"Homoseksualnu želju" (odakle prenosimo ovaj odeljak) Guy Hocquenghem (1946-1988) je napisao sa 26 godina

GUY HOCQUENGHEM
GI OKENGEM

KAPITALIZAM, PORODICA I ANUS

Pošto je kapitalističko dekodiranje završeno, više nema prostora za ma koju formu integracije homoseksualnosti osim perverzne aksiomatizacije.

Mesto porodice je danas pre u umu no u institucijama. U porodici je seksualno zadovoljstvo zakonito, mada više ne u smislu da svako mora da stupi u brak da bi dolazio do zadovoljstva u granicama zakona; daleko od toga da je dokrajčilo monofunkcionalnost reproduktivne heteroseksualnosti, sadašnje razlaganje funkcija porodice koje kapitalizam sprovodi pretvorilo ju je u pravilo koje obitava u svakom pojedincu koji živi u uslovima slobodne konkurencije. Ovaj pojedinac ne zamenjuje porodicu, on produžava njene farsične igre. Dekodiranje zadovoljstvenog fluksa praćeno je njegovom aksiomatizacijom, baš kao što je nestanak putujućih zanatlija i otkriće radne snage kao vrednosti išlo ruku pod ruku s privatnim vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju.

Tu nalazimo rešenje prividne protivrečnosti da ovo društvo izgleda sve više seksualizovano, a opet mu je potiskivanje dublje usađeno no ijednom drugom: na njegovu seksualizaciju, a naročito na homoseksuainost, stavlja se oznaka krivice prestupa. Što se od želje više očekuje, to joj se manje dopušta da se izrazi, a nikada se nije dovodila u vezu sa toliko mentalnih predstava kao sada. Sredstva reklame preplavljuju nas slikama nagih mladih efeba; smisao je, međutim, sledeći: ''Ono za čim žudimo već je prevedeno u prestup koji se može plasirati na tržište''. Bezbrojne rasprave svakodnevno obnavljaju porodicna značenja i veštački usađuju osećanje krivice čak i kod mladih koji žive na margini društva. Frojdov (Freud) sumnjivi uspeh među mladim revolucionarima rečito kazuje o sposobnosti Edipovog kompleksa da izazove osećanje krivice.

Naizmenično smo govorili o ''homoseksualnoj želji'' i perverznoj situaciji homoseksualnosti. Društveno ispoljavanje ''homoseksualne želje'' je perverzno, a ista ta želja u isto vreme izražava neuobličenu prirodu libida. Ako naše društvo zaista, kako Markuze (Marcuse) veruje, prolazi kroz proces sve veće homoseksualizacije, to se može pripisati činjenici da postaje perverzno, da se oslobođenje istog časa re-teritorijalizuje. Pomaljanje neformulisane želje suviše je destruktivno da bi mu se dopustilo prerastanje u nešto više od kratkotrajnog fenomena koji se smesta podvrgava oporavljajućem tumačenju. Kapitalizam pretvara svoje homoseksualce u promašene ''normalne ljude'', baš kao što svoju radničku klasu pretvara u imitaciju srednje klase. Ova imitacija srednje klase najbolje ilustruje buržoaske vrednosti (proleterska porodica); promašeni ''normalni ljudi'' naglašavaju narmalnost čije vrednosti usvajaju (vernost, ljubav, psihologiju, itd.).

Homoseksualna želja ima dva aspekta: jedan je želja, drugi je homoseksualnost. Do ''rastuće homoseksualizacije'', kako Markuze kaže, može doći jedino ukoliko se želja istovremeno na jedan temeljniji način zatvara u okvire igre slika. Takođe je nepobitno da se naš svet društvenih odnosa velikim delom gradi na sublimaciji homoseksualnosti. Svet društvenosti eksploatiše homoseksualnu želju više no ijednu drugu, pretvarajući libidinalnu energiju u zastupnički sistem (systeme de représentation). Onaj ko želi da napadne to zastupništvo i libidinalnu energiju homoseksualnosti oslobodi njenog moralnog plašta najpre mora otkriti sukobljenost između društvene ideologije i snage želje, čije je tkanje, kao u slučaju Šarlija (Charlus) i Žipjena (Jupien),** tako čvrsto da ne ostavlja ni najmanju pukotinu kroz koju bi tumačenje moglo prodreti.

Tako ono što podrazumevamo pod ''homoseksualnom željom'' ima dve strane: uzdizanje ka sublimaciji, superegu i društvenoj anksioznosti, i poniranje ka prolomu nepersonalizovane i nekodirane želje. Možda bi bilo dobro uzeti smer suprotan od onog kojim je krenuo Žid (Gide) i slediti silaznu stazu do samog kraja. To nas dovodi do želje kao međusobnog ukopčavanja organa, nepotčinjenog ma kakvom pravilu ili zakonu.

	Anti-Aids kampanja - obelisk na trgu Concorde u Parizu (1993)

Falusni označitelj i sublimisani anus

Svetu edipalne seksualnosti uskraćeno je slobodno međuukopčavanje organa, odnosi neposrednog zadovoljstva. U središtu edipalnog trougla stoji samo jedan - isto seksualni - organ, ''On'', koji određuje položaj triju elemenata. To je organ koji konstruiše odsutnost; to je ''despotski označitelj'', u .odnosu na koji se tvore sve situacije osobe kao celine. To je izdvojeni, potpuni objekat, koji u seksualnosti našeg drušva igra istu ulogu kao novac u kapitalističkoj privredi: fetiš, istinski univerzalna referentna tačka za svekoliku delatnost. On je odgovoran za dodeljivanje kako prisustva, tako i odsustva: za ljubomoru na penis kod devojčice, za strah od kastracije kod dečaka.

Naše je društvo faličko, i količina dostupnog zadovoljstva određuje se u odnosu na falus. Svaki seksualni čin ima ''cilj'' koji mu daje smisao; oni se organizuju u predigru koja će se konačno iskristalisati u neophodnu ejakuaciju, taj probni kamen zadovoljstva. U ovom je smislu odnos između Šarlisa i Žipjena ''besciljan''. Falus isisava libidinalnu energiju na isti način na koji novac isisava radnu snagu.

Naše je društvo u toj meri faličko da se seksualni čin bez ejakulacije doživljava kao neuspeh. Na kraju krajeva, šta je muškarce briga ako žena - kao što je često slučaj - ostane frigidna i ne oseća nikakvo zadovoljstvo? Falusno zadovoljstvo je raison d'ętre heteroseksualnosti, o kojem god polu da je reč.

