Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
teorija
 
 

Barbara Smith (1946- )
je crna, feministička spisateljica, aktivistkinja i kritičarka kapitalizma. Iako je rođena na Jugu, detinjstvo je provela u Clevelandu (Ohio) pošto je njena porodica, zajedno sa hiljadama drugih, napustila ruralni i rasistički Jug u potrazi sa srećnijim životom na severu Amerike.

Njen feministički i antirasistički angažman počinje šezdesetih godina prošlog veka. Učestvuje na antirasističkim i antiratnim demonstracijama, odlazi da sluša propovedi Martin Luthera Kinga (1929-1968), studira, i počinje da objavljuje naučne radove i eseje. Ona je jedna od najistaknutijih crnih feminiskinja u Americi do dan danas. U ranim sedamdesetim osniva udruženje ''Combahee River Collective'' u Bostonu koje okuplja crne feminiskinje (uglavnom lezbejke) oko pitanja rasizma, represije, homofobije (među, kako belom tako i crnom populacijom. B. Smith je, uzgred, u svojim radovim često postavljala pitanje rasizma unutar gej zajednice). Njihov ''Black Feminist Statement'' (1977) je bio jedan od ranih manifesta ''politike identiteta''. Godine 1976. B. Smith na jednoj konferenciji upoznaje pesnikinju i aktiviskinju Audre Lorde (1934-1992) i među njima se razvija intezivno prijateljstvo koje je na obe žene ostavilo dubok trag. Zajednički pokreću publikaciju: Kitchen Table: Women of Color Press, 1980. god. Do početka devedesetih to je jedini časopis pod upravom crnih žena u Americi u kom su objavljivale najznačajnije crne lezbejske feminističke naučnice i aktivistkinje u Americi.

Njen spisateljski i urednički rad je izuzetno bogat. Zajedno sa L. Bethel je uredila zbornik: Conditiones: Five, The Black Women's Issue (1979. god.), a sa G. T. Hull i P. Bell Scott, priredila je: All of the Women Are White, All the Blacks Are Men, But Some of Us Are Brave. Black Women's Studies (1982. god.) u kom se nalazi njen uticajni esej ''Toward a Black Feminist Criticism''. Uredila je takode i: Home Girls: A Black Feminist Anthology (1983. god.) i koautorka je knjige Your's in Struggle: Three Feminist Perspectives on Anti-Semitism and Racism, iz 1984. godine (uz E. Bulkin i M. Bruce Pratt). Njeni radovi se, pored mnogih drugih zbornika i brošura, pojavljuju i u sledećim: Sinister Wisdom; This Bridge Called My Back: Writings by Radical Women of Color (1981) i Lesbian Studies: Present and Future (1982). Na svu sreću, njeni važniji članci i eseji iz protekle tri decenije su sakupljeni u zborniku: The Truth That Never Hurts: Writing on Race, Gender and Freedom, Rutgers University Press, 1998.

Barbara Smith je dobitnik mnogi priznanja, poput Stonewall Award-a ili Lamda Award-a za izuzetan i neumorni angažman ove hrabre žene koja je često bila prva ta koja je otvoreno govorila i pisala o društvenim problemima i tenzijama koje drugi nisu videli, odnosno, nisu hteli da vide.


Barbara Smith
Zašto uopšte pominjemo homofobiju?

Podsećajući na incident koji se dogodio 1982. godine, kada je gej, crnački, radnički bar "Blues", na Times Squareu, bio žrtva policijskog vandalizma, a njegovi vlasnici pretučeni i nazivani raznim rasističkim i homofobičnim pogrdama, o čemu nijedne novine nisu pisale, niti je ijedna organizacija za ljudska prava reagovala, Barbara Smith tvrdi da odbijanje da se prizna da se razne vrste represija često međusobno ukrštaju, potvrđuje da je homofobija jedan od ''izama'', koje inače i oni koji se smatraju progresivnima tolerišu. Takođe smatra da uticaj gej i lezbejskog aktivizma na svest javnosti može da dovede do stvarnog društvenog napretka, samo onda kada sam obrazovni sistem usvoji antihomofobično stanovište.

Organizacija crnih feministkinja u Bostonu - ''Combahee River Collective'', čija sam članica bila, 1977. godine je objavila ''Black Feminist Statement'' u kom se navodi:

Najuopšteniji stav o našoj aktuelnoj politici bi bio da smo se aktivno posvetile borbi protiv
rasne, seksualne, heteroseksualne i klasne represije i da, kao svoj poseban cilj, vidimo razvoj integrisane analize i prakse, zasnovan na činjenici da se glavni sistemi represije međusobno prepliću... Mi... često nalazimo da je teško odvojiti rasnu od klasne, ili seksualne represije, zato što ih najčešće istovremeno doživljavamo.

Uprkos tome što je analiza represija koje se istovremeno vrše nad ženama poreklom iz ''trećeg sveta'' jasna i čista, izgleda da ljudi, uključujući i one progresivne, začudo nerado prihvataju ove osnovne istine, posebno kada se radi o uključivanju aktivnog otpora u njihove svakodnevne živote. Homofobija je obično poslednja represija koja se pominje, poslednja koja se uzima za ozbiljno i poslednja koja će nestati. Ali, ona je krajnje ozbiljna stvar, ponekad čak i do te mere da postaje fatalna.

Tridesetak njujorških policajaca je 29. septembra 1982. godine, bez upozorenja upalo u Blues, bar na Times Squareu. Uznemirili su i ozbiljno pretukli vlasnike, demolirali prostorije, ispraznili kasu i otišli, a da nisu nikoga uhapsili. Šta motiviše ovakvo surovo ponašanje? Odgovor je prost. Policajce su inspirisala tri uverenja, koja neguje naše društvo: rasizam, klasna diskriminacija i homofobija. Naime, klijentela ovog bara su crnci, iz radničke klase i homoseksualci. Policajci su, dok su razbijali glave, uzvikivali rasističke i homofobične pogrde poznate svakom školarcu. Mržnja napadača prema onima koji su queer i obojeni, nikako ih ne čini izuzetkom, već ih smešta u samo središte mainstreama. Iako su njihova dela bila ekstremnija od većine, njihovi stavovi to svakako nisu.

Igrom slučaja, bar Blues se nalazi prekoputa redakcije New York Timesa. Osoblje vodećeg nacionalnog dnevnog lista, koje sačinjavaju belci, više srednje klase i, verovatno, heteroseksualne orijentacije, redovno zove policiju da se žali na bar. Nimalo ne iznenađuje što se nijedne njujorške dnevne novine, uključujući i Times, nisu potrudile da izveste o incidentu. Koalicija Trećeg sveta i belih lezbejki i gej muškaraca, organizovala je velike demonstracije ubrzo nakon napada. Umerene i militantne organizacije za ljudska prava i protiv rasizma su bile vidno odsutne i javno iskazivanje nezadovoljstvo ovim očiglednim slučajem policijske brutalnosti, kasni bez sumnje zato što pretučeni crnci nisu bili straight.

Isprepleteni "izmi"

Ono što se dogodilo u Bluesu, savršeno ilustruje načine na koje su glavni "izmi", uključujući i homofobiju, blisko i žestoko isprepleteni. Kao crna žena, lezbejka, feministkinja i aktivistkinja, imam poteškoća u sagledavanju načina na koje su sistemi represije međusobno povezani, ako ne iz bilo kog drugog razloga, onda zbog toga što njihova značenja tako često utiču na moj život. Tokom 70-tih i 80-tih godina XX veka, obojene lezbejke su često bile veoma mudre po pitanju nužnosti razvoja razumevanja veza između represija. One su se, takođe, protivile izgrađivanju hijerarhije i osporavale su "jednostavna rešenja" (easy way out) izborom "primarne represije" i neisticanjem tih zbrkanih nedoslednosti, koje se događaju svaki put kada se rasa, pol, klasa i seksualni identitet stvarno pomešaju. Ironično je da se, za desničarske snage, mržnja prema lezbejkama i gej muškarcima, kao i prema obojenima, Jevrejima i ženama savršeno slažu. Oni povezuju represije na najnegativnije načine sa užasavajućim posledicama. S druge strane, tobože progresivni ljudi, koji se protive represiji na svim drugim nivoima, povlače se pred priznanjem da je društveno kažnjivo zlostavljanje lezbejki i gej muškaraca ozbiljan problem. Oni prećutno odobravaju stav: " Zašto uopšte pominjemo homofobiju?"

Postoje brojni razlozi da, inače senzibilni ljudi, oklevaju da se suoče sa homofobijom u sebi i drugima. Glavni razlog je taj što se ljudi uglavnom osećaju ugroženim pitanjima o seksualnosti, a za neke i samo postojanje homoseksualaca dovodi u pitanje njihovu (hetero)seksualnost. Nasuprot mnogim drugim ugnjetenim grupama, homoseksualci/ke nisu grupa čiji je identitet jasan od rođenja. Kroz proces coming outa, osoba može zaista da stekne ovaj identitet u bilo kom trenutku svog života. Jedan način da se zaštite nečija heteroseksualna ovlašćenja i privilegije, jeste da se omalovažavaju lezbejke i gej muškarci na svakom koraku, da bi se napravio najdublji mogući ponor između "nas" i "njih".

Postoji nekoliko zabluda i stavova koje smatram posebno razornim, zbog načina na koje rade na izdvajanju gej i lezbejskih interesa:

1. Represija nad lezbejkama i gej muškarcima nije tako ozbiljna kao ostale. Ona nije politička, već privatna stvar. Uticaj gubitka zaposlenja, dece, prijatelja i porodice, koji uništava život; demorališuća cena života u stalnom strahu da će biti otkriveni od strane pogrešne osobe, koji prožima živote svih lezbejki i gej muškaraca, bilo da su prikriveni, bilo da nisu; i stvarno fizičko nasilje i smrt, koje lezbejke i gej muškarci trpe od ruku homofoba, mogu se, ukoliko se složimo sa ovim mitom, u potpunosti ignorisati.

2. "Gej" znači beli gej muškarac, sa velikim, pristojnim prihodima i tačka. Poimanje gej ljudi na ovaj način, dozvoljava pojedincu da zanemari činjenicu da su neki od nas žene i obojeni i iz radničke klase i siromašni i invalidi i stari. Ovakvo usko razmišljanje o gej ljudima, kao o belcima, srednje klase i muškarcima, kakvo mediji establišmenta žele da vide kod ljudi, potkopava svest o tome kako se identiteti i sporna pitanja preklapaju. Međutim, ono što je od suštinskog značaja za povezivanje homofobije sa drugim represijama, jeste da ne postanu plen iskrivljenog rezonovanja, da je opravdanje ozbiljnog shvatanja homofobije, to što ona utiče na neke grupe koje su "nesumnjivo" potlačene, kao što su, na primer, obojeni, žene ili invalidi. Homofobija je, po sebi i za sebe, očigledna represija i u heteroseksističkom sistemu svi koji nisu heteroseksualci, jesu potlačeni i smatraju se "izopačenim".

3. Homoseksualnost je problem belaca ili, čak, "bolest belaca". Ovaj stav previše preovladuje među obojenima. Pojedinci, koji su militantni protivnici rasizma u svim njegovim oblicima, i dalje smatraju smatraju da su lezbejstvo i muška homoseksualnost, nešto čemu se treba podsmevati ili, još gore, nešto dostojno prezira. Homofobični obojeni ljudi su represivni ne samo prema belcima, već i prema članovima sopstvenih grupa, tj. prema najmanje 10% pripadnika ovih grupa.


4. Izražavanje homofobije je legitimno i prihvatljivo u onim kontekstima u kojima bi druge vrste verbalizovane netolerancije bile zabranjene. Provokacije i šale na račun "lezbača" i "homića" se mogu praviti bez trunke kritike u onim krugovima u kojima bi šale na račun "crnja" i "žutaca", npr., dovele do momentalne cenzure i ostrakizma. Jedno veče gledanja televizije, dovoljno je da ukaže na to koliko su prihvatljiva javna izražavanja homofobije.

 
   

Kako se možemo boriti sa tako duboko ukorenjenim stavovima i ponašanjima i promeniti ih? Sa sigurnošću se može reći da je lezbejski/feministički aktivizam, od 60-tih godina XX veka naovamo, načinio značajne upade u sferu javnog i svest pojedinaca. Ovi pokreti su veoma dobro poslužili u obrazovne svrhe, ali nisu imali ni iz bliza dovoljno uticaja na sam obrazovni sistem. Nastavni planovi, koji se na pozitivan način usredsređuju na pitanja seksualnog identiteta, seksualnosti i seksizma, i dalje su retki, posebno u osnovnim razredima. Pa ipak, škole su pravi kotlovi homofobičnih osećanja, o čemu svedoči sve - od grafita po toaletima i vredanju po igralištima do heteroseksističkih predrasuda u većini tekstova i otpuštanja nastavnika samo na osnovu toga što nisu heteroseksualci.

U sadašnjim političkim klimatskim uslovima, škole su konstantno pod neprijateljskim nadzorom dobro organizovanih konzervativnih snaga. Neophodno je puno hrabrosti da bi se osporili negativni stavovi učenika o tome šta to znači biti homoseksualac, žena, Treći svet itd. Ovakvi stavovi se, međutim, moraju osporavati, ukoliko želimo da sveprisutna, uzeta zdravo za gotovo homofobija prestane. Otkrila sam kroz predavanje i obraćanja širokom spektru publike, da je pravljenje veza između različitih represija sjajan način da se predstave pitanja lezbejskog i gej identiteta i homofobije, zato što nudi ljudima referentni okvir na koji će se oslanjati. Ovo je posebno istinito, ukoliko su u učionici već učinjeni napori da se govori o rasizmu i seksizmu. Činjenički je netačno i strateški pogrešno, da se materija sa gej tematikom predstavlja tako kao da su svi gej ljudi bili beli muškarci. Na sreću, dostupan je sve veći korpus radova (obično napisan od strane feministkinja Trećeg sveta), koji pruža integrisan pristup ukrštanju mnoštva identiteta i spornih pitanja.

Možda se neki čitaoci i dalje pitaju: "Zašto uopšte pominjemo homofobiju?". Jedan od razloga je to što su najmanje 10% vaših studenata već, ili će biti, lezbejke i gej muškarci, kao i 10% vaših kolega. Homofobija je možda poslednja represija koja će nestati, ali će svakako nestati. Ona će nestati mnogo brže ako ljudi koji se protive svim oblicima potčinjavanja rade zajedno na ostvarenju ovog cilja.

Prevod: Ivana

Iz: The Lesbian and Gay Studies Reader, ed. Henry Abelove, et al. New York: Routledge, 1993. Prvi put ovaj esej "Homophobia: Why Bring it Up?" je objavljen u The Interracial Books for Children Bulletin, 1983. god.

Linkovi:

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi