Martin Schwarz, Mirni posmatrači sa slepim poverenjem, 1981.

Kao istorijska odrednica, oznaka za različite stilove i socio-politička stanja, nastala iščeznućem legitimišućih metanarativa (vidi dole) ili prevagom potrošačke kulture (commodity culture), ''maglovita krilatica'' (''vaporous buzzword'' - kako Barbara Kruger naziva) postmoderno, ukazuje na nestanak celovitog subjekta* (unified subject), nemoć pozitivističkih narativa i samoreflektivno oponašanje (pastiche**) popularne kulture (commodified culture). Veza postmodernizma sa gej i lezbejskim studijama je, kako slučajna, tako i konstitutivna. S obzirom da se uzdiglo u istom istorijskom momentu (sredinom 1950-ih) kada su američki gejevi i lezbejke otpočeli sa javnim aktivizmom, postmodernističko otvaranje kategorija i razlaganje meta-narativa, istovremeno je omogućilo političko pojavljivanje kategorija definisane kao seksualne varijacije i ograničavalo njihovo oslanjanje na uniformišuće (unifying) mogućnosti politike identiteta. Otuda je odnos lezbejskih i gej studija sa postmodernizmom uvek istovremeno skladan i kontradiktoran, pogodan i opasan. Kontradikcije i opasnosti ne počivaju samo u pretnji političkoj dejstvenosti (agency) politike identiteta ili pretvaranju u robu i prisvajanju (apropriation) gej i lezbejskih života i stilova, već i u suviše lakom svrstavanju gej/lezbejskog u postmoderno, kao inherentnu osobinu lezbejskog i gej identiteta.

Kako je i samo određenje ''postmoderno'' jedna vrsta pastiša, korisno je ukratko razmotriti kako njegove različite konceptualizacije mogu omogućiti povećanu vidljivost ili produkciju seksualnih identiteta i pozicija koje odstupaju od normativne heteroseksualnosti, kao i reprezentativnog korpusa gej i lezbejske teorije i kritike koji kruži oko njih. Ako se, na primer, oslonimo na Ihab Hasanovo dijalektičko poređenje književnog modernizma i postmodernizma, termini koje je povezivao sa modernizmom - ''forma'', ''svrha'', ''vladajući kod'' (''master code''), ''metafora'', ''Bog Otac'', i ''genitalni/falički'', da imenujemo neke, odnose se prevashodno na porodični, tradicionalni, heteroseksualni poredak, dok suprotni termini ''antiforma'' (disjunktivna, otvorena), ''igra'', ''idiolekt'', ''metonimija'', ''Sveti duh'', i ''polimorfan/androgin'', jesu kulturno povezani na jedan ili drugi način sa perverznošću, devijacijom i homoseksualnošću (1985, pp. 124 -5.). Ove asocijacije, imajući u vidu da one vec proizilaze iz kulturnih stereotipa, pokazuju da su nešto malo više i drugačije od stilističkih otvaranja za gej/lezbejsko prisustvo, ali do one mere do koje organizovani dolazak postmoderne definisan nasuprot modernističkoj tradiciji daje legitimnost prethodno nepriznatim stilovima, uzimajući u obzir homoseksualnosti, stilistički i organizaciono, potvrđujuci ovaj niz postmodernih osobina, obezbeđuje tako mesto za njih. U tom kontekstu, postmodernizam pruža sistematski locus (mesto) za homoseksualnosti, iako je ta pozicija u, relativno, istom odnosu sa heteroseksualnošću (perverzan u odnosu na normativan, nepotpun u odnosu na potpun, itd.), kao što je ranije bila smišljena dihotomija moderna/postmoderna.

Ukoliko postmodernu shvatimo kao promenu (shift) u našem odnosu prema znanju, onda izgleda da karakterizacija postmoderne kao znaka gubljenja ''legitimišućih metanarativa'' znanja Jean-Francois Lyotarda, dozvoljava javljanje homoseksualnosti kao pozicije subjekta***. I ako legitimišuće metanarative razumemo ne samo kao deo naučnog istraživanja u najširem smislu, već i kao ideološki alibi za sisteme produkcije/reprodukcije, kao što su porodica i kapitalizam, onda gubitak takvih narativa uklanja sistemske barijere javljanju pozicija, koje kao da su izvan ili nasuprot takvih metanarativa. Ukoliko gubitak legitimišucih metanarativa raščinjuje ne samo nauku nauke, već i njene nužne narative, uzrok i posledicu - ukoliko postmodernost nameće ''strogo ponovno razmatranje misli prosvetiteljstva, ideje o jedinstvenom kraju istorije i subjekta'' - onda izgleda da ''sve ide'' (anything goes****) postmodernog eklekticizma, uključuje subjekte oslobođene ''jedinstvenog kraja'' (unitary end) istorije - počevši od heteroseksualizovanih pojmova produkcije/reprodukcije koja su isključila homoseksualnost kao ''degeneraciju'' (degenerescence prema Foucaultu). To bi, takođe, omogućilo funkcionisanje kritičke metode oslobođene od nužnosti znanja ili davanja objašnjenja za sve.

Ova verzija postmoderne mogla bi se upotrebiti da objasni pojavljivanje gejeva i lezbejki kao subjekatskih kategorija, kao posledice gubitka posebnih narativa koji su definisali produkciju, naredili je, i u izvesnom smislu, ograničili znanja o komponentama krupnijih metanarativa reprodukcije i patrijarhalne porodice. Gubitak takvih metanarativa bi omogućio pojavljivanje homoseksualnosti koje su, kako se pretpostavlja, već bile prisutne. Lezbejke i gejevi su zadobili sopstveni status (enfranchised) kao deo postmodernističke multiplikacije i rasejanja kategorija. Bilo koji novi metanarativi, koji uracunavaju raznolike subjekatske pozicije, uključuju gejeve i lezbejke kao dve od mnogih mogućnosti, kao deo mnoštva koji je postao status quo, čak iako nostalgija za metanarativima starog, neprekidno pokušava da ograniči umišljeno gej/lezbejsko ometanje porodičnog poretka.

Ovo pomeranje, od prosvetiteljskog verovanja u mogućnost preciznog strukturiranja znanja***** (orderable knowledge) do očitog mnoštva postmodernog potrošačkog (robnog) kulturnog pastiša, može se, takođe, ''okarakterisati pomeranjem od ''epistemološke'' do ''ontološke'' dominante'' (Harvey, 1990, p.41). David Harveyeva interpretacija čitanja postmodernih romana Briana McHalea ukazuje na pomeranje od znanja ka bicu, ''od izvesne vrste perspektivizma koje dopušta modernistima bolje shvatanje značenja kompleksne, a ipak jedne stvarnosti, do isticanja u prvi plan pitanja kao što je, recimo, kako radikalno različite stvarnosti mogu koegzistirati, sudarati se, i međusobno se prožimati''(p. 41). Ovo je zaista više nego putanja od znanja ka biću; to predstavlja pomeranje od jednine ka množini, od značenja koje se da kontrolisati, do mnogostrukih, zamršenih, raznovrsnih, ali možda nerazvojivih mogućnosti, od mogućnosti istine do pojavljivanja istina. Pored toga što ovo pomeranje izgleda kao da sugeriše da sticanje istine više nije moguće, ono, takođe, iznosi i promenu u ideji o istini. Istina istine jeste da istina nije jedna, a ako istina nije jedna, onda moralni imperativi povezani sa religijom, vladajućom etikom, i porodičnim ideologijama nisu više apsolutni. Ono što McHale vidi kao pomeranje ka ontologiji, takođe je pomeranje ka znatno drugačijoj ekonomiji vrednosti koja dozvoljava homoseksualnosti kao nekoliko istina u mnoštvu.

Sva prethodna shvatanja postmodernizma podrazumevaju prostor za gejeve i lezbejke kao kategorije koje su proizvedene ili stilističkom analogijom ili kolapsom metanarativa, i koje se javljaju kroz agentnost (agency) postmodernog razumevanja totaliteta i istine. Lezbejke i gejevi zajedno sa drugim ''manjinama'', postaju znaci, simptomi - ''drugog'' koje se javlja, što, kako iznosi Andreas Huyssen, može ''subvertirati, kroz perspektivu marginalizacije, kako dihotomiju na visoko/nisko u kulturi, artikulisanu u dominantnoj sferi, tako i njenu reprezentacionu (političku kao i umetničku) homogennost'' (Wiegman, 1994, str. 8). Huyssenov predlog linearne, reakcionarne veze između ušuškanog modernizma i anti-modernističke umetničke prakse u nastanku, zasigurno je u korelaciji sa istorijskim, zajedničkim javljanjem gejeva/lezbejki i postmodernizma. Ali šta je uzrok čemu? Da li pojava postmoderne anti-estetike omogućava vidljivost gejeva/lezbejki, da li to proizvodi gejeve/lezbejke u formi koja počinje da dominira 1980-ih, ili je prisustvo gejeva/lezbejki koji vrše pritisak, deo podsticaja za postmodernizam? Ili da li svi oni rade zajedno u konstelaciji kulturnih promena koje je teško odrediti? Da li su 1950-e Andya Worhola, na primer, izazov za visoku/nisku kulturnu praksu, za gej ili bujajuću postmodernu praksu, ili možda za obe?

Šta ako sučelimo Huyssenov prilično tradicionalno istorijski pristup sa umešnijim Lyotardovim implikacijama? Šta ako, uopšte uzevši, postmoderno ne nasleđuje moderno u edipalizovanom razvoju unutar logike avangarde? Šta ako umesto toga, kao što tvrdi Robyn Wiegman, ''postmoderno ne transcendira moderno; ono ponovo iščitava moderno ali ne izvana, nego iznutra'' (1994, str. 14). Odsustvo jasnog istorijskog uzrok/posledica narativa moderne/postmoderne, izaziva napetost u njihovom odnosu, međuzavisnu dinamiku gde jedno definiše drugo. Iako možemo da se nađemo u iskušenju da lezbejke i gejeve svrstamo zajedno sa postmodernizmom u ovoj dinamici, napetost između modernog i postmodernog zapravo proizvodi tenziju unutar gej i lezbejskih studija, a između političke vrednosti modernih strategija identiteta i davanja prava glasa slobodi postmodernog otvaranja kategorije identiteta. Ova napetost između modernog i postmodernog provlači se i kroz opservaciju Judith Butler da bi ''postaviti se unutar okvira kategorije identiteta, značilo suprostaviti se seksualnosti koju ta kategorija nastoji da opiše; a to će važiti i za svaku drugu kategoriju identiteta koja teži uspostavljanju kontrole nad samom tom erotikom, koju navodno opisuje i autorizuje, manje no što je oslobađa'' (1991, p. 14; u srp. prev. str. 26.)

Identifikovanje, od strane Butlerove, paradoksa inherentnog zameni (trade) modernog/ postmodernog identiteta i slobodne igre, pronalazi atribute gej/lezbejskih kategorija na strani stereotipnog postmodernog, čija vrednost leži upravo u njegovom nedostatku granica i osporavanju istih. Butlerova kaže: ''Kategorije identiteta neprekidno mi pričinjavaju nevolje, one su stalan kamen spoticanja, tačke (sites) na kojima su neprilike neizbežne'' (srp. prev. str. 26). U isto vreme, kategorija je instrumentalna, upravo zato što je nestabilna i izazovna. Butlerova nastavlja: ''U stvari, kada kategorija ne bi uvlačila u nevolje, prestala bi da me zanima; upravo je zadovoljstvo, proizvedeno nepostojanošću tih kategorija koja podupire raznovrsne erotske prakse, ono što me nagoni da se u neku kategoriju upustim. (srp. prev. str. 26). Ovo ukazuje na to da je barem lezbejska erotika proizašla iz unutrašnje igre modernih i postmodernih termina/pojmova, da je veza između gej/lezbejskog i postmodernog, u stvari veza između lezbejskog/gej, postmodernog i modernog.

Ova složenija formulacija neophodnog međuodnosa modernog i postmodernog, podvlači ono što izgleda kao prilično jasna postmodernistička koncepcija (ako je takva stvar moguća) seksualnosti ''postidentiteta'', što nije ‘bezgranično i beskrajno pomeranje pozicija i formi’, kako Judith Halberstam primećuje, nego pre stanje koje ''pokazuje uzaludnost razvlačenja termina kao što su lezbejski, gej, straight, muško ili žensko, preko širokih polja iskustva, ponašanja, i samorazumevanja'' (1994, p. 210). Relocirajući polne i rodne identitete kao ''stilove pre nego kao životne stilove, kao fikciju pre nego kao životne činjenice, i kao mogućnosti pre nego kao fiksirane identitete'', Halberstam pomera modernističke kategorije ili identitete u sferu fikcije, svesno proizvedenog performansa i možda čak performativnosti. Kao u formulaciji Judith Butler, ono što se obično smatra postmodernim zavisi od modernog, čak i kad ga odbacuje. Dok na izgled nagoveštava politiku izmeštanja i potencijala, rasprava Judith Haberstam o ''novim seksualnim rečnicima'' takođe ukazuje na sav-isuviše-sveprisutni moderni subjekt koji upravlja ovim fikcijama i često se vraća na tip. Poenta nije u tome da zahtev Halberstamove za novim seksualnostima nije interesantan ili čak neohodan potez (move) u postmodernom viđenju sveta, nego više u tome da se iznese kako se takav potez i dalje pridodaje modernizmu, odnosno samim onim kategorijama koje bi možda voleo da izbegne.

Kategorija ''queer'' takodje pokušava da rastegne ili čak izmesti posebne seksualne kategorije sa fluidnijom nomenklaturom, koja se teže locira na što sama po sebi ukazuje i, ponekad, pokušava da omete samu kategorizaciju. Dok odrednica ''queer'' teži da spreči svako lako smeštanje subjekata unutar polno-rodnih granica, te dok glagolska imenica ''queering'' ukazuje da takve granice nikad nisu bile stabilne, isključive ili centrirane, pozivanje na ''queer'' još uvek ima smisao samo u odnosu na pozicije modernizma koje izbegava. U onom smislu u kome queer pokušava da zauzme poziciju koja se može identifikovati kao postmoderna u odnosu prema modernim kategorijama identiteta, queering se može videti kao postmodernistički potez. Donekle, queering samo po sebi konačno postaje zamena za gej/lezbejsko/transdžender/transeksualno (i.e., bilo šta što nije čisto heteroseksualno ili svrstano u tradicionalne rodne kategorije); ono nanovo biva ukroćeno modernističkom motivacionom silom (impetus) koji locira queer kao zamenu za homoseksualno. Queer može lako da dopusti razmišljanje izvan modernističkih kategorija, ali zato što je (pri)dodat tim kategorijama kao njihovo performativno izmeštanje, ono ponekad ima tendenciju da se vrati na početak kruga, ne u omogućavanju potpunog odbacivanja kategorija pola/roda, već u konačnom uspostavljanju, čak i heteroseksualnosti kao queer. Dok ovo može biti na neki način i poželjan rezultat, to takođe predstavlja nivelisanje ''queerness-a'' i njegov povratak na status quo.

Ono što može da učini argumente Halberstamove ili taktike kao što je queering, korisnim kao načine za gej/lezbejske (queer) postmoderne kritičke prakse, jeste potreba da se slomije dihotomija između modernog i postmodernog, između pre i posle, između jedinstvenog poretka i mnoštva mogućnosti, kao metod za praksu paralizovanu identitetskom zavrzlamom, koju Butlerova tako jasno definiše. Za feministkinje, koje su kritične prema postmodernom prividnom brisanju kategorije identiteta, postmodernizam se čini kao došljačko prokletstvo, kao način poništavanja svežih rezultata zadobijenih u nekoliko decenija borbe. Ali ako shvatimo predstavu nekih modernista o identititetu, kao o nečemu što nužno nastavlja dalje, u isto vreme kada je i izazvan, napušten, razvučen i izmenjen, onda kategorije identiteta koje, izgleda, konstituišu gej/lezbejske studije, takođe, postaju glavne tačke njegovog ispitivanja. Na neki način, ovako još odavno stoje stvari; kako su se gej/lezbejske studije 70-ih i 80-ih borile da ponovo prisvoje radove gej i lezbejskih autora, ili da iznova čitaju tekstove iz gej i lezbejskog ugla, tako je ono za šta se tako jasno činilo da konstituiše te kategorije, postalo mnogo manje jasno. Proces definisanja i ponovnog pronalaženja je, istovremeno, bio i proces otkrivanja kategorijske neizvesnosti, velike raznolikosti i višestrukih razlika. Jedan od zaključaka koji bi se mogli načiniti takvim metodama ponovnog sticanja (recovery), jeste da zaista postoji gej i lezbejska literarna tradicija, a drugi je da mi više nemamo tako jasnu ideju o tome šta to znači biti gej/lezbejski autor.

Istovremeno, međutim, modernistički podsticaj prema kategorijama identiteta postaje postmoderni artikal. U akademskim krugovima, a i na širem tržištu, lezbejske, gej i čak queer, simulakrizovane verzije alternativnog heteroseksualnog etosa, postaju šik robne etikete rastućeg tržišta pola i roda. Dok gej/lezbejska populacija postaje objekat potrošačke radoznalosti i njihovog sopstvenog kritičkog i fetišizujućeg oka, potencijalna rodna disforija, povezana sa gej i lezbejskim pozicijama, otvara ogromna tržista za unisex, ambi-sex, i tržišnu vidljivost za svaku mogućnost, drugačiju od heteroseksualne. Potrošačka kultura, sama po sebi, ujedno osigurava i uklanja svaki modernistički smisao još uvek prilepljen za pozicije, koje postaju nosivi i isplativi stilovi unutar šire logike globalnog kapitala. Potrošački identitet (commodity identity) je isto toliko paradoksalan, koliko i opservacija Butlerove o tenzijama koje idu uz lezbejski identitet.

Čak i tada, poput postmoderne, potrošačka kultura i njene prinadležnosti - stil, simulakrumi, promenljivost, izmeštanje - deluju skoro baš kao stereotipi povezani sa homoseksualnošću, a posebno sa gej muškarcima. Stil, entitet koji je sam po sebi postao roba (commodified entity itself), povezuje se sa vrstom beskorisne (ali apsolutno poželjne) dekorativnosti, wildeovske trivijalnosti važne upravo zbog njene promene fokusa i primedbe na račun prirode buržoaskih naglašavanja (emphases). Pogled na izučavanja stila, kao sama po sebi postmoderna, naročito ako se ona bave samim postmodernizmom, kao na ona koja stvaraju okrilje za stil (aegis of style), nosi sa sobom isti paradoks, kao onaj u vezi sa identitetom. Dok izučavanje postmodernog može da deluje postmoderno, samo izučavanje je često pre modernističko, jer istražuje sistem i istinu tržišne (potrošačke) logike.

Onda je problem sa povezivanjem postmodernizma i gej i lezbejskih studija, taj što dok se lezbejsko i gej može lako povezati sa postmodernim, niti gej i lezbejske studije postmodernog, niti postmoderne studije gej i lezbejskog, nemaju tendenciju da budu postmoderne, već umesto toga dele istu tenziju između identiteta i izmeštanja modernizma i postmodernizma, o čemu je gore diskutovano. Ovo itekako može biti zbog toga što postmoderno, konačno, ne uzrokuje, niti čak podstiče pojavu i priznanje gej i lezbejskog kao kategorija. Jer, ako postmoderno nije ni organizovani pokret, ni jedinstven istorijski momenat koga je moguće definisati, tada slučajna relacija između postmodernizama i homoseksualnosti koje su se pojavile, može biti proizvod strukturne paralele. Drugim rečima, skup kategorija nazvanih ''postmoderno'' i homoseksualnosti jesu različite manifestacije istog složenog kulturnog podsticaja. Ako je tako, povezivanje postmodernog i gej/lezbejskog je, možda, na kraju, oportunističko, jer obezbeđuje potencijalno slabljenje oštrih kritika i ideologija koje su ograničile gej/lezbejsko prisustvo i delovanje.

Koje vrste specifičnih kritičkih praksi donose gej i lezbejskim studijama ova različita razumevanja postmodernizma? Postmodernizam kao estetska kategorija lako izrojava studije gej i lezbejskih ‘postmodernih’ autora. Iako je veći deo ove kritike vrlo slican tradicionalnom novom kritičkom čitanju gej i lezbejskih autora utemeljen na identitetu, povremeno takve prakse pokušavaju da naprave korelaciju između lezbejskog ili gej i samog postmodernog stila, kao što je to slučaj kod kod Laure Doan u ''Jeannette Winterson i njena seksualizacija postmodernog (''Jeannette Winterson’s Sexing the Postmodern'') ili kod Sally Munt u "''Negde iznad duge...'' ''Postmodernizam i fikcija Sare Schulman''" (‘''Somewhere over the rainbow…'' Postmodernism and the Fiction of Sarah Schulman’). Povezivanje postmodernih književnih stilova sa postmodernim tekstovima, naravno, nije toliko izvedeno iz neke nove gej/lezbejske epistemologije, koliko jeste iz identifikacije postmodernih književnih stilova u radovima gej ili lezbejskih autora, ili delima o lezbejskim ili gej likovima. Na kraju, ovo je još uvek modernistička kritika koja teži da razume postmoderno, kao stilsku kategoriju, koja vodi saznanju o tome kako literarni radovi stavljaju pred izazov, redefinišu, rastežu i proizvode kategorije pola i roda.

Više postmoderni, gej i lezbejski radovi, sebe lociraju u kritici same kulture, posebno u studijama o postmodernom shvatanju moći, kulture i seksualnih subjektivnosti potrkrepljenih poststrukturalističkom mišlju. Takvi radovi, koji često osporavaju modernistički pojam subjekta, sežu od analize roda, moći i subjektivnosti Judith Butler, do radova Thomasa Yinglinga, Lee Edelmana, Sue - Ellen Case, Robyn Wiegman, Cindy Patton, Lea Bersania, Elizabeth Grosz, D.A. Miller, E.L. McCallum, i Camille Griggers3 (da navedemo nekoliko) koja počinju da dovode u pitanje temelje kategorija pola i roda, modernističke metodologije i epistemologije fokusirane na identitet, pozivajući se na post-strukturalističku teoriju, performativnost i ponovna iščitavanja psihoanalize.

Iako postmodernizam i poststrukturalizam nisu sinonimi, poststrukturalistička misao povezana sa postmodernim viđenjima sveta, omogućava sofisticirane analize seksualnosti, kulture, i istorije izvedene u lezbejskim i gej studijama. Foucaultov rad o moći i Barthesova shvatanja reprezentacije i narativa, udružuju se sa više strukturalističkim psihoanalitičkim analizama jezika i subjektiviteta, koje su pružili Lacan i Freud. Ovaj pojmovni arsenal osnažuje odlučne gej i lezbejske kritike potrošačke kulture (Doty, Koestenabaum), simplicističke kategorije identiteta (Sedgwick, Phelan), roda (Butler, Halberstam), narativa (de Lauretis, Miller), politike reprezentacije i seksualnosti (Sedgwick, Goldberg, Bersani, Watney, Halberstam), i osnovnih pravila sistema pola-roda, kao što su želja (de Lauretis), falus (Butler, Grosz,) i fetiš (Grozs, McCallum).

Postrukturalistička misao nudi više mogućnosti za intelektualni projekat koji može uspešno da dovede u pitanje pol/rod sisteme, te tako možda omogućava i rastvaranje kategorija i jednu efektivnu ''queer'' politiku. Svaka politička praksa koja ne spada u modernističke kategorije identiteta, mora biti teorijski potkrepljena, posebno zato što naši pojmovi politike imaju tendenciju da budu veoma modernistički u svom oslanjanju na kategorije identiteta. Rušenje dihotomije između modernističkog i postmodernističkog znači takođe rušenje lažne suprotnosti između teorije i prakse. Postmodernizam sa sobom nosi obećanje drugačijeg poretka, poststrukturalizam nas može odvesti tamo, ali samo ako mi prepoznamo da ćemo možda morati da se odreknemo naše moderne utehe u kategorijama identiteta. Veoma je verovatno da ono što je započelo kao gej i lezbejske studije, može jednog dana postati istraživanje koje se širi i izvan granica identiteta.

Prevod: SUNNY GIRL

Komentari: Dušan Maljković

* Jedna od ključnih pretpostavki moderne, od Descartesa do Freuda, bila je upravo, Leibnitzovim rečnikom postavljeno, monadnost subjekta, odnosno njegova pretpostavljena celovitost. Od projekta čistog istraživanja kod Descartesa, gde se subjekat sebi pojavljuje kao samotransparentna celina (zasnivajući svoju egzistenciju na apsolutnoj izvesnosti cogito-a), do Freuda, koji impulse nesvesnog pokušava da osvesti i prevede u svesno (transfer) ne bi li se celovita funkcionanost subjekta obnovila kroz psihoanalitičku terapiju.

** Pastiš ovde ne treba razumeti kao parodiju, već pre kao pokušaj usaglašavanja (postmodernog) stanja (nivoa) i govora o njemu (meta-nivoa), koje može imati i parodični karakter, ali ne nužno.

*** Lyotard pokušava da postmoderni prelaz locira i na generalnom gubitku poverenja u ''velike price'', koje, po njemu, imaju za posledicu uniformizaciju subjekta i njegovu redukciju na jedan aspekt identiteta (za marksizam, npr. subjekat se svodi na svoju klasnu pozicioniranost). Kroz tu skepsu u ''sveobuhvatna objašnjenja'' i fokus na partikularne analize subjekta i prirode (vidljivo u diferencijaciji nauke na mnoge specijalističke oblasti) moguce je i u domenu seksualnosti otkriti mnoštvenost seksualnih praksi i identiteta, koji/e se ranije bili/e ili (teorijski) ignorisani, ili kažnjavani (ili i jedno i drugo). Međutim, samo izvođenje identiteta iz seksualnosti, koje Foucault objašnjava kroz transfer u poimanju homoseksualnosti - od ekscesivnog čina (sudskoj praksi i moralnoj paradigmi moderne do XIX veka) do ''pripadnika vrste'' (u psihijatriji XIX i nauci prve polovine XX veka) - biće opet karakteristično za postmoderno stanje i difuznu produkciju raznovrsnih, ponovo redukovanih identiteta.

****Parola koju uvodi Feyerabend, jedan od najznačajnijih kritičara nauke, u svom krucijalnom radu Against Method, gde propagira upotrebu bilo kakvog, pa cak i naucno problematicnog znanja - kakva je npr. vudu magija - u cilju razvoja naučnog saznanja, koje po njegovom mišljenju, napreduje neuhvatljivo ekscesivno, a ne po nekom striktnom metodološki preciznom obrascu.

***** Prosvetiteljstvo karakteriše pokušaj objedinjavanja znanja, te njegovo striktno razvrstavanje, vidljivo u projektu enciklopedije. Takođe, to je i filozofska pozicija pozitivizma (posebno tzv. Beckog kruga - Moris, Schlick, Carnap, rani Wittgenstein), koji nikada nije uspeo da pronađe nesumnjive osnove naučnog saznanja u faktima opažanja (opservacije, sense-data, iz njih izvedene tzv. protokol-rečenice itd.), odnosno da ponudi apsolutno koherentni projekat znanja baziran na empririjskoj osnovi u striktnom smislu. Kritiku tog sistematskog koncepta nalazimo još kod Nietzschea, koji kao ključnu predrasudu markira uverenje da je stvarnosti inherentan red (te da je nešto naučnije samim tim što je uređenije), locirajući uzrok te zablude u društvenom idealu ''disciplinovanog, sređenog birokrate'', koji, fetišizovan, postaje psihološka osnova te pogrešne predrasude, projektovane na stvarnost.

Notes

1. Vidi Teresa de Lauretis, čitanje Freudove note perverznog u The practise of love. Vidi takođe moj Come as you are: Sexuality and Narrative za dalju analizu inter-relacije perverznog i normativnog.
2. Vidi Michael Foucault, The history of Sexuality: An introduction. Lyotardov nastavljeni komentar je iz ''What is postmodernism?'', p.76
3. Esej je izdat pod imenom Catherine Griggers. Uskoro je promenila ime u Camilla

Reference

• Barthes, Roland, The Pleasure of the Text (trans. Richard Miller). New York: Hill and wang, 1975.
• Bersani , Leo, ''Is the Rectum a Grave?'', in Douglas Crimp (ed.), AIDS: Cultural Analysis Cultural Activism, Cambridge, MA:MIT Press, 1988, pp. 197 - 222.
• Butler, Judith, ''Imitation and Gender Subordination'', in Diana Fuss (ed.), Inside/Out, New York:Routledge, 1991, pp. 13-31. Srpski prevod: Dajan Fas, UNUTRA/IZVAN Gej i lezbejska hrestomatija, prevela: Adrijana Zaharijević, Biblioteka Rod i kultura, izd. Centar za ženske studije, Beograd 2003.
• Case, Sue-Ellen, ''Towards a Butch Femme Aesthetic’ , in Discourse 11, 1, Fall - Winter, 1988 -89, pp. 55-73.
• De Lauretis, Teresa, The Practice of love: Lesbian Sexuality and Perverse desire.Bloomington: Indiana University Press, 1994.
• Doan, Laura, ''Jeanette Winterston’s Sexing the postmodern'', in her ''The Lesbian Postmodern'', pp. 137 - 155.
• Doan , Laura, (ed.), The Lesbian Postmodern.New York: Columbia University Press, 1994.
• Doty, Alexander, Making Things Perfectly Queer: Interpreting Mass Culture.Mineapolis: University of Minesotta Press, 1993.
• Edelman,Lee, Homographies:Essays in Gay Literary and Cultural Theory.New York: Routledge, 1994.
• Foucault, Michael, The History of Sexuality. Vol.I (trans.Robert Hurley). New York: Vintage Books, 1990.
• Fuss, Diana, (ed.), Inside/out:Lesbian Theories, Gay Theories.New York: Routledge, 1991.
• Griggers, Catherine, ''Lesbian Bodies in the Age of (Post)Mechanical Reproduction'', in L.Doan (ed.), The Lesbian Postmodern, New York:Columbian University Press, 1994, pp. 118-33.
• Grosz, Elizbeth, ''Fetishism, Identit, Politics, '', in Judith Roof and Robyn Wiegman (eds), Who Can Speak? Authority and Critical Identity, Champagne: University Of Illinois Press, 1995, pp. 155 - 64.
• Halberstam, Judith, ''F2M: The Making of Female Masculinity'', in Laura Doan (ed.), The Lesbian Postmodern. New York: Columbia University Press, 1995, pp. 210 - 28.
• Harvey David, The Condition of Postmoderity. Cambridge , MA: Blackwell, 1990.
• Hassan, Ihab, ''The Culture of Postmodernism'', in Theory,Culture, and Society, vol. 2. No. 3, 1985, pp. 124 - 5.
• Huyssen, Andreas, ''Mapping the Postmodern'', in Joseph Natoli and Linda Hutcheon (eds), A Postmodern Reader. Albany: SUNY Press, 1993.
• Koestenbaum, Wayne, ''The Queen’s Throat : (Homo)sexuality and the Art of Singing'', in Diana Fuss (ed.), Inside/Out, New York:Routledge , 1991, pp. 205 - 34.
• Lyotard, Jean - Francois, The Postmodern Condition: A Report to Knowledge(trans. Geoff Bennington And Brian Massumi). Minneapolis:University of Minesota Press, 1984.
• Lyotard Jean - Francois, ''What is Postmodernism?'', in Julian Pefanis and Morgan Thomas (eds.), The Postmodern Explained (trans. Don Barry , Bernadette Maher , Julian Pefanis, Virginia Spate, and Moran Thomas ). Minneapolis: University of Minesotta Press, 1993.
• McCallu, E.L., ''How to Do Things with Fetishism'', In differences, Vol.7, No.3, 1995, pp. 24- 46.
• Miller, D.A. ''Anal Rope'', in Diana Fuss (ed.), Inside/out, New York: Routledge, 1991, pp. 119 - 41.
• Munt, Sally, ''Somewhere over the rainbow''… Postmodernism and the Fiction of Sarah Schulman'', in New Lesbian Criticism, New York:Routledge, 1991, pp. 33-50.
• Roof , Judith, Come As You Are:Sexuality and Narrative. New York: Columbia University Press, 1996.
• Sedgewick, Eve Kosofsky, Epistemology of the Closet. Barkeley: University of California Press, 1990.
• Watney, Simon, Policing Desire:Pornography, AIDS and the Media.Minneapolis: University of Minnesota Press , 1989.
• Wiegman , Robyn, ''Introduction: Mapping the lesbian Postmodern'', in: Laura Doan (ed.) The Lesbian Postmodern, New Yorrk: Columbia University Press, 1994, pp. 1-20.
• Yingling, Thomas, ''AIDS in America ''Postmodern Governance, Identity and Experience'', in Diana Fuss (ed.), Inside/Out, New York:Routlege, 1991, pp. 291 - 310.

Furher reading

• Bad Object - Choices, How Do i Look: Queer Film and Video.San Francisco: Bay Press, 1991.
• Butler, Judith, Gender Trouble. New York: Rouledge, 1990.
• Jagose, Annamarie, Lesbian Utopics. New York, Rouledge, 1994.
• Jameson, Frederic, Postmodernism, or, The Cultural Logic of Late Capitalism. Durham: Duke University Press, 1991.
• Roof, Judith, ''Lesbians and Lyotard: Sexuality and the Naming of the Postmodern '', in L. Doan (ed.), The Lesbian Postmodern, New York: Columbia University Press, 1994, pp. 47 - 66.
• Warner, Michael, (ed.) Fear of a Queer Planet:Queer Politics and Social Theory. Minneapolis, University of Minnesota Press, 1993.

Iz: Lesbian and Gay Studies, A Critical Introduction, ed. By Andy Medhurst and Sally R. Munt, Cassel, London and Washington, 1977, str. 176- 185.

Metanarativ

Priče koje podupiru legitimnost angažovanja (commitment) ili aktivnosti. Koncept je uveo J.-F. Lyotard. Primeri takvih priča su: društvo postoji zarad dobra svih njegovih članova, društvo je podeljeno na dve suprostavljene klase, znanje je vredno sticanja radi njega samog itd. Neki metanarativi su opisani kao ''veliki narativi''. Oni su generalna objašnjenja ljudskog društva i njegove istorije, kao ona koje nude hrišćanstvo, hegelijanizam ili marksizam. Gledište da je istorija proces ljudske emancipacije (Condorcet, Kant), jeste jedan drugi 'veliki narativ'. Lyotard vidi privrženost nekim metanarativima karakterističnim za 'modernu' i istupa protiv u korist 'post-modernog' pluralističkog uvida u to da su ljudske okolnosti (human affairs) snažnije fragmentirane i manje uredno struktuirane nego što takvi metanarativi dopuštaju.
U književnoj teoriji, G. Genette koristi reč u potpuno drugačijem smislu (za metadiegetski narativ).

Iz: Thomas Mautner, A Dictionary of Philosophy, Blackwell, Cambridge Massachussetts, 1996. str. 266.

Prevod: Nicodemus

Subjekt/ Subjektivnost
(lat. subiectum, podmet, podlog)

Pojam subjekta pojavljuje se vec u grčkim i latinskim izvorima, ali ce tek sa prosvetiteljstvom postati centralni koncept filozofskog mišljenja. Često se vidi kao definiciono obeležje (Definitionsmerkmal) moderne. Subjekt se uglavnom upotrebljava u razgraničenju sa humanističkim pojmovima kao sopstvo (jastvo), ličnosnost, individuum. Subjekt se može generalno razumeti kao polazna tačka spoznaje, subjektivnost kao uslov, ali i kao granica saznajne sposobnosti. Etimološka dvosmislenost koja ističe, u zavisnosti od slučaja, aktivnu funkciju (temelj, osnova) ili pasivnu (podlog, podmet), vodi ka dva principijelno ražličita poimanja. Novovekovna filozofija (Leibnitz, Descartes, Kant, Hegel, Fichte, itd.) sve do idealističke tradicije vidi u subjektu suštinsku pretpostavku saznanja (up. esencijalizam). Jedinstvo ovog ''transcedentalnog'', slobodnog i autorefleksivnog subjekta zasniva identitet pojedinaca i jedinstvo njihovog iskustva. Post-idealisticka tradicija, nasuprot tome, istice zavisnost subjekta od spoljnih datosti (up. determinizam, marksizam). Za oba poimanja kljucno je pitanje odnosa subjekta prema objektu i prema drugim subjektima, kao i pitanje samospoznaje.

Za Hegela ''ja'' se spoznaje putem refleksije u drugom (up. alteritet). Nasuprot njemu, Fichte tvrdi da opažanje (Wahrnehmung) slicnosti, uvek pretpostavlja vec jednu predstavu o ''ja''. U post-idealistickoj filozofiji dovodi se u pitanje autonomija i intencionalnost subjekta (Nietzsche, Heidegger). Sve više se subjektivnost pežorativno shvata, kao suprotnost empirijskoj objektivnosti, ona oznacava još samo granicu, odnosno nemogucnost spoznaje. Ova anti-subjekatska tendencija vodi u 20. veku pak, ne ka odustajanju, nego ka oštrijem sporu oko pojma subjekta. Edmund Husserl i Jürgen Habermas posmatraju subjektivnost primarno u kontekstu intersubjektivnosti, koja prema Habermasu ''zaobilazi aporije klasične filozofije subjekta'' (Ritter/ Gründer 1998, str. 468). Frankfurtska škola vraća pojam ponovo na njegove etimološke korene. ''Podmetnuti'' subjekt egzistira samo još unutar jedne unapred date mreže jezika, moći i ideologije, odnosno, kao kod M. Foucaulta, unutar diskursa.

Pored ovih društveno-kritičkih polazišta, teorija J. Lacana je za postmoderno razumevanje subjektivnosti takođe značajna. Dok prema Hegelu samosvest nastaje kroz refleksiju u drugom, Lacan ističe da se ova slika ogledala (Spiegelbild) ne podudara sa ''ja''. Iz razloga ovog nepoznavanja, nerazumevanja (meconnnaissance) subjekat je podeljen, ja koje opaža i koje je opaženo nisu više istovetni. J-F. Lyotard radikalizuje postmodernu subjekatsku skepsu i govori, aludirajući na ''smrt autora'' Rolanda Barthesa, o ''smrti subjekta''. Novije studije nasuprot, brane subjekt kao mesto jezičke inovacije i kreativnosti, koje se ne daju objasniti isključivo kao efekti jezičkih mehanizama (Frie 1997).

Feministička kritika kreće od navodne rodne neutralnosti racionalnog (kartezijanskog) pojma subjekta, koji ženu povšno uključuje, ali je zapravo isključuje kao tobožnje neracionalno biće. Pored dihotomije racionalno/emocionalno, kritikuju se kao konstrukti i druge opozicije poput duh/telo, subjekt/objekt, uz čiju pomoć se žena definiše kao drugo muškog subjekta. Saznanje da su subjekti društveno, jezički i biološki determinisani, omogućuje da se koncept takozvanog ''prirodnog'' pola dovede u pitanje (Simone de Beauvoir). Rodno specifično ponašanje se može svoditi u sociologiji, između ostalog, na vaspitne i jezičke mehanizme. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, za osnovu ženske subjektivnosti važila su individualna iskustva i društveno oblikovanje, u osamdesetim i devedesetim se samo iskustvo poriče kao konstrukt. Budući da su predstave o ženskosti kulturno predodređene, ženska subjektivnost je takođe, barem jednom delom, produkt diskursa. Pozicija francuskog feminizma koji žensku subjektivnost definiše preko tela i seksualnosti, izgubila je uticaj u poslednjoj deceniji. Definisanje statusa subjekta još uvek vodi ka razmimoilaženju unutar feminizma, narocito između liberalnog feminizma i dekonstruktivističkog feminizma. Mnoge zastupnice liberalno-humanističkog anglo-američkog feminizma drže se jednog centriranog pojma subjekta, Judith Butler pak usvaja nasuprot njima dekonstruktivisticku predstavu diskurzivno konstruisanog subjekta. Sporna tačka je pre svega to - da li je neophodno samoidentitesko ja (selbstidentisches Ich) kao garancija sposobnosti delovanja (angažovanja) (Benhabib 1999). Ursula Meyer (1977) izjašnjava se protiv produženja biološkog determinizma, ali takođe i protiv prenaglašavanja razlike (Differenz) u poststrukturalizmu i pomera u pročelje dodirne tačke subjekta i objekta, sopstva i drugog. Julija Kristeva razvija koncept subjekta, koji se nalazi u strujnom polju heterogenih moći (sujet-en-proces). Ovaj model uzima u obzir uticaj društvenih polja, ali kojem se suprostavlja telo produktivnog otpora. Kristeva je time podstakla diskusiju o telu kao iskustveno-izgrađujućoj instanci (up. Body Politics).

Kako je devedesetih godina dominirao pojam subjekta koji nije obuzimao ni manjine niti ne-zapadne kulture, što je ipak omogućilo razmišljanje o subjektivnosti kao kolektivu takođe, sada stižu novi impulsi iz bioloških nauka i gen-tehnologije. Mogućnost da se život veštački produkuje i umnoži, doživljava se kao pretnja ljudskoj individualnosti. Donna Haraway pozdravlja nove tehnologije kao jednu šansu da se, kako polno odvajanje, tako i suprotnost prirode i tehnike, čoveka i tehnike, prevaziđu (up. cyberfeminismus).

Anne-Kathrin Braun

Literatura:

• J. Benjamin: Like Subjects, Love Objects. Essays on Recognition and Sexual Difference, Yale 1995.
• J. Butler, The Physic Life of Power. Theories in Subjection, Stanford 1997a.
• R. Frie: Subjectivity and Intersubjectivity in Modern Philosophy and Philosophy and Psychoanalysis. A Study of Sartre, Binswanger, Lacan, and Habermas, Lanham 1997.
• J. Ritter/K. Gründer (izd.): Historisches Wörterbuch der Philosophie. Bd. 10, Basel 1998, S. 373-473.
• S. Benhabib: Kulturelle Vielfalt und demokratische Gleichheit, Frankfurt 1999.
• P.V. Zima: Theorie des Subjekts - Subjektivität und Identität zwischen Moderne und Postmoderne, Tübingen 2000.
  

Iz: Gender Studies Metzler Lexikon (Ansätze, Personen, Grundbergriffe), izd. Renate Kroll, Stuttgart-Weimar, 2002, str. 379-380.

Prevod: Nicodemus