Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
teorija

Pierre Bourdieu
Neka pitanja o gej i lezbejskom pitanju
Quelques question sur la question gay et lesbienne

 
   
Pierre Bourdieu (1930-2002), francuski sociolog, jedan od, u svetskim okvirima, najpoznatijih i najuticajnih sociologa s kraja XX veka. U svojim delima analizira mehanizam kojeg naziva ''simboličko nasilje'', iza kojeg se krije društvena dominacija, i koji funkcioniše uz nesvesno ucešće samih njenih žrtava. Taj teorijski model primenjuje i u svom poznatom delu Vladavina muškaraca (La Domination masculine, 1998, koje postoji i u srpskom prevodu; v. spisak prevedenih knjiga dole). Zajedno sa Derridom i mnogim drugim intelektualcima objavio je otvoreno pismo 1996. u francuskom Nouvelle Observateur za pravno priznanje gej zajednica. Tekst, koji donosimo u prevodu, njegovo je predavanje na skupu naslovljenom ''Gej i lezbejske studije'' u ogranizaciji pariskog kulturnog centra Georges Pompidou, povodom gej prajda u Parizu 1997. godine (govorili su, takođe, i David Halperin, Eve Kosofsky, Didier Eribon, Monique Wittig itd. (publikovano kao: Les etudes gay et lesbien, Colloque du Centre Georges Pompidou, 23 et 27 juin 1997)).


Nemam uopšte iluziju o originalosti pitanja koje cu postaviti o gej i lezbejskom pitanju: postoje li zapravo pitanja na ovo pitanje koja gej i lezbejski pokret još nije postavio?
Iskreno sumnjam. Ovaj pokret je, iz socioloških razloga, jedan od najrefleksivnijih, najlucidnijih i jedan od najsamokritičnijih uopšte.

Gej i lezbejski pokret iznosi, istovremeno ćutke, svojim postojanjem i simboličkim akcijama, i eksplicitno, putem diskursa i teorija koje produkuje (ili kojima ustupa mesto), izvestan broj problema koji spadajaju među najznačajnije u društvenim naukama, i neke koji su potpuno novi. U suštini, ovaj pokret pobune protiv jedne naročite forme, i naročito nesnosne, simboličkog nasilja, temeljno postavlja pitanje simboličkog poretka na snazi i radikalno preispituje njegove temelje kao i mogućnosti uspešne društvene mobilizacije, sa ciljem da se takav poredak subvertira. Na taj način, osim što omogućava uspostavljanje novih predmeta analize, pokret radikalizuje izvesna pitanja, najfundamentalnija za društveni poredak.

Naročita forma simboličke dominacije gde su žrtve homoseksualci, izražava se u logici ponosa (ovde govorimo o Gay Pride-u) i srama, i ostvaruje se putem kolektivnih činova kategorizovanja koji omogućavaju postojanje bitnih razlika, pozitivno i negativno obeleženih (grč. categorein odakle potiču naše kategorije, značilo je javno osuditi), i otuda grupa, socijalnih kategorija poštovanih (ili čak počastvovanih) i stigmatizovanih. Dominacija u ovom slučaju, kao u nekim formama rasizma, poriče javno, vidljivo postojanje. Opresija poput zahteva za ''nevidljivošću'' ('' invisibilisation '') se ispoljava odbijanjem legitimacije javnog postojanja, što će reći poznatog i priznatog, naročito pravom (par le droit) i stigmatizacijom koja se nikad ne čini tako jasnom kao kada pokret zahteva vidljivost. Poziva se, dakle, eksplicitno na ''diskreciju'' ili na pretvaranje koje se obično nužno nameće: ''Diskrecija'', kao što je primetila Christine Delphy, ''to je dvostruki život, ilegalnost u mirnodopsko vreme. Da li uopšte ima mirnog vremena za žene ili gejeve, za one koji konstatno žive u opasnosti - biti ''demaskiran'' onda kada one/oni pokušavaju da se provuku (''passer'') kao heteroseksualci, ostrakizovan, štaviše napadnut, onda kad su one/oni ''demaskirani ''. I buduci da se ništa ne krije kad nema šta da se sakrije, gejevi dolaze do verovanja da ono što one/oni rade jeste nešto loše. Diskrecija znači biti sama/sam. Znači lagati, malo, puno, slučajno. Isto važi i za njihove prijatelje. Samopoštovanje se ne odupire dugo takvom ponašanju. Živeti u strahu, laži, u samoći, u preziru prema sebi: evo šta nam nameću ti liberalni koji ne zahtevaju ništa drugo do diskreciju''.

Govoriti o dominaciji ili simboličkom nasilju, odnosno o onom nasilju bez subverzivne pobune koje vodi inverziji kategorija percepcije i vrednovanja (appreciation), gde dominirani teži da preuzme o samom sebi gledište dominantnih, primenjuje i usvaja, prinudno i nasilno, kategorije prave percepcije (straight u mediteranskoj kosmogoniji, stoji nasuprot izvrnutom, krivom (engl. crooked, fr. tordu)), što mu omogućuje da vodi život u sramu svoje egzistencije, i naročito seksualnog iskustva koje ga, sa tačke gledišta dominantnih kategorija, karakteriše. Posebnost ovakvog odnosa simboličke dominacije jeste u tome što je povezan sa seksualnom praksom, a ne sa vidljivim seksualnim znakovima, dakle sa vladajućom definicijom seksualnog legitimiteta, i preciznije, sa seksualnim odnosom kao odnosom dominacije muškog principa nad ženskim principom. Dominantno gledanje (to jest mediteranski falonarcizam) nalazi svoj princip u kategorijama percepcije i vrednovanja ''nesvesnog'', univerzalno raspoređenog (partage), uključujući tu i dominirane, žene i homoseksualce (jedna od najsigurnijih potvrda inkorporacije ove sheme dominantnih jeste cinjenica da principi diferencijacije medu polovima i forme seksualnih cinova nastavljaju da funkcionišu kao principi posmatranja i podele (de vision et de division) među homoseksualcima, pre svega kod muškaraca, koji ponekad ističu ekstremnu afirmaciju muževnosti u njenoj najtradicionalnijoj formi. Upisan istovremeno u objektivnost, u formi institucionalne podele, i u telima, u formi telesne dominacije (domination somatise) (što se vidi kao sram), ova mitologija se oslanja na sistem opozicija kao sto su aktivan/pasivan, top/bottom, ispred/pozadi, penetrant/penetrirani itd. koji struktuiraju percepciju sopstvenog tela i ponašanja (usages), naročito seksualnog, i koje čine istovremeno polnu podelu rada i podelu seksualnih praksi (la division sexuelle du travail et la division du travail sexuel). Podsećajući na narošito oštar način, na vezu između seksualnosti i moći, dakle politike, analiza homoseksualnosti se obraća politici seksualnosti koja cilja da razdvoji seksualni odnos od relacija moći.

 
   

Najznačajniji problem kojeg je gej i lezbejski pokret izneo na površinu je bez sumnje ukazivanje na status ''geja'' i ''lezbejke'' kao socijalnih konstrukata, jedne kolektivne fikcije heteronormativnog poretka, razarajući samim tim svaku vrstu esencijalističkog fetišizma i naturalizacije podesnih za zasnivanje, u jednoj objektivnoj ''realnosti'', forme nekakvog zajedničkog identiteta. Ukratko, upirući svu svoju snagu na konstruktivističko gledište, što je konstitutiv sociologije i što je vodilo razlaganju ''objektivne realnosti'' klase, regije, nacije ili porodice, i podsećajući na ekstremne razlike među svim članovima ove konstituisane kategorije, gej i lezbejski pokret rastvara na neki način sopstvene socijalne osnove; same osnove koje on treba da izgradi da bi postojao kao društvena snaga sposobna da preokrene dominantni simbolički poredak i za davanje snage zahtevima koje nosi.

Jedna od antinomija pokreta počiva u činjenici da gej pokret - koji je doprineo podsećanju da je, poput porodice, nacije i svih drugih kolektivnih entiteta, gej i lezbejski status ništa drugo do socijalna konstrukcija utemeljena u kolektivnom verovanju - želi takođe da izvrši simboličku revoluciju sposobnu da učini vidljivom, poznatom i priznatom ovu konstrukciju, koja mu daje punu društvenu egzistenciju i celovitost jedne realizovane kategorije. Obrće se znak žiga da bi se dobio amblem - to je smisao Gay Pridea kao javne manifestacije, tačnog i izvanrednog izraza kolektivnog postojanja nevidljive grupe, i zahteva se od države, banke simboličkog kapitala, da pokretu oda trajno priznanje i uobičajen status javnog i objavljenog (public et publie), zvaničnim državnim činom (Bourdieu u svojim kultur-sociološkom studijama pravi razliku između ''ekonomskog'' i ''simboličkog'' kapitala i postulira njihovu relativnu međunezavisnost. prim. prev).

Akcija simboličke subverzije, da bi bila realistička, ne može zapravo ostati na simboličkim raskidima koji su, kao izvesne estetske provokacije, efikasne u stavljanju u neizvesnost neosporne istine. Za trajno menjanje reprezentacija, ona mora da stekne potvdu postojanja jedinstva gejeva i lezbejki kao kategorije, što će reći, preciznije, trajne transformacije inkorporiranih kategorija (shema mišljenja) koje, putem obrazovanja, dodeljuju status očigledne realnosti, nužne, nesporne, prirodne, u granicima njihovog resora validnosti, za socijalne kategorije koje one produkuju. Ukratko, nova antinomija bi bila u tome što je pokret prinuđen da traži od zakona (koji, kao što sama reč kaže (droit) jeste straight poredak) priznanje posebnosti što implicira njegovu anulaciju: gej ljudi prestaju da budu obeleženi, izuzeti, nevidljivi, odnosno stigmatizovani. Međutim, postajanje, na izvestan način, neutralnim i neutralizovanim obavlja se posredstvom potčinjavanja dominantnoj normi. Dovoljno je pomisliti na sve kontradikcije koje implicira pojam ''hranitelj porodice'' kad se on primenjuje na jednog člana homoseksualnog para da bi se shvatilo da realizam (koji iznosi na videlo cenu - u zajednici društvenog ugovora - koja treba da se plati zarad ''vraćanja u poredak'' i za sticanje prava na vidljivost, i istovremeno na jedan minimalni deo prava koji obično uživaju svi članovi sa svim pravima zajednice (kao pravo nasleđa)), ne uspeva da opravda u potpunosti, za brojne homoseksualce, koncesije simboličkom poretku koji implicira takav jedan ugovor, kao postulat statuta koji zavisi od jednog dela gej para.

Da li je moguće obrnuti antinomiju u osetljivu alternativu - biti (sa)vladan jednim racionalnim izborom? Snaga ortodoksije, odnosno prave dokse (grč. mišljenja, prim. prev.) i prava koje nameće svaku vrstu simbolicke dominacije (belac, muškarac, građanin) jeste ono što konstituiše posebnosti koje proističu iz istorijske dominacije na raspolaganju inkorporiranim, zaodenute u kategorije prirodne nužnosti i, u izvesnom slučaju, tako duboko usklađene sa objektivnim prinudama čije su one proizvod, da impliciraju jednu formu prihvatanja svojih ograničenja (sa npr. getoizacijom kao ''ljubavi prema getu'').
Sila ortodoksije konstituiše takode osobine produkovane kategorizacijom dominirajućih, jednih koje se daju opisati atributima poput neobeleženi, neutralni, prirodni, univerzalni, a drugih svojstvima koja su obeležena kao nedostatak koji zahteva opravdanje; ona daje takođe objektivnu osnovu, i zastrašujuću efikasnost, za sve strategije hipokrizije ''univerzalista'' i odbija svaki zahtev za zajedničkim pravom, kao raskid ''partikularista'' ili ''kolektivista'' (''communautariste'') univerzalističkog pakta (''republikanskog'') : to je zapravo paradoksalno, jer kada se oni mobilisu radi traženja njima uskraćenih univerzalnih prava, to opominje simboličke manjine na univerzalni poredak; osuđuje se takođe partikularizam i ''kolektivizam'' (''communautarisme'') gej i lezbejskog pokreta u slučaju zahteva - posebno u društvenom ugovoru o zajednici - da se opšti zakon primeni i na gejeve i lezbejke (koje, ima li potrebe reći, bez sumnje dominiraju, čak usred pokreta kojeg sačinjavaju 90% gejeva i 10% lezbejki i koji ostaje obeležen jakom muškom tradicijom).

Kako se dakle suprostaviti licemernom univerzalizmu a da se ne univerzalizuje partikularizam? Kako, u realističkijim okvirima, odnosno politički direktnije, izbeći da pobeda pokreta ne završi u jednoj formi getoizacije? Jednom rečju: stavljajući se u službu univerzalizma, posebno u subverzivnim borbama, prednosti su povezane sa partikularizmom. Gej i lezbejski pokret, u onoj meri u kojoj je temeljen na posebnosti ponašanja koje ne implicira i ne povlači nužno ekonomski i socijalni hendikep, okuplja stigmatizovane, ali relativno privilegovane, posebno sa tačke gledišta kulturnog kapitala koji čini značajan adut u simboličkim borbama. Dakle, cilj čitavog pokreta simboličke subverzije je da vrši posao simboličke destrukcije i konstrukcije u nameri da nametne nove kategorije percepcije i vrednovanja i ovim da konstituiše grupu. Poduhvat koji, kao sto je uvek slučaj, nailazi uvek na problem legitimnog port-parola koji otelovljava grupu i njenu poruku i problem koji ide zajedno - pitanje sigillum authenticum-a (ovlašćenog pecata), kako su govorili kanonisti, pečata i znaka koji su u mogućnosti da legitimno reprezentuju grupu kao corpus corporatum (telo tela).

Partikularnost, već pomenuta, gej i lezbejskog pokreta, ukoliko on okuplja činioce obdarene snažnim kulturnim kapitalom, nailazi, u jednoj posebno oštroj formi, na problem delegacije port-parola, ono što ja nazivam sindromom Združene partije socijalista (Partie Socialiste Unifie - PSU. Stara francuska levičarska stranka, prim. prev.). Time što se nalazi na krajnje suprotnoj strani od pokreta ''sovjetskog'' tipa (ili marksističko-lenjinistickog) baziranih na potpunom ličnom predavanju (fides implicita) zastupnicima lišenih kulturnih zahteva, ovaj pokret, koji je u celini proizvod sopstvene teorije (koju sam produkuje i na koju teži ponekad da se svede - sa izvesnim formama campus radicalism-a), jeste izložen, ako ne osuđen, kao neki pokreti na krajnjoj levici, na jednu vrstu atomizacije u frakcionaskim podelama (ili, kako biva, pre svega u USA, u teoretičarskim sporovima radikalizma kampusa (univerziteta), koji u svojoj ekstremnoj formi mogu ići ruku pod ruku sa izvesnim feminističkim pravcima koji analiziraju žensko telo kao produkt jedne performativne socijalne konstrukcije, do verovanja da je dovoljno izmeniti jezik da bi se izmenila realnost).

Ako se u okviru ove refleksije (malo razbacane), može zapitati da nije sam način, za jedan takav pokret, da se izbegne getoizacija i frakcionastvo koji se uzajamno osnažuju, stavljanje specifičnog kapaciteta, koji je kombinacija dve stvari (kombinacija skoro nezamisliva - nalazimo je jedva kod izvesnih kategorija Jevreja buržuja 19. veka i prve polovine 20. veka), jedne snažne subverzivne dispozicije, povezane sa statusom stigmatizovanih, i jednog snažnog kulturnog kapitala (kombinacija koju simboliše Michel Foucault), u službu društvenog pokreta u svojoj celini ili, drugačije rečeno, stavljanje u univerzalnu službu specifične prednosti koje odlikuju homoseksualce kao pojedince i kao stigmatizovanu grupu? Jednom rečju, u konstituisanju sebe kao avangarde, barem na planu teorijskog rada i simboličke akcije (gde su izvesne grupe homoseksualaca postale eksperti), političkih pokreta i naučnih subverzija.

Priredio i preveo: Nicodemus
College de France, Paris,
septembar 2003.


Pierre Bourdieu na srpskom :

- Burdije Pjer, Vladavina muškaraca, prev. Filipović Mileva, Podgorica, CID (ed. Femina), 2001, str. 178.

- Burdije Pjer, Signalna svetla - prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, prev. Pajević Milica, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva (ed. Pro et Contra), 1999, str. 125.

- Burdije Pjer, Narcisovo ogledalo, prev. Injac-Malbasa Vesna, Beograd, Clio (ed. Multimedia), 2000, str. 130.

- Burdije Pjer, Nacrt za jednu teriju prakse, prev. Pajević Milica, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva (ed. Societas), 1999, str. 254.

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi