Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
teorija
 
 

Anais Nin (1903-1977)

Američka spisateljica. Rođena u okolini Pariza u braku francusko-danske pevačice i španskog kompozitora, seksualnog nasrtljivca. Anais Nin se najčešće vezuje za parisku književnu i umetničku scenu tridesetih i njene seksualno promenljive odnose sa Henry Millerom (1891-1980) i June Miller (1902 - posle 1977). Kao pisac, poznata je po svojim obimnim dnevnicima, čije objavljivanje je započelo 1966. Plodan pisac, Nin je objavila 13 tomova dnevnika, 12 romana i nekoliko knjiga književnih i umetničkih kritika i pornografskih novela. Pošto su objavljeni njeni dnevnici, predavala je na mnogim američkim univerzitetima i postala ikona mnogih feministkinja u SAD-u, gde se naselila po izbijanju Drugog svetskog rata.

Njeni dnevnici su privukli izuzetnu pažnju, delimicno zato što su beležili seksualnu nezasitost, uključujući njena iskustva sa ženama. Mada dvosmislenost prekriva njene odnose sa ženama - pojedini biografi je opisuju kao grabljivu lažljivicu koja je izmislila puno toga u dnevnicima o svom životu - često je pisala o tome kako oseća neizmernu strast prema ženama. Nin se slavi zbog njenih opisa ženske seksualnosti na potpuno nov način; međutim, njen naglasak na ženskom mazohizmu i psihički ožiljci koje je nosila kao posledicu incesta sa ocem, smanjuju mogućnost njenog dela da govori širokom spektru ženskih seksualnih iskustava. Pa ipak, u njenim delima, predavanjima, i intervjuima, ona je bila uporni, mada problematičan, glas za slobodno seksualno izražavanje, naročito za iskazivanje snažnih emotivnih i seksualnih osećanja između žena.

Pogledi Anais Nin na žene i seksualnost bili su pod dubokim uticajem godina provedenih u psihoanalizi, uključujući analizu sa Otto Rankom (1884-1939), sa kojim je takođe imala i seksualnu vezu. Nin je i sama bila psihoanalitičar, mada je neredovno radila sa pacijentima. Iako je izjavila da je homoseksualne odnose iskusila kao nezrele i narcističke, videla je u lezbejstvu pozitivnu snagu u ženskim životima. Verovala je da feministički i lezbejski bes prema muškarcima stvara dodatni sloj problema u pogledu muško - ženskog otuđavanja koji ce izvesno zahtevati psihološku energiju i pažnju. Stoga se, za razliku od drugih feminiskinja, uzdržavala od neizbežnosti takvog besa. Najbitnije je za Anais Nin bilo polje unutrašnjeg sveta snova, strasti i osećanja koji sadrže najstvarniju realnost postojanja. Traganje za samoostvarenjem je bilo njeno životno delo. Njeni romani i dnevnici služe kao složeno svedočanstvo tog traganja.

JoAnn Pavletich

Literatura:
Bair Deirdre: Anais Nin: A Biography, New York: Putnam, 1995.
Fitch Noel Riley: Anais: The Erotic Life of Anais Nin. Boston: Little, Brown, 1993.

Iz: Lesbian Histories and Cultures: An Encyclopedia. Ed. Bonnie Zimmerman, New York and London, 2000.

 


Anais Nin
Erotizam u žena
Eroticism in Women


Po sopstvenom zapažanju, rekla bih da žena nije razdvojila ljubav i senzualnost dok muškarac jeste. To dvoje se obično prožima u žene; njoj je potrebno bilo da voli muškarca kome se daje ili da bude voljena. Posle vođenja ljubavi izgleda da joj je potrebna potvrda da je to ljubav i da je čin seksualnog posedovanja deo razmene koju diktira ljubav. Muškarci se žale da žene zahtevaju uveravanja ili izraze ljubavi. Japanci su priznali ovu potrebu, i u stara vremena bilo je apsolutno pravilo da je posle noći vođenja ljubavi, muškarac morao da sroči pesmu i isporuči je svojoj ljubavi pre nego što se probudi. Šta li je to bilo ako ne vezivanje vođenja ljubavi i ljubavi?

Verujem da žene još uvek zameraju nagli odlazak, nedostatak priznavanja rituala koji se upravo zbio; njima su još uvek potrebne reči, telefonski poziv, pismo, gestovi koji senzualni čin čine posebnim, ne anonimnim i čisto seksualnim.