Naše je društvo falokratsko, utoliko što su društveni odnosi kao celina izgrađeni u skladu s jednom hijerarhijom koja otkriva transcendentnost velikog označitelja. Razredni starešina, general i rukovodilac odeljenja jesu očinski falus; sve je organizovano u obliku piramide, kroz koju edipovski označitelj raspoređuje različite razine i identifikacije. Telo se okuplja oko falusa kao društvo oko vođe. I oni kod kojih je falus odsutan i oni koji mu se pokoravaju pripadaju njegovom carstvu: to je Edipov trijumf.

Dok je priroda falusa suštinski društvena, priroda anusa je suštinski privatna. Da bi transcendentnost falusa i organizacija društva oko velikog označitelja bile mogućne, anus kod individualizovanih i edipalizovanih osoba mora biti privatizovan:

''Prvi organ koji je privatizovan, koji je isključen iz društvenog polja, bio je anus. On je pružio model privatizacije, baš kao što je novac izražavao novi apstraktni status fluksa.'' (1)

Jedini društveni položaj anusa jeste sublimacija. Funkcije ovog organa su u prvom smislu privatne: tu se formira ličnost. Anus izražava privatizaciju kao takvu. Analitička istorija slučaja (ne možemo a da u ''analitičkom'' ne pročitamo ''analno'') pretpostavlja da se analni stadijum prevazilazi da bi se dostigao genitalni. Ali analni je stadijum neophodan da bi došlo do odvajanja od falusa. Sublimacija se na anusu zapravo sprovodi kao ni na jednom drugom organu, u smislu da se navodi da uznapređuje od najniže do najviše tačke: analnost je sušto kretanje sublimacije kao takve.

Za Frojda, analni stadijum je stadijum formiranja ličnosti. Anusu se ne ostavlja nijedna društvena funkcija želje, jer su mu sve funkcije postale ekskrementalne: to će reći, u najvećoj meri privatne. Veliki čin kapitalističkog dekodiranja praćen je konstituisanjem ličnosti; novac, koji mora biti u privatnom vlasništvu da bi kružio, zaista je povezan s anusom, utoliko što je anus najprivatniji deo pojedinca. Konstituisanje privatne, individualne, ''prave'' ličnosti je ''analno''; konstituisanje javne ličnosti je ''faličko''.

Anus ne uživa onu dvoznačnost koja odlikuje falus, tj. njegovu dvojnost kao penisa i kao Falusa. Svakako, izložiti sopstveni penis je sraman čin, ali je i slavan, utoliko što on pokazuje neku vezu sa Velikim Društvenim Falusom. Svaki muškarac poseduje falus koji mu garantuje društvenu ulogu; svaki čovek ima anus koji je istinski njegov vlastiti, u najtajnovitijim dubinama njegove ličnosti. Anus ne postoji u društvenom odnosu, budući da on odlikuje upravo individuu i stoga omogućuje da se povuče granica između individue i društva. Tako, Šreber (Schreber)*** je ozbiljno hendikepiran time što ne može više da kenja sam: ne kenja se u društvu. Klozeti su jedino mesto gde je čovek sam, iza zaključanih vrata. Ne postoji analna pornografija (osim antidruštvenih izuzetaka). U anus je individualno uloženo previše jer je društveni ulog iz njega povučen.

Sva libidinalna energija usmerena na anus skreće se u drugom pravcu, e da bi se društveno polje organizovalo shodno sublimaciji i privatnoj ličnosti. ''Čitav Edipov komples je analan", (2) i upotreba anusa za želju obrnuto je srazmerna društvenoj analnosti. Vaš izmet je vaš i samo vaš: šta s njim radite vaša je stvar. Anus među organima igra ulogu koju narcizam igra u odnosu na konstituisanje individue: on je izvor energije koja hrani seksualni sistem društva i tlačenje koje taj sistem nameće želji.

	Gej demonstracije u Parizu - 1971. god.

Homoseksualnost i anus

Moglo bi se reći da homoseksualci nisu usamljeni u korišćenju anusa u svrhu želje. Međutim, već sam napomenuo da postoje neki antidruštveni izuzeci. Žorž Bataj (Georges Bataille), mada heteroseksualac, opazio je osobeno potisnutu prirodu ove zone buržoaskog tela; pa ipak, Bataj se ne može smatrati odgovarajućim iznazom društvene seksualnosti, već pre njenim krajnjim dometom. Analne pornografije nema, rekosmo? Heteroseksualna pornografija svakako mnogo polaže na ženske guzove. No ženski guzovi i grudi su plenum, do kraja ispunjeni prostor koji muškarac može obujmiti šakom, dok anus ostaje intimni vakuum, sedište jedne tajanstvene i privatne proizvodnje: to jest, proizvodnje izmeta.

Željstveno korišćenje anusa kod homoseksualaca je najvažnije, ako ne i jedino. Niko ovu zonu ne koristi u libidinalne svrhe tako stalno kao homoseksualci. To je jedini deo Šarlisovog tela, osim lica, o kojem nešto znamo, kada mu Žipjen kaže: ''Ala ti je dupe debelo''; i svakako je preobražaj koji se u tom trenutku u našem umu dešava u pogledu Šarlisa daleko veći no išta što smo mogli nazreti iz svih onih psiholoških tananosti kojima Prust opisuje taj lik. Homoseksualna želja prkosi sublimaciji analnosti, jer anusu vraća željstvenu upotrebu. Šreber zaboravlja kako se kenja u trenutku kad se njegov otpor vlastitom homoseksualnom libidu delimično ruši. Homoseksualnost u prvom redu znači analnu homoseksualnost, sodomiju.

