Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
teorija


 
   
Susan Sontag

Fascinantni fašizam



Susan Sontag, Fascinantni fašizam, deo 2, 110-116 strana, iz knjige Bolest kao metafora, Edicija Pečat, Beograd 1983. god.


Drugi eksponat. Ova knjiga se može kupiti u aerodromskim novinarnicama i knjižarama ''samo za odrasle''. Knjiga je relativno jeftina, broširana, a ne skupi ukrasni objekt, poput Poslednjih Nuba, po ukusu ljubitelja umetnosti i bien-pensants. (5) Pa ipak, ove dve knjige imaju isto moralno poreklo, istu osnovnu preokupaciju u različitim fazama evolucije. Ideje na kojima počiva knjiga Poslednji Nubi (Leni Riefenstahl) odlikuju se razrađenijom moralnom mimikrijom od grube i efiikasne ideje koja je osnov knjige Svečane uniforme SS. Iako je ova knjiga jedna ugledna kompilacija (sa istorijatom na tri strane i beleškama pozadi), odmah se vidi da je seks ono što knjigu čini privlačnom, a ne naučna vrednost. Potrebno je samo videti korice. Preko kukastog krsta na traci koju su esesovci nosili oko ruke nalazi se dijagonalna žuta pruga sa sledećim tekstom: ''Više od 100 sjajnih fotografija u četiri boje, samo 2 dolara i 95 centi.'' Žuta traka liči na naznaku cene koja se stavlja, delimično radi provokativnosti, delimično zbog cenzure, preko genitalija, modela na koricama porrnografskih časopisa.

 
 

Susan Sontag (1933-), američka književnica i esejistkinja

Susan Sontag važi za jednu od najsvestranijih i najbriljantnijih teoretičarki/ teoritičarki kulture 20. veka. U brojnim esejima koje je objavljivala po raznoraznim avangardnim književnim i umetničkim časopisima, ova nekadašnja docentkinja za filozofiju i engleski, bavila se počev od 1962. god. gotovo svim važnijim problemima našeg doba, kao i aktuelnim trendovima u umetnosti, književnosti i kulturi, poput apstraktnog slikarstva i pornografije. Susan Sontag, kojoj je kao tinejdžerki sa književnim ambicijama pošlo za rukom da je Thomas Mann pozove na čaj, studirala je na Berkeleyu, Čikagu i Harvardu, a nakon magistrature 1954/55. god. i u Parizu i Oxfordu. Nakon kratke akademske karijere, u 28. godini započela je svoju književnu karijeru, za koju je više puta bila nagrađivana (The Benefactor, iz 1963. god.). Pored eseja, romana i kratkih priča, pisala je i filmska scenarija i čak sama režirala (Duett for Cannibals, 1969). Internacionalno poznata postala je nakon eseja ''Beleške o kempu'' (Notes on Camp) iz 1964. god. koji je reflektovao novu senzibilnost u savremenoj umetnosti. Kemp predstavlja trijumf stila nad sadržajem, estetskog nad moralnim, ironije nad tragedijom, glasi njena teza o kojoj se mnogo diskutovalo. U drugim, zapaženim člancima, okreće se protiv svake interpretativne forme, koju ona razume kao uništavanje umetničkog dela (v. ''Against interpretation''). Veliku pažnju je izazvao esej ''Fascinating Fascism'' objavljen 1974. god. o Leni Riefenstahl u kom je isticala fašističku suštinu ove umetnice i u njenom radu 30 god. nakon završetka Drugog sv. rata, kao i o afinitetu prema naci-umetnosti u jednom delu gej kulture. Godine 1976. obolela je od raka dojke i nakon ozdravljenja založila je svoja saznanja u pionirskoj analizi ''Bolest kao metafora'' (Illnes as Metaphor, 1978) i u ''Aids i njegove metafore'' (Aids and Its Metaphor) iz 1989. god. u krajnje delotvornoj funkciji oslobadanja imaginacije obolelog od ne nužnih strahova.

Godine 1992. uspela je da po prvi put njenim beletristickim radom (The Vulcano Lover) osvoji ameri-ku bestseler-listu. Javnoj ličnosti Sontag, koja neumorno uzdrmava okoštale misaone strukture, fali, kaže pisac Maupin Armistead, još samo jedno da upotpunila svoju slavu - javno priznanje da je lezbejka i da već godinama zajedno živi sa fotografkinjom Annie Leibovitz.

Iz: Karen-Susan Fessel und Axel Schock, Out! 600 berühmte Lesben, Schwule und Bisexuelle, Berlin, 2000 (3. izd.).

Link >>

Prevod: Nicodemus

Suzan Sontag na srpkom (izbor):

- Sontag Suzan, Eseji o fotografiji, prev. Filipović Filip, Beograd : Radionica SIC, 1982, 211 str.
- Sontag Suzan, Bolest kao metafora, prevodilac i autor predgovora Minderović, Zoran, Beograd : Rad, 1983, 170 str.
- Sontag Suzan, Ja, i tako dalje, prev. Jovanović Mladen, Niš : Biblioteka časopisa Gradina, 1985, 53 str.
- Sontag Suzan, SIDA i njene metafore, prev. Veličković, Jadrana, Gornji Milanovac : Dečje novine, 1990, 103 str.
- Sontag Suzan, Zašto smo na Kosovu? Prev. Tomić Đorđe, u : Reč Br. 55(1) (1999), str. 101-103.
- Sontag Suzan, Sećanje na Barta, prev. Bogdanović Slavko, Delo, God. 26, knj.26,
br. 8 (1980), str. 102-108.

Uniforme izazivaju jednu vrstu zanosa. One sugerišu zajedništvo, red, identitet (kroz činove, značke, medalje, sve ono što identifikuje nosioca i njegova dela, što potvrđuje njegovu vrednost), sposobnost, legitimnu vlast, legitimnu upatrebu sile. Ali uniforme nisu isto što i fotografije uniformi, koje su erotički materija; fotografije SS uniformi su elementi jedne vanredno snažne i raširene seksualne fantazije. Zašto SS? Zato što je SS bio savršen rzraz fašitičkog javnog opravdanja nasilja i apsolutne moći nad drugima, moći da čoveka svedu na totalnu inferiornost. Čini se da je kod esesovaca ovaj princip opravdanog nasilja čvršći negp kod ostaliih zato što su ga oni sprovodili u delo na jedinstveno brutalan i efikasan način; stoga su ga i dramatizovali prihvatajući određena estetička merila. SS je koncipiran kao elitna vojna jedinica s najvišim kriterijumima nasilja i lepote. (Malo je verovatno da postoji knjiga Svečane uniforme SA. SA, prethodniik SS, koji nije bio manje brutalan od svog naslednika, ipak je ušao u istoriju kao gomila mišićavih, zdepastih tipova iz pivnice - običnih crnokošuljaša.)

Esesovske uniforme su gizdave, dobro skrojene, pomalo (ne preterano) ekscentrične. Uporedimo ih s prilično monotonom i ne naročito dobro skrojenom uniformom američke armije: sako, košulja, mašna, pantalome, čarape, cipele na šnir - u suštini, civilno odelo koje medalje i značke ne mogu promeniti. Uniforme SS su pripijene uz telo, teške, krute, s rukavicama u kojima se ruke ocrtavaju i čizmama koje čine noge i stopala teškim, oklopljenim, tako da je čovek primoran da stoji upravno. Tekst na koricama knjige Svečane uniforme SS, pozadi, objašnjava:

Uniforma je bila crna - to je boja imala poseban značaj u Nemačkoj. Esesovci su na uniformi nosili niz raznovrsnih odlikovanja, simbola, znački radi određivanja čina - od rune na kragni do mrtvačke glave. Njihova pojava je istovremeno bila dramatična i preteća.

Korice koje kao da čeznutljivo mame čitaoca nikako ne anticipiraju banalnost većine fotografija. Esesovcima su uz poznate crne uniforme, izdavane kaki uniforme pomalo nalik na američke, kamuflažne pelerine i jakne. Pored fotografija uniformi vidimo stranice ispunjene znacima za kragnu, trakama za manžetne, širitima, kopčama za kaiš, komemorativnim značkama, regimentalnim stegovima, barjacima trubača, ratnim kapama, medaljama, za zasluge, oznakama jedinice na rukavu, dozvolama, propusnicama; dobro poznate rune i mrtvačka glava se retko vide. Sve je pedantno složeno prema činu, jedinici, godini i godišnjem dobu izdavanja. Upravo bezazlenost gotovo svih fotografija svedoči o snazi same predstave; Pred nama je brevijarijum seksualne fantazije. Fantazija, da bi imala dubinu, mora biti detaljno predstavljena. Koje je boje, na primer, bila putna dozvola koju je SS narednik morao imati da bi putovao od Trira do Lilbeka u proleće 1914. godine? Sav taj dokumentarni materijal je neophodan.

Mada je poruka fašizma ublažena estetičkim pogledom na život, fašistički simboli su seksualizovani. Mišimina dela Ispovest maske i Čelik su snažne i iskrene manifestacije erotizovanog faišizma; primeri erotizacije fašizma su, takođe, filmovi Škorpion u usponu Keneta Angera (mada manje interesantan primer), Viskontijevi Prokleti i Noćni čuvar Liliane Kavani. Međutim, treba reći da svečana erotizacija fašizma nije isto što i rafinirano poigrvanje kulturnim hororom koje sadrži element zavitlavanja. Poster koji je Robert Moris izradio za svoju nedavnu izložbu u galeriji Kasteli je fotografija umetnika, nagog do pojasa, s tamnim naočarima i šlemom koji podseća na nacistički, čeliičnom ogrlicom sa šiljcima za koju je pričvršćen masivni lanac. Umetnik svojim okovanim rukama drži taj lanac visoko nad glavom. Moris, kako se tvrdi smatra da jedino ovakva predstava može da šokira: jedinstvena vrlina za one koji umetnost definišu kao niz provokativiiih gestova. Ali sama težnja za efektom šoka predstavlja negaciju ovog postera. Kao što nacističke teme postaju deo širokog repertoara pop ikonografije kojom se mogu podupreti ironični komentari o pop-artu, tako i šok u ovom kontekstu prestaje da bude efetan. Međutim, fašizam fascinira - za razliku od ostale ikonografije pop-senzibiliteta (od Mao Cedunga do Merilin Monro). Bez sumnje, povećano interesovanje za fašizam je i posledica radoznalosti. Za one rođene početkom četrdesetih godina ovog veka, koji celog života slušaju lupetanje o komunizmu, za ili protiv, fašizam, značajan predmet razgovora za generaciju njihovih roditelja, predstavlja egzotično, nepoznato. Pored toga, mladi su fascinirani stavom, iracionalnim. Kursevi o istoriji fašizma su, pored kurseva o okultu (i vampimizmu) među najposećenijim na američkim univerzitetima. Povrh toga, nedvosmisleno seksualna privlačnost fašizma, o kojoj knjiga Svečane uniforme SS svedoči sa bestitdnom otvorenošću, čini se kao da ne može biti umanjena ironijom ili familijarnošću. U pornografskoj literaturi, filmovima, igračkama širom sveta, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama, Engleskoj, Francuskoj, Japanu, skandinavskim zemljama, Holandiji i Nemačkoj SS je postao simbol seksualnog avanturizma. Veliki deo simbolike koja okružuje bizarni seks je u znaku nacizma. Čizme, kožni artikli, gvozdeni krstovi na bleštavim prsima, kukasti krtstovi, pa i mesarske kuke i veliki motocikli - postali su tajna i veoma probitačna oprema erotike. Po seks-prodavnicama, kupatilima, barovima za homoseksualce, javnim kućama, ljudi vade svoju opremu. Ali zašto? Zašto je nacistička Nemačka, društvo seksualne represije, postala erotična? Zašto režim koji je progonio homoseksualce sada uzbuđuje pedere?

Odgovor treba tražiti u naklonosti samih fašističkih vođa prema seksualnim metaforama. Kaže Niče i Vagner, Hitler je na vođstvo gledao kao na seksualnu dominaciju nad ''ženskom'' masom: silovanje (Na licima gomile u filmu Trijumf volje vidi se ekstaza; vođa pomaže masi da svrši) Levicarski pokreti uvek teže uniseksualnoj ili asekualnoj simbolici. Desničarski pokreti, bez obzira na njihov puritanizam i represiju, spolja su erotični. Nacizam je svakako više ''seksi'' od komunizma (što ne govori u prilog nacistima, već delimično osvetljava prinodu i granice seksualne imaginacije).
Naravno, ljudi koje uzbuđuju nacističke uniforme većinom ne podržavaju ono što su nacisti činil i ako pretpostavimo da i imaju nešto više od najrudimentarnije predstave o tome šta je to moglo biti. Međutim, jedna moćna i sve popularnija manifestacija seksualnosti, obično identifikovana kao sadomazohizam, erotizuje poigravanje s nacizmom. Mada su ove sadomazohističke fantazije i prakse podjednako raširene među homoseksualcima i heteroseksualcima, erotizacija fašizma je najviše uzela maha među muškim homoseksualcima. Velika seksualna tajna poslednjih nekoliko godina je sadomazohizam, a ne svingerice.

Postoji prirodna veza između sadomazohizma i fašizma. ''Fašizam je teatar'', rekao je Žene. Isto važi i za sadamazohističku seksualnost: praktikovati sadomazohizam znači biti deo seksualnog teatra, seksualnosti na sceni. Stalne mušterije sadomazolističkog seksa su stručnjaci za kostimografiju i koreografiju, izvođači, i to u drami zabranjenoj za obične ljude i stoga uzbudljivije od obične drame. Ono što je sadomazahizam za seks, rat je za civilni život: veličanstven događaj. (Po rečima Rifenštalove: ''Ne interesuje me puka stvarnost, fragmenti života, prosečnost, svakidašnjost.'') Kao što je društveni ugovor postao bezbojan u poređenju sa ratom, tako je jebanje i sisanje postala samo simpatično i samim tim neuzbudljivo. Cilj kojem teži seksualno iskustvo uopšte jeste, kao što je Bataj celog života tvrdio, oskvrnuće, blasfemija. Biti ''simipatičan'' i ''civilizovan'' znači biti otuđen od ovog diivljeg - i potpuno insceniranog - doživljavanja seksa.

