očajnog. Dok su homoseksualne žene i muškarce proučavali i kategorizovali doktori, psihoanalitičari i psihijatri, popularna književnost, filmovi i pozorišne predstave oslikavali su njihova otkrića i prenosili njihovu poruku širokoj publici.

Efekat koji je ovo imalo na povezivanje homoseksualnosti i samoubistva postaje očit kad se pogled baci na lezbejsku književnost. Istraživanje Jeannette Foster o lezbejkama u književnosti Zapada Sex Variant Women in Literature, sadrži jedan za drugim upućivanja na suicidne lezbejske likove. (29) Počevši od onoga što Fosterova naziva Sapfinim ''legendarnim'' samoubistvom, knjiga vodi čitaoce kroz vekove samodestruktivnih lezbejki. Iz Fosterove se jasno vidi da su bezbrojne stranice književnosti o lezbejkama ispunjene učenicama koje skaču kroz prozor zbog simpatija prema svojim učiteljicama, ženama koje seku vene jer su ih ljubavnice ostavile zbog muškarca (prave stvari), lezbejki koje pucaju sebi u glavu pošto su javno razotkrivene, ''heteroseksualne'' žene koje se guše gasom jer su ih zavele iskvarene lezbejke, kao i muškarace koje mrze same sebe i piju do besvesti u pustim, bednim barovima. U odeljku o književnosti devetnaestog veka, Fosterova piše:

''Od preko dvanaest pisaca koji uzimaju lezbejstvo kao centralnu temu, njih sedam... ju je eksplicitno osudilo, iako s različitim stepenima grubosti. Drugih sedam... okrivilo je lezbejske ljubavne veze za ubistvo, samoubistvo i propast, i tako precutno izreklo isto tako jaku osudu.'' (30)

Kad Fosterova daje pregled evropske pripovetke tokom prve polovine dvadesetog veka, ne nailazi na promenu:

''Jedna osobina ovih inostranih pripovetki iz dvadesetog veka mora se dojmiti i običnog čitaoca, a to je visoka učestanost samoubistava među varijantnim ženama. Fizička ili mentalna bolest često se pripisuju lezbejskom ponašanju. U obe stvari ogleda se obim u kome se pripovetka o varijantnim ženama zasnivala na lekarskim predavanjima.'' (31)

Drugi pisci primetili su da samodestruktivne lezbejke i gejevi preovladavaju u književnosti i na filmu. Ann Aldrich, u svojoj knjizi We Two Won't Last (1963), napisala je: ''Iako su u ovoj zemlji snimljena četiri filma koji prikazuju lezbejstvo kao temu (Madchen in Uniform, Pit of Loneliness, Olivia i The Children's Hour), u sva četiri glavni lik je bio povezan sa samoubistvom.'' (32)

Vito Russo je zgodno (za pisca ovih redova) uključio jednu ''nekrologiju'' u svoju knjigu The Celluloid Closet: Homosexuality in the Movies. U dodatku daje spisak desetak samoubistava i dvadesetak ubistava homoseksualnih likova. (33) Slično tome, Donald Webster Cory primetio je 1951. da je literatura o homoseksualcima prepuna samodestruktivnosti:

''Još jedna iluzija: homoseksualac je depresivna, utučena osoba, često na ivici samoubistva, ili zaista i okonča svoj očajni život nakon dugih godina očajnicke borbe. Ova slika je verovatno najdalja od istine u odnosu na sve ostale, a njeno široko prihvatanje donekle se može pripisati pripovedačima koji su tolike knjige o ovoj temi završili u atmosferi očajanja, nasilja, čak i samoubistva. The City and the Pillar (Gore Vidal), The Fall of Valor (Charles Jackson), The Sling and the Arrow (Stuart Engstrand), The Invisible Glass (Loren Wahl), Stranger in the Land (Ward Thomas, odn. pravo ime Edward T. McNamara), Special Friendships (Roger Peyrefitte), Twilight Men (André Tellier), i Finistere (Fritz Peters) - pored mnogih drugih - svi se završavaju beznadem za izopačenika. Neke od ovih knjiga dovode izopačenika do samodestrukcije; u ostalim, za njega nema drugog puta.'' (34)

Bilo kome ko se razume u gej književnost nije teško da nabroji naslove desetina pripovetki i romana koji kulminiraju samoubistvom homoseksualca. Ono što još više zbunjuje, jeste činjenica da čitavih trideset godina posle Coryjevog teksta, nije bilo značajnijih promena u stavu prema lezbejkama i gejevima u književnosti i medijima. Časopis Time, u ranom radu o gejevima iz 1969, citirao je Marta Crowleya, pisca The Boys in the Band. ''Homoseksualnost je bila sjajan trik'', kaže Crowley. ''Veliko otkriće u trećem činu bilo je da je momak homoseksualac, a onda je morao da side s pozornice i prosvira sebi glavu. To je bilo povezano s grehom, i moralo je da se ispašta!''

Dok se Time i Crowley slažu da su se vremena promenila, proučavanje književnosti posle razvijanja lezbejskog i gej pokreta pokazuje da se do promene sporo dolazi. Komad The Boys in the Band, koji se često smatra prekretnicom u bavljenju temom homoseksualaca, sadrži recenicu: ''Pokaži mi srećnog homoseksualca a ja ću ti pokazati veseo (gay) leš.'' (36) Pripovetke i drame i dalje pune samoubistva i viktimizacije, među kojima i Fortune and Men's Eyes (John Herbert), Dancer from the Dance (Anrew Holleran), The Sergeant, Giovanni's Room, Happy Endings All Alike (Sandra Scoppettone), Good Times, Bad Times (James Kirkwood), Trying Hard to Hear You (Sandra Scoppettone), The Front Runner (Patricia Nell Warren) i Cruising (Gerald Walker). Pored pripovetki s izričito gej temama, popularne knjige koje sadrže gej lika koji završava svoj život samoubistvom i dalje preplavljuju tržište. Kad je u filmu potrebno naći obrazloženje za nesreću nekog od likova, ubacuje se gej incident, kao u Ode to Billy Joe. Jedina značajnija promena u književnosti u poslednjih deset godina jeste ta da su se razvili likovi zdravih lezbejki i, nešto ređe, gejeva, u pripovetkama koje su pisali sami gej ljudi i obično objavljivali mali izdavači, i spor pomak od suicidnog ponašanja gej likova do nasilja koje oni trpe spolja.

Literatura koja se bavila homoseksualcima pre šezdesetih godina sastojala se uglavnom od jeftinih romana i medicinske literature, iako je u skorije vreme došlo do promene i novinari šire izveštavaju o lezbejkama i gejevima. Urednici časopisa za koje se generalno smatra da su urbani i ''liberalni'' dičili su se time što su senzitirani da govore o toj kontroverznoj manjini, dok novinarski izleti u svetove lezbejki i gejeva odišu eksploatacijom i stereotipijom. Razmotrimo odlomak iz Harper's Magazine iz 1963. pod naslovom ''Njujorški homoseksualci srednje klase'', koji je napisao William J. Helmer:

''Položaj homoseksualca u društvu često je nezavidan. Razotkrivanje ga može koštati ugleda a možda i karijere. On zna da ga, prema zakonu New Yorka, svaki seksualni čin može koštati višegodišnje kazne zatvora (iako se to retko dešava). Oseća da ga društvo mrzi, i to bez razloga. Često je ispunjen osećanjem krivice, bio on toga svestan ili ne, i ne može da prihvati sebe onoliko koliko je potrebno da bi izašao na kraj sa svojim stanjem, koje je, kako se smatra, usko povezano s nezdravim ranim psihološkim okruženjem. Ovi činioci, pre nego sama homoseksualnost, jesu glavni razlozi, kako neki veruju, za emocionalnu nestabilnost, feminiziranost, nasilje, i druge probleme za koje se obično krivi seksualna devijacija.'' (37)

Ili, još skorije, članak iz Saturday Review iz 1972. godine ''Homoseksualnost: živeti život'' iz pera Faubiona Bowersa:

''Postoje, štaviše, vrlo teški aspekti homoseksualnosti, i zabluda je tvrditi drukčije. Primera radi, tri homoseksualca počinila su samoubistvo tokom Nedelje gej ponosa u New Yorku 1971. godine. Gej liberacionisti uzvikuju: ''Promenite društvo!'' naglašavajući pozitivno da bi otklonili negativno. Psihijatri kažu: ''Promenite simptome''. Ali kad je ovaj naraštaj posredi, obe stvari moraju da se promene. Imao sam priliku da upoznam homoseksualce koji mi govore da ne mogu da umaknu iz svog kruga krivice, koji porede svoje noći seksa bez ljubavi sa oštricama ledenica, koji sebe neprestano podsećaju na svoju jalovost u ljudskom smislu... Poznajem jednog pedesetogodišnjeg homoseksualca koji je, ne našavši trajnu ljubav u životu, razmišljao o smrti, kao i neke mlade koji su to i pokušali. Osim toga, znam za homoseksualce koji su toliko slepo ogorčeni na ceo svet da nastoje da unište sve oko sebe.'' (38)

Članci u mejnstrim štampi skoro svi redom bacaju poglede na jadne, suicidne muškarce i žene. Pominjanje nesreće služi i kao pretnja i kao opomena za neautovane homoseksualne čitaoce: autovanje može dovesti do života u očajanju. Pisati o suicidnim homoseksualcima bez povezivanja samodestruktivnih težnji s ugnjetavanjem koje ih izaziva znači ponovo okriviti žrtvu za zločin koji se nad njom vrši. Ovo je, u skorije vreme, najvažnija osobina političke kampanje desnice protiv lezbejki i gejeva.

Teško je dokazati da opis lezbejki i gejeva kao sklonih samoubistvu, potekao iz popularne literature, zaista utiče na suicidna osećanja pojedinca. Slobodnu i otvorenu diskusija o samoubistvu istorijski su doveli u pitanje pojedinci koji veruju da će takva diskusija podstaci ljude da počine samoubistvo. Već 1845. doktori su preporučivali da novine ne objavljuju obaveštenja o samoubistvima:

''Svi jasno vide da su samoubistva alarmantno česta u ovoj zemlji - i kao sredstvo prevencije, s poštovanjem sugerišemo da nije prikladno objavljivati detalje takvih pojava. ''Nijedna činjenica'', kaže jedan pokojni pisac, ''nije bolje ustanovljena u nauci od te da se samoubistvo često čini iz podražavanja. Jedan jedini odeljak može da navede na samoubistvo dvadeset ljudi. Neke pojedinosti samog čina, ili pojedini izrazi, golicaju maštu, a volja da se učini isto, u trenutku nezdravog uzbuđenja, pokazuje se kao neodoljiva.'' Izražavamo svoje slaganje s navedenim, i preporučujemo da se urednici časopisa time pozabave.'' (39)

Istraživanja, međutim, pokazuju da novinske reportaže o suicidnom ponašanju ne utiču vidno na povećanje slučajeva samoubistva. (40) S druge strane, nije ukazano na mogući efekat koji pretpostavka da su homoseksualci suicidni može da ima na rano oblikovanje identiteta kod lezbejki i gejeva. Postajati postepeno svestan sopstvene homoseksualnosti i sticati identitet lezbejke ili geja, a ne znati druge nalik sebi, ostavlja prostor za bilo koje informacije koje se nude u vezi s homoseksualnošću. Ako je takva informacija nabijena pretpostavkama o bolesti, samodestruktivnosti i unutrašnjem konfliktu, onda je sasvim izvesno da će predstava o sebi neke gej osobe biti nepopravljivo narušena. Kao što je napisao George Weinberg:

''Homoseksualcu se ne govori, kao crncu, da je glup. Ne govori mu se, kao Jevrejinu, da je koristoljubiv. Ustaljeni izraz prezira prema homoseksualcima jeste da su oni neurotični, da su ''bolesni'' - da homoseksualci imaju izobličenu psihu. Mnogi homoseksualci prihvatili su ovo kao tačno, i pate od predrasuda koje imaju prema sebi samima.'' (41)

Iako je tačno da mnogi homoseksualci pate jer društvo stvara stereotipe o njima kao o nesrećnim, nezdravim individuama, razmere te patnje teško je odrediti. Premda neka istraživanja ukazuju da očekivanja koje određene struke polažu u određene populacije igraju bitnu ulogu u oblikovanju identiteta te populacije, takva istraživanja ograničena su i ne moraju se nužno primeniti na očekivanja koja društvo ima u pogledu lezbejki i gejeva. Da li su lezbejke i gejevi internalizovali mitove o homoseksualcima kao sklonim samoubistvu i prišli masovnom samouništenju?

Lezbejke i gejevi morali su da se suoce s mitovima o gej samoubistvu i da im potvrde ili odreknu vrednost. Donald Webster Cory je 1951. napisao: ''Neke samoubice su homoseksualci i neki homoseksualci počine samoubistvo. Možda su se homoseksualci toliko navikli na udarce života u kome ih talasi bacaju od jedne nevolje do druge, da im je lako da prihvate filozofski pristup mukama ljudske egzistencije. (42)

Deset godina kasnije, Ann Aldrich je napisala: ''Kao aktivna lezbejka s dugogodišnjim iskustvom, sa širokim poznavanjem mnogih homoseksualaca, kako muških tako i ženskih, nisam otkrila da su samoubistvo ili suicidne tendencije na bilo koji način svojstvene homoseksualcima. Neću reći da ne znam za homoseksualce koji su sebi oduzeli život, ili pokušali to da učine, ali onoliko koliko sam upoznata s tim slučajevima, upoznata sam i sa slučajevima mnogih koji nisu bili homoseksualci. (43)

Tokom mnogo godina, homoseksualni pisci odbacivali su mit da su homoseksualci podložniji samoubistvu. Do odbacivanja je došlo u istom kontekstu u kome su mitovi i stvoreni: bez statističkih analiza, bez uvida u ukupnu lezbejsku i gej populaciju, i s malim poznavanjem teškoća u definisanju ili vrednovanju samoubistva. Poslednjih godina, međutim, sve više pisaca priznaje postojanje samoubistva u gej zajednici. Del Martin i Phyllis Lyon dali su neka polazna obaveštenja u Lesbian/Woman (1972):

''Del je razmišljala o samoubistvu; druge su pokušale da ga počine, a neke su u tome uspele. Iz sopstvenog iskustva dobro smo upoznate s krizom identiteta kroz koju mora da prođe svaka lezbejka: to je onaj period života kad mora da izađe na kraj s tim da je u nejednakom položaju u društvu u kome živi. Znamo da mlada žena, kao Del, često pomišlja na samoubistvo, kad ne može da pomiri ono što oseća s onim što od nje očekuju njena porodica, religija ili vršnjaci. Ali nismo imale predstavu koliko je samoubistvo rašireno sve dok nismo saznale za nedavnu (1971) diskusiju o dvadeset lezbejki između dvadeset pet i trideset dve godine, iz koje se pokazalo da samo dve nisu pokušale da izvrše samoubistvo kad su bile tinejdžerke. Zapanjilo nas je to da je osamnaest od dvadeset mladih žena naterano da se oseća toliko poniženo zbog svesti o svom lezbejskom identitetu, da je njihova slika o sebi toliko uzdrmana da im je izgledalo da je samoubistvo jedini izlaz.'' (44)

Druga strana - Istraživanja >>>