Na kraju svog članka Nozologija muške homoseksualnosti, Ferenci (Ferenczi) izjavljuje nešto veama važno:

''Razlog iz kojeg je svako nežno osećanje između muškaraca zabranjeno nije jasan. Na mestu je pomisao da je osećaj čistote, koji tokom poslednjih nekoliko vekova tako naročito jača, tj. potiskivanje analnog erotizma, obezbedio najsnažniji motiv u tom smeru; jer, homoerotizam, čak i onaj najsublimisaniji, stoji u manje više svesnoj asocijativnoj vezi s pederastijom, tj. analno-erotskom aktivnošću. (3)

Postoji izvesno ''nežno osećanje'' ili, pre, željstveni odnos, nasuprot prijateljstvu, kao njegovom sublimisanom vidu koje analna čistoća ne dozvoljava, pri čemu ''analna čistoća'' predstavlja formiranje jedne male odgovorne ličnosti u detetu; a postoji veza između ''privatne čistoće'' i ''privatnog vlasništva'' (propreté privée i propriété privée), koja nije tek igra reči, već nešto neizbežno. Ferenci je napisao i rad o ''Stimulaciji analne erogene zone kao ubrzavajućem faktoru kod paranoje'' (1911). Pacijent je bio 45-godišnji seljak čija je društvena aktivnost bila upadljiva po svojoj neobičnoj gorljivosti: pokazivao je veliko zanimanje za parohijska zbivanja, u kojima je aktivno učestvovao. Posle operacije analne fistule, više nije uzimao udela u mesnim aktivnostima i postao je žrtva paranoje proganjanja. Po Ferenciju, do veze između paranoje i homoseksualnosti dolazi se ovim pravcem razmišljanja:

''Možda je situacija koja je zahtevala da njegovim rektumom rukuju muškarci (lekari) stimulisala pacijentove dotad latentne ili sublimisane homoseksualne sklonosti.'' (4)

Paranoja je proključala iz oživljenog homoseksualnog libida, koji je sve dotad bio uspešno sublimisan u prijateljstvo prema ljudima u selu i pacijentovu značajnu javnu ulogu. Ferenci je iz toga zaključio da bi nestanak pacijentove analne fiksacije doveo da ozdravljenja; drugim rečima, ''pacijent bi mogao povratiti svoju sposobnost za sublimaciju (za intelektualizovanu homoseksualnost usmerenu na lokalnu zajednicu).'' (5)

Iz ovoga sledi da analni homoseksualni nagon ima pravo da se pojavi jedino u sublimiranom vidu. Potiskivanje željstvene funkcije anusa, kako u Šrebenovom slučaju tako i kod Ferencijevog seljaka, preduslov je za njihovu važnu javnu ulogu, za to da očuvaju svoja ''dobra'' (u zakonskom smislu), svoju imovinu, individualnost i analnu čistotu. Kontrola anusa je preduslov preuzimanja odgovornosti za svojinu. Sposobnost da se izmet ''zadrži'' ili izbaci je nužan momenat konstituisanja čovekovog ja. ''Za-boraviti se'' znači najsmešniji i najneugodniji maler u društvu koji se može zamisliti, krajnju sramotu za ljudsku ličnost. U savremenom društvu, totalna degradacija je živeti u sopstvenim otpacima, na šta nas jedino zatvor ili koncentracioni logor mogu prisillti. ''Zaboraviti se'' znači rizikovati stapanje s neizdiferenciranom željom kroz protok izmeta. Homoseksualnost je povezana s anusom, a analnost s našom civilizacijom. Albert Mol (Moll), učenik Kraft-Ebinga (Krafft-Ebing), pisao je 1891. godine:

''Muškarci s homoseksualnim sklonostima obično već od najranijeg uzrasta masturbiraju, samo što umesto da trljaju penis uvlače ma kakav predmet u anus.'' (6)

Obratite pažnju na reči ''ma kakav''. Dotični predmet koji god da je u pitanju pisac nesumnjivo shvata kao zamenu za falus. No, ovde nalazimo i priznanje da postoji nezavisni analni orgazam, nepovezan s ejakulacijom. Ovaj analni orgazam u društvenom smislu postoji samo na trenutak, u onim prilikama kada je u stanju da iskoristi privremeno nestajanje potiskivanja koje izaziva osećanje krivice.

Anus je tako dobro sakriven da obrazuje dubinski sloj tla kod pojedinca, njegovo ''fundamentalno'' jezgro. On je njegova svojina, kao što objašnjava deda lopova u Darijenovom (Darien) Le voleur (''tvoj palac pripada tebi i zato ne smeš da ga sisaš; na ono što je tvoje moraš paziti"). (7) Vaš anus je toliko potpuno vaš da ga ne smete koristiti: čuvajte ga za sebe. S falusom se susrećemo na sve strane, pošto ga je popularizacija psihoanalize pretvorila u uobičajeni označitelj svih društvenih predstava. Ali ko bi i pomislio da Šreberovo sunce protumači ne kao očinski falus, već kao kosmički anus?

Svoj anus vidimo jedino u ogledalu narcizma - licem u lice, bolje rečeno licem u stražnjicu, s našom vlastitom čistom, privatnom malom ličnošću. Anus postoji jedino kao nešto što je društveno uzdignuto i indvidualno uniženo; on je razapet između izmeta i poezije, između sramne male tajne i sublimisanoga. Odbiti da se analna libidinalna energija pretoči u paranoični mehanizam značilo bi rizikovati gubitak identiteta i odbaciti perverznu re-teritorijalizaciju nametnutu homoseksualnosti.

Primedba Deleza (Deleuze) i Guatarija (Guattari) ''jedino je um sposoban da sere'', znači da je jedino um sposoban da proizvede ekskrementalnu tvar, da je jedino sublimacija sposobna da situira analno. Naša analna seaksualnost priklještena je negde između sublimnog, proređenog vazduha uma i duboke ekskrementalne močvare anusa. I ovde je po pravilu na delu dvostruka veza, istovremeno odašiljanje dve međusobne sukobljene poruke koje su, međutim, istosmerne u svom uspešnom sputavanju proizvodnje želje.

	Prvi gej demonstracije u Francuskoj - Marsej 1971. god.

Homoseksualnost i gubitak identiteta

Prva cifra matičnog broja u Francuskoj označava pol. Neuroza pre svega znači nemogućnost da znamo (što nije isto što i bezazleno neznanje) jesmo li muško ili žensko, roditelj ili dete. Histerija takođe znači nemogućnost da znamo jesmo li muško ili žensko. Svi su homoseksualci manje ili više histerični, oni zapravo sa ženama dele duboki poremećaj identiteta; tačnije, njihov je identitet zbrkan.

Jedino falus dodeljuje identitet; svaka društvena upotreba anusa, ako nije sublimisana, donosi rizik gubitka identiteta. Viđeni otpozadi, svi smo žene; anus ne pravi razliku među polovima. Vezu između homoseksualnosti i polnog identiteta komentariše Ralf R. Grinson (Ralph R. Greenson), (8) koji polazi od zapažanja (za njega očigledno iznenađujućeg) da, kad razgovor dođe na temu homoseksualnosti, ''pacijenti reaguju s osećanjem strepnje i uglavnom se ponašaju kao da sam im rekao da su homoseksualci!''. Već znamo da je o homoseksualnosti nemogućno govoriti nevino, i stoga se pacijentova neuroza začinje u lekarevoj paranoji. Ali još više pada u oči da će ''pacijent'' (reč koja jasno prenosi njegovu pretpostavljenu pasivnost) tu ideju doživeti kao optužujuću i užasavajuću:

''Ako zatim nastavimo s analizom, pacijent će ubrzo opisati osećaj gubitka nekog dela sebe samog, nekog suštinskog mada naknadno uspostavljenog dela, nečega što ima veze s njegovim polnim identitetom, s njegovim vlastitim odgovorom na pitanje: ko sam ja? Jedan moj pacijent ga je vrlo jasno izrazio, rekavši: Imam osećaj da ćete mi reći da nisam ni muškarac ni žena, već nekakvo čudovište.''

Autor razlikuje tri stadijuma u detetovom ''napredovanju'' ka odraslosti :

''Ja sam ja, Džon.
Ja sam ja, Džon, dečak.
Ja sam ja, Džon, dečak, ali sada sa željom da se upustim u seksualnu aktivnost s devojčicama.'' (10)

Razlika među polovima i privlačnost koju jedan pol ima za drugi preduslovi su za polni identitet:

''I najmanja seksualna privlačnost (pacijenta) nekom muškarcu baciće ga u stanje duboke panike i ugroziti njegov polni identitet.'' (11)

Ostavimo za sada po strani pitanje odnosa između seksualnog nagona i seksualnog objekta. Ostaje činjenica da je osnovni preduslov čovekovog polnog identiteta dvojna izvesnost sličnosti i razlike, narcizma i heteroseksualnosti.

Falički stadijum je stadijum identiteta. Ako ste dečak, imaćete odnose sa devojčicama. Što se tiče vašeg anusa, čuvajte ga strogo za sebe. Polni identitet je ili sigunnost da pripadate rasi gospodara, strah da ćete iz nje biti isključeni. Neko poput Ašenbaha (Aschenbach) iz Smrti u Veneciji zna ko su mu preci:

''Šta bi oni rekli? Ali, dakako, šta bi oni rekli na ceo njegov život, koji je odstupio od njihovoga do izopačenja...?'' (13)

Književnik se neprestano priseća svoje prošle veličine, jer oseća da mu, kako njegova opsednutost Tadom (Tadzio) raste, ta prošlost izmiče, nestaje, svodeći se na njegovo golo ime. U toj meri se odvaja od sopstvene spoljašnjosti da mu čak i najgora šminka može pružiti iluzije: u berbernici, ofarbane kose, s ružom na usnama i puderom na obrazima, postaje svestan lomnosti svog identiteta. Isprva Ašenbah oseća sukob između visokog i niskog, između svog nagona i svoje ozbiljne, otmene pojave, ali:

''Njegova duša okusi blud i bes propadanja. Bedom zahvaćen, probudio se iz ovoga sna malaksalih živaca, razoren, i predan bez otpora demonu. Nije više zazirao od pogleda posmatrača; da li se ne izlaže sumnji, to ga već nije brinulo.'' (13)

Kako neshvatljiva homoseksualna želja polako preuzima kormilo, Ašenbah otkriva draž imaginarnog, i u tome je .njegova velika predaja.

Pomutnje mladoga Terlesa (Törlles)**** izviru iz njegove nesposobnosti da svoju želju prema Baziniju (Basini) predstavi sebi u antropomorfnom, ljudski prihvatljivom obličju; u trenutku svog prvog iskustva sa školskim drugom, Terles viče samom sebi: ''To nisam ja! To nisam ja!... Ali sutra ću opet biti ja!... Sutra.'' A u upečatljivom odeljku gde se direktor škole, kapelan i profesor matematike upinju da u Terlesovom delirijumu nađu smisao, oni zapravo pokušavaju da mu povrate svest o krivici.

Više nisam ja taj koji govori kada željstvena upotreba anusa dolazi do glasa. Problem ovde nije aktivnost ili pasivnost (koje se, po Frojdu, počinju razlikovati upravo u analnom stadijumu). Homoseksualnost je uvek povezana s anusom, mada je kao što pokazuju dragoceni Kinsijevi (Kinsey) statistički podaci analni odnos još uvek izuzetak čak i među homoseksualcima.

Sva se homoseksualnost zanima za analni erotizam, bez obzira na diferencijacije i perverzne re-tenitorijalizacije kojima je Edipov kompleks naknadno podvrgava. Anus nije zamena za vaginu: imaju ga i žene i muškarci. Označiteljska i razlučna funkcija falusa uspostavlja se u onom trenutku kada se analni organ otima iz svoje nametnute privatnosti, kako bi uzeo učešća u trci želje. Ponovno kolektivno i libidinalno ulaganje u anus podrazumevalo bi srazmerno slabljenje faličkog označitelja, koji nad nama bez prekida gospodari, kako u malim hijerarhijama porodice tako i u velikim društvenim hijerarhijama. Najneprihvatljivija operacija želje (upravo zato što ponajviše desublimiše) jeste ona usmerena na anus.

Konkurentsko društvo i vladavina falusa

Naše je društvo konkurentsko: konkurencija izmedu mužjakâ, između nosilaca falusa. Anus je isključen iz društvenog polja, i individue skrojene po pravilu buržoazije veruju da se sve okreće oko posedovanja falusa, prigrabljanja tudih falusa ili, pak, straha da se vlastiti ne izgubi. Frojdova rekonstrukcija samo prevodi i internalizuje ovo nemilosrdno pravilo konkurentske hijerarhije. Bolje ćete graditi kastrirajući druge; do genitalnosti se možete uspeti jedino ako usput gazite druge nosioce falusa. Vi jeste nosilac falusa jedino ako vas kao takvog drugi priznaju. Vaš se falus nalazi u stalnoj opasnosti: u stalnom ste strahu od gubljenja falusa za koji je već u početku bilo tako teško izboriti se. Niko nikada ne preti da će vam oduzeti anus. Veća je pretnja ako vam neko otkrije da i vi imate anus, da se on može upotrebiti. Šreber se istovremeno plaši da ga Flehsig (Flechsig) ne siluje i to priželjkuje; strah mu se javija jer otkriće da i sam ima anus prkosi njegovoj faličkoj egzistenciji.

Muškarac-nosilac falusa može se prema drugim muškarcima odnositi jedino shodno pravilu takmičenja za jedini mogućni objekat seksualne aktivnosti, tj. ženu. Takmičenje ''započinje'' u porodici, s ocem i braćom. Ono se ''nastavlja'' kroz čitav društveni proces, uzdižući se uz hijerarhiju. Imati svojinu ili je nemati, posedovati ženu ili je ne posedovati; to je problem koji nam zadaje svet oko nas, ''vidljivi'' problem koji prikriva proizvodnju želje.

Psihoanalitičari priznaju da su svi normalni ljudi manje-više paranoidni. Odnosi svojine i posedovanja ustanovljuju sistem ljubomore u vidu generalne društvene paranoje. Već smo videli kako Frojd uspostavlja vezu između paranoje i samopotiskivanja homoseksualnosti. U radu iz 1922. godine on pravi razliku između takmičarske ljubomore, koju naziva ''normalnom'', projektovane ljubomore, koja je praćena otporom prema prestupima (recimo preljubi) koje društvo toleriše, i samoobmanjivačke ljubomore, čija je priroda paranoična. Jedina svrha ovakvih razlučivanja jeste da se čitalac uveri kako postoje neke, makar i samo kvantitativne razlike između normalnog i patološkog. Zaista, prvi tip ljubomore posledica je ''žaljenja zbog muškarca, kojeg nesvesno voll, i mržnje prema ženi kao suparniku"; (14) Frojd je znao za nekog ljubomornog čoveka koji je svoj ''osećaj bespomoćnosti'' i ''slike pomoću kojih je opisivao svoje stanje... dovodio u vezu s utiscima preostalim od nekolikih homoseksualnih nasilnih činova kojima je kao dečak bio podvrgnut.'' (15) A projektovana ljubomora, koju društvo mudro podstiče priznanjem da je neki element neverstva u braku neizbežan, ''ima... gotovo samoobmanjivački karakter''. (16) Ali upravo analiza samoobmanjivačke ljubomore pokazuje zašto se Frojd osećao prinuđenim da svoje otkriće ublaži tim sitnim doterivanjima. Za njega je bilo nezamislivo da frontalno i nenajavljeno napadne ljubomorno-takmičarski sistem.

''Samoobmanjivacka ljubomora je ono što preostane od homoseksualnosti koja se ispucala... Pao pokušaj odbrane od nepodobnog snažnog homoseksualnog impulsa ona se, kod muškarca, može opisati formulom: ,Ne volim ga to ja, ona ga voli!'' (17) Drugim rečima: ja ne mogu voleti njega, jer volim nju, a ona voli njega.

Samoobmana o proganjanju je imaginarna rekonstrukcija koja će subjektu omogućiti da se odbrani od pomaljanja homoseksualne želje. ''Znamo da kod paranoika upravo najdraža osoba istog pola postaje progonitelj.'' (18) Ljubomorno-takmičarski sistem suprostavlja se sistemu neisključive želje i pred njim gradi sve više odbrambenih prepreka. Što se tiče odnosa između muškaraca, ''ponašanje muškarca koji druge muškarce vidi kao potencijalne objekte ljubavi prema drugim muškarcima uopšte mora biti različito od odnosa muškarca koji druge muškarce posmatra u prvom redu kao suparnike u odnosu na žene.'' (19) Ljubomorno-takmičarski sistem se iz osnove suprotstavlja polivokalnom sistemu želje. I homoseksualna želja ima u sebi nešto od te protivstavljenosti, ali njena društvena upotreba poprima sublimisani oblik privrženosti ''ljudima uopšte'' i javnom interesu, da kažemo to Frojdovim rečnikom. Tako se sublimacija homoseksualnosti može smatrati društvenim dobrom. Dvosmislenost izvire iz Frojdovih nejasnih termina: ''društveni nagonski impulsi... odanost interesima zajednice", (20) itd. Upravo od ovog pripisanog društvenog smisla sastoji se eksploatacija homoseksualne želje i njeno preobražavanje u društveno kohezivnu silu, sastavnicu i neophodnu dopunu ljubomorno-takmičarskog sistema koji bi se, nategnut do krajnjih granica, pretvorio u apsolutni zakon džungle.

Homoseksualna sublimacija društvenoj jedinici koja je u stalnoj opasnosti obezbeđuje solidnu ideološku osnovu. Kapitalističko društvo može organizovati svoje odnose oko ljubomorno-takmičarskog sistema jedino pomoću dvostruke akcije potiskivanja i sublimacije homoseksualnosti; jedna strana podvlači takmičarsko pravilo falusa, druga licemerje međuljudskih odnosa. Falokratsko takmičarsko društvo se zasniva na potiskivanju želja usmerenih na anus; potiskivanje homoseksualnosti stoji u izravnoj vezi s paranojom ljubomore koja čini potku društvene svakodnevice, i sa ideologijom integralne društvene celine, ''ljudske zajednice'' u kojoj živimo.

Homoseksualna ljubav nije oslobođena suparništva i ljubomore; u zamenu za usluge dobijene od preobražavanja homoseksualnog libida, takmičarsko-ljubomorni sistem zaodeva se kao homoseksualna ijubav. U tome je tako uspešan da neki samoj homoseksualnoj želji pripisuju ulogu izvorišta ljubomorne paranoje, kojoj je ona u stvari prinuđena da služi kao pogonska snaga: rečeno kategorijama Steklove (Stekel) psihološke analize, ljubomora je povezana s homoseksualnošću jer je ova, zapravo, sredstvo da se stvori sopstvena predstava o suparnikovom falusu... Ako se muškarci takmiče međusobno, onda seksualno odnošenje između muškaraca (i tu on, naravno, zaboravlja da razjasni kako je to odnošenje potisnuto i isključivo imaginarno) jeste odnos izmedu falusa, odnos međusobnog poređenja i hijerarhije. Homoseksualnost, tako, postaje falička, u zamenu za to što je dozvolila da se želje usmerene na anus potisnu i time omogući trijumf falusa. Otud je oslobađanje homoseksualne želje od imaginarnog sistema u kojem ga eksploatišu od suštinskog značaja za razaranje ljubomorno-takmičarskog sistema.

Edipalna reprodukcija i homoseksualnost

Homoseksualna želja je naročito u vezi s pre-personalnim stanjem želje. S ovim je povezan strah od gubitka identiteta, kao i stanje želje. S ovim je povezan strah od identiteta, kako ga doižvljava mašta u potisnutom stanju. Neposredno ispoljavanje homoseksualne želje je u kontrastu s odnosima identiteta, nužnim ulogama koje Edipov kompleks nameće ne bi li osigurao društvenu reprodukciju. Reproduktivna seksualnost je u isto vreme reprodukcija Edipovog kompleksa; porodična heteroseksualnost garantuje ne samo proizvodnju dece, već isto tako (i poglavito) edipalnu reprodukciju, s njenom diferencijacijom između roditelja i deteta. Frojd je 1909. godine napisao rad pod naslovom ''Porodične romanse'', koji je ispoved vere edipalne reprodukcije:

''Za malo dete roditelji su isprva jedini autoritet i izvor svakog ubeđenja. Najsnažnija i najozbiljnija detetova želja tokom tih ranih godina jeste da bude kao njegovi roditelji (to jest, roditelj istog pola) i bude veliki kao njegovi otac i imajka.'' (21)

I sam postajući otac, nekadašnje dete predaje Edipov kompleks, kao neku baklju civilizacije, vlastitim potomcima, i zauzima svoje mesto u velikoj lozi Čovečanstva. Apsolutna potreba da se Edipov kompleks reprodukuje - a ne produkuje - objašnjava zašto se detinji sukobi sa slikom oca konačno razrešavaju kad sin uskoči u očeve cipele i zasnuje novu porodicu: ''Zaista, čitav društveni napredak počiva na protivstavljenosti naraštaja koji slede jedan za drugim.'' (22) Eto kako se igra tabua i prestupa istorijski prenosi. Međutim, Frojd dodaje:

''S druge strane, postoji jedna vrsta neurotika čije je stanje prepoznatljivo određeno time što su u ovom zadatku omanuli.'' (23)

Njihovo je stanje uslovljeno: da društveni značaj istorijskog zadatka koji im je postavljen ne bi oslabio, oni moraju biti potpuno svesni da su omanuli u njegovom izvršavanju. Svesti pobunu mladih na nivo ''jaza medu generacijama'' znači nametnuti izbor po diktatu pravila dvostruke veze: učinićeš kao što su tvoji roditelji činili, ili ćeš biti neurotik. Pokret maja 1968. u Francuskoj, na primer, trovala je potreba da se napravi izbor nametnut vladajućom ideologijom: budi ili odgovorni političar ili neurotični pojedinac.

Homoseksualna neuroza je uzvratni udarac na opasnost koju homoseksualna želja predstavlja za edipalnu reprodukciju. Homoseksualna želja je negenerišući-negenerisani (l’inengendrant-inengendré) užas za porodicu, jer se produkuje a da ne reprodukuje. Svaki homoseksualac mora sebe videti kao kraj vrste, završnu nauku jednog procesa za koji nije odgovoran i koji kod njega mora stati. Homoseksualac je društveno mogućan samo ako ima neurotičnu ''fiksaciju'' za majku ili oca; on je uzgredni proizvod jedne loze koja je završena i koja njegovo osećanje krivice što postoji samo u odnosu prema prošlosti pretvara u sami smisao njegove perverznosti. Homoseksualac može biti jedino degenerik, jer on ne generiše - on je puki artistički kraj vrste. Jedini prihvatljivi vid homoseksualne temporalnosti jeste onaj usmeren na prošlost, na Grke ili Sodomu; dok god homoseksualnost ne služi nikakvoj svrsi, može joj se bar dozvoliti da održavanju umetničkog duha doprinese to malo nekorisno ''nešto''. Homoseksualnost se smatra regresivnom neurozom, potpuno okrenutom prošlosti; homoseksualac nije u stanju da se suoči sa svojom budućnošću kao odraslog i oca, koja je propisana za svaku mušku individuu. Pošto homoseksualna želja ne zna za zakon sleda - zakon stadijuma - i prema tome je nesposobna da se uzdigne do genitalnosti, mora biti regresija, protivstruja nužnoj istorijskoj evoluciji, nalik na vrtlog na površini reke. Frojd bez sumnje, uspostavlja pre topografsku koegzistenciju nagona no stadijume koji nailaze jedan za drugim; ali temporalnost se potvrđuje kao apsolutna potreba da roditelji i deca nasleđuju jedni druge i da puna genitalnost sledi za analnim stadijumom, iako se prethodne faze ponovo javljaju tokom čitavog života pojedinca kao ostaci uvek preteče prošlosti. Protivstruja je tek bezrazložni cvetak koji izlazi u-susret neizbežnosti struje.

Homoseksualci se na svoj način nose sa zakonom neminovnog starenja, edipalne temporalnosti. Ispod slojeva rumenila i kozmetike, Ašenbah u ogledalu u sopstvenom liku vid mladića u cvetu, obnovljena mu je mitska mladost. Homoseksualna želja nije svesna smenjivanja sedam čovekovih životnih doba, i utoliko homoseksualci snažnije i u koncentrisanijim slikama no iko drugi doživljavaju edipalnu stupicu evoluiranja od detinjstva do starosti.

U psihoanalizi sve počinje od deteta; all, u isto vreme, dete postoji jedino kroz edipalnu projekciju očeve paranoje. Prema autorima Anti-Edipa:

''Sa stanovišta regresije, koja ima tek hipotetički smisao, otac dolazi pre deteta... Osećanje krivice je ideja koju projektuje otac pre no što postane unutarnje osećanje koje doživljava sin... Ako se regresija uzeta apsolutno pokazuje neadekvatnom, razlog je taj što nas zatvara u prostu reprodukciju ili naraštaj.'' (24)

Psihoanalitička tačka gledišta odražava nasleđivanje u vremenu, osećanje krivice koje se niz lozu predaje iz ruke u ruku. Prema ovom stanovištu, homoseksualac je neurotični proizvod roditeljske paranoje; pošto homoseksualna želja do izvesnog stepena razotkriva proces samoproizvodnje želje, posebno je potrebno za nju iskonstruisati temporalnost. Homoseksualnost je regresivna jer je to forma koju edipalizacija pripisuje homoseksualnoj želji kao izrazu jednog libida koji (na neprihvatljiv način) ne zna za vreme.

Homoseksualnost je regresivna jer bi u protivnom homoseksualac bio istovremeno i siroče i bez dece. Bio bi siroče u smislu fraze Deleza i Gatarija: ''nesvesno je siroče''. Jalov bi bio u onom smislu da oko prenošenja homoseksualnosti, kao i oko proizvodnje želje, lebdi nešto blago tajanstveno: jedan policijski prefekt čije reči navodi Gistav Mase (Gustave Macé) definiše homoseksualce kao ''ljude koji, mada se ne razmnožavaju, pokazuju naglašenu sklonost da se umnožavaju.'' (25) Homoseksualna produkcija se odvija prema modelu neograničavajućih horizontalnih odnosa, heteroseksualna pak prema modelu hijerarhijskog nasleđivanja. U edipalnom sistemu, svaki pojedinac zna da će na njega jednog dana doći red da zauzme mesto koje je trouglom već određeno; prema Frojdu, to je jedan od preduslova za napredak društva. Delez i Gatari objašnjavaju da, paralelno s razdvajanjem na muško i žensko, koje je redovna posledica odnosa roditelj-dete, muška homoseksualnost - daleko od toga da je proizvod Edipovog kompleksa - sačinjava potpuno drugačiji model društvenog odnosa; time autori pokazuju da je, pored frojdovskog mita koji sve izvodi iz odnosa roditelj-dete, (26) mogućan još jedan društveni odnos koji nije vertikalan već horizantalan.

S jedne strane, utoliko što otelovljuje mogućnost tog potisnutog odnosa, nesublimisani homoseksualac socijalno štrči u heterosekssualnom porodičnom društvu; Adler (u delu Das Problem der Homosexualität) piše da ''homoseksualac ne teži miroljubivom i skladnom prilagođavanju društvu, i njegova bujna sklonost ... vodi ga na put borbe bez predaha... Ukratko, homoseksualac se nije razvio u partnera ljudskog društva.'' (27) Ovde ''ljudsko društvo'', naravno, znači frojdovski model, u koji se homoseksualnost može smestiti jedino u skladu sa sublimisanim edipalnim modusom.

S druge strane, homoseksualac ukazuje na još jednu mogućnu formu odnosa, koju teško da bismo se usudili nazvati ''društvom''.

Homoseksualno grupisanje

Sublimisana homoseksualnost pruža društvu nužni minimum međuljudske kohezije. Potiskivanje homoseksualnosti odgovara ljubomorno-takmičarskom sistemu faličke individue. Frojd je 1922. godine pisao:

''U svetlu psihoanalize, imamo običaj da društveni osećaj posmatramo kao sublimaciju homoseksualnog odnošenja prema objektima.'' (26)

Bilo bi zanimljivo pokušati opisati ''društvene'' odnose koji ne bi bili zasnovani na sublimaciji homoseksualnosti, pak zamisliti kakvo bi dejstvo desublimacija homoseksualnosti imala na društvenu organizaciju. Frojd zaključuje svoj ogled dvosmislenom primedbom:

''Reklo bi se da kod homoseksualaca s naglašenim socijalnim interesovanjem nije došlo do potpunog odvajanja društvenog osećanja od izbora objekta.'' (29)

Ova je opaska sa frojdovskog stanovišta posebno nezadovoljavajuća: poenta je u tome da bi količina socijalnog interesovanja trebalo da srazmerno smanji količinu libida usmernog na homoseksualni predmet. No, u slučaju ovog ''homoseksualca s naglašenim socijalnim interesovanjem'' nalazimo se pred čudovištem protivrečnosti, osim ako reč ''socijalno'' ne uzmemo da označava nešto različito od onoga na šta obično ukazuje. Ako bi trebalo da neposredno izražavanje homoseksualne želje poprimi društveno usmerenje, to svakako ne bi bilo u ovom društvu, koje se zasniva na preovladavanju anti-homoseksualne paranoje i sublimaciji u obliku heteroseksualnog porodičnog sistema.

Želje usmerene na anus, koje su u tesnoj vezi s homoseksualnom željom, sačinjavaju ono što ćemo nazvati ''grupnim'' modusom međuodnošenja, nasuprot uobičajenom ''društvenom'' modusu. Anus prolazi kroz proces privatizacije; uvođenje anusa u sferu javnosti, tačnije, njegovo željstveno ''grupisanje'' (groupalisation), izazvalo bi krah i sublimišuće faličke hijerarhije i dvostruke veze individua/društvo.

Delez i Gatari objašnjavaju da se nikakva individualna fantazija ne može suprotstaviti kolektivnoj fantaziji, drugim rečima, da je sama individua svojevrsna kolektivna fantazija, plod jedne kolektivnosti zasnovane na-edipalnom tlačenju. Baviti se homoseksualnošću kao problemom individue, kao glavnim problemom individue, najsigurniji je način da ga se potčini Edipovom kompleksu. Homoseksualna želja je grupna želja; ona pogrupnjava anus vraćajući mu funkciju željstvene spone i kolektivno u njega reinvestirajući, nasuprot društvu koje ga je svelo na položaj sramne male tajne. Homoseksualci koji svoju sklonost ''upražnjavaju'' jesu, u izvesnom smislu, ljudi čija sublimacija nije uspela; oni su ''nesposobni da u punoj meri preuzmu na sebe zahteve koje priroda i kultura nameću individuama.'' (30)

Omanuti u sublimaciji zapravo znači samo pojmiti društvene odnose na jedan drugačiji način. Mogućno je da će, kada anus povrati svoju željstvenu funkciju međusobno ukopčavanje organa počne da se odvija nezavisno od ma kakvog pravila zakona, grupa moći da dolazi do zadovoljstva u jednom neposrednom odnosu gde će osveštana slika između javnog i privatnog, između individualnog i društvenog, biti obesmišljena. U nekim ustanovama homoseksualnoga geta, uprkos svim potiskivanjima i rekonstrukcijama krivice kroz koje prolaze, već nalazimo tragove tog stanja prvobitnog seksualnog komunizma: u saunama, na primer, gde se homoseksualne želje anonimno međusobno prikopčavaju, uprkos uvek prisutnom strahu da je policija možda tu. Pogrupnjavanje anusa nije otvoreno za sublimaciju, ono ne ostavlja ni najmanju pukotinu kroz koju bi se mogla uvući nečista savest.

Grupni modus anusa je prstenast, to je krug koji dopušta bezbroj pravaca i mogućnosti za međusobno ukopčavanje, bez unapred utvrđenih tačaka. Grupni prstenasti modus (skoro smo u iskušenju da kažemo ''prknast'') razara ''društveno'' faličke hijerarhije, čitavu kulu od karata ''imaginarnog''.

Homoseksualna želja nije neka drugorazredna posledica Edipovog kompleksa: to je funkcionisanje mehanizma želje ukopčanog u anus. Delez i Gatari skreću pažnju na greške raznih autora, poput Devrea (Devereux), (31) koji homoseksualnost vide kao proizvod edipalnog potiskivanja. Docnije ćemo videti, kada dođemo do pitanja mazohizma, zašto se izvesnim manifestacijama želje pripisuje ta ''drugorazrednost''. Delez i Gatari insistiraju na sledecem :

''Ukoliko je tačno da postoji edipalna ili filijativna homoseksualnost, moramo je posmatrati jedino kao drugostepenu reakciju na grupnu homoseksualnost, koja nikad nije edipalna. (32)

Tako homoseksualna želja postoji jedino u grupi, pa ipak je u isto vreme proterana iz društva. Otud potreba da se analno ukloni, ili pre da se preobrazi u analnost. Frojd piše:

''Istorija prve zabrane s kojom se susreće dete, zabrane da se doživljava prijatnost iz analne delatnosti i njenog produkta, odlučujuća je za čitav razvitak deteta. Malo stvorenje ovim povodom mora najpre naslutiti da je sredina neprijateljski nastrojena prema njegovim nagonskim podsticajima i naučiti da za svoje zadovoljenje sprovede prvo ''potiskivanje''. Od tada ''analno'' ostaje simbol za sve odbačeno, odvojeno od života. (33)

Frojd u svojim Uvodnim predavanjima o psihoanalizi objašnjava da se analnog uzbuđenja moramo odreći, jer je ''sve u vezi s tim funkcijama nečisto i mora se održati u tajnosti. Dete mora odustati od ovih izvora zadovoljstva, u ime društvene pristojnosti.'' (34)

Homoseksualna želja postaje homoseksualnost i pada u zamku Edipovog kompleksa, jer je analno ''grupno'' opasnost za edipalno ''društveno''. Mit o Edipu omogućuje nam da shvatimo potrebu razlikovanja homoseksualne želje, primarne homoseksualnosti, koja otkriva odsustvo diferencijacije želje, i perverzne edipalne homoseksualnosti, čija se čitava energija uliva u ojačavanje Zakona. Rečima Deleza i Gatarija: ''Sve počinje u umu Laja, tog starog grupnog homoseksualca, tog perverta koji želji postavlja zamku''. Edipalna homoseksualnost se začinje u očevoj glavi, i garantuje da će grupna energija biti integrisana u edipalnu društvenu strukturu.

Primedbe:

* Teritorijalnost - za Deleuza i Guattarija, teritorijalnost je svaki entitet ili institucija koja ograničava slobodni tok želje. Porodica i država se uzimaju kao glavni primeri teritorijalnosti, i oni pridonose proizvodnji modernog subjekta - kontrolisanog i, kako Deleuze i Guattari vide, inhibiranog subjekta liberalnog humanizma i prosvetiteljstva; ne postoji fiksirani subjekt ukoliko ne postoji represija. Autori tvrde da želja treba da bude 'deteritorijalizovana', i vide nomadsko postojanje kao neku vrstu ideala deteritorijalizacije. Prema: The Routledge Companion to Postmodernism, izd. Stuart Sim, 2001; prev. Nicodemus.

** Homoseksualni likovi iz Prustove (Proust) Potrage za izgubljenim vremenom. (Prim. prev.) (Charles Jupien).

*** Istaknuta ličnost nemačkog javnog života čiji je slučaj Frojd proučavao: v. njegov rad Psihoanalitičke beleške o autobiografskom izveštaju jednog slučaja paranoje. (Prim. prev.)

****Roman Die Verwirrungen des Zöglings Törles, austrijskog pisca Roberta Musila, objavljen je i kod nas (''Pomutnje gojenca Törlessa'', u prevodu Benjamina Tolida, Liber, Zagreb, 1979.) Prim. red.

Fus note :

1. Deleuze i Guattari: L'Anti-0edipe, Capitalisme et schizophrénie; Pariz 1972. Srpski prevod: Žil Delez/ Feliks Gatari, Anti-Edip. Kapitalizam i šizofrenija. Izd. knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci 1990.
2. Ibid.
3. Sandor Ferenczi: The Nosology of Male Homosexuality, u: First Contributions to Psychoanalysis, London 1952, str. 317.
4. Ferenczi: Stimulation of the Anal Erotogenic Zone as a Precipitating Factor in Paranoia, u: Final Contributions to Psychoanalysis, London 1955, str. 297.
5. Ibid., str. 298.
6. Albert Moll: L'inversion sexuelle, 1891.
7. Georges Dairen: Le voleur, Pariz 1898.
8. Ralph R. Greenson: ''Homosexualité et identité sexuelle'', u: Revue française de psychoanalyse, jul-avgust 1965.
9. Ibid.
10. Ibid.
11 Ibid.
12. Tomas Man: Smrt u Veneciji, u: Izabrana dela Tomasa Mana, knj. I, izdanje Narodne prosvete, Beograd, prevod Anice Savid-Rebac, str. 258.
13. Ibid., str. 277.
14. Freud: Some Neurotic Mechanisms in Jealousy, Paranoia and Homosexuality, u: The Complete Psychological Works of Sigmund Freud, vol. 18, str. 223.
15. Ibid., str. 224.
16. Ibid., str. 225.
17. Ibid., str. 225.
18. Ibid., str. 226. 14 Ibid,. str. 232.
20. Ibid., str. 232.
21. Freud: Family Romances, u: op. cit., vol. 9, str. 237 22 Ibid., str. 237.
22. Ibid., str. 237.
23. Ibid., 237.
24. Deleuze i Guattari: op. cit.
25. Gustave Macé: La police parisienne: mes lundis en prison, Pariz, 1889.
26.V. Frojd: Totem i tabu.
27. Alfred Adler: Das Problem der Homosexualität, Lajpcig 1936.
28. Freud: Some Neurotic Mechanisms, u op. cit., str. 232.
29. Ibid., str. 232.
30. Jacques Corrazé: Les dimensions de l'homosexualité.
31. Devereux: Considirations ethno-psychoanalytiques sur la notion de parenté, u: L'homme, jul 1965.
32. Deleuze i Guattari: op. cit.
33. Frojd: O seksualnoj teoriji, Totem i tabu, preveo Pavle Milekić, u: Odabrana dela Sigmunda Frojda, knj. IV, Matica srpska, Novi Sad 1973, str. 63-4.

Preuzeto iz: Delo, br. 9-10-11-12 , god. 1989. (prevedeno iz: Guy Hocquenghem, Homosexual Desire, London 1978; original: Le Desire Homosexuel 1972.)

Prevod: Ivana Spasić

Redakcija sajta se najsrdačnije zahvaljuje gospođi I. Spasić na ustupanju ovog prevoda.

Na našem sajtu:

• Guy Hocquenghem biografija >>>
• Deleuz i Guattari >>>
• Edipov kompleks >>>
• S. Freud >>>
• W. Reich i H. Markuse >>>