Joachim Köhler (rod. 1952.) bavi se oko trideset godina Friedrichom Nietzscheom (1844-1900). Nietzscheova ''Vesele nauka'' bila je tema njegove disertacije (1977), a desetak godina kasnije objavio je obimnu biografiju ovog filozofa - ''Zaratustrina Tajna'' (''Zarathustras Geheimnis'', 1989) u kojoj je ubedljivije nego iko pre njega, ukazao u kojoj je meri Nietzscheova homoseksualnost bila presudna za njegovu misao. U poslednjoj knjizi posvećenoj ovoj ''rajskoj ptici nemačke kulture'' - '' Nietzsche'' (Classen Verlag, 2001), iz koje donosimo u prevodu odeljak ''Zaratustina duša'' (''Zarathustras Seele''), Köhler ide korak dalje u otkrivanju jednog nepoznatog Nietzschea. Knjige o Nietzscheu su mu prevodene na jedanaest jezika.

Nietzscheov san o jednoj ponovo rođenoj Grčkoj, nastao u internatu u Pforti i Wagnerom gorko razočaran, nije se mogao postvariti u valjanom Baselu. Strogo uzevši, on se nije više mogao nigde postvariti krajem devetnaestog veka, a da se ne dospe u zatvor ili ludnicu. Ali kako je Wagner sa nepomućenom verom na tome insistirao, i kako je bio sproveo svoju verziju helenskog pozorišnog procvata sa festivalom u Bayreuthu, Nietzsche nije video nikakav razlog da svoj ideal žrtvuje zarad mrske stvarnosti. On je postao, kako se Peter Gast polušaljivo, polusažaljivo izrazio - ''Don Quichotte, duhovna interpretacija'' (1).

Kao Cervantesov junak, kojeg je tako bliskim doživljavao da ga je samo ''sa gorkim ukusom na jeziku'' mogao da čita (2), zapucuje se preko Alpa, sa koferom punim odela i knjiga, bez jasnog cilja pred kratkovidim očima, ukoliko to nije bilo ono ''duhovno'' koje mu je ulilo njegovu nespokojnu čežnju za natčovekom. Ako je verovati njegovim spisima koji o ''velikom razdvajanju'' i ''ponovnom rođenju'' sanjare, u Italiji je našao zemlju u kojoj goli bogovi igraju i lepa tela cvetaju, i po tome Nietzsche nije bio nimalo prvi.

Još od vremena Winckelmanna i Platena, sapatnici sa severa Evrope našli su ovde svoje oslobođenje, buduću da italijanski zakon, nasuprot drugim evropskim zakonodavstvima, ''nije poznavao nikakvo kažnjavanje muške ljubavi'' (3). Mnogi umetnici, koji su se u novoj Arkadiji naselili, slali su u poetskoj ili fotografskoj formi primamljive signale preko vrhova Alpa u čednu otaždbinu, čime se začela jedna rana forma seks turizma na obalama Ligurije i na ostrvima Kapri i Siciliji. Nietzsche se takođe (koji je prijateljima i familiji uvek inventivno zametao tragove, tako što je neprestano menjao adrese) dao privući tim krajevima - u Liguriji bi obuzet svojim ''Zaratustrom'', u Napulju ga ''obuzeše suze i osećanje, spašeno u poslednjem trenutku'' (4), a na Siciliji mu je svitala ''afrička sreća, fatalna vedrina, jednim okom koje zavodljivo, duboko i strahovito gleda''. Očaran govori o ''mirisima koji izranjaju iz žutog popodneva mora, od kojih se srce plaši, kao da se zaboravljenih ostrva seća, gde je nekad boravilo, i gde bi večno trebalo da boravi...'' (5).

	Wilhelm von Gloeden (1856-1931)

Kao ''novi Kolumbo'' smeo se, doduše, samo u svojim pesmama radovati - obećana zemlja je već dugo bila otkrivena. Na Siciliji, koju je Nietzsche bez znanja svojih najbližih u maju 1882. god. posetio, morao je takođe da sretne nemačke izbeglice, poput čuvenog fotografa barona Wilhelma von Gloedena, koji je uzdizao zemlju oko Etne kao: ''ostrvo blaženstva u moru civilizacijskog potresa i prevrata'' (6). Počev od 1876. živeo je ovaj fotograf, poreklom iz Mecklenburga, u Taormini, nedaleko od Messine gde je ''novi Kolumbo'' uplovio, i okružio se mladim ribarima i pastirima koji su pozirali kao modeli za grčke heroje. Antička vremena, kada muška ljubav nije bila progonjena nego opevavana, izgledala su ovde kao da su se vratila, da su njegove mermerne statue oživele.

''Grčke forme me draže'' govorio je Gloeden, ''isto tako bronzani kolorit potomaka starih Grka i pokušavam stari klasični život na slikama ponovo da uskrsnem'' (7). Tako je on, sa pogledom na svoje severnoevropske kupce, pred kamerama puštao da promarširaju dionizijski mladići sa leopardovom kožom preko ramena i štapom obavijenim bršljanom i lozovim lišćem. Elegantni efebi igrali su na zvuk tamburina i čokotima ovenčani bahanti pozirali su na ruinama paganskih hramova. Gloedenovi fotografski pozdravi ljubavi, preplavili su u to vreme wilhelmsku Nemačku, gde je za strast koja je tim telima bila uspaljena, bio rezervisan zatvor. Odlazilo se na hodočašće u Italiju (''gen Italien''), kako je glasila dosetka, i Gloedenova vila je bila meka za grčke prijatelje od Oscara Wildea do Anatolea Francea i pruskog princa Augusta. ''Kralj topova'', industrijalac Krupp, takođe je dolazio, i zbog glasina o njegovoj ljubavi prema mladićima, na Kapriju je počinio samoubistvo.

	Fotografija Wilhelma von Gloedena

Kako se Gloeden radovao poznanstvima širom Evrope, Nietzsche koji se zaputio u avanturu, nije imao nikakav razlog da ga pri njegovoj poseti Taormini ne potraži - ali svaki razlog da to prećuti. Malo je ipak otkrio veo kada je, osvrtajući se, pevao: Sada mi još sve pripada, orao (Adler) mog nadanja našao je čistu novu Grčku''(8). U Zaratustri čak odaje, da je upravo tamo gde mu se svet cinio kao ''božja igra i božji nestašluk'' (9), svoju ključnu filozofsku reč o natčoveku ''pokupio s puta''. (10)

Uzgredna opaska upadljivo je u suprotnosti sa metafizičkim visokim jezikom iz ''Tako je govorio Zaratustra''. Da li je Nietzsche zaista glavni dogmat svoje religiozne objave ''pokupio s puta''? Kao nešto što je neopaženo ležalo na tlu, nešto što je možda neko zaboravio ko je tuda prošao? U svakom slučaju, bilo je neopaženo od svih koji su se zaputili tim putem nakon njega.

Nasuprot drugim učenjima koje je on, po sopstvenom priznanju, primio na putu inspiracije odozgo i praćen osećanjem, ''čista inkarnacija, čist glasnogovornik, čist medijum nadmoćnijih sila ...'' (11), ovde je reč dakle o jednom slučajnom pronalasku, zbog kojeg je takoreći morao da se sagne. Taormina, u Baedekeru obeležena zvezdicom, kojeg je Nietsche sledio, ležala je na putu i sasvim je moguće da on ovu natčovečansku ideju nije tamo baš ''pokupio'', nego je o njoj prosto - čitao (12), i to u jednoj knjizi koja je upravo tamo gde je on ''novu Grčku'' otkrio, ležala na putu i nudila se naklonjenom čitaocu.

Čitava generacija Nietzscheovih istraživača lomila je koplja o tome, iz kog izvora je sudbonosna reč o ''natčoveku'' mogla da potekne. Pomišljalo se na Goethea, na Emersona ili na Wagnera. Još u Nietzscheovim ranim spisima ona se pojavila, ali bez dubljeg značenja. Ipak nijedna od mogućnosti nije bila ubedljiva. Zavodljivu opasku o slučajnom pronalasku ''s puta pokupljenom'' na ''blaženom ostrvu'', niko nije želio da sledi. Postoji, međutim, jedna knjiga, koja nije samo Nietzscheovim istraživacima do danas ostala nepoznata, koja govori o povratku grčke ljubavi i o ''blaženim ostrvima'', u kojoj se pojavljuje takođe ona kobna reč, koja se danas kao nijedna druga povezuje sa ovim misliocem.

