JEBEŠ KONZERVATIVNO!?
Prilog kritici gej-pornografije kao "liberalizujuće tendencije"
Suprotno rasprostranjenom mišljenju da je pornografija doprinela
liberalizaciji seksualnih praksi, autor brani tezu da je ona, specifično
u gej-kontekstu, duboko konzervativna, kontra-revolucionarna i patrijarhalna.
Posredstvom filozofskih uvida marksizma, teorijske psihoanalize
i Foucaultove istorijske/genealoške analize seksualnosti pokazuje
se osnažujuća veza između kapitalizma i pornografske produkcije,
kao i uticaj ovog para-žanra na produbljivanje raznovrsnih diskriminacija,
poglavito po osnovu klase, pola/roda i pripadanja starosnoj grupi.
Konačno, iznosi se argumentacija usmerena ka rasvetljavanju dvostruke
prohibicije porno-antibiotika - zabrane maštanja tj. konstruisanja
društvene alternative aktuelnom porektu i redukcije kompleksnih,
višeslojnih odnosa među gej-muškarcima.
Ključne reči: seks, revolucija, pornografija, želja, užitak,
kapitalizam, histerija, regulacioni ideal, fantazam.
***
"Naravno da danas seks više nije ta
tajna života, budući da ljudi mogu da ispolje u najmanju ruku
izvesne opšte forme svojih seksualnih preferencija a da zbog toga
ne budu osuđivani ili progonjeni. Ali, mislim da ljudi još uvek
smatraju, da seksualna želja može da otkrije kakav je njihov duboki
indentitet. Seksualnost nije ta tajna, ali je još uvek simptom,
manifestacija nečega što je najskrovitije u našem identitetu."
Foucault, M. Minimalističko sopstvo
1. Bajka seksualne r/evolucije
Po opštem uverenju, već duže vremena - gotovo pola veka - zapadni
deo planete uživa u rajsko-slatkastim plodovima seksualne revolucije.
Narastajući krajem šezdestih i sedamdesetih godina, ovaj liberalizujući
talas udario je o hridine konzervativnog morala svom snagom radikalnog
levičarskog projekta. Kada se pena stišala, ispod nje, u sada
smirenoj vodi, mogla se nazreti ruševina stare, rigidne seksualnosti,
od koje kao da nije ostao ni kamen na kamenu. Razgolićena sirena
Eho, simbol ovog prevrata, mogla je ponovo pevati glasom koji
nije prizivao sopstvenu Smrt, već je, sada pojačano, pevao o Požudi.
Sem u vukojebinama "idiotizma seoskog života", licemernim
palanačkim sredinama i najdosadnijim periferijama čuo se odjek
ove plime oslobađanja - konačno smo mogli reći zbogom stidu i
javno istupiti, ponosno i bez straha, sa svojim seksualnim ex
-"perverzijama".
Eventualne jadikovke za "starim dobrim vremenima" savremenim
ušima velike većine izgledale su kao nepopravljivi anahronizam
koji zavređuje podsmeh ili dva, a standardizovani moral - taj
neprikosnoveni pravednik što vekovima osvetljavao je ispravan
put - bio je podveden radikalnom preispitivanju. Na stubu indiskretnog
posramljenja našlo se sveto trojstvo buržoaske porodice, braka
i seksualne prakse. Prva je još mogla i opstati makar u formalnom
vidu, zahvaljujući pop-psihologiji u kojoj se, kroz kvazi-naučnu
retoriku, sačuvala dominantna ideologija prethodnika - roditelji
i deca viđeni su kao neraskidivo, preko potrebno jedinstvo za
"zdrav razvoj jedinke", sve do danas, uprkos alternativnim
porodičnim zajednicima i njihovom legalnom priznanju. Brak se
svakako održao, ali u daleko labavijoj formi, sa većim naglaskom
na izlazak iz standardnih polnih uloga, pre svega u domenu rada
- mnogi muževi svojevoljno su naučili da kuvaju, jer bi u protivnom
ostajali gladni.
Ono što je izgleda doživelo konačni slom bio je čitav s(v)et starih
pravila, sažetih i svezanih u metaforu "misionarskog položaja":
od reproduktivne potrebe, gde je jedinka u seksualnom činu bila
posvećena produžetku vrste i izbegavanju greha, stiglo se do nesputanog
hedonizma bez priznanja granice sopstvenih mogućnosti. Preko Kamasutre,
dolazeci do opojnih droga i isparenja apsinta, seksualno polje
naglo se otvorilo za istraživanje bez kraja. Besmrtna duša bludnicila
je nad afrodizijakom mogucih i nemogucih fantazija. Razobručena
mraka spavace sobe i jorgana za skrivanje, tela su se ponovo šepurila
u goropadnoj potrebi za uživanjem, toliko puta osporavanoj u istoriji
hrišcanske civilizacije. Kao da je dve hiljade godina dobro cuvana
tajna konacno izašla na svetlost, i da niko nije ostajao ravnodušan
spram tog novog otkrica - citav jedan paralelni, prikrivani, parazitski
život privatnosti izašao je u javnost, kao što je i svetlo reflektora
stiglo u spavace sobe i pokazalo šta je sve moguće uraditi i u
koliko poza. O svemu se moglo, možda i moralo govoriti, i priča
o seksu bila je neka vrsta obavezne konverzacije tog vremena,
deo rituala čija se inauguracija može razumeti samo stotinama
godina prethodeće ćutnje. Nad bezdanom starog morala čula se mantra
neobično zavodljive energije - seks, seks, seks...
...I bi svetlost... pod kojom smo ugledali da je "nemi i
licemerni" lik kraljice Viktorije, ranije okupirajući "grb
naše seksualnosti", sada smenila drska i pohotna Ćićolina,
nedvosmisleno pozivajući na razvrat.
2. We are here, we are queer!
Negde na pozadini novotkrivene slobode od starog i prevaziđenog,
u tom vatrometu strasti koje su pre želele da se pokažu i progovore,
no da u anonimnosti uživaju u sopstvenom upražnjavanju, javlja
se i prva javna artikulacija gej pokreta. U kavezu dvostruke margine
- seksualne, i to specificno prokažene seksualnosti (upravljene
protiv Boga i prirode), koja je do tada nalazila svoje vidljivo
mesto u cirkusu psihijatrije ili skandalima creme de la creme
krugova povezanih sa "dekadentnom aristokratijom" -
otkrivena je turpija za bravu dotrajalog susprezanja. Ukoliko
je konsekventno sprovedeno oslobađanje podrazumavalo oslobađanje
svih kao svoj conditio sine qua non, kako je proklamovala
revolucija inspirisana Marxovim idejama, specifično iz Priloga
jevrejskom pitanju, onda su homoseksualci upravo bili savremeni
Židovi, oni u cija tela je bio ukotvljen greh što se suprotstavljao
svom Stvaranju, fundamentalno nagrizajuci lešinu javnog morala.
"Ko određuje pravila igre?" pitali su zajedno hipici
i bit-pesnici, feministkinje i komunisti, slikari i liberalniji
heteroseksualci i kao da se odgovor sam nametao - upravo oni,
svojevoljno i dobrovoljno uključeni u seksualne odnose. Pravo
seksualnog izbora moralo je biti zagarantovano. Meni niko ne diktira
šta hoću ili neću da praktikujem u svojoj seksualnoj igri i sve
dok je moj(a) partner(ka) srećan/srećna, moja volja jedini je
zakon legitiman da sprovodi licne zahteve, naredenja i želje.
