|
|
|
Barbara
Smith
(1946- )
je crna, feministička spisateljica, aktivistkinja i kritičarka
kapitalizma. Iako je rođena na Jugu, detinjstvo je provela
u Clevelandu (Ohio) pošto je njena porodica, zajedno sa
hiljadama drugih, napustila ruralni i rasistički Jug u
potrazi sa srećnijim životom na severu Amerike.
Njen feministički i antirasistički
angažman počinje šezdesetih godina prošlog veka. Učestvuje
na antirasističkim i antiratnim demonstracijama, odlazi
da sluša propovedi Martin Luthera Kinga (1929-1968), studira,
i počinje da objavljuje naučne radove i eseje. Ona je
jedna od najistaknutijih crnih feminiskinja u Americi
do dan danas. U ranim sedamdesetim osniva udruženje ''Combahee
River Collective'' u Bostonu koje okuplja crne feminiskinje
(uglavnom lezbejke) oko pitanja rasizma, represije, homofobije
(među, kako belom tako i crnom populacijom. B. Smith je,
uzgred, u svojim radovim često postavljala pitanje rasizma
unutar gej zajednice). Njihov ''Black Feminist Statement''
(1977) je bio jedan od ranih manifesta ''politike identiteta''.
Godine 1976. B. Smith na jednoj konferenciji upoznaje
pesnikinju i aktiviskinju Audre Lorde (1934-1992) i među
njima se razvija intezivno prijateljstvo koje je na obe
žene ostavilo dubok trag. Zajednički pokreću publikaciju:
Kitchen Table: Women of Color Press, 1980. god. Do početka
devedesetih to je jedini časopis pod upravom crnih žena
u Americi u kom su objavljivale najznačajnije crne lezbejske
feminističke naučnice i aktivistkinje u Americi.
Njen spisateljski i urednički
rad je izuzetno bogat. Zajedno sa L. Bethel je uredila
zbornik: Conditiones: Five, The Black Women's Issue
(1979. god.), a sa G. T. Hull i P. Bell Scott, priredila
je: All of the Women Are White, All the Blacks Are
Men, But Some of Us Are Brave. Black Women's
Studies (1982. god.) u kom se nalazi njen uticajni
esej ''Toward a Black Feminist Criticism''. Uredila je
takode i: Home Girls: A Black Feminist Anthology (1983.
god.) i koautorka je knjige Your's in Struggle: Three
Feminist Perspectives on Anti-Semitism and Racism,
iz 1984. godine (uz E. Bulkin i M. Bruce Pratt). Njeni
radovi se, pored mnogih drugih zbornika i brošura, pojavljuju
i u sledećim: Sinister Wisdom; This Bridge Called
My Back: Writings by Radical Women of Color (1981)
i Lesbian Studies: Present and Future (1982).
Na svu sreću, njeni važniji članci i eseji iz protekle
tri decenije su sakupljeni u zborniku: The
Truth That Never Hurts: Writing on Race, Gender and Freedom,
Rutgers University Press, 1998.
Barbara Smith je dobitnik
mnogi priznanja, poput Stonewall Award-a ili Lamda Award-a
za izuzetan i neumorni angažman ove hrabre žene koja je
često bila prva ta koja je otvoreno govorila i pisala
o društvenim problemima i tenzijama koje drugi nisu videli,
odnosno, nisu hteli da vide.
|
Barbara Smith
Zašto uopšte pominjemo
homofobiju?
Podsećajući na incident
koji se dogodio 1982. godine, kada je gej, crnački, radnički bar
"Blues", na Times Squareu, bio žrtva policijskog vandalizma, a njegovi
vlasnici pretučeni i nazivani raznim rasističkim i homofobičnim
pogrdama, o čemu nijedne novine nisu pisale, niti je ijedna organizacija
za ljudska prava reagovala, Barbara Smith tvrdi da odbijanje da
se prizna da se razne vrste represija često međusobno ukrštaju,
potvrđuje da je homofobija jedan od ''izama'', koje inače i oni
koji se smatraju progresivnima tolerišu. Takođe smatra da uticaj
gej i lezbejskog aktivizma na svest javnosti može da dovede do stvarnog
društvenog napretka, samo onda kada sam obrazovni sistem usvoji
antihomofobično stanovište.
Organizacija
crnih feministkinja u Bostonu - ''Combahee River Collective'',
čija sam članica bila, 1977. godine je objavila ''Black Feminist
Statement'' u kom se navodi:
Najuopšteniji
stav o našoj aktuelnoj politici bi bio da smo se aktivno posvetile
borbi protiv
rasne, seksualne, heteroseksualne i klasne represije i da, kao
svoj poseban cilj, vidimo razvoj integrisane analize i prakse,
zasnovan na činjenici da se glavni sistemi represije međusobno
prepliću... Mi... često nalazimo da je teško odvojiti rasnu od
klasne, ili seksualne represije, zato što ih najčešće istovremeno
doživljavamo.
Uprkos tome
što je analiza represija koje se istovremeno vrše nad ženama poreklom
iz ''trećeg sveta'' jasna i čista, izgleda da ljudi, uključujući
i one progresivne, začudo nerado prihvataju ove osnovne istine,
posebno kada se radi o uključivanju aktivnog otpora u njihove
svakodnevne živote. Homofobija je obično poslednja represija koja
se pominje, poslednja koja se uzima za ozbiljno i poslednja koja
će nestati. Ali, ona je krajnje ozbiljna stvar, ponekad čak i
do te mere da postaje fatalna.
Tridesetak njujorških policajaca je 29. septembra 1982. godine,
bez upozorenja upalo u Blues, bar na Times Squareu. Uznemirili
su i ozbiljno pretukli vlasnike, demolirali prostorije, ispraznili
kasu i otišli, a da nisu nikoga uhapsili. Šta motiviše ovakvo
surovo ponašanje? Odgovor je prost. Policajce su inspirisala tri
uverenja, koja neguje naše društvo: rasizam, klasna diskriminacija
i homofobija. Naime, klijentela ovog bara su crnci, iz radničke
klase i homoseksualci. Policajci su, dok su razbijali glave, uzvikivali
rasističke i homofobične pogrde poznate svakom školarcu. Mržnja
napadača prema onima koji su queer i obojeni, nikako
ih ne čini izuzetkom, već ih smešta u samo središte mainstreama.
Iako su njihova dela bila ekstremnija od većine, njihovi stavovi
to svakako nisu.
Igrom slučaja,
bar Blues se nalazi prekoputa redakcije New York Timesa. Osoblje
vodećeg nacionalnog dnevnog lista, koje sačinjavaju belci, više
srednje klase i, verovatno, heteroseksualne orijentacije, redovno
zove policiju da se žali na bar. Nimalo ne iznenađuje što se nijedne
njujorške dnevne novine, uključujući i Times, nisu potrudile da
izveste o incidentu. Koalicija Trećeg sveta i belih lezbejki
i gej muškaraca, organizovala je velike demonstracije ubrzo nakon
napada. Umerene i militantne organizacije za ljudska prava i protiv
rasizma su bile vidno odsutne i javno iskazivanje nezadovoljstvo
ovim očiglednim slučajem policijske brutalnosti, kasni bez sumnje
zato što pretučeni crnci nisu bili straight.
Isprepleteni "izmi"
Ono što se dogodilo u Bluesu, savršeno ilustruje načine na koje
su glavni "izmi", uključujući i homofobiju, blisko i
žestoko isprepleteni. Kao crna žena, lezbejka, feministkinja i
aktivistkinja, imam poteškoća u sagledavanju načina na koje su
sistemi represije međusobno povezani, ako ne iz bilo kog drugog
razloga, onda zbog toga što njihova značenja tako često utiču
na moj život. Tokom 70-tih i 80-tih godina XX veka, obojene lezbejke
su često bile veoma mudre po pitanju nužnosti razvoja razumevanja
veza između represija. One su se, takođe, protivile izgrađivanju
hijerarhije i osporavale su "jednostavna rešenja" (easy
way out) izborom "primarne represije" i neisticanjem
tih zbrkanih nedoslednosti, koje se događaju svaki put kada se
rasa, pol, klasa i seksualni identitet stvarno pomešaju. Ironično
je da se, za desničarske snage, mržnja prema lezbejkama i gej
muškarcima, kao i prema obojenima, Jevrejima i ženama savršeno
slažu. Oni povezuju represije na najnegativnije načine sa užasavajućim
posledicama. S druge strane, tobože progresivni ljudi, koji se
protive represiji na svim drugim nivoima, povlače se pred priznanjem
da je društveno kažnjivo zlostavljanje lezbejki i gej muškaraca
ozbiljan problem. Oni prećutno odobravaju stav: " Zašto uopšte
pominjemo homofobiju?"
Postoje brojni razlozi da, inače senzibilni ljudi, oklevaju da
se suoče sa homofobijom u sebi i drugima. Glavni razlog je taj
što se ljudi uglavnom osećaju ugroženim pitanjima o seksualnosti,
a za neke i samo postojanje homoseksualaca dovodi u pitanje njihovu
(hetero)seksualnost. Nasuprot mnogim drugim ugnjetenim grupama,
homoseksualci/ke nisu grupa čiji je identitet jasan od rođenja.
Kroz proces coming outa, osoba može zaista da stekne
ovaj identitet u bilo kom trenutku svog života. Jedan
način da se zaštite nečija heteroseksualna ovlašćenja i privilegije,
jeste da se omalovažavaju lezbejke i gej muškarci na svakom koraku,
da bi se napravio najdublji mogući ponor između "nas"
i "njih".
Postoji nekoliko zabluda i stavova koje smatram posebno razornim,
zbog načina na koje rade na izdvajanju gej i lezbejskih interesa:
1. Represija
nad lezbejkama i gej muškarcima nije tako ozbiljna kao ostale.
Ona nije politička, već privatna stvar. Uticaj gubitka zaposlenja,
dece, prijatelja i porodice, koji uništava život; demorališuća
cena života u stalnom strahu da će biti otkriveni od strane pogrešne
osobe, koji prožima živote svih lezbejki i gej muškaraca, bilo
da su prikriveni, bilo da nisu; i stvarno fizičko nasilje i smrt,
koje lezbejke i gej muškarci trpe od ruku homofoba, mogu se, ukoliko
se složimo sa ovim mitom, u potpunosti ignorisati.
2. "Gej"
znači beli gej muškarac, sa velikim, pristojnim prihodima i tačka.
Poimanje gej ljudi na ovaj način, dozvoljava pojedincu da zanemari
činjenicu da su neki od nas žene i obojeni i iz
radničke klase i siromašni i invalidi i
stari. Ovakvo usko razmišljanje o gej ljudima, kao o belcima,
srednje klase i muškarcima, kakvo mediji establišmenta žele da
vide kod ljudi, potkopava svest o tome kako se identiteti i sporna
pitanja preklapaju. Međutim, ono što je od suštinskog značaja
za povezivanje homofobije sa drugim represijama, jeste da ne postanu
plen iskrivljenog rezonovanja, da je opravdanje ozbiljnog shvatanja
homofobije, to što ona utiče na neke grupe koje su "nesumnjivo"
potlačene, kao što su, na primer, obojeni, žene ili invalidi.
Homofobija je, po sebi i za sebe, očigledna represija
i u heteroseksističkom sistemu svi koji nisu heteroseksualci,
jesu potlačeni i smatraju se "izopačenim".
3. Homoseksualnost je problem belaca ili, čak, "bolest belaca".
Ovaj stav previše preovladuje među obojenima. Pojedinci, koji
su militantni protivnici rasizma u svim njegovim oblicima, i dalje
smatraju smatraju da su lezbejstvo i muška homoseksualnost, nešto
čemu se treba podsmevati ili, još gore, nešto dostojno prezira.
Homofobični obojeni ljudi su represivni ne samo prema belcima,
već i prema članovima sopstvenih grupa, tj. prema najmanje 10%
pripadnika ovih grupa.
4. Izražavanje homofobije je legitimno i prihvatljivo u onim kontekstima
u kojima bi druge vrste verbalizovane netolerancije bile zabranjene.
Provokacije i šale na račun "lezbača" i "homića"
se mogu praviti bez trunke kritike u onim krugovima u kojima bi
šale na račun "crnja" i "žutaca", npr., dovele
do momentalne cenzure i ostrakizma. Jedno veče gledanja televizije,
dovoljno je da ukaže na to koliko su prihvatljiva javna izražavanja
homofobije.
|
|
|
|
Kako se možemo
boriti sa tako duboko ukorenjenim stavovima i ponašanjima i promeniti
ih? Sa sigurnošću se može reći da je lezbejski/feministički aktivizam,
od 60-tih godina XX veka naovamo, načinio značajne upade u sferu
javnog i svest pojedinaca. Ovi pokreti su veoma dobro poslužili
u obrazovne svrhe, ali nisu imali ni iz bliza dovoljno uticaja
na sam obrazovni sistem. Nastavni planovi, koji se na pozitivan
način usredsređuju na pitanja seksualnog identiteta, seksualnosti
i seksizma, i dalje su retki, posebno u osnovnim razredima. Pa
ipak, škole su pravi kotlovi homofobičnih osećanja, o čemu svedoči
sve - od grafita po toaletima i vredanju po igralištima do heteroseksističkih
predrasuda u većini tekstova i otpuštanja nastavnika samo
na osnovu toga što nisu heteroseksualci.
U sadašnjim
političkim klimatskim uslovima, škole su konstantno pod neprijateljskim
nadzorom dobro organizovanih konzervativnih snaga. Neophodno je
puno hrabrosti da bi se osporili negativni stavovi učenika o tome
šta to znači biti homoseksualac, žena, Treći svet itd. Ovakvi
stavovi se, međutim, moraju osporavati, ukoliko želimo da sveprisutna,
uzeta zdravo za gotovo homofobija prestane. Otkrila sam
kroz predavanje i obraćanja širokom spektru publike, da je pravljenje
veza između različitih represija sjajan način da se predstave
pitanja lezbejskog i gej identiteta i homofobije, zato što nudi
ljudima referentni okvir na koji će se oslanjati. Ovo
je posebno istinito, ukoliko su u učionici već učinjeni napori
da se govori o rasizmu i seksizmu. Činjenički je netačno i strateški
pogrešno, da se materija sa gej tematikom predstavlja tako kao
da su svi gej ljudi bili beli muškarci. Na sreću, dostupan je
sve veći korpus radova (obično napisan od strane feministkinja
Trećeg sveta), koji pruža integrisan pristup ukrštanju mnoštva
identiteta i spornih pitanja.
Možda se
neki čitaoci i dalje pitaju: "Zašto uopšte pominjemo homofobiju?".
Jedan od razloga je to što su najmanje 10% vaših studenata već,
ili će biti, lezbejke i gej muškarci, kao i 10% vaših kolega.
Homofobija je možda poslednja represija koja će nestati, ali će
svakako nestati. Ona će nestati mnogo brže ako ljudi koji se protive
svim oblicima potčinjavanja rade zajedno na ostvarenju ovog cilja.
Prevod: Ivana
Iz:
The Lesbian and Gay Studies Reader, ed. Henry Abelove,
et al. New York: Routledge, 1993. Prvi put ovaj esej "Homophobia:
Why Bring it Up?" je objavljen u The Interracial Books for
Children Bulletin, 1983. god.
Linkovi:
|