Donald Hall
(Queer Theories, 2003.)

Uvod

Eseji koji čine ovaj broj časopisa differences nastali su u kontekstu radne konferencije koja se bavila teorijom lezbejskih i gej seksualnosti, održanoj na univerzitetu Kalifornija u Santa Kruzu februara 1990.(1) Cilj konferencije bio je zasnovan na spekulativnoj premisi da se homoseksualnost više ne može smatrati kao marginalna u odnosu na dominantnu, stabilnu formu seksualnosti (heteroseksualnost), nasuprot kome bi se homoseksualnost mogla definisati ili opozicijom ili putem homologije. Drugim rečima, homoseksualnost se više ne može smatrati kao prosto prelazna ili devijantna seksualnost vis-a-vis pravoj, prirodnoj seksualnosti (tj. institucionalizovanoj reproduktivnoj seksualnosti), prema starijem, patološkom modelu, ili kao još jedan slobodno izabran ''životni stil'', prema modelu savremenog severnoameričkog pluralizma. Umesto toga, muške i ženske homoseksualnosti - u svojim aktuelnim seksualno-političkim artikulacijama gej i lezbejskih seksualnosti u Severnoj Americi - mogu se rekonceptualizovati kao posebni društveni i kulturni oblici, uprkos postojećim, koji su još uvek nejasno definisani, tajno kodirani ili diskurzivno zavisni od uspostavljenijih oblika. Stoga je gej seksualnost, u svojim specifičnim ženskim i muškim kulturnim (ili potkulturnim) oblicima, pre posrednik društvenog procesa nego što označava granice društvenog prostora, određujući sebi mesto na ivici kulture. Način funkcionisanja gej seksualnosti ujedno je interaktivan i odupirući, participatoran, a opet poseban, u isti mah zahteva jednakost i razliku, traži političku reprezentaciju dok insistira na svojoj materijalnoj i istorijskoj specifičnosti.

Iz ove perspektive, rad konferencije bio je usmeren na artikulisanje termina pomoću kojih bi se lezbejske i gej seksualnosti mogle razumeti i predstaviti kao oblici otpora kulturnoj homogenizaciji, koji se suprotstavljaju dominantnim diskursima pomoću drugih konstrukcija subjekta u kulturi. Nadala sam se da će se na konferenciji takode problematizovati neke od diskurzivnih konstrukcija i konstruisanih tišina u novoj oblasti ''gej i lezbejskih studija'', kao i da će dalje istražiti pitanja koja su još uvek jedva načeta, kao što je zajedničko uspostavljanje aktuelnih diskursa i praksi homoseksualnosti u odnosu na rod i rasu, sa njihovim pratećim razlikama u klasi ili etničkoj kulturi, generacijskoj, geografskoj i društveno političkoj lokaciji. Mi ćemo, nadam se, biti voljni da istražimo, učinimo eksplicitnim, uporedimo, ili se suprotstavimo istorijama, pretpostavkama i konceptualnim okvirima koji do danas karakterišu samoreprezentacije severnoameričkih lezbejki i gej muškaraca, belih i nebelih; odatle ćemo nastaviti da ponovo određujemo ili ponovo smišljamo pojmove za naše seksualnosti i stvoriti drugi diskurzivni horizont, drugi način promišljanja seksualnog. To je ono, dodala bih, što ovi eseji pokušavaju, svaki na svoj način. Otuda i potiče naziv konferencije kao i naziv ovog broja casopisa diffrerences. ''Queer teorija'' prenosi dvostruko naglašavanje - na konceptualni i spekulativni rad u produkovanju diskursa, kao i na neophodni kritički rad na dekonstruisanju naših sopstvenih diskursa i njihovih konstruisanih tišina.

Gej/lezbejski bar: teoretski džoint?

Termin ''queer'' jukstaponiran prema terminu ''lezbejski i gej'' u podnaslovu, treba da označi izvesnu kritičku distancu od prethodnog, prema do sad već uspostavljenoj i često pogodnoj formuli.(2) Fraza ''lezbejski i gej'' ili ''gej i lezbejski'' postala je standardni način da se označi ono što je samo nekoliko godina unazad bilo samo ''gej'' (na primer, gej zajednica, gej pokret za oslobodenje) ili još samo nekoliko godina ranije bilo ''homoseksualno''. Na primer, brzi pregled nekih klasičnih dela iz gej istorije i sociologije u poslednjih dvadeset godina ubraja Jeffrey Weeksov Coming Out: Homosexual Politics in Britain from the Nienteenth Century to the Present (1977), John D'Emiliov Sexual Politics, Sexual Communities: The Making of a Homosexual Minority in the United States, 1940-1970 (1983), Kenneth Plummerov, ed., The Making of the Modern Homosexual (1981), Dennis Altmanov Homosexual: Oppression and Liberation (1971) i Homosexualization of America (1982) i Stephen Murrayev Social Theory, Homosexual realitites (1984). Nasuprot tome, članak Steven Epsteina u Socialist Review iz 1987, u kome se diskutuje o svim ovim knjigama zove se ''Gay Politics, Ethnic Identity'', a antologija iz 1989. koju su priredili Martin Duberman, Martha Vicinus i George Chauncey, Jr., zove se Hidden from History: Reclaiming the Gay and Lesbian past.

	Foto: Chema Madoz, Dreaming of Objects, 1985

Diskurs bele gej istoriografije i sociologije, koji je žene pridodao kao naknadnu misao, sa malo ili bez imalo razumevanja ženske društveno-seksualne specifičnosti, razvijao se odvojeno od štampanog diskursa o belom lezbejstvu belkinja koji započinje delom Jeanette Foster Sex Variant Women in Literarure (1956) i nastavlja sa između ostalog, delima autorki: Sydney Abbott i Babara Love Sappho was a Right-On Woman (1972), Del Martin i Phyllis Lyon Lesbian/Woman (1972), Jill Johnston Lesbian Nation: The Feminst Solution (1973), Ti-Grace Atkinson Amazon Odyssey (1974), Dolores Klaich Woman Plus Woman (1974), Barbara Ponse Identities in the Lesbian World: The Social Construction of Self (1978) sve do dela Adrienne Rich Compulsory Heterosexuality and Lesbian Existence prvi put objavljenjom u feminističkom časopisu Signs 1980. U tim ranim naslovima primećuje se naglasak na rod i društveno-kulturnu specifičnost - žena, lezbejki, feministkinja, amazonki - koji je odsutan iz prethodnog niza, ali koji je karakterisao lezbejsku misao i samoreprezentaciju od samog početka. Očigledno, lezbejska seksualnost se ne odriče lako svojih imaginarnih i simboličkih veza sa rodom, bez obzira na to koliko nevolje rod može izazvati. Naravno, postoje dela lezbejki koja se bave homoseksualnošću, prvenstveno delo Mary McIntosh The Homosexual Role (1986), ali mnogo češće su severnoameričke lezbejke odbacivale taj termin za sebe upravo zbog njegove uske povezanosti sa muškom homoseksualnošću i njegovim izostavljanjem kako seksualne specifičnosti tako i relevantnih pitanja roda, kao i stigme koju još uvek nosi reč homoseksualan/a, koju mnogi smatraju ''medicinskim izrazom''. U Evropi i Latinskoj Americi, upotreba termina homoseksualan/a (sa fleksijom u ženskim rodu) umesto termina lezbejski ima svoje drugačije istorijske i druge probleme.

Sa jedne strane danas imamo termine ''lezbejka'' i ''gej'' koji oznacavaju posebne vrste životnih stilova, seksualnosti, seksualnih praksi, zajednica, problema, publikacija i diskursa; sa druge strane, fraza ''gay and lesbian'' ili sve češće ''lesbian and gay'' (prvo dame) postala je standardna: Coming Up nazvan je Gay/Lesbian Newspaper and Calendar of Events of the Bay Area, dok skorašnji Out/Look sebe definiše kao National Lesbian and Gay Quarterly Magazine. Slično tome, Black/Out je časopis Nacionalne koalicije za crne lezbejke i gejeve (The National Coalition for Black Lesbians and Gays), za Epicene u podnaslovu stoji da je Canada's Lesbian and Gay News Magazine i tako dalje. U nekom smislu, do termina ''queer teorija'' došlo se u pokušaju da se izbegnu te tanke distinkcije u našim diskurzivnim protokolima, da se ne držimo bilo kog od tih datih termina, da ne preuzimamo njihove ideološke odgovornosti, već da umesto toga oba termina prevaziđemo i transcendiramo - ili da ih u najmanju ruku problematizujemo.

Zajednički front ili politički savez između gej muškaraca i lezbejki (naravno govorim uopšteno, a ne o ličnim prijateljstvima) danas je moguć i zaista neophodan u Sjedinjenim državama uz pomoć nacionalnog vanrednog stanja povodom AIDS-a, kao i ogromnog institucionalnog zazora prema queer osobama svih polova. Smatram da je savez sam po sebi dobra stvar, mada bih volela da se desio pod manje opustošujućim okolnostima. Ali ono što želim da kažem jeste sledeće: naše ''razlike'' takve kakve mogu biti, manje su uočljive u diskurzivnom paru ta dva termina, u politički korektnoj frazi ''lezbejke i gejevi'' nego što su izbrisane iz većine konteksta u kojima se ta fraza koristi; to jest, razlike se u njemu podrazumevaju ali se zatim uzimaju zdravo za gotovo ili su čak prekrivene uz pomoć veznika ''i''.

Primer dvostruke valence tog diskurzivnog obrta može se videti u nedavno objavljenom delu Uranijski svet (Uranian Worlds), anotiranoj bibliografiji o ''alternativnoj seksualnosti'' u naučnoj fantastici i fantaziji, koautora Eric Garbera i Lyn Paleo, sa dvostrukim uvodom Samuel Delanya i Joanne Russ. Svaka odrednica u delu označena je sa jednim ili više slova iz šestokarakternog koda: F [ili f] kada je ''lezbejska ili ženska biseksualnost glavna [ili sporedna] komponenta u okviru nekog dela''; M [ili m] upotrebljava se za mušku homoseksualnost ili biseksualnost; X za transseksualnost, tropolne vanzemaljce, vampirizam, itd.;i ''?'' kada je seksualnost u delu ''otvorena za interpretaciju'' (xiv-xv). Dok taj kod zamenjuje današnji trend (barem je tako na mom univerzitetu) ka ''lezbejskoj, gej, biseksualnoj i onoj solidarnosti koja se može dovesti u pitanje'', on takođe još doslovnije uključuje queer seksualnosti u kategoriju X; pa ipak, većina odrednica označena je kodom M [m] i/ili F [f]. Međutim, kako autori tvrde u predgovorima, njihov naziv

... potiče od reči Uranist (nem. Urning, engl. Uranian) iz devetnaestog veka koja je označavala homoseksualca. Termin je skovao jedan od prvih nemačkih homoseksualnih emancipatora Karl Ulrichs i on je naširoko korišćen tokom Prvog svetskog rata. Termin se odnosi na Afroditu Uraniju koju je Platon imenovao za boginju zaštitnicu homoseksualnosti u Gozbi (Symposium). Neznatna varijacija, Uraniskinja (nem. Urningin, engl. Uraniad), koristila se da označi lezbejke (vii-viii).

Iako potiče od boginje, termin ''uranijski'' odnosi se na mušku homoseksualnost (očigledno jedini oblik homoseksualnosti koji je zanimao Platona) i to nije tako samo u Ulrichsovo vreme, već, dodala bih, i danas: ako delo nije nazvano ''Uranian and Uraniad Worlds'', to je verovatno zbog toga što poslednji termin nikada nije ni bio u opticaju i zbog toga oblik u muškom rodu služi za označavanje celokupne kategorije homoseksualaca/ki, kao što je termin čovek (man) označavao kategoriju ljudi (human) pre talasa feminizma iz 1960-ih. Nije teško po analogiji uvideti kako oblik za muški rod - uranista (Uranian), time što prenosi muški oblik za homoseksualnost i na žene, podvodi oblik za ženski rod pod muški kao ''neznatnu varijaciju'', koja je premala da bi se o njoj razmatralo. Ona bi se u lingvistici zvala alofonom. Zbog čega se specifičan termin za žensku homoseksualnost nije razvio - zašto nije reč uraniskinja (Uraniad) na primer, postala diskurzivna žrtva tokom Prvog svetskog rata - to sigurno nije pitanje kojim bi se Garber i Paleo bavili u njihovoj važnoj i veoma korisnoj knjizi. Međutim, to jeste pitanje kojim se queer teorija treba pozabaviti kao znakom neprestane greške u reprezentaciji- neprekidnom ćutanju o specifičnoti lezbejstva u savremenom ''gej i lezbejskom'' diskursu.

Komentarišući upravo to, Delany započinje svoj uvod sledećim rečima: ''Položaj lezbejke u Americi je mnogo drugačiji od položaja gej muškarca. Jasno priznavanje ove činjenice, posebno od strane muških homoseksualaca, jeste prvi uslov za bilo koju sofisticiranu raspravu o homoseksualnoj politici u ovoj zemlji'' (xix). I kao da mi čita misli ili telepatski učestvuje u mislima koje sam u ovom uvodu pretočila u reči, on dodaje:

Gej muškarci i gej žene mogu daleko izraziti solidarnost jedni prema drugima. Ali u svakodnevnoj izgradnji stvarnosti oslobođenja, najveću pomoć koju možemo jedni drugima pružiti jeste jasno i aktivno priznanje obima i prirode drugačijih konteksta kao i bogato i praktično saosećanje za drugačije prioritete koje ti konteksti (u nedostatku boljeg termina) rađaju (xix).

U svom uvodnom delu, Russ se seća kako je odrastala sa bibliografijom od bukvalno samo tri naslova sa temom lezbejstva, dok je (primećuje svojim nesumnjivo jetkim smislom za humor):

Samuel Delany, naravno nije on kriv, imao jedanaest godina u to vreme i pišući svoj prvi roman, inače besprekoran - imao za to mnogo bolje vreme, književno govoreći, pošto su dela Wildea, Gidea i Verlainea već mogla da se nađu na policama javnih biblioteka, a da ne pominjemo delo Truman Capotea ''Other Voices, Other Rooms'' i Christophera Isherwooda, a za Hart Cranea se ustvari znalo da je bio- znate već šta (xxiii).

	Foto: Joa Iselin- Christoph Ranzenhofer

Čak i u naučnoj fantastici, ''strasno najspekulativnijem, hrabro najoriginalnijem'' od svih žanrova, ona nastavlja, ''[s]eksualnost - zajedno sa homoseksualnošću - bila je muški prerogativ. Morali smo da nosimo kupaće kostime od hroma i da budemo spašeni''; tako da sada ono delo koje ''pokušava da pronađe iznenadnu vidljivost lezbejskih i gej likova u naučnoj fantastici jeste istorijska detektivska priča'' (xxv). Međutim, ona takode ukazuje da su bele žene pisci i svi ne-beli pisci još uvek nereprezentovani u tim ''uranijskim'' svetovima. Ukratko, čak i najbolje namere ne mogu otkloniti razlike koje je ''urodnila'' (''engendered'') istorija i učiniti ih ''odjednom vidljivim'' u našem savremenom ''gej i lezbejskom'' diskursu.

Još od ranih šezdesetih, praktično od Stonewalla, severnoamericke lezbejke bile su manje-više žestoko podeljene između odanosti ženskom pokretu, sa njegovom više ili manje otvorenom homofobijom (Bearchell, Clark) i njegovim prisvajanjem lezbejstva (Case) i između odanosti gej pokretu za oslobođenje sa svojim manje ili više otvorenim seksizmom (Frye). Odnedavno se ta podela ponovo odigrava kao borbena, potpuno polarizovana opozicija između seksualnih-radikala illi S/M lezbejski i mainstream ili kulturno-feminističkih lezbejki; opozicija po kojoj su gej muškarci, u ovom smislu, podvedeni pod nediferenciranu kategoriju ''muškarci'' i/ili se ne smatraju značajnim u lezbejskom životu i misli, dok bi sa druge strane oni mogli da predstavljaju kulturni model i samu mogućnost lezbejskog radikalnog seksa, kao što esej Julie Creet u ovom izdanju predlaže apropos romana Pat Califiae.(3) I opet se mehanički, polužni prekidač binarizma ove polarizacije popularizuje u dva naslova časopisa Off Our Backs i On Our Backs. Što se gej muškaraca tiče, oni kao da su podeljeni u svojoj samodefiniciji i samoreprezentaciji između ''esencijalizma'' i ''konstrukcionizma'', debati koja se vodila paralelno, ali tobožnje nesvesno sa debatom ''esencijalizam'' protiv ''anti-esencijalizma'', u feminističkoj teoriji, u kojoj su mnoge lezbejke bile aktivno uključene. Retko kada gej kritičari čine nesto više od površnog gesta u pravcu lezbejskih ili feminističkih studija (eseji Tomasa Almaguera i Earl Jacksona Jr. ističu se skoro kao izuzeci kad se o ovom pitanju radi) dok čak i one lezbejke kritičarke koje prave reference na gej studije veoma često ne integrišu prethodne uvide u zajednički teorijski okvir ili zajednički diskurs. Obećavajući pomak u ovom pravcu jeste rad ''nove arhivistkinje devijantnosti'' koji je teoretizovan i odigran u eseju Jennifer Terry u ovom broju.

Fakat stvari jeste da mnoge/i od nas, lezbejke i gej muškarci, ne znamo mnogo o našim seksualnim istorijama, iskustvu, fantazijama, željama ili načinima teorijskog razmišljanja. Takođe ne znamo dovoljno o nama samima, kada se radi o razlikama između i unutar lezbejki, kao i između i unutar gej muškaraca, u odnosu na rasu i njene prateće razlike u klasi ili etničkoj kulturi, generacijskoj, geografskoj i društveno-političkoj lokaciji. Ne znamo dovoljno da bi mogli da teorijski predstavimo te razlike. Tako se podjednako uznemiravajuće pitanje u razvojnoj oblasti ''gej i lezbejskih studija'' tice diskurzivnih konstrukcija i konstruisanih tišina stvorenih oko povezanosti rase sa identitetom i subjektivnošću u homoseksualnim praksama i reprezenatcijama istopolne želje.

Prateći pregled ne-belih lezbejki i gejeva pisaca, ne nailazimo na uporedivu količinu naslova i autora. To je delimično zbog toga što im bio ograničen institucionalni pristup izdavaštvu i višem obrazovanju, što se sasvim neznantno poboljšalo poslednjih godina uz pomoć malih izdavačkih kuća i velikog truda. Ako je Russ, odrastajući pedesetih godina, znala za samo za tri prozna dela o lezbejkama, 1977. nije postojala čak ''ni jedna knjiga zasnovana na feminističkom ili lezbejskom iskustvu crnkinja, bilo književno ili dokumentarno delo'', pisala je Barbara Smith: ''najviše od svega želim crnim ženama i crnim lezbejkama da nekako ne budu same... Samo jedno delo koje bi odrazilo realnost koju ja i crne žene koje volim pokušavamo da stvorimo. Kad takva knjiga bude postojala, onda će svaka od nas ne samo znati bolje da živi već i da sanja (173) (4). Od tada, nekoliko knjiga lezbejske proze objavile su spisateljice crnkinje, najpre Audre Lorde svoju ''biomitografiju'' Zami (1982) kao i Alice Walker The Color Purple (1982) i Ann Allen Schokley Say Jesus and Come to Me (1982); i baš kada ovaj broj izlazi, dugo očekivana zbirka Jewelle Gomez The Gilda Stories (1991) konačno će ugledati sablasno svetlo štampe. Štaviše, odlomak iz dela Carle Trujillo Chicana Lesbians (1991) obećava dolazak prvog meksičkog lezbejskog romana, Emme Perez ''Gulf Dreams''. Što se tiče crnačke gej proze, u ovom broju osvrnućemo se na mešavinu naučne fantastike sa teorijom i autobiografskim kulturnim kriticizmom koja karakteriše Samuel Delanyjevu tetraologiju Neveryon.

U još nekoliko dokumentarnih dela ne-belih lezbejki i gej pisaca, koja kombinuju eseje, govore, poeziju, unose iz dnevnika, pisma, autobiografiju itd. - gde granice između žanrova više ne drže - spadaju i dela: Loving in The War Years (1983) Cherrie Morage, Sister Ousider (1984) Audre Lorde, Borderlands/La Frontiera (1978) Gloriae Anzaldue kao i nekoliko vodećih antologija kao što su This Bridge Called My Back: Writings by Radical Women of Color (1981) Morage i Anzalduae, Home Girls: A Black Feminist Anthology (1983), Barbare Smith, Between The Lines: An Anthology by Pacific Asian Lesbians (1987) C. Chunga et al., Companeras: Latina Lesbians (1987), Juanite Ramos i In the Life: A Black Gay Anthology (1986) pokojnog Joseph Beama. (5)

	Foto: Platt Lynes

Ali i pored ozbiljnog problema institucionalnog pristupa, pretežno veća oskudnost teorijskih dela ne-belih lezbejki i gej muškaraca mogla je biti i stvar drugačijih izbora, prioriteta, sadržaja i načina obraćanja. Možda ne-belom gej piscu ili kritičaru, definisanje sebe kao nekog ko je gej nije bilo od najveće važnosti; možda je imao drugih i mnogo važnijih prioriteta u svom delu i životu. Možda gej meksički pisac ne može sebe identifikovati sa belom, gej zajednicom srednje klase iz Castra u San Franciscu, iz nekoliko razloga koji su i društveno i seksualno preodređeni, a o kojima Tomas Almaguer raspravlja u svom radu; i možda bi ga uvredilo Epsteinovo shvatanje ''etničkog identiteta'' gej ljudi iz San Francisca, bez obzira na boju kože, u društvu potpuno prožetom rasizmon. Meksička lezbejka bi možda pre izabrala da gradi svoju zajednicu sa Indijankama nego sa lezbejskim razdobljem, koji uglavnom podrazumeva bele lezbejke; ili bi ona kanalisala svoju energiju ka teoretizovanju kontinuuma meksičkog iskustva, bilo lezbejskog ili ne, što nagoveštava Moragin teatro. Reči Barbare Smith koje su prethodno citirane, jukstaponiraju ''crne žene i crne lezbejke'', ''crno feminističko iskustvo crnkinja i lezbejsko iskustvo crnkinja'' ujedinjujući ih u zajedničkoj borbi i kontinuitetu iskustva crnih žena uopšte. Esej Ekuae Omosupe u ovom broju govori iz i za to osnažujuće iskustvo.

Razlike koje rasa stvara u samoreprezentaciji i identitetu zahtevaju da se neophodno ispita, dovede u pitanje ili ospori korisnost i/ili ograničenje savremenih diskursa lezbejskih i gej seksualnosti, bilo da su ti diskursi dominantni (kao što je psihoanaliza, koju strateški razvija esej Elizabeth Grosz u ovom broju), bilo da su separatistički, postajući ili opozicioni. Te razlike navode nas da ponovo formulišemo pitanja queer teorije iz različitih uglova, istorija, iskustava i drugačijim terminima. Na primer, esej Sue Ellen Case u ovom broju, pronalazi tragove povezivanja heteroseksualnosti sa prirodnim, zdravim, živim i životodavnim, kao i konsekventnim povezivanjem homoseksualnosti sa neprirodnim, bolesnim, mrtvim i smrtonosnim, u diskurzivnom lancu koji od zlatnog doba španske drame do savremenog naučnog diskursa o čistoj krvi i Hitlerovim logorima smrti, sve do postmodernog dominantnog AIDS diskursa, povezuje seksualno sa rasnim u zapadnim kulturama, tako što suprotstavlja čistotu zakonite, patrijarhalno-orodnjene (patriarchally-gendered) seksualnosti i njenog prava na novac po srodstvu, prema kontaminiranoj, nečistoj krvi homoseksualaca, Jevreja i Crnaca. Vekovima su, ona smatra, queer osobe odolevale tim zabranama pomoću različitih protiv-diskursa, koji su se protezali od misticizma preko uživanja u nečistoti, sve do organizovanog političkog otpora. Međutim, queer teoretičari/teoretičarke mogli bi da postave pitanje da li takvo naslede može možda da preodredi (overdeterminate) naš sopstveni savremeni protiv-diskurs, naše sopstveno queer razmišljanje, neradog ili nesvesnog naslednika tih diskurzivnih tropa.

Jedna od konstruisanih tišina u diskursu o homoseksualnosti kao istopolnoj želji stvorena je oko međurasnih veza, koje su, kakve su i same, praćene erotskim, ekonomskim, društvenim i emocionalnim problemima. Kao što Lorde tako dirljivo piše u delu Zami,

Činilo se da Muriel smatra da kao lezbejke, mi smo sve autsajderke i sve jednake u našem autsajderstvu. ''Sve smo mi crnčuge,'' govorila je i mrzela sam da čujem da ona to kaže. Bilo je to priželjkivanje zasnovano na nedovoljno činjenica; nacini gde je to bilo tačno čamili su u senkama tog velikog broja načina gde će to uvek biti pogrešno (203; dodata emfaza).

Da li se to ''uvek'' proteže daleko u budućnost kao što je to slučaj sa prošlošću? Da li su queer crne i bele žene, ne-beli gej i beli gej muškarci, osuđeni da ponavljaju naše respektivne istorije, čak i dok ih proučavamo, reinterpretiramo i učestvujemo u njima da bi uticali na tok ljudskih događaja? Može li naše queer-stvo (queerness) biti posrednik (agency) društvene promene, a naša teorija da konstruiše drugi diskurzivni horizont, drugi način življenja rasnog i seksualnog?

Zaista, ambivalentnost prema međurasnim vezama može se objasniti time što je Smith izostavila ili odbacila Shockelyin roman Loving Her, o vezi između crne i bele lezbejke, u kome su rasističke tvrdnje bele protagonistkinje, iako dobronamerne, jasno stavljene do znanja čitaocu/čitateljki, ali niti se njima protivreči niti ih komentariše bilo crna protagonistkinja ili naratorka. U kontekstu feminističke politike i teorije crnkinja, od kojih je Smith u to vreme bila jedan od najprisilnijih i posebno retkih, hrabrih lezbejskih glasova, nije čudo da će se njeno kritičko zauzimanje fokusirati na lezbejsko čitanje bestselera Toni Morrison Sula, koji govor o intenzivnom i doživotnom, mada duboko ambivalentnom prijateljstvu između dve crne žene, pre nego da ispoveda lezbejsku romansu sa hepiendom o crnoj ženi i njenoj mladoj ćerki i životu bez društvenih ili duhovnih nagrada, koju iz zlostavljajućeg braka spašava bela žena iz više klase. Ma koliko da su bili uzbuđujući opisi njihovog obostranog seksualnog ispunjenja čitateljki lezbejki crnoj ili beloj 1977. godine kada skoro nijedan slični opis nije postojao - nije teško uvideti zašto roman Loving Her jedva ''odražava'', kao što je Smith pisala, ''realnost koju ja i crne žene koje volim pokušavamo da stvorimo'' (str. 173).

Ipak, zbog svih svojih nerešivih kontradikcija, ili moguće je čak i zbog njih samih, ova najmanje reprezentovana vrsta istopolne želje može potencijalno biti produktivna za nove forme sopstva, zajednica i društvenih odnosa. Živeći u crnačkom komšiluku sa svojim ljubavnicom jevrejkom, Minie Bruce Pratt uspela je da razume svoj beli hrišćanski identitet kao najtežu, strukturalnu prinudu nad njenim lezbejstvom, kao i da je njena politička analiza bila podstaknuta i održana ličnom, više no urgentnom motivacijom da se bori protiv dubokih struktura rasizma u sebi i u drugima. Isključivost i samo-poricanje (self-denial) koje joj je nametnuo beli hrišćanski roditeljski dom i kasnije njena bela feministička zajednica doveli su do njenog samo-potiskivanja (self-displacement) i do novog značenja zajednice kao anti-rasističkog projekta u njenom delu Identity: Skin Blood Heart, kako to teorijski predstavljaju Biddy Martin i Chandra Mohanty. Konačno, zbog toga što je seksualnost tako neizbežno lična, zbog toga što tako nerazmrsivo prepliće sebe sa drugima, fantaziju sa reprezentacijom, subjektivno sa društvenim, i zbog toga su rasne kao i rodne razlike presudno polje interesovanja queer teorije i mesto gde sam kritički dijalog može da pruži bolje razumevanje specifičnosti i pristrasnosti naših istorija, kao i pitanja nekih zajedničkih borbi.

Nastavak >>

Beleške

1. Želim da zahvalim svim ušesnicima na konferenciji kao i autorima/autorkama eseja koji su uključeni u ovom broju, na njihovim prezentacijama i doprinosu radu konferencije. Učestvovali su Francisco Alarcon, Tomas Alamguer, Lourdes Arguelles, Scot Bravmann, Sue-Ellen Case, Carplyn Clark, Michael Cowan, Julia Creet, Karen Davis, samuel R. Delany, Julia Erhart, Elizabeth A. Grosz, Ramon Garcia, Marjorie Garber, David Halperin, Donna Haraway, Sue Houchins, Eart Jackson JR., D.A. Miller, Madeline Moore, Ekua Omosupe, Vito Russo, Nancy Stoller Shaw, Jennifer Terry, David Thomas, Patricia White i Carter Wilson. Takođe želim da naglasim značajnu podršku mnogih akademskih i administrativnih tela na UCSC kampusu, odsek za društvene nauke, Centar za studije kulture, Direktora odseka umetnosti, Bord studija književnosti i istorije svesti, i kancelariju predsednika na Berkliju. Još jedno zahvalno priznanje upućujem konferencijskom osoblju, Maggie Collins, Juliji Creet i Scot Bravmannu čija je nepresušna pažnja znatno doprinela uspehu konferncije. I konačno, posebne hvale idu Julli Creet, koja mi je pomogla u preliminarnom editovanju rukopisa i Jenny Anger, pomoćniku urednika časopisa differences, koja ga je ispratila do konačnog redigovanja i objavljivanja.

2. Termin ''queer'' predložila mi je jedna konferencija na kojoj sam učestvovala i čiji će zapisi biti objavljeni u narednom izdanju, koji uređuju Douglas Crimp i the Bad Object Choices, koji se zove ''How Do I Look? Queer Film and Video''. Moj termin ''queer'' međutim, nije imao nikakve veze sa grupom Queer Nation za koju u to vreme nisam ni znala da postoji. Kao što će i sami eseji pokazati, nema mnogo zajedničkog između grupe Queer Nation i ove queer teorije.

3. O odnosima lezbejki do reprezentacije gej seksa, vidi takođe Creet, ''Lesbian Sex/Gay Sex''.

4. Naime, bar jedna knjiga lezbejske proze bila je objavljena do 1977, a to je delo Ann Allen Shockley Loving Her (1974, ponovo je štampa izdavačka kuća Naiad 1987), koju Smith navodi u fusnosti, zajedno sa delima Audre Lorde i Pat Parker (175) ali je dalje ne pominje. Prema sva tri pisca Smith se odnosi kao prema ''pregršti crnkinja koje su sve rizikovale zbog istine. Audre Lorde, Pat Parker i Ann Allen Shockley su barem prokrčile put u nepreglednoj divljini dela koja ne postoje'' (172).

5. Ovo ni slučajno nije potpuna lista, već samo pokazuje nedavni i rastući broj objavljenih dela ne belih lezbejki i gej pisaca. Mnogo potrebniji sveobuhvatan pregled uključio bi autore eseja i kratkih priča kao i pesme i zbirke poezije, kao što su Francisco Alarcon, Cheryl Clark, Michele Cliff, Jewelle Gomez, Janice Gould i ostale kojih je previše da bi ih ovde citirala.