Eve
Levin
Muška
i ženska homoseksualnost kod pravoslavnih Slovena (od
X do XVIII veka)
|
|
|
Eve
Levin |
Srednjovekovno slovensko kanonsko pravo je bio ukorenjeno u učenjima
crkvenih otaca. Oni su pak bili pod velikim uticajem postojećih
tumačenja delova Biblije koji su se bavili ispoljavanjem seksualnosti,
kao i stavovima prehrišćanske Grčke. Dve tradicije nisu bile kompatibilne.
Stavovi starog semitskog drustva prema muškoj homoseksulanosti
su izraženi u Mojsijevom zakonu i interpretacijama priče o Sodomi
i Gomori. Mojsijev zakon je svrstavao homoseksualnost među velike
zločine, koji su se kažnjavali kamenovanjem. Apostolsko preferiranje
celibata je podrazumevala obeshrabrivanje bilo kakvog oblika seksualne
aktivnosti, bilo hetero- ili homoseksualne, ali je homoseksualna
bila naročito osuđivana. Neoplatoničarska filozofija je zastupala
ograničavanje čulnog prepuštanja seksu, naročito ako ono nije
bilo u prokreativne svrhe.
Helenska kultura je imala i neasketske elemente takođe, a muška
homoseksualnst je bila prihvaćena ako ne i propagirana. Ali nisu
svi homoseksualni kontakti bili podjednako poželjni. Analni odnos
se smatrao ponižavajućim, za pre svega pasivnog partnera, zato
što ga je postavljao u podređenu, ''žensku'' poziciju. (1) Atinjani
su u zlatnom veku idealizovali različite oblike homoseksualnih
odnosa, koji su se odvijali između starijih i mlađih muškaraca
iste elitne društvene klase. Veza je navodno trebalo da prvenstveno
bude duhovna, zasnovana na uzajamnom poštovanju: mladić je duboko
poštovao status i dostignuća svog ljubavnika, dok se stariji muškarac
divio fizičkoj lepoti i potencijalima mladića. Kada je njihova
zajednica bila fizički konzumirana, praktikovali su uzajamnu masturbaciju
i interkruralni odnos (seksualno zadovoljavanje među butinama.
Prim. prired.) radije no analnu penetraciju. Ranohrišćanska sredina
je tako razlikovala dva oblika muške homoseksualnosti: prezirani
oblik analne penetracije i onaj koji se više cenio i podrazumevao
međusobnu stimulaciju rukama i bedrima. Iako hrišćanski autori
nisu mogli da se pomire sa bilo kojim oblikom vanbračnog seksualnog
odnosa, prihvatili su preovlađavajuću premisu svog društva, da
je jedan od oblika homoseksualnosti grozniji od drugog.
Stoga su slovenski pravoslavni crkveni poslenici nasledili sistem
vizantijskog kanonskog prava koji je pravio razliku između homoseksualaca
koji su praktikovali analni odnos, i onih koji su praktikovali
uzajamnu mastrubaciju, kao i razliku između pasivnih i aktivnih
partnera. Homoseksualni odnos koji je uključivao analnu penetraciju
(nazvan mužebludie ili muzeloštvo) smatran je
onoliko ozbiljno koliko i heteroseksualno neverstvo. Prema sv.
Vasiliju (IV v. n. e.), ovaj prestup je povlačio za sobom pokoru
u trajanju od petnaest godina, isto kao i neverstvo. Slovenski
kanonisti su preferirali skraćeno pokajanje u trajanju dve do
tri godine posta i molitvi kako je propisao sveti Jovan Posnik
(VI vek). (2) Odstupanje od ove norme, ka blažoj ili strozijoj
kazni je bilo retko. Pokora se obično određivala u trajanju od
jedne, pet ili sedam godina, sve u okviru propisanih kazni za
heteroseksualne grehe.(3) Izuzetno ostra pokora je bila retko
pominjana, ali i to onda u tekstu koji je preporučivao i umerenije
kazne.(4)
Kod određivanja pokore za homoseksualne odnose sveštenici su
bili savetovani da utvrde godine prestupnika, broj puta koliko
je učestvovao u odnosu, njegov bračni status, njegovu voljnost
da učestvuje, kao i ulogu koju je pritom imao.(5) Tu je bila i
uobičajena blagost za mlađe ljude ispod trideset godina optužene
za homoseksualne odnose. Jedan zakon je preporučivao dvogodišnju
pokoru za mladog čoveka, trogodišnju za starijeg muškarca.(6)
Građanski vizantijski zakon, poznat u slovenskom prevodu i slovenska
autohtona pravna praksa, oslobađali su dečake ispod dvanaest godina
starosti od optužbe za svesno činjenje prestupa. Prema jednom
pokajničkom upitniku, ukoliko je dečak ispod pet godina starosti
bio seksualno iskorišćen, njegov je zlostavljač nosio teret greha;
ukoliko je imao više od pet godina, a nije bio pravno punoletan,
bila je odgovornost njegovih roditelja sto ga nisu naučili da
izbegava greh.(7) Na dva ili tri mladalačka homoseksualna eksperimentisanja
se gledalo kao na manji prekršaj. (8) U homoseksualnim odnosima,
kao i kod heteroseksulane fornifikacije (bluda), neoženjenim muškarcima
je bila dozvoljena veća sloboda; oženjen muškarac je pre trebalo
da zadovolji svoje seksualne potrebe sa svojom zakonskom suprugom,
a ne da se obrati nekom drugom bilo kojeg da je pola. (9) Mladić
koji je bio primoran da igra pasivnu ulogu u homoseksualnom analnom
odnosu je smatran manje krivim od učesnika koji je bio voljan
da isto učini. Najmanje jedan autor je oslobodio optužbe u potpunosti
mlađanu žrtvu homoseksualnog silovanja.(10)
Neki crkveni zvaničnici su smatrali pasivnu ulogu u homoseksulnom
odnosu manje grešnom od aktivne. Ovaj stav je obrnuo stav starih
Grka, po kojoj je onaj koji je trpeo analnu penetraciju postajao
déclassé, dok je penetrator zadržavao svoj status. Ali
iz perspektive pravoslavnih crkvenih starešina, inicijator greha
je zaslužio veću osudu od onoga koji je samo pristao na njega.
Prema ovom stavu, najgori moguć slučaj je bio onaj u kome su se
oba partnera smenjivala u ulogama aktivnog i pasivnog, tako da
su obojica bila podjednako krivi. (11) Drugi slovenski autori
se nisu slagali sa tim, smatrajući da aktivna i pasivna uloga
podjednako zaslužuju osudu. (12)
|
|
|
Tradicionalna ruska javna sauna. Tri
gola muškarca u pozadini koja se rashlađuju u snegu ne izazivaju
nikakvu pažnju prolaznika i uličnih prodavaca. |
Saglasno razlikovanju u staroj Grčkoj analnog i interkruralnog
homoseksulanog odnosa, slovenski crkveni jerarsi su obično smatrali
ovaj drugi oblik seksualnog kontakta blazim prekršajem. Dok je
analni odnos bio kategorisan kao veliki greh, isti kao i preljuba
i bestijalnost (seksualni odnos čoveka i životinje, prim. prev.),
interkruralni odnos je bio u kategoriji masturbacije (malakia
ili rukobludie). Uobičajena pokora se sastojala od osamdesetodnevnog
posta i pedeset metanija dnevno (padanja na kolena), što je dva
puta više od pokore za masturbaciju. Alternativna pokora koja
se sastojala od odlučivanja od pričešća na dve godine, bez posta,
povremeno se primenjivala. (13) Kada je trogodišnja pokora bila
preporučivana, to je jasno rađeno po analogiji sa kanonima o masturbaciji,
pre nego sa onim o homoseksulanim odnosima. (14) Slovenski klirici
su smatrali korišćenje ruku u međusobnoj masturbaciji grešnijim
od upotrebe butina, ''iako su oba zla i poročna.'' (15) Interkruralni
odnos se nije smatrao za ''potpun pad'' u greh, na način na koji
se smatrao analni odnos; onima koji su u to bili umešani nije
bio zabranjen ulazak u sveštenstvo. (16)
Drugi oblici homoseksualne aktivnosti su bili manje ozbiljni.
Pozudno ljubljenje drugog muškarca je donosilo kaznu od četrdeset
dana sa sto metanija, samo malo više nego za ljubljenje žene.
Pokušaj da se privuče pažnja muškarca, zarad započinjanja seksualne
veze nije bila ozbiljnija od pokušaja da se zainteresuje žena
za nezakonit seks. (17)
Bilo je mnogo opasnije za muškarca ''da podseća na ženu''
tako što brije svoju bradu. Za ovaj prekršaj je mogao da bude
anatemisan. Protopop Avakum (XVII vek), vođa ruskih staroveraca,
odbio je da da svoj blagoslov izbrijanim sinovima jednog od svojih
pristalica pod navodima da oni mora da su jeretici. Pravoslavni
vernici su smatrali da su muškarci pravljeni po uzoru na Boga,
i da stoga ne bi trebalo da menjaju svoj izgled u ženski. (18)
Iako slovenski pravoslavni kanoni koji su se odnosili na mušku
homoseksualnost, proizilaze, čini se, iz helenskih i ranohrišćanskih
misli, njihovo jednoobrazno prihvatanje od strane srednjovekovne
slovenske crkve ukazuje da su zadovoljavali slovenske društvene
potrebe i stavove. Prigovor na homoseksualnost nije bio
zasnovan na ideji da je bilo ''neprirodno'' za muškarce da budu
seksualno privlačni jedni drugima, već su pre slovenski klirici
smatrali da je važno za muškarce i žene da zadrže svoje dodeljene
rodne uloge. Ove uloge isključuju mušku podređenost penisnoj
penetraciji od strane drugog muškarca. Izazivanje ''feminizacije''
drugog muškarca, tako što se stavlja u žensku ulogu, bilo je još
gore. Kada su muškarci bili uključeni u međusobnu masturbaciju,
te ni jedan nije preuzimao ulogu žene, prave rodne uloge su tako
bile očuvane. Sledstveno tome, slovenski jerarsi su mogli da budu
mnogo više optimisti u vezi sa ovim tipom homoseksualne aktivnosti.
U svakom slučaju, slovenski crkveni zvaničnici i naročito ruski,
pokazali su manje neprijateljski stav prema homoseksualnoj aktivnosti
u odnosu na zapadno-evropske klirike, smatrajući je ekvivalentom
heteroseksualnoj preljubi, u najgorem slučaju. Ni zakonik Jaroslava
(978-1054), ni cara Dušana (1331/1345-1355), nije smatrao homoseksualnost
vrednom pomena. Moguće je da je najviše homoseksualnih aktivnosti
tog perioda bilo ograničeno na manastire; monaška manastirska
pravila su imala odredbe koje su se odnosile homoseksualne postupke.
Do kraja kasnog petnaestog veka, homoseksualnost je, međutim,
bila takođe vidljiva u zajednici običnih građana, iako jos uvek
nije izazivala naročito prekoravanje. Samuel Collins, Englez koji
je posetio Rusiju u sedamnaestom veku, primetio je da je homoseksualno
ponašanje bilo vidljivije i tolerisanije u Rusiji nego kod kuće.
(19) Podvajanje moskovitskog društva na određene muške i ženske
sfere je, uskraćujući mogućnosti za heteroseksualne, povećalo
mogućnost za homoseksualne kontakte.
Lezbejska aktivnost nije smatrana za ozbiljan prekršaj. Seksualni
odnos između odraslih žena je obično bio kategorizovan kao oblik
masturbacije (malakia). Pokora koja se savetovala u tim slučajevima
je bila jednogodišnje uskraćivanje pričešća. (20) Preporučena
kazna, veća od one za uzajamnu masturbaciju kod muškaraca, ukazivala
je na percepciju većeg greha, iako ne veličine muškog homoseksualnog
analnog odnosa. Član 59 zakona ''Sudnyj Ljudem'' je određivao šibanje
za žene koje su učestvovale u homoseksualnim odnosima sa ženom
koja u sedećem položaju opkoračuje drugu. (21) Nije bilo uputno
za ženu da preuzme ulogu muškarca u seksualnim odnosima, čak i
sa drugom ženom. U isto vreme, ženino napuštanje svog pravog ''rodnog''
mesta u odnosu na drugu ženu je smatrano za manju pretnju društvenom
poretku nego uzurpacija autoriteta u muškoj sredini.
Sveštenstvo je imalo jos jednu brigu u vezi sa lezbejskom aktivnošću:
vezu između ženske homoseksualnosti i paganskih obreda. Žene koje
su učestvovale u lezbejskim aktivnostima su nazivane ''babe bogomrzice''
(baby bogomerzskie), čest i podrugljiv naziv za ženske
paganske vođe. One su takođe bile optužene da se u svojim homoseksualnim
kontaktima mole vilama, ženskim duhovima. (22) Stoga je ženska
homoseksualnost imala opasan anti-hrišćanski element koji je nedostajao
muškoj masturbaciji.
Episkop Nifon je odlučio da seks između dve devojke povlači za
sobom lakšu pokoru, naročito ako himen ostane ceo, od predbračne
heteroseksualne fornifikacije. (23) Lezbejske igre između neudatih
devojaka su po svemu sudeći bile česte u Rusiji sedamnaestog veka.
Svetovna priča o Frolu Skobeevu, koji je želeo da oženi miraščinku
Anusku, uprkos protivljenjima njenog oca. Podmitivši Anuskinu
dadilju, prisustvovao je zabavi za Anuškine prijateljice, prerušen
u devojku. Dadilja je, na njegovo podstrekivanje, predlozila igru
''venčanja'', izabravši Anušku za ''mladu'' i Frola, dvostruko prerušenog,
za ''mladoženju''. Tokom igre su mladi ljudi odigrali ''ceremoniju''
i ''gozbu'', i stavili ''bračni par'' u krevet. Frol je iskoristio
ovu priliku da siluje Anusku i da je vrbuje za sebe. (24) Anonimni
autor ove priče nije izmislio igru ''venčanje'' da bi poboljšao
svoju priču, pokajnička pitanja koja su se postavljala mladim
devojkama svedoče o njenom postojanju. (25) Ovako nesto je moglo
otvoreno da se toleriše, uz blago uzdržavanje, jer je pripremalo
zaštićene devojke za bračni život a da ih ne izlaže riziku izgubljene
nevinosti i predbračne trudnoće. Lezbejstvo među devojkama je
još više utvrdilo pravila odgovarajućeg ponašanja.
Fusnote:
1. K. Dover, Greek
Homosexuality,
John Boswell, Christianity, Socialy Tolerance, and Homosexuality:
Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian
Era to the Fourteenth Century, chicago University Press,
1980. Buffiere Felix, Eros adolescent: La Pederastie dans
la Grece antique. Paris: Belles Letres, 1980, 19-22, 195-198.
Ovaj stav je vazio i za stari Rim takodje, vidi P. Veyne, L' Homosexualite
a Rome, u: Ariés Philippe et Béjin André , Sexualité
occidentales, Paris (Seuil) 1982, str. 40-51.
2. E.g., SANU (rukopis Srpske akademije nauka
i umetnosti, Beograd), 123 (28) (Nomokanon (ili Zakonopravilo),
XVII vek), f. 25v: 15 godina, ili 3 godine posta i 200 metanija).
GIM, Sin. (Državno istorijski muzej, Moskva, Sinodalna zbirka),
227 (Kormcaja Efremovskaja, XII v.), f. 195r; VAT-Bor. (Vatican
Library, Borgiani Illirici Collection) 15 (Trebnik, ruski, 1541.
god.), f. 476v: 15 godina ili 2 godine, 200 metanija; Hil. (Hilandarski
rukopis), 378 (trebnik, XV vek), f. 167v: 3 godine, 500 metanija;
Troicki Sergije, Dopunski članci vlastareve sintagme,
Srpska akademija nauka, Posebna izdanja, vol. 268. Odeljenje društvenih
nauka, vol. 21 Beograd 1956, str. 69-70.
3. E.g., Smirnov, Materialy dlja istorii
drevnorusskoj pokajannoj discipliny. Ctenija obcestva istorii
i drevnostei rossijskih pri Moskovskom universitete, vol. 134
(1 godina), 143 (5 godina), Moskva 1912; Almazov A., Tajnaja
ispoved' v pravoslavnoj vostocnoj cerkvi, tom 3, Odessa 1894,
str. 286: 7 godina, 100 padanja na kolena; Hil. 301 (Zakonik,
srpki, 1620), f. 126r: 5 godina, 300 padanja na kolena.
4. NBS (rukopis Narodne biblioteke Srbije) 688
(Zakonik, sredina XVI veka), ff. 25r, 93v, 110r - navodi se veliki
izbor kazni za homoseksualni analni odnos: 2 godine i 200 padanja
na kolena, 15 godina, 18 godina (pripisano Grigoriju Nisskom),
kao i fenomenalnih 80 godina. Rila (rukopis rilskog manastira,
Bugarska) 1/20 (48) (Nomokanon, srpski, XVII vek), ff. 94v, 102r,
185r-186r,188 - navodi pokore od 2 godine, 3 godine, 5 godina,
15 godina i 30 godina; GIM, Sin. 227 (mns. cit.) ff. I8Iv-I82r.
5. E. g., SANU 124(29) (Nomokanon, srpski, XVII
vek), ff. 8v,16r; Peć (rukopis Pećke patrijaršije, Peć) 77 (Trebnik,
spski, polovina XV veka), ff.23v - 24r.
6. Rila 1/20 (48), mns. cit, f. 186r.
7. NBS 688, mns. cit., f. 25v ; Almazov, op.
cit., 3:149.
8. Pec 77, mns. cit., ff. 23v-24r.
9. Kiev (slovenske knjige iz Kijeva, univerzitet
u Torontu) 191 (Potrebnik, Moskva, 1651. Štampana knjiga), f.
154r.
10. Rila 1/20 (48), mns. cit., f. 21r; Hil.
301, mns. cit., f. 126r.
11. E.g., Pec 77, mns. cit., ff. 23v-24r.
12. Almazov, op. cit., 3:149. U Veneciji je
aktivan homoseksualni partner smatran više krivim i abnormalnim
u odnosu na pasivnog; vidi Ruggiero Guido, The Boundaries
of Eros: Sex Crime and Sexuality in Renaissance Venice. New
York: Oxford University Press 1985, str. 121.
13. E.g., Decani (Dečanski rukopis, Srbija)
70 (Trebnik, srpski, početak XVII veka), f 227r; Hil. 627 (Nomokanon,
srpski, 1610-1620), f. 15v; Kiev. 191, mns. cit., f. 686r; Troicki,
op. cit., str. 67. Dva manuskripta pominju na jednom mestu pokoru
od 12 godina, a uobičajenu kaznu od 80 dana na drugom: Peć 77,
mns. cit., ff. 236v, 261v; SANU 124(29), mns.cit., f. 54r-v.
14. E. g., Almazov, op. cit., 3:276; SANU 124(29),
mns. cit., ff. 72r, 77r-v; NBS I-14 (Trebnik, srpski, 1546, štampana
knjiga) ff. 259r, 264v. U renesansnoj Veneciji je smatrano da
interkruralni homoseksualni odnos zasluzuje kaznu kao i analni
seks između muškaraca, dok je partner koji je pokazao inicijativu
mogao da bude osuđen na smrtnu kaznu. V. Ruggiero, op. cit., str.
110-111, 115-116.
15. Rila 1/20 (48), mns.cit., f. 127v. Oralni
homoseksualni odnos je bio gotovo nepoznat kod srednjovekovnih
Slovena; samo jedan od 9 pokajničkih upitnika ga spominje; vidi
Almazov, op. cit., 3:152.
16. E.g., Hil. 628 (Nomokanon, srpski, prva
dekada XVII veka) , f. 38v.
17. Almazov, 3:275, 280.
18. ''Poslanie rostovskago arxiepiskopa,'' u:
RIB (Russkaja istoričeskaja biblioteka) 6:880. Gudzij, N. K.,
Hrestomatija po drevnej russkoj literature XI- XVII vekov, Moskva,
1962, str. 493. Sudski slučaj iz 1687.godine otrkriva primenjivanje
kanona protiv brijanja, mada bez posledica za optuženog po pitanju
homoseksualnih tendencija. On se izjasnio kao neupućen u slučaj,
i stavio se na milost sudu. Vidi no. 182 u RIB, 12:864-866.
19. Collinsov komentar da su Rusi bili ''prirodno
naklonjeni sodomiji i ''buggery'' ukazuje savremenom čitaocu pre
na veću rusku otvorenost, nego na preferiranje homoseksualnosti.
Collins je takođe izrazio svoje iznenađenje da homoseksualnost
nije kažnjavana smrtnom kaznom, kao što je bio slučaj u Engleskoj
toga vremena. Olearius je imao slične komentare. Conf. Collins
Samuel, The Present State of Russia, London, 1671, str.
106; Olearius Adam, The Travels of Olearius in Seventeenth-Century
Russia, izd. Samuel Baron, Stanford: Stanford University
Press, 1967, str. 142.
20. E. g., Almazov, op. cit., 3:161; Smirnov,
Materialy, op. cit., 143; SANU 124 (29), mns. cit., f.
77r-v; NBS I-14, mns. cit., f. 264v. Jedan tekst izjednačava uzajamnu
žensku masturbaciju sa masturbacijom uopšte, i propisuje kaznu
u vidu četrdesetodnevnog posta; vidi Almazov, op. cit., 3:163.
Dva teksta, koja određuju pokoru od 12 godina za musku masturbaciju,
određuju istu i za žensku. Rila 1/20(48), mns. cit., f. 185v;
SANU 124(29), mns. cit., f. 54r.
21. Dewey Horace and Ann Kleimola, Zakon
Sudnyj Ljudem (Court law for the People), Michigan
Slavic Materials, no. 9. Ann Arbor: Universtity of Michigan Press,
1973, str. 42-43. Prevod ovde nije najprecizniji, usled netačnog
značenja na kon'. Rimski pisac Seneka je omaložavao ženu koja
se ponašala kao muškarac u lezbejskom odnosu, opisujući je kao
prekršioca prirodnog poretka. Vidi Veyne, op. cit., str. 33.
22. Kiev 191, mns. cit., f. 162r; Almazov, op.
cit., 3:161.
23. Voprosy Ilji, arts. 23 i 24, u: RIB, 6:62.
24. Gudzij, op. cit., str. 417-418. Neki noviji
istrazivaci datiraju ''Priču o Frolu Skobeevu'' oko 1720. god. Vidi
Gitta Hammerberg, ''Eighteen-Century Narrative Variations of ''Frol
Skobeev'''', Slavic Review 46 (1987): 529-539. Prica je prepravljena
u XVIII veku, ali njen original zasigurno odražava običaje društva
kasnog XVII veka.
25. Almazov, op. cit., 3:169. Lezbejska aktivnost
među mlađim devojkama je slično bila tolerisana u renesansnoj
Italiji, kao uvod u brak. Katolička crkva je tretirala žensku
homoseksualnost kao manji prekršaj od muške, dok su za ovo neki
raniji zakoni odredjivali smrtnu kaznu. Vidi Judith C. Brown,
Immodest Acts: The Life of a Lesbian Nun in Renaissance Italy,
New York 1986, str. 11-13.
Prevod: Jelena
Preuzeto iz: Levin
Eve, Sex and Society in the World of the Orthodox Slavs,
900-1700. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1989, str. 199-205.
Fus note su u knjizi od broja 201 do 225.
http://www.gay-serbia.com/prikazi/2002/levin-stari_sloveni/index.jsp
|