Naravno, sadomazohizam nije jednostavno zadavanje bola seksualnom partneru - toga je bilo oduvek i obično se podrazumevalo da muž tuče ženu. Poslovicni pijani ruski seljak koji mlati svoju ženu čini šta mu je volja (zato što je nesrećan, potlačen, zatupljen; a i zato što je žena pogodna žrtva). Ali poslovični Englez koga šibaju u javnoj kući rekonstruiše jedan događaj. On plaća kurvi da učestvuje u njegovoj pozorišnoj predstavi koja je, zapravo, ponavljanje ili oživljavanje događaja iz prošlosti, događaja iz škole ili dečije sobe koji predstavljaju ogromnu rezervu seksualne energije. Možda ljudi danas oživljavaju nacističku prošlost - pomoću određene forme dramatizovanog seksa - zato što se nadaju da će iz nje (a ne iz sopstvene prošlosti) moći da crpu nakupljenu seksualnu energiju. Ono što Francuzi nazivaju ''engleskim porokom'', u neku ruku, dosetljivo je potvrđivanje sopstvene individunosti; zaista, pozorišni skeč se i odnosi na ličnu istoriju subjekta. Međutim, moda nacističkih uniformi je nešto sasvim drugo; reč je o reakciji protiv mučne slobode izbora u seksu (i drugim oblastima života) i individualnosti koja je postala nepodnošljiva. Ovo više nije ropstvo na sceni, već generalna proba za ropstvo.

 
   

Rituali dominacije i ropstva, koji se sve vise uvežbavaju, i kojima se umetnost sve više bavi, možda se samo logički nadovezuju na tendenciju društva izobilja da preobrati svaki aspekt života u stvar izbora i natera čoveka da svoj život vidi kao (životni) stil. Seks je nekada bio aktivnost (nesto što se čini bez razmišljanja). Ali kad seks postane stvar ukusa, on je, možda, na putu da se pretvori u samosvesnu formu teatra, što je upravo suština sadomazohizma: forma zadovoljavanja koja je istovremeno nasilna, direktna i izrazito mentalna.

Sadomazohizam je oduvek bio krajnja granica seksualnog doživljaja: kada seks postaje potpuno seksualan, to jest odvojen od ličnosti, ljudskog odnosa, ljubavi. Nije čudo što se sadomazohizam poslednjih godina vezuje za nacističku simboliku. Odnos roba i gospodara nikad nije bio tako svesno estetizovan. De Sad je ni iz čega stvorio svoj teatar kazne i naslade, improvizujući dekor, kostime i bogohulne obrede. Danas postoji opšti scenario, svakome dostupan. Boja je crna, materijal koža, zavodnica lepota, opravdanje poštenje, cilj ekstaza; fantazija smrt.

(1974)

Napomene:

 
   

(5) Dobromisleći (franc.) - Prirs. prev.
(6) Žene je dao jedan od prvih tekstova, u romanu Pogrebne svečanosti, koji pokazuje erotično dejstvo fašizma na čoveka koji nije fašista. Još jedan primer ovog dejstva nalazimo kod Sartra, za koga bi se teško moglo reći da je gajio ovakva osećanja prema fašizmu; no Sartr je o njima mogao čuti od Zenea. U romanu Potištenost (1949), trećem delu tetralogije Putevi slobode, jedan Sartrov junak ovako doživljava ulazak nemačke vojske u Pariz 1940. g.: ''Danijel nije bio uplašen, s poverenjem se predao tim hiljadama očiju; mislio je 'Naši osvajači!' i bio je sasvim srećan. Gledao ih je u oči, napajao se njihovom svetlom kosom, opaljenim licima, očima kao ledena jezera, njihovim vitkim telima, neverovatno izduženim i mišićavim bedrima. Promrmljao je: 'Kako su lepi!'... Nešto je bilo palo s neba: bio je to drevni zakon. Društvo sudija je propalo, presuda je poništena; mali, avetinjski vojnici u kaki uniformama, branitelji prava čoveka, raspršeni su... Po telu mu se sirilo jedno nepodnosljivo, slatko osećanje; vid mu se mutio; ponavljao je dasćući, 'Kao u buter-ulaze u Pariz kao u buter...' Želeo je da je žena pa da im baci cveće. ''

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi