| |
 |
| |
Tek venčani |
Dr
Zorica Mršević
Registrovano
partnerstvo kao neophodna civilna opcija i deo feminističke agende
Apstrakt:
1) Životne zajednice osoba istog pola;
Politički značaj registrovanog partnerstva.
2) Havajska sudska odluka - put u zakonsko priznanje braka osoba
istog pola; Ko su stranke u postupku, kako je počelo i šta je
predmet spora; Promene u savremenom američkom porodičnom životu;
Razlozi iz kojih se ljudi venčavaju i žive u bračnim zajednicama
kao obrazloženje potrebe homoseksualaca za sklapanjem braka;
Odluka Vrhovnog suda Havaja.
3) Živeti sa dve mame ili dve tate: deca istopolnih parova;
Problemi sa odgajanjem dece u netradicionalnim i nepotpunim
porodicama; Dobrobit dece ili šta je deci potrebno; Šta deci
sigurno nije potrebno: diskriminacija.
4) Kuda dalje?; Holandija, Švedska; Domace partnerstvo u Sjedinjenim
američkim državama; Ajova Siti; En Arbor; Realizovana utopija:
"Tatin
cimer" - slikovnica za decu.
Naglašava se da je realizacija punog obima građanskih prava za
sve građane i ukidanje svake vrste diskriminacije politička nužnost
za ostvarivanje demokratije. Zakonsko priznanje zajednica žena
ima još dublje političko značenje, reflektujući se na opštiju
problematiku društvene i zakonske diskriminacije žena, što celu
problematiku čini nužnim delom feminističke agende. U tekstu se
analizira dosadašnje iskustvo ostvarivanja zakonom priznatih zajednica
osoba istog pola. Upoređuje se registrovano partnerstvo, poznatije
kao ''nordijski'' ili ''evropski'' tip zajednica istopolnih parova
sa ''domaćim partnerstvom'' i brakom osoba istog pola, kao američkim
zakonskim rešenjem.
Ključne reči: Registrovano partnerstvo, brak osoba istog pola,
nordijski (evropski) tip, havajska sudska odluka, americki tip
domaćeg partnerstva, deca u zajednicama osoba istog pola.
1) ŽIVOTNE
ZAJEDNICE OSOBA ISTOG POLA
| |
 |
| |
Robert Mapplethorpe:
Sonia and Tracey (1984) |
Novi milenijum će na raznim stranama sveta započeti zakonskim
promena koje sve kompletnije definišu građanski status homoseksualnih
osoba. Do sada ni jedna država ne daje lezbejkama i homoseksualcima
ista prava u pogledu sklapanja braka koja imaju heteroseksualni
parovi. Ipak, pet nordijskih država dozvoljava istopolnim parovima
zakonom regulisano zajedništvo koja se naziva registrovanim partnerstvom:
to su Švedska (1995), Norveška i Holandija (1993), Danska (1989),
i Island (1996), a uskoro će im se verovatno pridružiti i Finska.
Danska, Norveška i Švedska imaju na isti način regulisano ''registrovano
partnerstvo'' koje predviđa sva prava i dužnosti partnera kao
i osoba u heteroseksualnom braku sa izuzetkom prava na usvojenje,
crkveno venčanje (1) i besplatne bolnicke usluge veštačkog osemenjavanja.
(2) Zakon o registrovanom partnerstvu na Islandu dozvoljava partneru
da usvoji biološko dete svoga partnera. U svim pomenutim državama
najmanje jedan član budućeg registrovanog partnerstva mora da
bude državljanin ili stalni rezident. Stranci ne mogu da sklapaju
registrovano partnerstvo ni u jednoj od pomenutih zemalja.
Inače, ideja registrovanog partnerstva se ostvarla u nordijskim
zemljama, kroz dvodecenijske zakonske promene koje su sve više
vezivale razne socijalne beneficije za zajednički život (kohabitaciju),
a sve manje za formalno postojeći brak. Tokom sedamdesetih godina
homoseksualni parovi su suštinski u praksi izjednačeni u svojim
uzajamnim pravima (npr. socijalno osiguranje, nasledivanje, zajednička
imovina, poreske olakšice) sa nevenčanim heteroseksualnim parovima
bez dece. Bilo je, naime, logično da se ono što se priznaje nevenčanim
heteroseksualnim parovima, koji imaju na raspolaganju i mogućnost
sklapanja zakonskog braka, tim pre prizna homoseksualnim parovima
koji tu mogućnost nemaju. Prirodan korak dalje bio je ozakonjenje
registrovanja tih zajednica, radi olakšanja evidencije i administriranja
njihovih prava. Prvobitna ideja, dakle, nije bila ozakonjenje
nekakvog ''drugorazrednog" braka, niti se na bilo kakav "brak"
homoseksualaca uopšte i pomišljalo. (3) No, kada se postepeno
došlo do registrovanog partnerstva, uočeno je da je on zaista
veoma ''sličan'' braku od koga se razlikuje samo u pomenutim okolnostima
vezanim za priznanje roditeljskih prava. (4)
Nordijskom ''klubu'' zemalja pridružuju se i neke od zemalja
tranzicije. Mađarski Parlament je 1996. glasao sa 207 glasova
za i 73 protiv da se legalizuje tzv. ''brak'' homoseksualaca na
običajnim osnovama (common law marriage). To je bilo
potpuno neočekivano jer donošenju zakona nije prethodila neka
društvena kampanja udruženja homoseksualaca. Mađarski zakon daje
registrovanim partnerima koji žive u ''običajnopravnom braku''
sva prava koja imaju i supružnici u zakonitom braku, osim prava
da usvajaju decu. Od 1996. postoje nagoveštaji da će Ceška i Slovenija
(5) takode ozakoniti registrovano partnerstvo istopolnih parova.
U Danskoj, gde je registrovano partnerstvo najduže u praksi,
postoje sledeći podaci (6): do januara 1996. registrovalo se 2.083
istopolnih parova, od toga se 17% (357) kasnije razvelo, a 219
veza se okončalo pošto je jedan od partnera umro. Registrovano
partnerstvo je očigledno zanimljivija institucija za muške parove
no za ženske: 1449 parova su muški, a 634 ženski. Lezbejski parovi
u Danskoj ne samo što su redi, već su i nestabilniji: naime 23%
se kasnije razvelo za razliku od 14% ''razvoda'' među muškarcima.
Registrovano partnerstvo skandinavskog (ili evropskog) tipa razlikuje
se od bračne zajednice lica različitog pola ''samo'' po jednoj
glavnoj odredbi a to je, kratko rečeno, pravo na decu. (7) Reč
je o pravu istopolnih parova da ostvare roditeljstvo, odnosno
dođu do dece veštačkim osemenjavanjem (8), usvojenjem, ostvarivanjem
sudskog dodeljivanja starateljstva nad sopstvenom decom ili decom
svojih partnera. Veoma je važno da to pravo zaista postane zakonski
priznato jer je to zaštita od bliskih krvnih srodnika (uglavnom
roditelja homoseksualaca, a baba i deda njihove dece), bivših
heteroseksualnih partnera, ali i same države, od onih koji im
kao "nepodobnima" (homoseksualnost se gotovo automatski
od strane mnogih sudova uzima kao razlog nepodobnosti) oduzimaju
decu. (9)
Sledeća razika između registrovanog partnerstva, koji uglavnom
reguliše obimnu i izuzetno važnu oblast građanskih, imovinskih
i poreskih statusa istopolnih parova, jeste internacionalno priznavanje
braka bilo gde da je bio sklopljen. Dakle, brak važi svuda bez
obzira čiji su državljani u pitanju, ma gde da je sklopljen, uprkos
svim razlikama u zakonskoj regulativi uslova i postupka sklapanja
braka između različitih država. Registrovano partnerstvo, pak,
važi samo u državi čiji zakoni to odobravaju, tj. na njenoj teritoriji
i nema dejstva van njenih granica. Takođe, ono je omogućeno samo
državljanima te države, pa najmanje jedan član istopolnog para
mora imati domicilno državljanstvo.
Politički značaj registrovanog partnerstva
Postavlja se pitanje značaja tog pravnog instituta u domaćim
uslovima, a takođe je otvoreno i pitanje stava feministikinja
o tome. Drugim rečima, postavlja se pitanje, da li bi i zašto,
registrovano partnerstvo trebalo da bude deo feminističke agende,
i koji su argumenti u prilog tome? Istina je da većini žena to
zapravo ''nije potrebno'', da većina žena ima druge probleme,
pri čemu se svakoj od nas ponaosob čini da su naši trenutni problemi
najveći i najozbiljniji, pa nam se eventualne potrebe za zakonskom
regulativom registrovanog patnerstva, koje imaju možda neke lezbejke
(čak ne ni sve lezbejke, pa čak niti većina njih) i homoseksualci,
čine pomalo luksuznim zahtevom.
Od svega što žene mogu da požele od zakonskih promena kod nas,
registrovano partnerstvo izgleda kao najdalja, najteže ostvariva,
jednom rečju, najnemogućija opcija. A mora se tražiti i uporno
zahtevati baš ono što je najteže. Feministički je stav o registrovanom
partnerstvu - bez obzira na sopstvenu seksualnu orijentaciju -
da je moralni značaj zakonskog priznavanja registrovanog partnerstva
kao prava žena da vole i žive sa drugom ženom, mnogo veći od pukog
zakonskog omogućavanje nekolicini lezbejskih parova da formalizuju
svoju veza. I abortus, i nasilje u braku, i harasment na radnom
mestu i u školi, i žensko siromaštvo i nezaposlenost, i pravo
na ženske organizacije, i njihove javne i politicke aktivnosti,
uključujući i pravo neslaganja sa oficijelnom politikom vladajuće
partije, dobijaju sasvim drugu dimenziju, a one koje traže zakonske
promene u tom pravcu veću snagu, sa postojanjem zakonski dozvoljenog
registrovanog partnerstva u pozadini. Ozakonjenje registrovanog
partnerstva dve žene, znači zakonsko priznanje ženskog prava na
autonomiju, nezavisnost, samostalnu egzistenciju, pravo izbora,
emacipaciju od prećutno ''obaveznog muškarca'', i finansijsku
autonomiju, jednom rečju, mnogo šta drugo, što nemamo ili imamo
u nedovoljnoj meri, a neophodno nam je.
Registrovano partnerstvo je zakonsko priznanje ''drugosti'',
ono znači legalizovano pravo na različitost, pravo ne samo na
tolerisanu, već i zakonom aktivno zaštićenu ''drugost''. Ono nosi
sa sobom pravo na garantovana građanska prava priznata pripadnicima
manjina, marginalnih po broju ili društvenom uticaju. Registrovano
partnerstvo je mnogo više no puko zakonsko uređenje imovinskih
odnosa i građanskog statusa lica na koje se neposredno odnosi,
jer je ono znak demokratičnosti jednog društva, njegove otvorenosti
i tolerancije. Ono je takođe i znak bogatstva jednog društva i
to ne samo moralnog: nije slučajno da države koje priznaju ili
su na putu da omoguće istopolnim parovima zakonsku regulativu
njihovog zajedništva spadaju među države sa najvišim standardom
života, mereno materijalnim kriterijumima.
Komplet standarda ljudskih prava u Evropskoj zajednici takođe
sadrži i Rezoluciju o jednakim pravima za homoseksualce i lezbejke
koju je Evropski Parlament doneo 1994. (10) U svom članu 14. zemljama
članicama se između ostalog, preporučuje kao minimum nastojanje
da ukinu zakonske zabrane homoseksualcima i lezbejkama da se venčavaju
ili da koriste druge, ekvivalentne zakonske institute koji nose
pun obim prava i povlastica braka, kao i da dozvole registraciju
životnog partnerstva istopolnim parovima. Isti član takođe preporučuje
kraj svih ograničenja prava lezbejki i homoseksualaca da budu
roditelji, usvajaju decu ili ih uzimaju u hranjeništvo.
Pun obim građanskih prava podrazumeva i isključivanje diskriminacije
lezbejki i homoseksualca, kao i svih ostalih ''drugih''. ''Europride
97'' je u svojoj zvaničnoj političkoj platformi izrazio nastojanja
lezbejki i homoseksualca Evrope da prestanu da budu građani drugog
reda: ''Evropa nije samo trgovačka, finansijska i vojnička Evropa;
Evropa je nastanjena ženama i muškarcima koji žele da dele ista
prava i dužnosti. Mi želimo istinsku Evropu građana. Mi želimo
istinsko evropsko pravo građanstva.'' Deo zahteva za punim građanskim
pravima je i traženje od svih država Evrope da zakonski priznaju
životne zajednice istopolnih parova uz priznanje roditeljskih
prava svim homoseksualnim i biseksualnim ljudima (pravo na usvojenje,
starateljstvo i veštačko osemenjavanje). (11)
2)
HAVAJSKA SUDSKA ODLUKA - PUT U ZAKONSKO
PRIZNANJE BRAKA OSOBA ISTOG POLA
| |
 |
| |
Henriette Grindat, Akt,
oko 1970. |
Na Havajima su 1990. tri homoseksualna para započela neizvesnu
kampanju da im se priznaju sve privilegije i zakonski status koji
proizilazi iz sklopljenog braka. Havajci su dakle išli na maksimalnu
varijantu, na traženje svih gradanskih i imovinskih statusa, plus
pravo na roditeljstvo, i opštost važenja. Ta havajska odluka u
Sjedinjenim Državama takode predstavlja ''test'' odluku (12) kada
su u pitanju dodeljivanje starateljstva dece i dodeljivanje prava
posećivanja dece prilikom razvoda, i to homoseksualnim partnerima
razvedenim od prethodnih, heteroseksualnih bračnih drugova.
Ko su stranke u postupku, kako je
počelo i šta je predmet spora
Prvi Okružni sud u Honoluluu na Havajima je 3. decembra 1996.
presudio je slučaju Boer protiv Mike (Baehr VS. Miike). Tužitelji
u postupku su tri istopolna para (13), a tuženi je direktor Ministarstva
za zdravlje Havaja (14). Tužitelji su 17. decembra 1990. zatražili
od havajskog Ministarstva za zdravlje, nadležnog za izdavanje
bračnih dozvola, dozvolu za sklapanje braka. Odbijeni su, jer
su istopolni parovi (dva ženska i jedan muški par), uz obrazloženje
da se sklapanje brakova između istopolnih osoba protivi suštinskim
javnim interesima koje država Havaji, zastupana od strane toga
ministarstva, mora da štiti. Navedeni su sledeći javni interesi:
1. država ima obavezu i interes da zaštiti zdravlje i dobrobit
dece i drugih osoba; 2. javni je interes da se podrži zacece i
rađanje dece u okvirima tradicionalnog braka; 3. javni je interes
države Havaji da se obezbedi priznanje havajskog braka u drugim
državama; 4. javni je interes države da zaštiti državne finansije
od mogućih (ne)predvidljivih posledica priznanja mogućnosti sklapanja
istopolnog braka; 5. javni je interes države da zaštiti građanska
prava i slobode svojih građana od razumno predvidivih posledica
priznavanja istopolnog braka, među kojima su se najčešće pominjali
mogućnost porasta prostitucije, poligamije, incesta i pornografije.
Usledio je višegodišnji, komplikovani proces koji se sastojao
od različitih proceduralnih postupaka, nekih 15 različitih obraćanja,
žalbi, odbijanja, poništavanja, i sl. Najvažnije je da je Vrhovni
sud Havaja 15. jula oglasio mirovanje slučaja dok se ne reše drugi
paralelni sudski postupci vođeni povodom pojave raznih diskriminacija
homoseksualaca. Međutim, postupak je pokrenut iz mirovanja kada
je postalo jasno da svi ti sporedni sudski postupci istovremeno
vođeni na Havajima zapravo zavise od odluke u ovom slučaju, koji
je tako postao tzv. ''test'' slucaj i pre donošenja presude.
Promene u savremenom američkom porodičnom
životu
Roditeljsko pravo je očigledno najspornije pitanje kod zakonskog
regulisanja zajednice homoseksualaca. Naime, kao kontraargumenti
za zakonsko omogućavanje homoseksualcima da sklapaju brakove ili
slične zakonski regulisane zajednice, navodi se obično da oni
ne mogu da imaju zajedničku decu (koja su po mnogima jedina ili
bar glavna svrha braka). Ova linija argumentacije pretpostavlja
uverenje da oni, i u slučaju da su biološki roditelji, ma kako
da je do začeća došlo, ne bi smeli da imaju starateljstvo nad
svojom decom jer zbog svoje seksualne orijentacije navodno ne
mogu da budu adekvatni roditelji, pa je za decu navodno vaspitno
nepodobno da odrastaju u takvim "nenormalnim" uslovima.
Zbog toga su na havajskom sudu izneti podaci o situaciji u američkom
porodičnom životu. Iako se odnose na drugu zemlju, oni predstavljaju
ilustraciju argumenata koji su generalni i univerzalni, i koji
su primenljivi svuda gde se vodi debata o zakonskoj regulativi
životnih zajednica homoseksualnih parova.
Tako je rečeno da je za poslednjih 20 godina stopa brakova značajno
opala među američkim građanima; u poslednjih 20 godina srednja
godina stupanja u brak žena je znatno porasla; za poslednjih trideset
godina godišnja stopa razvoda je porasla; za poslednjih 8 godina
porastao je broj mladih odraslih osoba koje žive zajedno nevenčane;
u toku poslednjih 20 godina stopa rađanja među ženama je opala;
za poslednjih 20 godina radanje dece izvan braka je poraslo proporcionalno
među ženama svih rasa u Americi; za poslednjih 30 godina dramatično
je porastao procenat zaposlenih majki dece mlade od 6 godina.
Usled svega toga, danas deca žive u znatno drugačijim uslovima
nego što je to slučaj bio u prošlosti. Najčešća je pojava jednoroditeljskih
porodica, tako da sve više dece živi u porodici samo sa jednim
roditeljem ili sa majkom koja se nikada nije venčavala. Deca takođe
često žive u novim porodicama svojih roditelja ponovo venčanih
sa drugim partnerima, a deca sve češće žive sa oba svoja prirodna
roditelja koji se nikada nisu venčavali. Od desetoro američke
dece, 6 ipak živi u porodicama sastavljenim od njihovih prirodnih,
venčanih roditelja, a 4 u drugim kombinacijama, uključujući i
porodice sastavljene od nevenčanih prirodnih roditelja, kao i
onih u čiji sastav ulaze i neki drugi srodnici, najčešće babe,
dede, tetke, ujaci i sl., a takođe i osobe koje nisu u krvnom
srodstvu. I na Havajima se deca podižu od strane svojih prirodnih
roditelja, maćeha i očuha, baba i deda, tetki i ujaka, roditelja
koji su ih usvojili, kao i od strane tzv. ''hanai'' roditelja
(u hranjeničkim zajednicama), ali i od strane homoseksualnih i
lezbejskih roditelja. Takođe, postoje i mnoge porodice koje nemaju
decu.
S druge strane, ceste su osobe koje se venčavaju bez želje da
imaju decu ili se venčavaju iako su biološki nesposobni da imaju
decu. Ta nemogućnost ili odsustvo želje da imaju decu uopšte ne
umanjuje pravnu legitimnost njihove volje da stupe u brak. Ni
jednoj odrasloj osobi ne može da se zabrani sklapanje braka samo
zato što ne može ili ne želi da ima decu.
Raznim strucnim nalazima i rezultatima istraživanja na sudu je
dokazano:
1. Da seksualna orijentacija roditelja ne predstavlja okolnost
koja takve ljudi apriori diskvalifikuje da budu dobri, uspešni,
odgovorni i odgovarajući roditelji, puni adekvatne roditeljske
topline i ljubavi;
2. Homoseksualni i lezbejski roditelji kao i istopolni parovi
imaju sve uslove da uzgajaju decu koja su srećna, zdrava i prilagođena.
3. Homoseksualni muškarci i lezbejke, kao i istopolni parovi,
treba da imaju dozvolu da usvajaju decu, uzimaju ih u hranjeništvo,
i da ih neguju i uzgajaju kao zdravu decu, jer je dokazano da
su u stanju da im obezbede potrebnu negu; oni su isto tako u stanju
da budu odgovarajući roditelji kao i parovi sastavljeni od ljudi
različitog pola. (15)
Nije dokazano da će bilo kakve značajnije razlike u odgajanju
dece proizaći kao rezultat činjenice da su ih odgajali roditelji
istog pola, a ne roditelji različitog pola.
Razlozi zbog kojih se ljudi venčavaju
i žive u bračnim zajednicama kao obrazloženje potrebe homoseksualaca
za sklapanjem braka
Ljudi sklapaju brak radi rađanja i podizanja dece, ali i zbog
stabilnosti i posvećenosti uzajamnoj, emotivnoj bliskosti, intime
i monogamnosti, uspostavljanja okvira za dugotrajni odnos, ličnog
značaja, priznanja od društva, određene pravne i ekonomske zaštite,
i povlastica i uzajamnosti prava i obaveza. U našoj kulturi je
široko rasprostranjena težnja za intimnošću i sigurnošću koju
donosi stabilan zajednički život tako da se još navodi i da se
ljudi venčavaju iz prostog razloga što žele da žive u zajednici,
žele ljubav, poverenje, da sa nekim dele sve životne radosti i
nevolje, da žive i da se vole zajedno. Normalna je pojava, dakle,
da se ljudi venčavaju iz svih tih razloga, a ne samo i jedino
iz želje da imaju decu. Na Havajima kao i drugde, homoseksualne
osobe imaju te iste razloge zbog koji žele pravo da stupe u brak.
U poredenju sa bračnim parovima, tri kategorije zajednica okarakterisane
su visokom nestabilnošću, tj. kratkotrajnošću veza, a to su veze
homoseksualaca (muškaraca), lezbejki kao i vanbračne heteroseksualne
veze. Rezultati istraživanja govore takođe i da su zajednice istopolnih
parova posebno nestabilnije i kratkotrajnije od brakova raznopolnih
ljudi. Treba međutim imati u vidu da venčani parovi imaju na raspolaganju
razne privilegije, društveno priznanje i druge prednosti koje
ih duže zadržavaju zajedno, što nije slučaj sa ostalim tipovima
parova. Homoseksualni parovi nemaju zakonsku mogućnost da ostvare
sve te prednosti i društvene povlastice omogućene heteroseksualnim
parovima, što sigurno više doprinosi povećanoj nestabilnosti od
samog karaktera odnosa. Od osamdesetih godina uočene su promene
u društvu - posebno pojava AIDS-a - koje su doprinele povećanoj
monogamnosti i atraktivnosti življenja u stabilnoj vezi. Rezultati
nedavno sprovedenih anketa jasno pokazuju da homoseksualne osobe
oba pola kao i heteroseksualne osobe oba pola, podjednako žele
da se venčaju, i da u obimu rasprostranjenosti te želje nema razlike.
Rezultati istraživanja takode ukazuju da istopolni parovi imaju,
i mogu da ostvare uspešnu, uzajamno posvećenu vezu, punu ljubavi
i uvažavanja.
Odluka Vrhovnog suda Havaja
Brak je pravni status regulisan od strane države koji daje određena
prava i povlastice. Ministarstvo zdravlja na Havajima ima isključivo
pravo da izdaje dozvole zainteresovanim za sklapanje braka. Sud
je konstatovao da to što je zakonski brak bio ograničen na osobe
različitog pola, ne predstavlja javni interes, jer se time bezrazložno
diskriminišu osobe istog pola koje žele da sklope brak, kao i
njihova deca, koja moraju imati sva prava proizašla iz bračnog
statusa njihovih roditelja.
Odbrana nije obezbedila dovoljno dokaza da će državne finansije
biti bilo kako ugrožene. Odbrana takođe nije pružila dovoljno
dokaza da je pravni značaj institucije tradicionalnog heteroseksualnog
braka takav da bi postojala nužna potreba da se po cenu diskriminisanja
mnogih odraslih ljudi zbog njihove seksualne orijentacije, kao
i njihove dece, održi samo taj oblik zakonito regulisanog braka.
Nepobitno je utvrđeno međutim da postoji javni interes zaštite
dobrobiti dece i porodice, kao i da bi omogućavanje istopolnim
ljudima da sklapaju zakonite brakove doprinelo postizanju upravo
tih ciljeva.
Argument da će legalizacija braka istopolnih ljudi dovesti do
legalizacije (širenja) prostitucije, poligamije i incesta je prosto
gomila predrasuda koje na sudu ni na koji način nisu ni dokazivane.
Odbrana takođe nije dokazala da ce dozvola sklapanja istopolnih
brakova ugroziti međunarodno priznanje tradicionalnog braka sklopljenog
na Havajima, niti bilo koji drugi važan javni ili državni interes.
Konačna sudska odluka bila je da dosadašnje zakonsko omogućavanje
braka isključivo osobama različitog pola predstavlja neustavno
kršenje prava svih ljudi na jednaku pravnu zaštitu i pravni status,
i da se ista mogućnost zakonski regulisane životne zajednice priznaje
i osobama istog pola.
3) ŽIVETI SA DVE
MAME ILI DVE TATE: DECA ISTOPOLNIH PAROVA
Problemi sa odgajanjem dece u netradicionalnim
i
nepotpunim porodicama
| |
 |
| |
Foto: Robert Morgan |
Istraživanja dokazuju da samostalni roditelj, roditelji usvojenog
deteta, lezbejske majke i homoseksualni očevi, kao i istopolni
parovi mogu da stvore porodičnu atmosferu i odgaje zdravu i dobro
prilagođenu decu. Ipak, istraživanja ukazuju da deca u jednoroditeljskim
porodicama češće pate zbog siromaštva i ekonomskih teškoća raznih
vrsta (16), da je veća mogućnost slabog uspeha u školi, problema
u ponašanju, i povećana pojava vanbračne trudnoće kod tinejdžerki.
Deca koja su rođena veštačkim osemenjavanjem rastu i razvijaju
se normalno; seksualna orijentacija roditelja nije faktor koji
utiče na dobrobit dece ili njihovu kasniju prilagođenost. Bez
obzira na seksualnu orijentaciju roditelja deca koja rastu u harmoničnoj
porodičnoj sredini imaju prihvatljivo ponašanje. Biološka veza
između roditelja i dece nije od suštinskog značaja za zdravlje
dece. Kvalitet roditeljstva je mnogo značajniji faktor od same
činjenice biološke veze.
Zajednica istopolnih roditelja je najslicnija zajednici u kojoj
se nalazi jedan biološki roditelj deteta dok je drugi očuh ili
maćeha, ili pak detetova tetka/ujak. To su porodicne zajednice
koje su se dokazale u praksi kao stabilne i za dečji razvitak
potpuno adekvatne. Zbog toga ih treba omogućiti i istopolnim partnerima,
jer pružaju deci kompletniju porodicu od jednoroditeljskih porodica.
Naravno, istraživanja dokazuju i da se deca koja odrastaju sa
dvoje istopolnih roditelja suočavaju u svom razvitku sa ''fazom
teškoća'' kada se ne slažu sa činjenicom da je njihova prodica
različita od većine ostalih porodica oko njih. Tu postoji i dosta
bola, ali to je sve deo procesa odrastanja, kroz koji prolaze
i deca koja odrastaju u tradicionalnim porodicama (faza kada deca
negiraju roditelje). Deca odgajana u homoseksualnom paru odrastaju
ojačana za to iskustvo drugosti, vrednovanja različitosti, koju
inače svi postepeno uče kroz život. Istopolni parovi tradicionalne
polne uloge i odnose obogaćuju pružajući model koji se naziva
''childs gender flexibility''. Seksualna orijentacija roditelja
nije sama po sebi nikakav dokaz navodne nesposobnosti da se bude
roditelj. Lezbejke i homoseksualci, kao pojedinci i kao parovi,
sposobni su i podobni da budu roditelji puni ljubavi, kao i heteroseksualni
ljudi. Vođenje racuna o unapređivanju interesa i razvitku dece,
ne daje razloga da se istopolnim parovima uskrati dozvola da se
venčaju.
Dobrobit dece ili šta je deci potrebno
Seksualna orijentacija sama po sebi ne diskvalifikuje nikoga
kao uspešnog roditelja punog ljubavi prema svojoj deci. Ali, odnos
roditelja je važan model za učenje, i za decu je važno da imaju
kao uzor roditelje različitog pola, tako da se kao problem javlja
ono što bi se moglo nazvati ''preobilje informacija o jednom polu,
a nedostatak o drugom''. Iako to jeste problem, on je svakako
mnogo manji od porodičnog nasilja, ili stalnih porodičnih problema
druge vrste (alkoholizam, zavisnost od droga ili kriminalitet
jednog ili oba roditelja, npr.).
Ono što je deci potrebno da odrastaju kao srećna, zdrava i prilagođena
jeste najpre porodični život bez stresa. Istraživanja dokazuju
da je za dečji razvitak od najvećeg mogućeg značaja da odrastaju
u porodičnoj atmosferi sa minimumom svađa, maksimalnom negom,
maksimalnom podrškom, kao i veoma jakom i bliskom vezom između
dece i roditelja. Homoseksualni roditelji u stanju su da obezbede
toplu atmosferu prožetu ljubavlju. Ono što obezbeđuje porodičnu
strukturu nije, dakle, isključivo biološka veza između roditelja
i dece, već negovateljski odnos između roditelja i dece. Deca
rođena, začeta veštačkim osemenjavanjem, ili usvojena od istopolnih
parova, nisu u situaciji povećanog rizika od problema u ponašanju
i psihi. Istraživanja jasno ukazuju da nema nikakvih dokaza da
bi samo jedna vrsta roditeljstva mogla da bude tako dominantno
savršena da isključuje sve ostale oblike nebiološkog roditeljstva,
kao što je usvojenje, roditeljstvo očuha i maćeha, hranjeništvo
i roditeljstvo lezbejki i homoseksualaca.
Prema rezultatima tri studije vođene u Sjedinjenim Državama,
Britaniji i Holandiji (17), deca rođena u lezbejskim parovima,
bez obzira da li su začeta ''prirodno'' ili veštačkom insemenacijom,
zdrava su i dobro prilagođena. Standardni psihološki testovi ne
pokazuju nikakve razlike između dece heteroseksualnih i lezbejskih
parova, a takođe se nikakava razlika ne uočava između dece začete
''prirodno'' i veštačkim osemenjavanjem.
Interes za decu lezbejskih parova porastao je poslednjih godina,
od kako je uočeno da se sve više lezbejskih parova odlučuje da
ima decu. Šarlota Pitersen, istraživačica sa Univerziteta Virdžinija,
navodi u pomenutom istraživanju da postoji pravi ''lezbejski bejbi
bum'' u poslednjih nekoliko godina, koji doduše još nije kvantifikovan,
tj. izražen statističkim pokazateljima, ali je sigurno da postoji
opšti osećaj da je sve više dece lezbejskih parova. U Sjedinjenim
Državama jedan od razloga za to je sve veća pristupačnost uslugama
klinika za veštačko oplođavanje koje pružaju sve pouzdaniju mogućnost
začeća pomoću sperme anonimnih donatora.
Rejmond Čen sa univerziteta Virdžinija uporedno je analizirao
nastavničke izveštaje o ponašanju dece lezbejskih i homoseksualnih
parova sa ponašanjem dece heteroseksualnih parova u tri zemlje
u kojima se vodilo istraživanje, i nije otkrio nikakve razlike
između tih grupa dece. Takođe, i deca lezbejskih i heteroseksualnih
parova, začeta bilo prirodno ili veštačkim osemenjavanjem, razvijaju
se u skladu sa normama šire društvene zajednice.
Fiona Tasker, istraživačica sa Birbek Koledža (Holandija) dokazuje
svojim istraživanjem da je lezbejska majka, koja nije biološki
roditelj, mnogo više okupirana detetom nego otac u heteroseksualnom
paru. Štaviše, biološka ne-roditeljka najčešće ima glavnu roditeljsku
ulogu u podizanju zajedničkog deteta. Po rezultatima njenog istraživanja,
90% lezbejskih partnerki, ne-bioloških roditelja, smatraju da
je podizanje zajedničkog deteta, zajednički posao, koji zahteva
njihovo puno i aktivno učešće, dok to isto smatra 37% heteroseksualnih
očeva. U disciplinovanju dece uzima aktivno učešće 60% lezbejskih
partnerki, bioloških ne-roditeljki, za razliku od 20% očeva iz
heteroseksualnih parova.
Šta deci sigurno nije potrebno: diskriminacija
Deca iz raznopolnih brakova imaju pomoć više članova porodice,
a takođe i razne zakonske povlastice; to su zdravstvena zaštita,
poreske olakšice za roditelje; javna pomoć roditeljima; dečiji
dodatak, alimentacija ili druge garancije za izdržavanja dece;
nasledna prava u odnosu kako na svoje roditelje tako i na članove
njihovih porodica, i sl. Sva deca treba da imaju iste društvene
mogućnosti da ostvare svoj maksimalni razvitak. Zato se deci homoseksualnih
roditelja ne smeju uskratiti povlastice kao što su zdravstvena
zaštita, obrazovanje i životni standard koji se bazira na materijalnom
i društvenom statusu njihova oba roditelja. Status ljudi različitih
polova, istih polova, pojedinačnih roditelja ili roditelja koji
su usvojili decu, ne sme biti osnova za bilo kakvo diskriminisanje
dece, niti se deci smeju uskraćivati njihova jednaka prava. Jednostavno,
deci se, zbog seksualne orijentacije njihovih roditelja, ne smeju
uskraćivati povlastice i zaštita koju uživaju druga deca.
4) KUDA DALJE?
Holandija, Švedska
U Parlamentu Holandije snažno su podržane promene u porodičnom
zakonodavstvu koje daju registrovanim partnerima razna uzajamna
prava, koja njihov status sve više približavaju bračnom pravnom
statusu. Praktično, posle ovog zakona za koji se očekuje da stupi
na snagu tokom 1998. godine, ostala je još samo jedna stvar nedostupna
registrovanim partnerima, a to je mogućnost da usvajaju decu.
Ukratko, zakonske promene omogućavaju homoseksualcima koji žive
u registrovanom partnerstvu pravo na partnerovu penziju, socijalno
osiguranje preko partnera, kompletna uzajamna nasledna lična i
porodična prava, pravo na alimentaciju u slučaju raskida. Prijem
homoseksualaca u vojsku i policiju već je ranije regulisano, što
sve zajedno doprinosi kompletiranju građanskog statusa ljudi homoseksualne
orijentacije.
Pija i Monika su imena dveju štokholmskih policajki koje žive
u registrovanom partnerstvu. Prošle zime Monika je rodila kćerku
koju je začela veštačkim osemenjivanjem. One su krajem novembra
1996. uspele da prenesu porodiljsko odsustvo na njenu partnerku
Piju, što je inače opcija koja je zakonski moguća u Švedskoj kada
su u pitanju heteroseksualni parovi. Švedski nacionalni osiguravajući
zavod priznao je da Pija i Monika imaju ista prava kao i roditelji
u običnom braku. Iako im je ta godina već zapravo prilično načeta,
važno je da se sve više širi praksa priznavanja istog obima prava
i beneficija homoseksualnim kao i heteroseksualnim parovima.
Domaće partnerstvo u Sjedinjenim Američkim
Državama
Registrovano partnerstvo postoji u Sjedinjenim Američkim Državama
pod nazivom domaće partnerstvo (domestic partnership)
u nekoliko gradova, poznatih po tolerantoj atmosferi prema homoseksualcima,
kao što su Njujork, San Francisko, Mineapolis, Ajova Siti, En
Arbor, i u nekoliko okruga (ali ne celih država) kao što su Tomkins
i Atika (država Njujork) i Ist Lensing u Micigenu.
Značenje američkog registrovanog partnerstva je gotovo simbolično,
i služi najviše kao javno oglašavanje zajedničke posvećenosti
monogamnoj, trajnoj vezi. Ono, međutim, može da služi kao osnova
za razne povlastice, ali to zavisi isključivo od poslodavca. Da
bi imali sređene odnose u pogledu zajedničke imovine, registrovanim
(kao i neregistrovanim) partnerima savetuje se da sklope paralelne,
privatne, građanskopravne ugovore (npr. ''joint survivalship contract'')
o sticanju i korišćenju, kao i sporazum o deobi imovine za slučaj
raskida veze. Domaće partnerstvo u Sjedinjenim Državama nije po
svojoj pravnoj prirodi ''skoro isto što i brak samo bez roditeljskih
prava'', a takođe je i teritorijalno ograničeno. Ipak je praktični,
ali i politički i moralni značaj postojanja tog instituta ogroman,
jer se primenjuje u gradovima naseljenim desetinama miliona stanovnika
kao i u vrlo uglednim univerzitetskim centrima, vodećim visokoškolskim
ustanovama Amerike. Postojanje domaceg partnerstva u tim sredinama
predstavlja dragoceno iskustvo koje služi kao argumentaciona osnova
za zahtevanje ozakonjenja braka istopolnih osoba u Sjedinjenim
Državama.
Ajova Siti
Priznaje se postojanje porodičnih odnosa i izvan tradicionalnih
bracnih i krvnih veza. Registrovano partnerstvo je 16. novembra
1994. postalo deo Uredbe o ljudskim pravima Ajova Sitija. Registrovano
partnerstvo je priznanje veze dve nevenčane, odrasle osobe. Domaće
partnerstvo je javnopravna regulativa i priznanje stalnosti veze
između osoba koje ne žele ili ne mogu da se venčaju (čak se nigde
ne pominje da su istog pola, mogu da budu dakle i različitog pola).
Uslovi su da su osobe koje se registruju rešene na doživotno partnerstvo,
da ni jedna osoba nije u braku, da nisu u krvnom srodstvu bližem
od onoga koje se dozvoljava za sklapanje braka, da imaju pravnu
sposobnost za sklapanje ugovora, da se deklarišu da su u odnosu
uzajamne podrške, pažnje i posvećenosti, da su odgovorni jedno
za drugo i za uzajamnu dobrobit, da će doprinositi zajedničkom
izdržavanju. Oba partnera moraju da budu stalno nastanjeni u Ajova
Sitiju, kao i da su američki državljani ili stalni rezidenti18.
Najveći poslodavci u Ajova Sitiju, državni Univerzitet i sam grad
Ajova Siti, priznaju socijalne povlastice registrovanim partnerima,
od kojih je najvažnije uzajamno socijalno osiguranje.
En Arbor
U sedištu državnog Univerziteta Mičigen, En Arboru, postoji domaće
partnerstvo koje mogu da sklope samo osobe istog pola, koje nisu
u braku i nisu međusobno krvni srodnici one bliskosti koja bi
sprečavala sklapanje braka kod osoba različitog pola. Takođe se
traži da je prošlo najmanje 6 meseci od prestanka prethodnog domaćeg
partnerstva. Registrovani partneri imaju niz povlastica, a pre
svega uzajamno zdravstveno i stomatološko osiguranje, kao i mogućnost
iznajmljivanja stanova u posebnom naselju namenjenom bračnim parovima
po povlašćenim cenama, znatno nižim od onih koje važe u gradu.
Gradski Savet En Arbora doneo je Ordonansu o domaćem partnerstvu
4. novembra 1991, obrazlažući je postojanjem javnog interesa da
se jačaju i podržavaju svi oblici porodičnog života. Takođe je
naglašeno da su značaj kulturne različitosti i jednaki tretman
od javnog interesa, i da se usvajanjem te Ordonanse želi doprineti
zaštiti građana od diskriminacije na osnovu bračnog statusa i
seksualnog opredeljenja.
Postoje dve vrste registrovanja domaćeg partnerstva, javno i
privatno, a razlika je što se kod privatne registracije sva dokumentacija
predaje partnerima. Takođe, domaće partnerstvo u En Arboru mogu
da sklope i osobe koje uopšte ne borave u tom gradu, pa čak i
dva stranca koja žive i prebivaju u drugim zemljama. Time se naglašava
misionarska uloga podrške koju ovaj univerzitetski grad daje svim
osobama istog pola širom sveta koje žele da ''ozvaniče'' svoju
vezu, a to ne mogu da urade usled zakonskih nemogucnosti u svojim
zemljama.
Realizovana utopija: Tatin
cimer - slikovnica za decu (19)
Daddys
roommate ili Tatin
cimer je slikovnica za decu uzrasta do 10 godina. (20)
Prva slika: u prvom planu dečak od 7-10 godina
priča kako su se pre godinu dana njegovi tata i mama razveli i
objasnili mu da to znači da tata više neće živeti sa njima, ali
da će se on sa njim viđati često i, naravno, da tata njega i njegovog
mladeg brata voli najviše na svetu. Na slici se vidi tata kako
odlazi sa koferima, mama drži za ruku mlađeg uplakanog sina. Oboje,
i tata i mama, imaju odlučne, u crtu stisnute usne, i tvrde nepokolebljive
poglede, dok dečak stoji između njih zbunjen, a oko njega iskaču
znaci pitanja.
Druga slika: tata sada živi u stanu u drugom
delu grada, a od pre par meseci ima cimera Džona. Dečko ga voli:
tatin cimer ga vodi da skupljaju razne insekte, leptire i bube,
i pomaže mu da im posle odredi stručne nazive i vrste, prica mu
interesantne priče iz biologije i pokazuje mu zanimljivosti u
raznim debelim knjigama. Sva trojica, dečko koji priča, njegov
tata i tatin cimer, idu zajedno na pecanje, na utakmice, ponekad
igraju i fudbal. Uveče gledaju TV program ili video filmove za
decu, pri čemu dečak sedi malo u tatinom krilu, a malo u krilu
njegovog cimera, za koga kaže da ima gotovo isto nežne ruke kao
i mama.
Treća slika: tata i njegov cimer zajedno kuvaju,
posle toga zajedno peru sudove, a dečak im pomaže. Naravno tata
i njegov cimer spavaju u istom krevetu (vide se dvojica u prugastim
pidžamama, jedan čita knjigu, a drugi zeva i proteže se pored
njega), a ujutru se zajedno briju. Povremeno se tata i njegov
cimer posvađaju ali se ubrzo i pomire (vide se dvoje kako crveni
u licu viču jedan na drugog, a posle tapšu jedan drugog po ramenu
i tresu noseve - očito je bilo i suza; konačno, ispijaju po čašicu
pića u znak pomirenja).
Četvrta slika: u školi su neki momci sa zlim
pogledima i oštrim zubima rekli dečaku da je njegov tata ''peder'',
i da je verovatno i on to isto, što dečko nije znao šta znači,
ali je razumeo da je to nešto vrlo ružno, pa je ljutito negirao
tako da je došlo do tuče. Razdvojila ih je učiteljica koja ih
je sve izgrdila, ali ništa nije objasnila. Dečak je rešio da ne
pita tatu, bojeći se da je to nešto zbilja loše, što bi moglo
biti istina, nego je odlučio da pita mamu.
Peta slika: mama je rekla da je njegov tata
zaista peder, ali kao prvo, da to ne znači da je i on peder, jer
to nije nasledno, i kao drugo, da to nije ništa loše. To, naime,
znači da njegov otac voli muškarce, dakle to je samo jedna vrsta
ljubavi, a kako ljubav nikada nije loša, ni biti ''peder'' nije
ništa loše. Na pitanje koje sve vrste ljubavi postoje, mama je
odgovorila njemu i njegovom mlađem bratu, ''To ćete vi meni reći,
a ja ću pisati''. Na kraju, na stolu ostaje poduži spisak, a mama
se grli sa svojim dečacima.
I svi su srećni i zadovoljni, kako u bajkama i treba da bude.
| |
 |
| |
Foto: Marcel Fugere |
NAPOMENE
1. Sveštenici u tim zemljama smatraju da to ipak treba da bude
stvar savesti i lične odluke svakog od njih posebno. Mnogi pristaju
da obave crkvenu ceremoniju ''venčanja'' za istopolne parove,
uprkos činjenici da crkvena organizacija ne priznaje validnost
takve ceremonije.
2. To se odnosi samo na one usluge čije troškove podmiruje redovno
socijalno osiguranje, dakle plaćaju se iz budžeta; privatne klinike
i njihove usluge placene od strane pacijenata, nisu zabranjene.
To diskriminiše lezbejke jer one treba da plaćaju prilične svote
za nešto što se heteroseksualnim ženama omogućava besplatno.
3. Veliki poslodavci i transnacionalne kompanije kao što su npr.
World Bank, European Monetary Institute, IBM, ali takode i politicčka
tela kao što su npr. Europea Parliament i European Commission,
idu istim putem omogućavajući nevenčanim partnerima iste povlastice
koje imaju bračni drugovi njihovih službenika. Najznačajnije je
zdravstveno osiguranje, ali i postoji i niz drugih povlastica
kao što su npr. besplatni jezički kursevi, korišćenje zatvorenih
kantina i restorana, i sl. Pri tome se ne pravi nikakava razlika
između heteroseksualnih i homoseksualnih nevenčanih parova i obim
priznatih povlastica je identičan. From: Fwd from euroqueer 'skolanderŽbahnhof.se'
at internet 1/29/97 9:32AM Subject: ES: Press release from EGALITE,
Brussels
4. From: Eva Isaksson 'eisakssoŽcc.helsinki.fi' at internet 10/30/96
6:02PM Subject: Comments wanted: 2.7.2 Domestic partnership (Samesex
''marriages'')
5. Date: 12/31/96 9:24 AM Subject: ES: ILGA Press Release
6. Rex Wockner: Same-sex marriage, Nordic-style, Advocate, February
1997, str 26
7. From: ZMRSEVICŽlawnetpo.law.uiowa.edu at internet 12/7/96 2:08PM
Subject: Idemo na Havaje
8. Termin veštačko osemenjavanje (artificial insemination)
je u širokoj upotrebi mada postoje i primedbe vezane za atribut
''veštački''. Naime, deca koja se začnu i rode tim putem nisu
ništa manje ''prirodna'' ili više ''veštačka'' od druge dece.
(From laurie campbell 'lauriecaŽunixg.ubc.ca' at internet 4/6/97
12:58PM). U ovom radu će se u daljem tekstu koristiti termin veštačko
osemenjavanje, jer za sada nema pogodnijeg, ali uz punu svest
o njegovim nedostacima. Eventualne zamene tog termina, kao što
su ''alternative insemination'' ili ''assisted reproduction''
nisu naime još uvek šire prihvaćene. From: ''Kati Mustola'' 'Kati.MustolaŽhelsinki.fi'
at internet 4/7/97 9:42AM Subject: Re: WILD: studies about children
raised by lesbian parents.
9. Mary Frank Ward, majka troje dece, tužila je 1995. svoga bivšeg
muža oca najmlađeg deteta, za povećanje sume neophodne za detetovo
izdržavanje. Njen bivši muž (inače osuđeni ubica svoje prve supruge)
odgovorio je osvetoljubivo, protivtužbom kojom je zahtevao da
se starateljstvo nad detetom sudski dodeli njemu, što je sud i
uradio, a Vrhovni sud Floride i potvrdio. Odluka je obrazložena
time da je ''dete neprestano izloženo štetnim uticajima ponašanja
u majčinoj kući''. Sud je smatrao da postoje ''štetni uticaji''
jer su Mari i njena najstarija ćerka lezbejke koje obe žive sa
svojim partnerkama u istom domaćinstvu zajedno sa dvoje mlade
dece. Florida je, inače, nedavno donela zakon po kome starateljstvo
nad decom treba da se odbija licima osuđenim za teška krivična
dela, a posebno kada je reč o radnjama domaćeg nasilja, sem ako
se posebno jakim dokazima ne dokaže podobnost da se staraju o
deci. Bivši muž Meri Frank, podneo je dokaze da je sada oženjen,
stabilno zaposlen i da poseduje znatnu imovinu. Za sud su to bili
dovoljno jaki dokazi da se starateljstvo oduzme od majke-lezbejke
i dodeli njemu, ubici bivše žene. Zaposlenost, oženjenost i imovina,
dakle predstavljaju te posebno jake i dobre dokaze da neko, iako
ubica, može biti bolji roditelj no lezbejska majka. ''A convicted
murderer is a more fit partner than a lesbian, Ms. January, Vol.
VII no. 4. str 27. (ZMRSEVICŽLAWNETPO.LAW.UIOWA.EDU at internet
2/28/97 3:29PM Subject: PATRIARCHY STRIKES BACK)
10. A3-0028/94
11. EUROPRIDE 97 POLITICAL STATEMENT ''Gays and lesbians: towards
a true European citizenship''.
12. U precendentnim pravnim sistemima, budući slični slucajevi
se baziraju na zakonima, ali i ''test'' odlukama.
13. Ninia Baehr & Genora Dancel; Tammy Rodriguea & Antoinett
Pregil; Pat Lagon & Joseph Melillo
14. Lawrence Miike
15. Same-sex Marriage - A Fair Rulling, Ms. March, vol. VII, no.
5. str 17.
16. Julia Penelope edit: Out of the class closet, Dykes of poverty:
Coming Home, The Crossing Press & Freedom, Los Angeles 1994,
str 161-171.
17. Paul Recer: "Lesbians Kids Emotionally Sound",
April 4, 1997, The Associated Press, From: Fwd from euroqueer
'skolanderŽbahnhof.se' at internet 4/4/97 10:02PM. Istraživanjem
rukovodili: Fiona Tasker, Birkbeck College, Holandija i Charlotte
J. Patterson & Raymond W. Chan, University of Virginia, USA.
18. Postupak registracije je jednostavan: u administrativnoj kancelariji,
obe osobe potpišu formular i plate 30 dolara, i posle tri radna
dana, dobiju deklaraciju o tome da je među njima sklopljeno registrovano
partnerstvo. Isto tako se ''razvode''.
19. From: ZMRSEVICŽlawnetpo.law.uiowa.edu at internet 11/25/96
1:52PM Subject: Tatin cimer.20. Will Hoite: Daddys Roomate, Alyson
Publishers, New York 1995.
Dr
Zorica Mršević
Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, April
1997.
Preuzeto iz: Ženske
Studije 7, 1997.
Bibliografija
Dr Zorice Mrševic >> |