Ali, licno oslobodenje - shvatali su to dobri pioniri ovog projekta
- zahtevalo je i dalje traži najširu, radikalnu promenu društvenog
okvira. "Jer, možda seksualne revolucije nema bez revolucije
prehrambene, slušne, dodirne, opažajne, odevne, mirisne, osećajne,
nokatske, nakitske, kožne, ručne, analne, mentalne, cervikalne,
nožnoprstne, žučnokesne, jetrene, spuštenoželudačne, crevne, jogunastomoždinaste,
vaginalne, klitorisne, venerobregovite, jezične, usnene, ćelijske,
ukratko - bez anatomske, fizičke, nukelarne, hemijske, relacione
revolucije; isto tako se može reći da je seksualna revolucija
(...) samo putem gimnasticiranja genitalija nastranost, blesavost
isto tako čudovišna koliko i licemerno čistunstvo pređašnjih pokolenja."
Potpomognuti Univerzalnom deklaracijim ljudskih prava, pravno-političkim
okvirom koji implicira da dostojanstvo posedujemo samim rađanjem
i da ono ne može biti osporeno na osnovu ličnih različitosti,
već samo ukoliko postoji prethodno nedvosmisleno ugrožavanje prava
Drugog, nadovezujući se na ranije pokrete za oslobadanje crnaca
i žena, seksualno marginalizovani freakovi svih vrsta
i duginih boja odlučili su da budu ponosni na ono što misle da
jesu i ponosno zakoračaju u šarenoj povorci. Svaka noga u ovom
paradnom koraku bila je ciljana u dupe seksualnog dogmatizma.
Povod je bio i više nego provokativan i kao da je profetski najavljivao
ono što će se naknadno u teoriji prepoznati pod stegom termina
queer. Dreg-kraljice suprotstavile su svoje vrtoglavo
visoke potpetice policijskim pendrecima davnog 27. juna 1969.
godine, u baru Stonewall, na Greenich Villageu, američkom
Monmartreu i pobune, koje su naknadno zahvatile čitav neighbourhood,
izvojevale su prvi put pobedu tadašnjoj gej-avangardi: racije
su prestale i borba za dalje priznavanje gradanskih prava mogla
je da počne. And the rest is history...
3. Porno-grafiranje erotskog
|
|
|
Početak svake "akcije" u porniću rezervisan
je za oralni seks. U gay-kontekstu, to može biti i uzajamno,
u pozi 69, ali se najčešće podela seksualnih uloga i ovde
manifestuje - uobičajeno je da budući pasivni partner u
analnom seksu bude taj koji "puši", tako da je
njegova uloga jasno propisana prema stereotipnom modelu
"ženske seksualnosti". Stoga, gledajući gay-porno,
mi smo obmanuti - de facto posmatramo, u domenu
polnih uloga, heteroseksualnu aktivnost!
|
Svakako. The rest was not silence. Upravo je govor postao
ključno mesto aktivističkog pristupa, zajedno sa drskim pokazivanjem
u javnosti, outovanjem koje je provociralo i druge na
slične aktivnosti, iznošenjem kroz literaturu, pozorište i slikarstvo
- kasnije i sedmu umetnost - onoga što je ostajalo skriveno u
strogo kontrolisanom domenu ličnog života. Nejasna granica između
privatnog područja i sfere javnog osluškivanja počela je lagano
da bledi i scene, pre svega na filmu, uvek prekidane pre ili kratko
nakon razodevanja, počele su lagano da se produžavaju, otkrivajući
više nego maskirajući, dajući na uvid voajerskom oku sam seksualni
čin u zabrinjavajućoj eksplicitnosti. Jedan lascivni fenomen o
kome se uvek više šaputalo nego artikulisano govorilo, cvetajući
u mraku ilegalnosti i puzeći po periferiji pokretnih slika - para-žanr
filmske pornografije bio je daleko ispred svog konkurenta, mainstream
industrije snova, ne libeći se da stigne do otvorenog prikaza
penetracije, već poodavno sopstvenog a must have motiva.
Upravo je ta narastajuća eksplicitnost elementarna karakteristika
pornografije, ono što na drugoj strani granice ostavlja erotiku,
koja uvek-već računa na nedorečenost i otvorena je za individualnu
dopunu fantazijom. Dok erotizam stvalja tri tačke na priču koju
pripoveda, dotle pornografija ispisuje nekoliko tvrdih uzvičnika!!!
Pornografsko, dakle, uvek insistira na tome da sve bude dostupno
pogledu, da ni jedan važan detalj seksualnog čina ne ostane nezabeležen,
ono sasvim nasuprot erotizmu insistira da je kompletno i oslobođeno
dodatne interpretacije, tj. pornografsko kao da ukida svaki subjektivni
momenat, odnosno samog subjekta, sve dok ne ostane samo objekat
i pogled koji pada po tom objektu. Drugim rečima, ono ne očekuje
reakciju, već pre reakciju provocira, postajući upravo subjektom
totalne konstrukcije naše seksualnosti, koja je dovedena u pasivni
status učinka-objekta. Nisu li upravo sve seksualne prakse prethodno
isposredovane upravo pornografijom, budući da ona nedvosmisleno
pokazuje kako se "to" radi? Možemo to reći i na sledeći
način: ono što se ne dešava u pornografskim scenarijima ne dešava
se uopšte ni u seksualnim životima. Stavljene u navedeni kontekst,
sledeće Aristotelove reči zvuče pomalo zastrašujuće: "Imitacija
je prirodna čoveku od detinjstva, jedna od njegovih prednosti
u odnosu na niže vrste je ta, da je on stvorenje najnaklonjenije
imitaciji na svetu te da prvobitno uči imitacijom". (1448
b4-8) Postajući svepristutnim fenomenom, lako dostupnim u savremenim
društvima, vizuelna porno produkcija ukinula je teren lažne prirodnosti
seksa (gde je on često, kroz medicinu XIX, pa i XX veka, opisivan
kao vrsta nagona i ekskluzivno prirodna potreba) i pokazala nam,
kroz raznovrsne seksualne prakse, posednute hiljadama fetiša i
raznovrsnim scenarijima seksualne igre, da je kultura odavno okupirala
ovaj, poslednji, opirući bastion telesnih "instinkata".
Zaista, gde možete u prirodnoj sredini (ili istoriji vremena prohujalih
sa vihorom) otkriti svu sofistikovanost neophodne opreme S/M orgija
ili zateći egzibicioniste, koji na egzotičnim lokacijama svojom
nagošću provociraju ejakulaciju?
U tom nebrojenom šarenilu, u varijacijama svojih tonova komponovanih
u najrazličitije melodije na tananim strunama pohote, na pogledima
što proždiru i pre ugriza i neprigušenim uzdasima pred svršavanje,
pornografija je pronašla i svoju emancipatorsku ulogu - ništa
joj nije bilo dovoljno (na)strano da ne bi bilo ljudsko, te stoga
i prihvatljivo. Dok uživamo, nije važan način na koji to činimo
- bitno je, jednom za svagda, konačno uživati.
4. Her-sterija kapitalizacije
|
|
|
Analni seks predstavlja ultimativni čin gay-pornografije,
jer uvek prethodi samom vrhuncu i do njega direktno i dovodi.
Tako navedena aktivnost postaje conditio sine qua non
svake seksualne aktivnosti, što još jednom reprodukuje upravo
Freudovu konzervativnu misao u domenu onoga što bi "pravi
seks" trebalo da bude: za ostvarivanje ženskog orgazma
neophodna je dubinska penetracija, zato što je vaginalni,
a ne klitorisni orgazam, onaj bez koga žena zaista
ne može biti seksualno zadovoljena. Drugim rečima, penis
je apsolutno neophodan, što za posledicu ima negaciju mogućnosti
autonomije ženske seksualnosti i lezbejskog odnosa, kao
i radikalno postavljanje penisa u fokus same kamere (gej-kontekst),
gde se on centrira kao najradikalniji fetiš. Stoga, ne iznenađuje
da penis mora biti što veći i deblji, iako je to često sasvim
nefunkcionalno za seksualni odnos, što se na filmu svakako
ne vidi, jer se na traci, po definiciji, ne krši imperativ
uživanja. Na taj način otvoren je prostor za ekspanziju
industrije omeđena hirurgijom koliko i kvazi-medicinom,
businessa koji najčešće lažno, ili sa zdravstvenim
posledicama, obećava svojim konzumentima povećanje "najvažnijeg
telesnog mišića". |
I tako je puritanizam bivao lagano istisnut opscenim trakama
od celuloze, čiji se broj i raznovrsnost, nakon seksualne revolucije,
neizmerno umnožavao. Prelazeći u sivu sferu polu-legalnosti, pornografija
je u svom pohodu na tržište seksa sprovela specifično egalitaristički
projekat - najrazličitije "perverzije", snimljene u
visokobudžetnoj produkciji ili sasvim amaterski, mogle su ravnopravno
da stoje na policama prodavnica okupanim crvenim svetlima. Sve
dok je potražnja bila adekvatna, sve seksualne prakse, od najstandardnijih
do najradikalnijih, mogle su biti kupljene bez rasprave o njihovoj
moralnoj adekvatnosti, a zatim i viđene u nedvosmislenoj ogoljenosti.
Kao što sam već napomenuo, pogledu ništa nije smelo biti uskraćeno,
tako da se elektronsko oko kamere i samo zavuklo duboko u telo,
poput medicinske sonde koja sprovodi objektivno naučno istraživanje,
ovog puta sa ciljem proizvođenja čistog užitka. I to disekciono
mesto, ta ambicija panoptičkog, totalnog "prikaza seksa"
kao da otkriva višestrukost motivacija pornografske produkcije:
i. Das Kapital: Ona je duboko posredovana logikom
kapitalističke privrede - sve što može da se proda u kontekstu
raznih seksualnih praksi, bila to i najbizarnija fantazija, mora
naći svoju vizuelnu materijalizaciju. Štaviše, sama industrija
proizvodiće raznovrsna pravila seksualnih igri, tako da će Život
još jednom imitirati Umetnost, a nikako obrnuto. Cilj je jasan
- profit jeste finalni uzrok pornografije, što pokazuje da raskrinkavanje
tabua može biti veoma dobro plaćen posao i da prethodna idealističko-revolucionarna
energija može lako pronaći svoju transformaciju u materiju zelenih
novčanica. Što naravno govori direktno protiv svojevrsne naivnosti
koju je pokret za seksualno oslobađanje posedovao at the very
beggining: inkorporirajući humanistički svetonazor kroz hippie
ideologiju opšte planetarne ljubavi i duboko skrivene esencijalne
ljudske dobrote, ovaj pokret pao je na elementarnom ispitu revolucionarne
konsekventnosti. Naime, revolucija nije nešto čemu će se postojeća
društvena struktura svojevoljno pridružiti, naprotiv - upravo
revolucionarne metode podrazumevaju prisilno nametanje sopstvenih
ciljeva zbog otpora koje okoštale tvorevine starih pružaju i koje
po pretpostavci treba menjati/(s)rušiti. Svako ko veruje da će
snaga njegovih ideja biti prihvaćene samo zato što su one napredne
i doprinose liberalizaciji na kraju će se naći apsorbovan od samog
poretka koji je želeo da sruši - kapitalizam itekako ume da se
brani, intervenišući vrlo direktno i nasilno, u krajnjoj instanci
najvišim oblikom imperijalne akcije - ratom. Ili pak vrlo posredno,
kao u slučaju pornografske produkcije, koju je inkorporirao u
vlastiti sistem potrošnje: onog momenta kada je sam moralni poredak
postao popustljiviji prema svim pervertitima ovog i onog sveta,
tada je revolucija - još uvek nesprovedena - bila uljuljkana silovitom
ekspanzijom tog "opskurnog" fenomena, sasvim pogrešno
označenog eufemizmom erotskog filma.
Novac svakako pokreće svet i svet pornografije nikako nije izuzetak.
Naprotiv, upravo je tržište seksa otkriveno istovremeno sa seksualnom
liberalizacijom, kao zlatna koka-nosilja sasvim novog područja
eksploatacije neograničenih resursa. U sprezi sa požudnim podsticajima
koje upravo ovaj para-žanr kanališe, jer na direktnoj realizaciji
sinhronoj uspostavljanju konstruisanih seksualnih preferenci,
pornografija pronalazi svoj opstanak i dalji razvoj.
ii. Control Freaking: Ne treba zaboraviti da
se normalizacija raznovrsnih seksualnih preferenci dešava paralelno
sa velikim društvenim odustajanjem od strategija nadziranja i
kažnjavanja, i da se, što je vidljivo i na fenomenu seksualne
industrije, lagano prelazi u konzumističko društvo kontrole, kontrole
koja sada poseduje daleko suptilnije mehanizme uticaja. U tom
kontekstu postavlja se pitanje: na koji način amortizovati napetost
između dve naizgled suprotstavljene tendecije, gde kao da je kompromis
nemoguć - kako, dakle, uklopiti revolucionarne tendencije promene
sekusalne paradigme šezdestih u okvir društva protiv koga je uperena,
kada se čini da je sam moralni kodeks, lepak dotadašnje društvene
konzistencije, doveden do sopstvenog kolapsa?
Treba se setiti da i sama seksualna revolucija nastaje u okviru
liberalnog kapitalizma, tako da je radikalno inspiriše softver
ovakve privrede - duh protestantizma emaniran u demokratskom političkom
poretku. Reč je, de facto, o proširenju, a ne o rušenju,
demokratije u području seksualnosti, navodno zatočenog u okove
hrišćanskog katehizisa. Drugim rečima, dešavalo se veliko prepravljanje
sistema, a ne njegovo ukidanje, i to u skladu sa zahtevima tržišta
čije su oči prekrivene koprenom tabua odbijale da uvide ogromnu
potražnju za seksom. Na tom mestu, pornografija je pronašla svoje
sigurno utočište i tačku buduće ekspanzije, a tokovi sve većeg
novca koji su je stimulisali da izraste do ranga industrije osigurali
su njenu oportunost u odnosu na dominantnu kulturnu matricu -
sama struktura liberalne privrede bila je očvrsnuta ovom inkorporacijom,
i sprovela je kontrolu odozdo, bez uspostavljanja posebne autoritarne
institucije mogućeg sankcionisanja. Cena priznavanja prava na
eksplicitnu seksualnu različitost bila je uklapanje u legalne
tokove, dakle poštovanje zakona, koji, u krajnjoj instanci, sankcionišu
svako revolucionarno ponašanje.
Seksualne prakse gde princip slobodnog izbora nije mogao biti
nedvosmisleno zagarantovan - kao što su pedofilija, nekrofilija
i zoofilija sada je prešao na drugu stranu legalnog, bivajući
marginalizovan u odnosu na mainstream produkciju, ipak
opstajući u onoj istoj, lascivnoj tami u kojoj se ranije krio
celokupni lik pornografije. Meduza perverzije, šizofreno rascepljena,
mogla je bez bojazni posmatrati samo svoj polu-zakonski odraz.
I samo to razgraničenje unutar sfere pornografije bio je simptom
principa kontrole posredovan autoregulacijom - ukoliko želim da
ostanem validan faktor na pornografskom tržištu, ja se više neću
baviti nezakonitim radnjama, jer to donosi rizik pravne represije,
tako da samostalno biram da se prilagodim propisanom i da u tim
okvirima poslujem. To ne znači da je sve pošlo po zlu - prevođenjem
u domen javno vidljivog, pornografija je omogućila da "seksualni
radnici i radnice" počnu da ostvaraju elementarna socijalna
prava, kao što je i sa seksa skinula veo snebivljivosti, koji
je vekovima rumeneo stidljiva devojačka lica, i učinio ga svakodnevnom,
uobičajenom pojavom. Međutim, ta dvostruka intervencija legitimizacije
u moralnom, odnosno legalizacije u pravnom poretku, proizvela
je neke nove, navodno "neočekivane posledice":
iii. Differentia specifica: Sledeći globalizicijski
trend kapitalističke privrede, ona nije istisnula sve moguće oblike
diskriminacije koji su je uvek pratili, već je seksualno nasilje
samo eksteritorijalizovala u zemlje Trećeg sveta i društva u tranziciji,
vraćajući svoj konačni produkt masturbantskoj srednjoj klasi Zapada.
Tako je krug eksploatacije još jednom zatvoren, započet i završen
upravo u zemljama koje ponajviše insistiraju na poštovanju ljudskih
prava, a koje ih, posledično, u kontekstu ostvarivanja profita,
ponajviše i krše. Na taj način pornografija služi daljem utemeljenju
teritorijalne klasne razlike, jer pravi jasan finansijski jaz
između seksualnih radnika u SAD i Boliviji, na primer, prve favorizujući,
a druge kriminalizujući, zajedno sa svojim poslodavcima, tako
da navedeni manevar unosi i dodatnu rasističku konotaciju, posredovanu
državljanstvom, odnosno nacionalnom pripadnošću.
iv. Hysteros: Budući da je normalizovao raznovrsne
seksualne prakse i sa njih sprao mogućnost domaštavanja, ukidajući
svetu tajnu seksualnosti, pornografski univerzum morao je da proizvede
drugačiji oblik zaintrigiranosti. Ne upuštajući se u mogućnosti
subjektivne dorade, "otvorenih krajeva", slatkih naslućivanja
u prigušenom svetlu, ovaj diskurs je sopstvenom hiper-produkcijom
ispunio tržište narastajuće potrebe za seksom. Stoga, najrazličitiji
pod-žanrovi, inovativnih scenarističkih rešenja stupili su na
scenu - jedini zajednički imenitelj veoma konvergentnih projekata
kao da je postao isključivo good acting, što treba da
pokaže da se u seksu - a to je seks isključivo kakvim ga pornografija
demonstrira - mora, po svaku cenu, uživati. Ukoliko ne možete
da se napalite, vi ste frigidni, ukoliko nemate redovan seks vi
ste frustrirani, itd. - recepcija vulgarnog frojdizma, uglavnom
uvedena posredstvom izdanka dogmatski interpretirane psihoanalize
primenjene na polje telesnih užitaka, pod imenom seksologije,
sa svojim beskrajnim savetodavnim ulogama, svakako je inspirisala
navedeni trend imperativa seksualnog opštenja. "Dobra"
jebačina postala je garant mentalnog zdravlja. (Navedeni primer
takođe svedoči o tome kako metastaza jedne teorije, posredstvom
seksualne revolucije u liberalnoj ekonomiji, može da proizvede
probleme koje kasnije pokušava da sanira, i na tom obrtu odlično,
i dan-danas, profitira.) Na kraju krajeva, zar nismo "svi
mi loši jebači, nedojebani, mekokuri, suvopičasti, svršavamo ko
od bede - erotske manjine. Vaš orgazam, garganje vaših organa,
grandiozne orgulje vaših grčenja, jebe se nama za to, ne pada
nam na pamet da na njima gradimo novu religiju, što znači novi
teror, s prvosveštenicima, nevernicima i parijama. Pustite nas
da uživamo. Ne postoji računska tablica umnog orgazma, ne postoji
valjana perverzija (perverzije uopšte i nema), ne postoji valjana
seksualnost (pa prema tome ni prokleta seksualnost ne postoji),
nema konačnog, umirujućeg, revolucionarnog rešenja za ljubav."
Nudeći gomile novih proizvoda, posledično je ostvaren učinak proizvođenja
novih potreba, kako u domenu svakog upotrebnog artikla, pa tako
i pornografskih "zanimacija", tako da se, interpretirajuci
Lacana, može detektovati manifestacija histerije upravo kao nezadovoljene
želje, jer ima previše potreba koje zbog ograničenog vremena i
resursa u odnosu na planetarnu produkciju ni jedan individualni
subjekat ne može da ostvari. Uzvik histerika "To nije to!"
jeste verbalizovana manifestacija nezadovoljene želje, koja je
još jednom izneverena, jer je mislila da je konačno pronašla "ono"
tj. svoj uvek-već izmičući objekt žudnje, tako da se krug želje
ponovo začinje, sve do sledeće pornografske kasete, i onda opet,
i iznova, i ponovo. Takav cirkulišući oblik "nestabilnog
stanja", sa prinudom ponavljanja, karakteriše dominantni
oblik kapitalističke privrede, kojoj manjka bilo kakav status
quo, te biva primorana na, kako je to skicirano Komunističkim
manifestom, s jedne strane, reproduktivnu ekspanziju kao
vid samoodržanja, dok, s druge strane, proizvodi i mehanizme vlastite
društvene de-sublimacije, između ostalog i kroz seks.
Nije li pornografija u svom groteskno preraslom obličju pretvrdih
kurčeva spremnih na "akciju", nadograđenih silikonskih
sisa i milijardi svakodnevnih orgazama zapravo amortizer šireg
nezadovoljstva samom aktuelnim statusom savremene demokratije?
5. The queerest of the queer
|
|
|
Self-suck, jedan
od recentnijih motiva gay-pornografije predstavlja homoseksualnost
kao narcistički autoerotizam. Budući da je nabildovano telo
privlačno, svako ko ga dovede do ovog "arhetipa idealnosti"
može postati samom sebi seksualni objekat. Na taj način
"seksualnost teretane", o joj se govori u tekstu,
postaje direktno realizovana kroz praksu koja se samo neupućenima
čini bizarnom. Ona je sasvim očekivana posledica fokusa
na telo i seksualnost u mainstream gej zajednici
spojenoj sa estetski trendom poznog XX veka. |
Ipak, gde je u svemu navedenom gej-pornografija? Podnaslov je
donosio obećanje da ce se ovaj esej, pre svega, kretati linijom
kritike navodne liberalizacije koju donose eksplicitno homo-seksualni
činovi na filmskoj produkciji označenoj sa XXX. Poslužimo se,
stoga, zanimljivom tekstualnom intervencijom koju sprovodi Laclaue
u Uvodu u post-markisističku analizu, a koja primenjena na predmet
naše obrade kaže - gej-pornografija je gej-pornografija koliko
i gej-pornografija. Skicirajući okvire za kritiku para-žanra én
general mi smo već govorili i o mestima karakterističnim
za svaku, pa i za gej-pornografiju. Ona je, drugim rečima, samo
pod-žanr u veoma razgranatoj arhivi video-kaseta koje nose zabranu
daleko radikalnije od PARENTAL ADVISORY nalepnice i širi okvir
u kome opstaje neminovno se pojavljuje, sa svim svojim opšim svojstvima,
i kao deo onog inherentno partikularnog, ka kome ćemo upravo usmeriti
fokus. Svakako.
Međutim, treba napomenuti da u toj jednostavnoj, krajnje očekivanoj
deklaraciji gej-podskupa u odnosu na sapripadajući skup pornografije
ipak leži zdravorazumska zamka sumnjive jednostavnosti, koja može
biti prevazidena dijalektičko-holističkom prepravkom: i sama načela
pornografskog dobijaju deformaciju unutar svog gej-konteksta,
kao što taj pod-kontekst menja i sopstveni generalni okvir, uvodeći
u igru nove odrednice opšteg para-žanra. Praktičan značaj ovog
elementarnog metodološkog uvida treba da dosadašnji tok razmatranja
ispostavi kao već delimično ispunjenje obećanog na početku - već
smo duboko odmakli u razmatranjima relevantnim za sam podnaslov.
Kao što ćemo, odmičući dalje, kroz specifikaciju fenomena skoro
isključivo povezanih sa muškom homoerotskom produkcijom i dalje
pričati bajku o porno-univerzumu, koja, kao što smo videli, nema
i ne može imati srecan, ili bilo kakav kraj. Ona je, iako se formalno
završava isticanjem same video-kasete, zapravo beskonačna Moebiusova
traka požude, po kojoj se svi ovisnici pornografije neprestano
vrte u krugu sopstvene neispunjenje želje, premotavajući na početak
svaki novi film koji izneverava potragu za "komadićem koji
nedostaje".
Ali, budući da ta missing (nedostajuća i izgubljena,
u dvostrukom značenju engleske reči) komponenta garantuje identitet
i održava "ja" u autorefleksivnom samoodređenju posredstvom
površine tela, koja se vidi kao demarkaciona linija između mene
i svega što ja nisam, onda je ukidanje jedino tog nedostatka moguće
isključivo kroz uništenje samog subjekta. Primenjeno na filmsku
produkciju žanra kojim se bavimo, ostaje nam samo da ponovimo
"mudrost" iz "Priloga kritici Hegelove filozofiji
prava" - ne možete je realizovati, a da je ne ukinete. I
obrnuto - ukidanje samog pornografskog bila bi neka vrsta ultimativne
realizacije filma nad filmovima koji bi zadovoljio veliku glad
za rešenjem onoga što Foucault određuje kao "zagonetku identiteta"
čiji je simptom vera da je baš ta misterija skrivena u seksu,
delimično zahvaljujući činjenici da je seksualnost dugo vremena
stavljana u rang tajne, kao i naknadnim uticajima psihoanalize,
koja je, u svom doktrinarnom manirizmu, postavila samu seksualnost
za temeljni stub, oslonac-nosilac bića.
Ipak, upravo nam psihoanalitički pogled otkriva da je to sasvim
iluzoran projekat, jer nema povratka u materično, pred-simboličko
stanje bez posredovanja, što jeste razlog neuspeha korišćenja
pornografskih traka kao proteze namenjene za ispravljanje uvek
nezadovoljavajućeg seksualnog života, te se ovaj antibiotik erotskog
pokazuje kao sasvim neupotrebljiv placebo sa kontraindikacijom
dalje ovisnosti, produbljujući per definitionem neutoljivu
glad i proizvodeći, potcrtajmo još jednom, histeriju. Zato je
za Freuda homoseksualac histerik par excellence, jer
nikada ne može zadovoljiti sopstvenu želju. Takav homofobični
stav posledica je inkorporacije aktuelnih društvenih predrasuda
o "večno prokletim sodomitima" u sam aparatus
psihoanalize, gde se homoseksualac, posredstvom nerazrešenog Edipovog
kompleksa, rangira kao uvek i samo "neuspeli heteroseksualac".
Prethodna teza o "promašenom zadovoljstvu" važi za sve
"seksualce", a otac detinjstva psihoanalize nije uvideo
ili je odbio da to učini - hetero-sloj pokazuje identičan simptom
"promiskuitetne manije" - pornografija je, u slučaju
obe populacije, samo katalizirajući faktor jednog zajedničkog
"stanja stvari": nemogućnosti sreće bez ukidanja dihotomije
"ja"-Drugi i nemogućnosti ukidanja "ja" bez
smrti na polju Simboličkog, što vodi u psihozu, ili na nivou Realnog,
što znači - smrt. Ono je, dakle, moguće isključivo na fonu Imaginarnog,
poslednjeg sastavnog člana Lacanove trihotomije, što znači kroz
fantazam, na kome pornografija i opstaje, upravo kao fantazija
koja za nekoliko trenutaka kao da čini mogućim nemoguće - uživljavanje
u film kao da ukida "ja" premeštajući ga u neko drugo
"ja" aktera samog porno-filma, obezbeđujući na kratko
traženi eskapizam, ali pošto se i ta faza okonča, retrospektivno
se ceo doživljaj neminovno vidi kao fijasko. I kreće se u dalju
potragu... potragu bez kraja.
(Stoga, kao opozit tom "večitom vraćanju istom", zastanimo
za trenutak. Pre nego što se upustimo u analizu "same stvari",
primetimo da je takva ambicija - prohtev izricanja "konačne
istine" - i sama histerički intonirana, odnosno da je, u
rigidnoj optici psihoanalize, navedeni pokušaj samom svojom konstitucijom
osuđen na propast. Zbog toga ovaj tekst i sam odbija da se, bez
kurtoaznog ograđivanja, upusti tek-tako u priču o gej-pornografiji,
već pre, posredstvom strategije saspensa, stalnog odlaganja direktnog
govora o svom predmetu, ipak nešto o njemu i kaže. To takode sugeriše
odbijanje definicionog postupka, kome je naučni diskurs opsesivno
sklon, te priklanjanje hegelijanskoj paradigmi, koja nedvosmisleno
uvida da je svaki pozitivan sud, oblika "Ovo je to",
redukcija subjekta na jedan predikat, izbačenog iz kontekstualne
celine, na čijoj se pozadini definiens uvek-već pojavljuje.
Uostalom, sudovi oblika "Duh je kost" iz Fenomenologije
zvuče kao vic - i to kao dobar vic, što ce Lacana svakako inspirisati
da u Četiri temeljna pojma psihoanalize proglasi iznošenje
"same stvari" na videlo kao gest čiste komičnosti. Stoga,
sprovodimo odu Hitchcockovom geniju, razvijajući ovaj esej upravo
kao stalno nepristajanje da se nešto konačno jasno i nedvosmisleno
kaže direktno na (pret)postavljenu temu, znajući da je mnoštvo
ponuđenih opisa najbolji referentni okvir za ekstrapolaciju odgovora,
kao što je užas ubistva pre posredovan dugim odlaganjem samog
čina ubistva u čuvenoj sceni pod tušem, nego prolivenom krvlju,
opštim mestom horror produkcije, koja je, zapravo "sama
stvar", čijim se pojavljivanjem okončava svaka naracija,
teorijska i/ili filmska. Ili, kako Foucault u Arheologiji znanja
navodi, "Nema iskaza koji ne pretpostavlja druge iskaze.
Nema ni jednog iskaza koji oko sebe ne bi imao polje koegzistencije,
učinaka nizanja i uzastopnosti, raspored funkcija i uloga. Ako
se može govoriti o jednom iskazu, onda se to može u meri u kojoj
jedna rečenica (ili stav) figurira u jednoj određenoj tački, sa
određenim položajem, u iskaznoj igri koja ga prevazilazi.")
I nastavimo dalje. Stoga, u skladu sa prethodnim razmatranjima,
dozvolimo sebi jedan misaoni eksperiment. Zamislimo da su, posredovani
božanskim otkrovenjem, diskretni monasi-isposnici, kažnjenici
sopstvenog anatomskog sklopa, obuzdavanog u naletima "fizičke
strasti" radikalnom disciplinom samo-mučenja, stigli u XXI
vek i to u jednu od ključnih institucija telesne kontrole - teretanu.
Šta bi oni (u)videli? Ukoliko apstrahujemo šok vremenskog transfera,
verovatno bi sveti iskušanici pronašli idealni torturing dungeon,
sa spravama kao stvorenim za mučenje i zauzdavanje prohteva mesa,
nedoličnih carstvu nebeskom. Naizgled, kao da bi se prevarili
- ne služi li, naprotiv, teretana za dosezanje seksualnog zadovoljstva,
nije li ona upravo ultimativni prostor preoblikovanja tela u idealni
outlook privlačnosti? "We have to admit that the
promise of sex is what keeps us going to the gym", kaže kolumnista
Advocate-a, i kao da sugeriše da je mogućnost veće erotske konzumacije
drugih tela, izvajanih ne po liku Božjem, već po figuri Schwarzeneggerovoj,
upravo ulog zbog koga se pristaje na bodybuilding u znoju
tela svoga. Međutim, i sama teretana počinje da služi mazohističkom
zadovoljstvu u toku samog vežbanja, bez obzira na finalni uzrok
obećanja frekventnijeg seksualnog života - mučenje sopstvenog
tela nema samo indirektnu investiciju posredstvom odlaganja zadovoljstva
zarad onog što tek treba da usledi, ono je i užitak sam. Zadovoljstvo
se u ovom slučaju posreduje sasvim fetišistički, u odnosu na sopstveno
telo koje se izgrađuje u pravcu nedostižno savršenog, tako da
se biće-u-teretani kreira kao sadomazohistički par primenjen na
autoerotizovano sopstvo - tegovima opterećena vežbaonica zapravo
je prostor javne masturbacije, novo mesto seksualne desublimacije.
Utoliko je teretana analogna katoličkoj auto-da-fé praksi,
jer bi bilo naivno misliti da je samokažnjavanje stavljalo brnjicu
na seksualne apetite isključivim proterivanjem želje nazad u mračno
carstvo demona, odakle je i došla da posedne telo i navede na
greh, već je to bilo moguće njenom realizacijom kroz tu praksu
- isposnik je svoj seksualni čin posredovao kanonski dozvoljenom
formom, gde je njegovo telo postajalo i sadista i mazohista, i
subjekat i objekat erotskog užitka. Nadziranje i kažnjavanje seksualnosti,
jasno vidljivo u kontekstu mučenja, služilo je istovremeno i kontroli
bludnih radnji, koja je regulisala je i drugu stranu erotske komunikacije
- nedozvoljeno: seksualni kontakt sa drugim, masturbacija ili
bilo kakav direktan oblik ispoljavanja seksualnosti bio je najstrože
zabranjen. Gym kao da obnavlja ovu restrikciju - erotizam
se posreduje upravo izbegavanjem seksualno eksplicitnih praksi
i fokusira se na samozadovoljavanje telom, prevashodno u pogledu
na isto, u direktnom skopičkom zahvatu posredstvom ogledala i
upoređivanja sa regulacionim idealom - što je konfiguracija telesnog
bliža aktuelnom modelu lepote, to je zadovoljstvo veće. Kontrola
koja je time dobijena sasvim je profitabilne prirode - budući
da je lepo telo upravo nadograđeno telo u skladu sa slikom koja
se posreduje mas-medijima, ono zahteva konstantnu investiciju,
koliko novčanu, toliko i vremensku: projekat njegovog održavanja
sada traje čitav ljudski vek, to je proces bez jasnog starosnog
ograničenja. Na taj način, opsesivnom inkorporacijom vežbanja
u life-style, dat je još jedan doprinos zarobljavanju
tela u mehanizme kapitalističke privrede, što posledicno primorava
na uklapanje u dominantnu estetsku paradigmu, a ne na njenu radikalnu
izmenu.
Naglasak, ipak, nije stavljen na zdravlje, ni na fizičku kondiciju,
takođe opesivna mesta liberalne ekonomije - "dobro telo"
lišeno je oboljenja i utrenirano za maskimalnu proizvodnju. Teretana
je pre pervertirani salon estetske hirurgije, nego hram sporta.
Dizanje tegova svakako doprinosi i kondiciji i osposobljuje telo
za raznovrsne napore, ali ono dodaje i ključnu komponentu - najpoželjniji
fizički izgled, koji je upravo postao unificirani gym-look.
Vežbaonica je tako postala inkubator klonova, tela koja kao da
interiorizuju opštu tendenciju savremene globalizacije - radikalni
egalitarizam svih kultura, ali u okviru zapadne, demokratske paradigme,
u kojoj može da cveta stotine cvetova samo ukoliko se progresivno
svode na jedan, eklektički i precvali, odnosno, imperijalizam,
u kome nema mesta za lokalno, specifično, posebno, drugačije,
itd., pronalazi svoje utelovljenje u jednoličnoj, ekspanzivnoj
mišićnoj konstituciji. To je istovremeno i signal simboličke konverzije
zapadne imaginacije u registru erotskog - dok je de Sade bio fasciniran
različitošću tela sa kojima se mogu obavljati raznovrsne seksualne
prakse, dotle je savremena mainstream pornografija, sa
naglaskom na gej predznak, opsednuta nabildovanim i samo nabildovanim
muškim telima. Naravno, drugi pol ovog fenomena smešta se u brand
new trend u homoseksualnoj kulturi - za razliku od feminizovanog
početka gej pokreta, na čijoj je zastavi stajala drag-kraljica,
podsmešljivo se kezeći, danas je potrebno dokazati da su i pederi
muškarci - imperativ je striktna maskulinizacija tela, odnosno
patrijarhalizacija homoseksualaca. Tom of Finland postao je Karl
Lagerfeld gej-looka, modni diktator bez premca. Muškarac je mišić,
on je penis u erekciji, budući da penis simbolički nadomešta odsustvo
falusa, fantazamskog arhetipa moći, čvrst i uvek spreman na akciju
pokoravanja Drugog, on je istrument proširenja dominacije ličnog
tela narastanjem mišićne mase, analognog telu kapitalističke privrede,
u stalnom širenju, narastanju i apsorpciji. Na taj način dva različita
polja, polja liberalizma i patrijarhata presecaju putanje svojih
linija sila u zajedničkoj telesnoj tački, oko koje opliću interpelativne
mreže kontrole: prvo za njega predstavlja područje eksploatacije,
a drugo ga čini eksploatibilnim. Patrijarhalna konvencija čvrstog
utemeljenja muškog polnog identiteta tj. onog "šta (je muškarac)"
otvara mogućnost specifične nadgradnje onog "kako" u
ramu nezasite konzumentske kulture.
|
|
|
Sjajan primer histerije
pasivnog partnera, "poremećaja" tradicionalno
vezanog upravo ua žene. Naglasak je na kvantitetu
tj. broju penisa, a ne na funkcionalnosti takvog seksa.
Užitak pasivnog partnera tako je transponovan u činjenicu
da "u sebi" ima dva penisa, bez obzira na eventualni
bol ili teškoću adekvatne realizacije ove poze, što je analogno
potrebi tela liberalnog kapitalzma da apsorbuje što više
sredstava sopstvene reprodukcije, ne mareći o negativnim
efektima ovog procesa. |
Na ovom mestu, upravo u kontekstu gej pornografije, kao da postoji
nesumnjiva kontradikcija - ne zabranjuje li patrijarhat svako
ispoljavanje homoseksualnog postojanja, odnosno ne svodi li on
gej-muškarca, u svojoj diskriminativnoj optici, na niže rangirano
"žensko"? Svakako. Upravo zbog toga i vrli novi homoseksualci,
bar većina, pokušavaju da dokažu svoju neupitnu muževnost, odnosno
da ospori sliku, koju većinska, straight populacija ima,
kao kardinalno pogrešnu: ona se zasnivala na predrasudi da su
svi gej-muškarci feminizirani, jer je najvidljivija manjina primetna
upravo zato što iskače iz svoje polom propisane rodne uloge, dok
je većina homoseksualaca muževna baš koliko i većina heteroseksualaca
- ni manje, ni više. Insistirajući tako na razdvajanju pola/roda
i seksualnosti, te pokušavajući da u javnom prostoru povrati svoju
negiranu muškost, deo homoseksualne populacije mačizovao je svoj
acting (u dvostrukom smislu značenja te reči - ponašanje
i gluma) do krajnjih granica, insistirajući na činjenici da su
upravo oni pravi muškarci zato što su maskulinizovani, ali i zato
što vole upravo (slične) muškarce, a ne žene. U navedenom slučaju,
homoseksualnost se doživljava kao garant muškosti, a ne kao njeno
patetično izneveravanje. Ostavimo za trenutak po strani moguća
mizogina čitanja ovog fenomena i primetimo da je upravo takav
model dominantan u aktuelnoj pornografskoj produkciji - snažna,
nabildovana tela, izrazito muževan model ponašanja i dominantno
mladi akteri ono je što gotovo svaki kadar prikazuje. U tom smislu,
pornografija predstavlja, s jedne strane, artikulisan odgovor
u vidu "identifikacije sa agresorom", kako bi se "neprijatelj"
neutralizovao, i to dvostruko: prvo, kao dokaz da gej-muškarci
nisu nikakvi slabići, već da mogu biti i muževniji od "pravih
muškaraca", i drugo, daleko suptilnije, kao pretnja povratnom
akcijom - ukoliko je mimikrija savršena te ne postoji mogućnost
jasnog prepoznavanja po seksualnoj razlici, onda je uvek moguće
da je tvoja muževnost indikator latentne homoseksualnosti. Pitanje
- "Ko je ovde peder?" počinje da poprima zastrašujuće
smislenu artikulaciju. Navedena inflacija virilnosti kao da upućuje
na svojevrsnu simulaciju - "muškost" se generalno sada
može videti kao maskarada, zato što je njena hipertrofija zapravo
dekonstruktivna, jer je razvezuje od bilo kakvog "prirodnog"
ili telesnog utemeljenja i demonstrira je, naprosto, kao pozu.
Međutim, to se dešava tek u specifično teorijskoj refleksiji,
dok za dominantni zdravorazumski "poredak stvari" ona
i dalje ima ozbiljno lice svoje maske - nažalost, gej-muškarci,
u ovom kontekstu nikako ne doprinose demontiranju patrijarhalne
strukture, već je upravo revitalizuju, pristajući da se identifikuju
sa mačo-idealom, potvrđujući još jednom, radikalno, rodnu razliku,
koja, kako je de Beavouir u Drugom polu nedvosmisleno pokazala,
nužno konstruiše i vrednosnu distinkciju među polovima.
S druge strane, homo-pornografija, još jednom, uspostavlja ono
što je neophodno za dobar seks, dakle za seks uopšte - a to je,
pored telesne konstitucije postizane upornim treninzima u teretani,
i stroga hijerarhija seksualnih praksi, preuzeta iz heteroseksualnog
konteksta: "akcija" pocinje oralnim, a završava analnim
seksom. Prema tome, analna penetracija doživljena je kao vrhunac
seksualnog čina, što kao da rekonstituiše Freudovu konzervativnu
stratifikaciju, gde se genitalna seksualnost postavlja kao završna
faza zrele i normalne seksualnosti, pa iz te perspektive, navedeni
odnos izgleda kao da je polu-uspeo, tj. uspešan je za aktivnog
homoseksualca, dok je pasivni osuđen na neuspeh, i to dvostruko,
i polno i seksualno. On je, naime, viđen kao žena, jer igra žensku
erotsku ulogu, koju, po definiciji sopstvenog pola, možda i može
uspešno igrati, ali nikada ne može biti ženom, dok je njegova
seksualnost zaostala u infantilnoj fazi, budući da anus nije de-erotizovan,
što indicira nepravilni psihički razvoj i posledično proizvodi
patologizaciju takve "seksualnosti". Slično insistiranju
na polnim razlikama, te jasno omeđenom "muškom" kod
gej-muškaraca, seksualne uloge takođe bivaju jasno razvrstane
- dominantni role-model u homo-pornografiji jeste binaran
i deli uloge na isključivo aktivne i pasivne. Veoma je mali broj
tzv. versatilnih odnosno "univerzalnih" gej-muškaraca,
ali i da takva predstava postane prisutnija, ništa značajno ne
bi se promenilo u samom toku seksa kakvim ga pornografija unificira,
dok bi navedena dihotomija bila smenjena trihotomijom, koja dalje
ne bi mogla da se diferencira, tako da bi kontrola seksualnog
ponašanja možda bila nešto složenija, ali opet lako izvodljiva.
|
|
|
Vrhunac je, naravno, ejakulacija koja je, suprotno
mnogobrojnim svedočenjima, izjednačena sa ekstazom tj. vrhuncem
seksualnog odnosa. To je, naravno, posledica nepredstavljivosti
orgazma (koji nema materijalnu evidenciju), tako da porno-film
mora da, s jedne strane, izvodi navedeno jednačenje zarad
mogućnosti vizuelne reprezentacije. S druge strane, još
jednom se vrhunac upisuje u genitalne organe, posredstvom
čega se deseksualizuje ostatak tela i jasno postavlja granica
"organa za seks" i "organa za rad".
Takođe, potrebno je dokazati da je do orgazma zaista i došlo,
jer ukoliko bi to izostalo, sve prethodno videlo bi se kao
promašeno, bez obzira na prethodno proizvedeni užitak, tako
da se seksualno ograničavanje takođe sprovodi i u vremenu
- jasan oralni početak zahteva i nedvosmislen ejakulativni
kraj, razdvajaući "vreme za seks" od "vremena
za proizvodnju". |
Uzimajući uobzir da gotovo ne postoji bilo kakav fizički kontakt
drugih područja tela sem genitalija, usta i anusa, gej-pornografija
i pornografija uopšte revitalizuju razloge za kritiku koju je
već uputio Marcuse. Naime, fokusiranje na genitalnu seksualnost
znači zatvaranje potencijala drugih delova tela za erotsku komunikaciju,
te proizvodi specifično mapiranje telesne strukture, jasno diferencirane
na uska područja "predodređena" za seksualnu aktivnost,
dok druga treba da budu usredsređena poglavito na rad i proizvodnju.
Ukoliko se pak i ti drugi delovi tela pojavljuju, onda kao da
je reč o fetišizmu, tačnije o onome što nije najnormalnije stavljeno
u funkciju izvorišta uzbuđenja, ali i dalje može da se pojavi
kao takvo, isključivo zato što donosi profit i zato što se pojavljuje
u jasnom temporalnom razgraničenju - u "normalnom" stanju
osoba treba da koristi ruke za rad, dok one mogu biti seksualizovane
samo u specifičnim igranjima-scenarijima, koji se sa poslom ne
mešaju. Takođe, orgazam je centriran kao vrhunac, tako da svi
akteri moraju da svrše, kao dokaz da je seks bio koliko dobar,
toliko i uspešan, te se na taj način ejakulacija u gej-pornografiji,
kao ne baš čvrst, ali ipak nesumnjiv dokaz prethodnog, percipira
kao garant postignutog užitka, gornja granica do koje ovaj uopšte
može da dođe. Jezgro seksualnosti još jednom, ponovo, biva genitalizovano,
a hijerarhija užitka dovedena u sklad sa dominantnim, mainstream
hetero-modelom isključuje drugačija seksualna iskustva, različite
stepene užitka i alternativne modele zadovoljavanja. "Zašto
ne videti frigidnost kao uživanje koje se uskraćuje i buni, impotenciju
kao muževnost koja više ne može da igra svoju ulogu i odbija ispit,
preuranjenu ejakulaciju kao erotičku caku koja se podsmeva sebi
samoj?" Odgovor je krajnje jednostavan: to bi, u krajnjoj
konsekvenci, predstavljalo stvarnu liberalizaciju seksualnih praksi,
koju bi onda bilo teško kontrolisati, ukoliko bi uopšte bilo moguće.
Tada se pornografija, slično seksologiji, ne bi uopšte mogla pojaviti
kao korektiv seksualnosti, jer ne bi imalo šta da se koriguje.
Anything goes! bio bi jedini princip tako postavljenog
užitka. Te dve naizgled sasvim razlicite diskurzivizacije seksa
ipak imaju zajednički rejon preklopa - obe služe postavljanju
onog što zaista seks treba da bude, kao i lascivnu protezu koja
istovremeno to i omogućuje: erotski užitak je uvek-već posredovan,
bilo slikom, kao u pornografiji, ili rečima, kao na seksološkom
kanabetu. Pornografija je, tako, kao i priča o seksu, zapravo
seks sam.
6. Dream on dreamer...
|
|
|
Military fetiš jedan
je od omiljenih pornografskih motiva, zasnovan na patrijarhalnom
uverenju da vojska mladiće transformiše u "prave muškarce".
Zanimljivo je primetiti da su penisi vidljivi i dovedeni
u fokus, dok su drugi delovi tela u potpunosti prekriveni
uniformom, da bi se proizveo sinergetski efekat vojnog mačizma
i gej erotizma. Takođe, u centru slike je, pretpostavljamo,
"pasivni" mladić (njegovo mesto, je naravno dole,
što opet upućuje na održavanje muško-ženske hijerarhije,
gde je pasivno "niže", a aktivno je, naravno,
postavljeno na mesto visoke vrednosti) koji tek treba da
započne sekualni odnos oralnim činovima, dok je pozadina
pojačana standardnim motivom "muške zajednice"
u zagrljaju. Na taj način vojni kontest sa svim opštim patrijarhalnim
mestima samo je prepisan u gej domen, te nema reči o subverziji
te institucije, već upravo govori u prilog opšteprihvaćenog
stava da bi i gej muškarci trebalo da budu integrisani u
vojnu mašineriju, a ne da joj se, kako je to gej pokret
u nastanku smatraju, radikalno suprotstavljaju upravo kao
generatoru mačizma . |
Zamislimo, na kraju, sledeću scenu: gledamo dugometražni film
u kome se dva ili više muškaraca vole, žive u alternativnoj zajednici
ispunjenoj nežnošću, podrškom i razumevanjem, uživaju u raznovrsnim
seksualnim praksama i rodnim identitetima, oblačeći odeću svog,
ali i drugog pola, stvaraju zajedno, artikulišući svoju kreativnost
posredstvom umetnosti, filozofije i nauka. Pored očigledno melodramatske
intonacije koju bi takav srceparajući scenario doneo sopstvenom
ljubavnom idealizacijom, ne bi li taj film de facto bio
najradikalnija moguća gej-pornografija? Zvuči neobično, ali prisetimo
se šta je heteroseksualna porno-industrija bila spram heteroseksualne
prakse - upravo je prva desakralizovala potonju, izvrćući ruglu
stereotip "misionarskog položaja" i sapripadajuće "svete
tajne braka". Bila je, dakle, beskompromisna negacija stereotipa
i u tom kontekstu - i samo u tom kontekstu! - pokazala se revolucionarnom,
jer je omogućila slobodnije - ali nikako i slobodno! - eksperimentisanje
seksualnim praksama. S druge strane, gej-pornografija kao da korespondira
sa stereotipom pohotnog, nezasitog homoseksualca, kome je ključni
stub egzistencije upravo seks i samo seks. Ona, oslobodena svega
što ne bi bio sam seksualni čin postavljen kao ekscesivan i lišen
bilo kakve manifestne emocionalne komponente, reprodukuje ključnu
zabranu patrijarhata, a to nije seksualni odnos između dva muškarca,
već konstantno spajanje na svim nivoima na kojima dva bića uopšte
mogu da komuniciraju. Homosocijalnost, fenomen opisan radovima
Sedgwickove, uvek je karakterisao muško-muške relacije zapadne
civilizacije, isključujući eksplicitno seksualnu komponentnu (u
vremenima i društvima prohibicije homoseksualnosti), ali dozvoljavajući
suptilnu erotizaciju u nagoveštajima i indirektnostima. Danas,
gej-pornografija svodi odnose među muškarcima na sirov seks.
Ključna noćna mora patrijarhata, opisana scenarijem utopističkog
filma, bila bi takođe i loša noć liberalnog kapitalizma, jer takav
odnos ne bi bio bitno redukovan kao u pornografskom prikazu i
jasno kanalisan saobrazno dominantno heteroseksualnom modelu,
već bi svojom kompleksnošću iscrtavao stalno nove mape erotskih
i svih drugih područja egzistencije, stalno ih mešajući, proizvodeći
originalne forme, razbijajući kako polni tako i tržišni monopol,
zasnovan na nedvosmislenim razgraničenjima, dominaciji dihotomija
i neograničenoj vlasti stereotipa. Naravno, svestan sam toga da
je prethodno dobro konstruisana fantazija, ali nije li to i sadašnja
pornografska produkcija - san o nedostižnom koji ima ideal-regulatornu
funkciju proizvođenja onoga što mu se asimptotski približava ali
ga, per definitionem, ne može dostići? I nije li upravo
utopija mogućnost zamišljanja radikalne alternative postojećem
društvenom poretku, koju bi pornografija da odstrani upravo kao
seks-na-tanjiru i "na izvol'te", kao fast food
erotskog koji, poput konzervativne domaćice, uvek nudi isti dosadni
meni spravljen na "proveren", dobar, stari način? Ovim
pitanjem završavamo, vraćajući se na početak i tako zaokružujući
kritiku pornografije kao izneverene revolucionarne pozicije, kojoj
je oproštajnu reč odavno napisao Foucault u Istoriji seksualnosti
- ona nas je, možda, oslobodila stida, ali je sigurno ponovo porobila
"telesne žudnje" upravo sistemom tržišne kontrole, na
pozadini ukidanja fantazije posredstvom njene kanalisane proizvodnje.
Pornografija je, u tom smislu, nekrunisana kraljica kontra-revolucije.
Nažalost, bez ikakve tendencije da postane subverzivna, zabavna,
paradna, veselo-tužna, tragikomična, pakosna, kapriciozna, fabulozna,
spektakularna... drag-queen, umotana u carevo novo odelo
svih nemogućih identiteta.
Literatura:
1. Marks, K. Kapital - kritika političke ekonomije,
BIGZ, Beograd, 1971.
2. Hegel, G. W. H. Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd,
1979.
3. Žižek, S. Povratak Lenjinu: ka politici istine u:
Prelom, br.1, Centar za savremenu umetnost, Beograd,
2001.
4. Laklo, E. Uvod u postmarksističku analizu u: Prelom,
br. 2-3, Centar za savremenu umetnost, Beograd, 2002.
5. Fuko, M. Arheologija znanja, Plato, Beograd, 1998.
6. Fuko, M. Istorija seksualnosti - Volja za znanjem,
Prosveta, Beograd, 1978.
7. Fuko, M. Minimalističko sopstvo, u: Ženske studije,
br. 13, Centar za ženske studije, Beograd, 2000.
8. Lacan, J. Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed,
Zagreb, 1986.
9. Frojd, S. Uvod u psihoanalizu, Nolit, Beograd, 1984.
10. de Bovoar, S. Drugi pol, BIGZ, Beograd, 1983.
11. Sedgwick, E. K. Epistemology of the Closet, Berkley:
University of California Press, 1985.
12. Halperin, M. D. How to Do the History of Homosexuality,
The University of Chicago Press :: Chicago and London, 2002.
13. Maljković, D. Dvostruka scena prikrivanja u:
GAYTO - časopis za queer teoriju i kulturu, Gayten,
2002.
14. Goropadni eros - ogledi o erotizmu, (priredio Komnenić,
M.), Prosveta, Beograd, 1981.
15. Unutra/Izvan: gej i lezbejska hrestomatija, (priredila
Fus, D.), Centar za ženske studije, Beograd, 2003.
Dušan Maljković
dusan@gay-serbia.com
|