	(1784-1864)

Reč je o tajnoj bibliji homoseksualnosti, napisanoj u vreme kada pastorski sin, koji je Grke dušom tražio, još nije bio ni rođen. Autor te knjige bio je Švajcarac Heinrich Hössli i knjiga se pojavila 1836. god. u Glarusu pod nazivom: ''Eros. Muška ljubav Grka; njen odnos ka istoriji, vaspitanju, književnosti i zakonodavstvu svih doba'' (Eros. Die Männerliebe der Griechen; ihre Beziehung zur Geschichte, Erziehung, Lieratur und Gesetzgebung aller Zeiten) (13). Razume se samo po sebi da u Nietzcheovim delima nema nikakvog upućivanja na knjigu ovakvog naslova.

Hösslijeva teza, koja se iznosi sa strašću autodidakta i mnoštvom zaratustrovskih uzvika, glasi ukratko - nešto što je za Platona i stare Grke bilo u potpunosti prihvatljivo, za modernog Evropljanina je prezrivo. Iza tog nešto krije se omražena muška ljubav. Hössli, predani misionar Platonove filozofije, zastupa gledište koje se do tada još nije čulo u modernoj Evropi, da ljubav među muškarcima, daleko od toga da je treba prezirati, što se čini zbog savremenih predrasuda, predstavlja u stvarnosti nešto božansko. Nije slučajno, kaže Hössli, da bogovi nagrađuju verne herojske ljubavnike večnim životom ''na blaženim ostrvima'' (''auf den glückseligen Inseln'') (14). I zbog toga se ona ne bi trebala suzbijati, nego upravo pospešivati.

Ono što je u hrišćanskoj kulturi iskontruisano kao ''bestijalno sramoćenje naše prirode u sodomskom grehu'', važilo je kod Helena za ''ideal oboženog čovečanstva'' (15). Zašto, pita se Hössli, jednostavno ne sledimo uzvišene mislioce antike i stvaraoce besmrtnih umetničkih dela? Kada ćemo konačno prestati da grčkog Erosa vidimo kao ''izrodavanje'', i da shvatimo da je on sam omogućio vrhunac kulture? Hössli, zanesenjak, veruje u čudo i govori anđeoskim jezikom. Kao njegov potomak Zaratustra, biće ismejan od mase na trgu, a njegova poruka će biti ućutkana.

	Fotografija Wilhelma von Gloedena

Čak i kada bi moderni čovek sa njegovim predrasudama imao pravo u tome da je ''platonska ljubav izrođavanje'', propoveda Švajcarac, i tada bi nas stari Grci daleko nadmašivali, jer su oni prema takvim ljubavnicima ''božanski postupali, a mi davolski''. Ova sublimacija seksualnosti u cilju kulturnog procvata bila je ujedno i ''najveće delo koje se ikad dogodilo, najveće koje je sunce ikad na zemaljskoj kugli obasjalo''. Ljubav prema herojskom muškarcu, što se želi videti kao izopačenje, uzdignuta je kod Helena do najvećeg svetilišta njihove kulture. To je bila misao koju će Nietzsche iznositi pedeset godina kasnije, u skrivenijoj formi, i u uvek novim varijantama.

Potom dolazi u Hösslijevom pledoajeu, ne samo reč koju je Nietzsche ''pokupio s puta'', nego i ključna misao njegovog celokupnog ''Zaratustrinog'' jevanđelja: od naizgled izopačenih, tvrdi Švajcarac, stvorili su Heleni svoje besmrtne herojske parove - ''od našeg ne-čoveka, izgradili su natčoveka'' (''aus unseren Nicht-menschen bildeten sie Uebermenschen'') (16).

To je bila ključna reč koju je Hössli u svetom zanosu svog govora iskovao, i koju je ''lutajući izbeglica'', kako je Nietzsche sam sebe nazvao, mogao da pokupi na putu. On takođe zagovara jedan takav kulturni čin, zbog kojeg Hössli hvali Grke, jednu svetsko-istorijsku odluku, iz koje bi od izopačenog čovečanstva proistekli Nadljudi. Grcima je, kaže Hössli, pošlo za rukom, da istopolne ljubavnike sa njihovim ''užasnim unutrašnjim konfliktom i nedostojanstvom, njihovim večnim bezotadžbinstvom, njihovom bezvrednošću, njihovim grehom, proklestvom njihovog bića'', preinače u nešto više. Oni bi prestajali ''prosto da budu ljudi'' i stajali bi ''iznad samih bogova'', upravo tamo gde je Nietzsche trebalo da naseli svog Natčoveka.

Ako se stave na mesto izrođenih, jer su homoseksualci u sebi rascepljeni, izrođeno čovečanstvo osuđeno na propast, Hösslijeva teza se pretvara u Zaratustrino učenje. Cilj u oba slučaja ostaje isti: natčovek koji voli muškarce (männerliebende Uebermensch), koji više ne poznaje nijednog drugog boga do njemu ravnog. Nijedan drugi mislilac pre Nietzschea nije se usudio tako da piše, a sam Nietzsche se uzdržao da imenuje nekog drugog pokretača njegove inspiracije do misterioznih ''nadmoćnih sila''.

Već u svom ''Predgovoru'' Zaratustra govori u egzaltiranom tonalitetu psalama, kako mu je Hössli, poput propovednika koji pobuđuje, izmucao. ''Ja vas učim o natčoveku'', piše Nietzsche pod maskom Zaratustre. ''Čovek je nešto što treba prevazići'' (17). Ali zašto? Jer on, kao što je Hössli pisao o homoseksualcima, pati od unutrašnjeg rascepa. On je ''samo puki raskol i melez je biljke i aveti'' (18), kako besni Zaratustra o ''bedi i prljavštinu i jadnom zadovoljstu''. (19)

Iz ove nakaze koja izaziva gađenje, kojeg Zaratustra kao ''poslednjeg čoveka'' (''letzten Menschen'')(20) overava, uzdiže se, čudo nad čudima, savršena slika neslućene lepote, koja zanesene ''daleko od boga i bogova odmamljuje... Natčovekova lepota prišla mi je kao senka. Ah! braćo moja! Šta me se još tiču - bogovi! (21) Zapravo, uopšte ga se ne tiču, objavljuje pobednički, jer su oni ionako svi već mrtvi. I zato ''sad želimo da živi natčovek'' (22).

Čudan prizor - filozofa volje za moć, čije Zaratustrine reči ''hvale ono što čine čvrstim'' kako je glasilo oficijelno nacističko Vjeruju, inspirisao je za njegovog Natčoveka jedan pustolovni modni šeširdžija? Iza maske ovog mita iz budućnosti, krila se idealna slika o oslobođenom, za kulturni procvat isklijalom homoseksualcu? Nietzscheova ''plava zver'' (''blonde Bestie'') koji je u fašističkom rasnom ludilu uzdignut do kultnog objekta, bio je u stvarnosti prirodni izdanak hösslijevskih Helena?

Koliko malo Zaratustrin ljudski ideal odgovora idealima Hitlerovih osvajača u vojničkim čizmama, odaje već Nietzscheova sklonost da natčoveka prikaže golim, da ga nakiti erotskim metaforama i da ga uzdigne do cilja njegovih ''božanskih požuda''.(23) ''I sad me izgriza žed, čežnja koja se nikad neće utoliti'' (24), ispoveda prorok, nakon što je po prvi put susreo jednog natčovečanskog pastira-mladića. U ovom bajkovitom biću, što odaje čitavo ''Zaratustrino'' jevanđelje, ima veoma malo od Himmlera, i izuzetno puno od Hösslia.

	Fotografija Wilhelma von Gloedena

Pre svega zanesenjačka ushićenost, pozni uticaj Sturm-a und Drang-a, kod Nietzschea se anahronistički ponovo vraća, kada se u baroknom ljubavnom posrtanju kao ''pripravan i zreo poput užarenog tuča, oblaka bremenitog munjom i vimena nabreklog od mleka'' (25) daje prepoznati, i kako bi i poslednji ostatak sumnje u njegovu radost seksualnog ispovedanja otklonio, dodaje: ''pripravan za sebe sama i za svoju najskriveniju volju: luk požudan za svojom strelom, strela požudna za svojom zvezdom: - zvezda pripravna i zrela usred svog podneva, užarena, probodena, blažena od uništilačkih Sunčevih strela.'' (26) Ovde dakle stoji on, sveti Sebastijan nove vere, čežnjivo upirajući pogled ka onom nebu koje je, prema Hössliju, ''grčki duh, kao što to možemo videti kod Platona, ljudima približio''(27) i gde ljubljenik muškaraca heroj Antinoj ''svetluca u tihoj noći kao zvezda u moru blistajućih svetova'' (28).

Nietzscheovim prijateljima bile su ovakve duhovne agonije u potpunosti poznate. Međutim, niko se nije bio osmelio da njegovu ljubav za ''muško ophođenje, što ga Vi u Bazelu za večernje časove imate'' (29), kako se Wagner zlobno izrazio, dovede u vezu sa ondašnjom tabuiziranom i teško kriminalizovanom žigosanom homoseksualnošću. ''Ipak priznajem'', piše Franz Overbeck, ''da je naročito Nietzscheovo saobraćanje sa muškarcima ono što je kod njega imalo ponajviše nemuški izgled (30). Kako se težilo da se emotivni odnosi među muškarcima ublaže nevarljivom rečju ''prijateljstvo'', otpevao joj je i Nietzsche doživotnu pesmu hvale, koja je u ''Tako je govorio Zaratustra'' poprimila oblik prave himne.

''Ne želiš da pred svojim prijateljem nosiš odeću?'' - Pita prorok. ''Čast za tvog prijatelja treba da bude to što mu se pokazuješ kakav si?'' S potpunim pravom, misli Zaratustra, pa opet ipak ne: ''Ti se za svog prijatelja ne možeš dovoljno lepo nagizdati: jer ti treba da mu budeš strela i čežnja za natčovekom''(31) Žena pak ostaje u biološkoj neprivilegovanosti, poražena divnom budučnošću Dioskura koji idu u susret. ''Još žena nije sposobna za prijateljstvo: mačke su žene još, i ptice. Ili, u najboljem slučaju, krave'' (32). - Krave, kojima u svakom slučaju ostaje uteha u tome da smeju da rađaju nadljude.

Još od vremena života u internatu, Nietzsche se trudio da ima prijatelje koji se delimično pojavljuju u njegovoj oficijelnoj biografiji, delimično su veličani u pesmama ili se nalaze na fotografijama koje su sačuvane u njegovoj zaostavštini. Dok je duže kontakte sa ženama održavao samo onda kad su se nudile kao zamena za majku ili sledbenice, uvek je tražio bliske veze sa mlađim muškarcima, u koje se zaljubljivao. Zahtevao je njihovu bliskost, predlagao zajedničke odmore na Jugu, posvećivao im očajničke pesme - ''Prijatelja iščekujem, danju i noću spreman, gde boravi vaš prijatelj? Dođi! vreme je, vreme je'' (33).

U jednom razgovoru rekao je obazrivo da je on u poređenju sa ljubavlju ''potpuno slične duhovne konflikte, samo na jednom mnogo višem stupnju'' pretrpeo: ''Najpre obostrana privlačnost na temelju zajedničkog uverenja, potom sreća zbog pripadnosti jedno drugom'' i konačno ''obostrano obožavanje i uzdizanje'' - sve dok se sreća nije rasprsla, jer su partneri, kako se Nietzsche na drugim mestima žalio, veoma retko bili spremni da prekorače osetljivu liniju ka pravoj ljubavi. Onda su usledili, kako kaže, ''nepoverenje, sumnja'' i '' izvesnost da mora doći do razdvajanja, a ipak ne biti u stanju da se odričeš - sve ove i druge neizrecive patnje'' (34). Teolog Franz Overbeck, koji je u Bazelu mogao svog prijatelja godinama da prati, precizirao je u pogledu na Nietzscheov odnos prema Erwinu Rohdeu, da mu je on ''priredio ljubavne patnje, da ih tako nazovemo'' i Nietzsche mu je nakon raskida, kojeg je on kao ''katastrofu'' doživeo, ispovedio svoje ''ljubavne bolove'' (35).

Nietzsche je proziveo i druge ljubavne boli, kao one koje su počele jednom pravom eksplozijom požude, one ''opasne srceparajuće prolome svake skrivene nesreće, svake neugušene želje, svake neukrotive i podivljale matice ljubavi'', onda kada ga ''iznenadno ludilo'' obuzima, ''gde usamljenik nekoga grli i ophodi se prema njemu kao prema prijatelju i daru neba, i dragocenom poklonu, da bi ga sat kasnije sa zgrazavanjem odgurnuo od sebe, sa zgražavanjem koje sada i prema sebi, kao prema uprljanom, oseća, kako se otuđuje od sebe, kako biva u sopstvenom društvu bolestan. (36)

Franz Overbeck, kome se pripisuje zasluga da je Nietzschea 1889. god. doveo iz Torina u bazelsku ludnicu, postavio je jednom sebi pitanje ''u kojoj je meri Nietzsche bio homoseksualac''. U ''pravom smislu uopšte nije'', pisao je teolog nakon njegove smrti - sve drugo bi u jeku Nietzscheovog kulta izazvalo nezamisiv skandal, - ''ali, pitanje ga je zaokupljalo još veoma rano i puno, i mi smo o tome u našim nekadašnjim bazelskim razgovorima često raspravljali''. Istrazivači Nietzschea sve do danas nisu ovo uzimali u obzir.

	Fotografija Wilhelma von Gloedena

Prijatelj Overbeck je video Nietzscheova izjašnjavanja o temi ''kao najranija i najupečatljivija otkrovenja one živosti kod njega'', one ''krajnje poučne srčanosti kojom je prilazio stvarima''. Onaj ko je njegove spise ''temeljno'' čitao, on će ''već iz njih samih dovoljno saznati kako stoje stvari sa Nietzscheovom homoseksualnošću i njegovom interesu za to pitanje'', navodi dalje Overbeck u svom zanemarenom savetu. (37)

Ovaj interes se najverovatnije pružao i na literaturu, koja se istopolnom ljubavlju bavila još od vremena Platona i Platena. Neposredno pred njegov duševni slom, Nietzsche je zabeležio na kakvom ''neuporedivom utisku'' je zahvalan Petroniju koji je, kao sto je poznato, u svom Satirikonu bez ustručavanja i veselo opisivao ljubav među muškarcima. Ovo je Nietsche, doduše, prećutao ali zato aluzivno hvali vedrog pornografa zbog njegovog ''neobuzdanog raspoloženja koje se ničeg ne plasi i preko svake vrste animalnosti antičkog sveta graciozno preskače, zbog suverene slobode u odnosu na 'moral' - ja ne bih mogao nijednu knjigu da navedem koja bi u sličnoj meri ostavila utisak na mene''.(38) Ako se danas govori o Nietzscheu dragim književnim delima, uglavnom se navodi samo Adalbert Stifterov ''Nachsommer''.

Među knjigama koje su mogle da pobude Nietzscheov interes, a da nikad nisu nauci zapale za oko, ubrajaju se knjige Karla Heinricha Ulrichsa koji je postao, svesno sledeći Švajcarca Hösslia, jedan od najznačajnijih ranih boraca za emancipaciju homoseksualaca. Ulrichs je objavljivao svoje borbene spise pod pseudonimom Numa Numantius u periodu od 1864. do 1870. god. u Leipzigu, gde je Nietzsche studirao grčki i latinski. Ulrichs je svima njima, zbog strategije prikrivanja, dao latinske nazive - za studenta Nietzschea svakako jedan razlog više da se zainteresuje za seriju spisa misterioznih naslova: Vindex, Inclusa, Vindicta, Formatrix, Ara Spei, Gladius Furens, Memnon, Incubus, Argonauticus, Prometheus i Araxes (39). Ali kako u njegovoj bilioteci nisu nađeni ovi spisi, niti ih je u beleskama pominjao, istrazivačima su oni promakli.

Nastavak >>