To može ili ne mora da nestane u moderne žene, namernim poricanjem svih njenih prošlih sopstava, i može postići ovo razdvajanje seksa i ljubavi koje, po mom shvatanju, umanjuje užitak i snižava visoki kvalitet vođenja ljubavi. Jer se vođenje ljubavi postiže, uzdiže, intenzivira njegovom emotivnom sadržinom. Mogli biste ga porediti sa razlikom između solo izvođača i širokog dometa orkestra.

Svi se bavimo odbacivanjem lažnih sopstava, programiranih sopstava, sopstava koja su stvorile naše porodice, naša kultura, naša religija. To je ogroman zadatak jer je istorija žena isto toliko nepotpuna kao i istorija crnaca. Činjenice su zatamnjene. Neke kulture kao što su indijska, kambodžanska, kineska i japanska učinile su svoj senzualni život veoma pristupačnim i poznatim kroz svoje muške umetnike. Ali, često, kada su žene htele da otkriju osobine svoje senzualnosti, bile su sprečavane. Ne na neki očigledan način kao što je spaljivanje D.H. Lawrenceovih dela, ili osuda Henry Millera ili James Joysea, već dugim, stalnim poricanjem kritičara. Mnoge žene su posegle za korišćenjem muških imena za svoje delo da bi izbegle predrasude. Samo pre nekoliko godina, Violette Leduc je napisala potpun, rečit, dirljiv opis ljubavi među ženama. Nju je publici predstavila Simone de Beauvoir. Pa ipak, svaki prikaz koji sam pročitala ticao se moralnog suda o njenoj otvorenosti. Nije bilo moralnih sudova o ponašanju Henry Millerovih ličnosti, samo primedbi na jezik. U slučaju Violette Leduc radilo se o njenoj sopstvenoj ličnosti.

Violette Leduc u ''Kopilanki'' (La Batarde) je izričito slobodna:

"Izabela me je povukla unazad, povalila na perinu, podigla, držala me u naručju: uzimala me je iz sveta u kome nikad nisam živela tako da bi mogla da me baci u svet koji još nisam dosegla; usne su malo otvorile moje, ovlažile su mi zube. Suviše mesnat jezik me uplaši; ali čudna virilnost nije ulazila na silu. Odsutno, mirno sam čekala. Usne su lutale po mojim usnama. Srce mi je udaralo prejako i htelo da produži slatkoću otiska, novo iskustvo milovanja na mojim usnama. Izabela me ljubi, rekoh sebi. Ona je označavala krug oko mojih usta, ona je zaokruživala uznemirenje, vodila je hladni poljubac do svakog ugla, dve stakato muzičke note na mojim usnama; tada su njena usta pritisnula moja još jednom, umirujući se tamo.... Još smo grlile jedna drugu, obe smo želele da je ona druga proguta....Dok je Izabela ležala iscrpljena preko mog otvorenog srca želela sam da osetim kako ulazi u njega. Naučila me je da se otvorim u cvet.... Njen jezik, njen plamičak, omekšavao je moje mišiće, moju put... Cvet se otvorio u svakoj pori moje kože...."

Treba da odbacimo samosvest. Žene će morati da odbace svoje imitiranje Henry Millera. Sasvim je u redu da se senzualnost tretira sa humorom, sa karikaturom, nepristojnošću, ali je to samo drugi način da se svedemo na usputnost, nevažne oblasti iskustva.

Žene su obeshrabrivane u otkrivanju svoje senzualne prirode. Kada sam napisala ''Uhodu u kući ljubavi'' 1954. god. (''Spy in the House of Love'') ozbiljni kriticari su Sabinu nazivali nimfomankom. Sabinina priča je da u deset godina bračnog života, ima dva ljubavnika i jedno platonsko prijateljstvo sa homoseksualcem. To je prva studija o ženi koja nastoji da razdvoji ljubav od senzulnosti kao što to čini muškarac, da traga za senzualnom slobodom. Nazvali su je pornografskom u svoje vreme. Jedan od "pornografskih" odeljaka:

"Sklonili su se od očiju sveta, pevačevih profetskih, lomnih, plodničkih prologa. Niz zarđale prečke merdevina do podzemlja noći naklonjene prvom muškarcu i prvoj ženi na početku sveta, kada nije bilo reči kojima su mogli da zauzmu jedno drugo, ni muzike za serenade, ni poklona za udvaranje, ni turnira da zadive i izazovu klicanje, ni drugorazrednih alata, ni nakita, đerdana, kruna za pokoravanje, već samo jedan ritual, radosnog, radosnog, radosnog, radosnog utiskivanja žene na senzualni jarbol muškarca."

 
 
Botero - La Toilette

Drugi odeljak iz Uhode, etiketiran kao pornografski:

"Njegova milovanja su bila tako nežna da su bila skoro kao mamljenje, kao izmičući izazov na koji se bojala da odgovori da ne bi nestao. Njegovi prsti su je mamili, i povlačili se kada bi je uzbudili, njegova usta su je mamila i zatim izbegavala, lice i telo su se primicali tako blizu, venčavajući svaki ud, i zatim se otklizala u tamu. On bi tražio svaku oblinu i udubljenje u koje je mogao da utisne svoje toplo glatko telo i iznenada se umirivao, ostavljajući je u nedoumici. Kada bi uzimao njena usta skidao bi ruke sa nje, kada bi odgovorila na pritisak njegovih butina, on bi prestao da ih napinje. Nigde ne bi dozvoljavao dovoljno dugo spajanje, već proveravao svaki zagrljaj, svaku oblast njenog tela i zatim napuštajući ga, kao da ga samo raspaljuje i zatim izbegava završno mešanje. Mamljenje, toplo, drhtavo, rasplinjavajući kratki spoj čula pokretnih i nemirnih kakav je bio celog dana, i ovde noću, sa uličnom svetiljkom koja otkriva njihovu nagost ali ne oči, bila je uzdignuta do skoro nepodnošljivog iščekivanja užitka. Napravio je od njenog tela žbun šaronskih ruža, istiskujući polen, svaki pripremljen za sreću.

Tako dugo odlagano, tako dugo mamljeno da kad je došlo do posedovanja ono je nagradilo čekanje dugom, produženom, dubokom snažnom ekstazom."

Žene kroz svoje ispovesti otkrivaju stalnu podređenost. U dnevniku George Sand nailazimo na ovaj događaj: Zola joj se udvarao i dobio noć vođenja ljubavi. Pošto se otkrila kao potpuno senzualno nesputana, on je ostavio novac na noćni stočić kad je otišao, podrazumevajući da je strasna žena prostitutka.

Ali ako ste uporni u proučavanju ženske senzualnosti naći ćete ono što leži na kraju svih proučavanja, da nema uopštavanja, da ima onoliko tipova žena koliko žena uopšte ima. Ustanovljeno je da erotski spisi muškaraca ne zadovoljavaju žene, da je vreme da napišemo svoje sopstvene, da postoji razlika u erotskim potrebama, fantazijama i stavovima. Eksplicitnost kasarni ili klinički rečnik ne uzbuđuju većinu žena. Kada su se pojavile prve knjige Henry Millera, predvidela sam da će se dopasti ženama. Pomislila sam da će im se dopasti pošteno priznanje želje koja je bila u opasnosti da nestane u puritanskoj kulturi. Ali nisu imale razumevanja za agresivan i prost jezik. Kama Sutra, indijski priručnik za erotiku, naglašava potrebu pristupa ženi sa osećajnošću i romantikom, da se ne cilja direktno na fizičko posedovanje, već da se pripremi romantičnim udvaranjem. Ovi običaji, navike, ponašanja, menjaju se od jedne do druge kulture, od jedne do druge zemlje. U prvom dnevniku jedne žene (napisanom 900. godine), Priči o Gendžiju (Tales of Gengi) Lady Murasaki, erotizam je veoma nežan, obučen u poeziju, i usmeren na delove tela koje zapadnjaci retko zapažaju: nagi vrat koji se pokazuje između kose i kimona.

Postoji opšta saglasnost samo o jednom, da su ženine erogene zone prostrte po čitavom njenom telu, da je osetljivija na milovanja, i da je njena senzualnost retko direktna i neposredna kao kod muškarca. Postoji atmosfera vibriranja kojoj je potrebno da bude probuđena i koja ima posledice na završno uzdizanje.

Feminiskinja Kate Millett je nepravedna prema Lawrencu. Šta god da je ideološki zastupao, nije bila dovoljno prefinjena da vidi da u njegovom delu, u kome se otkriva njegovo istinsko sopstvo, on veoma brine za ljubavni odgovor žene.

Moj omiljeni odlomak je iz '' Ljubavnika Lady Chatterley'':

"Tada kad je počeo da se kreće, u iznenadnom bespomoćnom orgazmu, probudili su se u njoj novi čudni talasi. Talasi, talasi, talasi, talasi, kao prelivanje mekih plamičaka, mekih kao perca, hitajućih ka blistavosti, izvrsnih, izvrsnih i mešajući je potpuno rastopljenu. Bilo je to kao zvončići koji se sve više i više uzdižu do vrhunca. Ležala je nesvesna divljih usklika koje je izgovorila na kraju... osetila je njegov meki pupoljak u sebi kako se trlja, i čudni ritmovi kako se odsijavaju u njoj sa čudnim ritmičnim rastom kretanja, talasajući se i talasajući se sve dok nije ispunio njenu raspadajuću svest, i počinjao ponovo neizrecivo kretanje koje zaista nije bilo kretanje, već čisto produbljavanje virova osetljivosti koji su tekli dublje i dublje kroz sve njene pore i svest, dok nije bila savršeni koncentrični fluid osećanja, i ležala je tamo kličući nesvesnim neartikulisanim kricima. Glas iz potpune noći, života!".

Razočaravajuće je bilo, u naše vreme, otkriti da žene koje su se udvarale jedne drugima nisu neminovno prihvatile senzualnije, nežnije načine zadovoljavanja požude, već su to činile sa istom agresivnošću i neposrednim napadom kao muškarci.

Lično verujem: taj brutalni jezik koji koristi Marlon Brando u Poslednjem tangu u Parizu, daleko je od toga da deluje na ženu, odvraća je. To poništava, vulgarizuje senzualnost, izražava samo kako je puritanac vidi, kao nisku, zlu i prljavu. To je odsjaj puritanizma. To ne podstiče žudnju. To poživotnjuje seksualnost. Nalazim da se većina žena tome suprotstavlja kao uništavanju erotike. Među nama, napravile smo razliku između pornografije i erotike. Pornografija tretira groteskno seksualnost da bi je dovela do životinjskog nivoa. Erotika uzdiže senzualnost bez te potrebe da je animalizuje. I većina žena sa kojima sam to raspravljala slaže se da žele da razviju erotsko pisanje sasvim različito od muškog. Stav muških pisaca se ne dopada ženama. Lovac, nasilnik, onaj kome je seksualnost pohota, ništa više.

Povezivanje erotike sa osećanjima, ljubavlju, izborom izvesne osobe, personalizacijom, individualizacijom, to će biti rad žena. Bice sve više i više žena koje će pisati o svojim sopstvenim osećanjima i iskustvima.

Otkriće ženine erotske sposobnosti i njeno izražavanje će doći čim žene prestanu da slušaju svoje žalopojke na muškarce. Ako ne vole lov, proganjanje, na njima je da izraze ono što vole i otkriju to muškarcima, kao što su to radile u orijntalnim pričama, ushićenjima drugim oblicima ljubavnih igara. Za sada je njihovo pisanje negativno. Čujemo samo ono što ne vole. One se gnušaju uloge zavođenja, ljupkosti, svih načina da se stvori erotska atmosfera o kojoj sanjaju. Kako može muškarac da postane svestan ženske osećajnosti putem čitavog tela kada su pokrivene džinsom, koji njeno telo čini sličnim telu njegovih drugara, sa izgledom za samo jedan otvor prodiranja? Ako je istina da je ženski erotizam raširen po čitavom njenom telu, tada je njeno današnje odevanje potpuno poricanje tog faktora.

Zatim, postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja.

Puritanizam visi nad glavom američke književnosti. To čini da muški pisci pišu o seksualnosti kao niskom, vulgarnom, životinjskom poroku. Neke žene pisci su ih imitirale, ne znajući koji bi drugi model sledile. Jedino što su postigle jeste da obrnu uloge: žene bi se ponašale kao muškarci, vodile ljubav i odlazile ujutro bez reci nežnosti, ili bilo kog obećanja trajanja. Žena je postala otimač, napadač. Ali ništa time nije bitno pormenjeno. Još uvek nam je potrebno da znamo kako žene osećaju, i one će to morati da izraze pisanjem.

Mlade žene se okupljaju da istraže svoju senzualnost, da otklone inhibicije. Mlada nastavnica književnosti, Tristina Reiner, pozvala je nekoliko studentkinja UCLA da razgovaraju o erotskom pisanju, da prouče zašto su bile toliko inhibirane u opisivanju svojih osećanja. Osećaj tabua je bio veoma jak. Čim su uspele da jedne drugima iskažu svoja maštanja, svoje želje, njihova istinska iskustva, samo pisanje je takođe bilo oslobođeno. Te mlade žene teže novim uzorima jer su svesne toga da imitiranje muškaraca ne vodi slobodi. Francuzi su bili u stanju da stvore veoma lepu erotsku književnost jer kod njih nije bilo puritanskih tabua, i najbolji pisci bi se okretali erotskom pisanju a da ne osećaju da je njihova senzualnost nešto čega se treba stideti i ponašati prema tome s prezirom.

Ono što treba da postignemo, ideal, jeste priznavanje ženine senzualne prirode, prihvatanje njenih potreba, znanja o raznovrsnim temperamentima, i da je radovanja tom delu svoje prirode, isto tako prirodno kao što cvet raste, nailazi plima, kreću se planete. Senzualnost kao priroda, sa mogućnošću ekstaze i radosti. Rečnikom Žena, sa mogućnošću sartorija. Još uvek smo pod opresivnom puritanskom upravom. Činjenica da žene pišu o seksualnosti ne znači oslobođenost. One pišu o tome sa istom vulgarnošću i snishodljivošću kao i muškarci. Ne pišu sa ponosom i radošću.

Istinsko oslobođenje erotskog leži u prihvatanju činjenice da ima milion lica, milion oblika erotike, milion njenih ciljeva, prilika, atmosfera i varijacija. Pre svega treba da se oslobodimo krivice za njeno širenje, zatim da ostanemo otvorene za njena iznenađenja, raznovrsne izraze, i (dodati moju ličnu formulu za puno uživanje) stopiti je sa pojedinačnom ljubavlju i strašću za posebno ljudsko biće, pomešeti je sa snovima, maštanjima, i emocijom da bi dostigla svoju najvišu moć. Možda su postojala vremena kolektivnih rituala, kada su senzualna oslobođenja dostizala svoj vrhunac, ali mi više nismo u kolektivnim ritualima, i što je jača strast za jednog određenog pojedinca, usredsređeniji, žešći i gorljiviji je ritual jedan prema jedan.


Esej ''Eroticism in Women'' je prvi put objavljen u časopisu Playgirl, aprila 1974. god. Preštampan je u zbirci eseja Anais Nin: In Favor of the Sensitive Man and Other Essays. Harvest Book 1976, str. 3-11.

Prevod: Nataša Endresen-Popivoda

 

Anais Nin - Reč prevoditeljice

Svojevremeno, na promociji knjige ''Anais:The Erotic Life of Anais Nin'', na kojoj sam bila u jednoj pariskoj knjižari, autorka knjige Noel Riley Fitch je rekla da je istraživanje obuhvatilo razgovore sa mnogim osobama sa kojima se Anais Nin družila i da je bila zaprepašćena kako su je jedni obožavali i uznosili a drugi mrzeli i nipodaštavali. Najzagonetnije ali i najodbojnije pitanje je bila njena lična erotika. Moji pariski prijatelji su bili začuđeni što je na mene čitanje njenih dnevnika delovalo tako da mi nije padalo na pamet da čitam njenog najstrasnijeg ljubavnika Henry Millera, koga su svi oni veličali. Priznajem da sam i ja pročitala ponešto od njega ali bez takvog oduševljenja.

 
   

Naime, Anais Nin mi je u svojim izuzetnim dnevnicima na granici života i smrti, otkrila da je erotika najličnija ljudska sloboda i da je samo smeli i maštoviti mogu možda doživeti u svoj njenoj duševno-telesnoj sveobuhvatnosti.

Anais Nin je počela da grozničavo piše svoje dnevnike kao izgnanica iz francuskog jezika (čiji akcenat joj je ostao do kraja života), na brodu za Ameriku, pišući na engleskom kojeg je upravo učila. Nije išla u školu. Kao veoma mlada bila je model umetnicima u Njujorku. Rano se udala za visokog bankarskog činovnika iz dobre porodice koji je sredinom života počeo da pravi filmove i umetničke grafike, a krajem života živi od njenih autorskih prava.

Bila je i bigamista; naime, nakon drugog dolaska u Ameriku udaje se za mladog arhitektu sa kojim živi po pola godine u Kaliforniji (u toku 25 godina) gde i umire od raka, a njen pepeo se razvejava zalivom Los Andelesa (mladi muž izražava i poslednju želju starijeg muža (sa kojim je bila 50 godina u braku) i razvejava njegov posmrtni prah sa istog mesta sa kog je i njen razvejan). U godini kada beleži najstrastvenije stranice svoje duboke veze sa Henry Millerom (koji nikad nije prestao da veruje da je ona zaslužna za njegovo pisanje), uspeva da bude u seksualnoj vezi sa svojim ostarelim bolesnim ocem i naravno da je opiše. Zabeleženo je da je sa jako mladim Gore Vidalom provela nekoliko meseci u Južnoj Americi i okuražila ga da bude homoseksualac, ali on ju je toliko mrzeo da je napisao više romana u kojima je karikira. Zaštitnice dela i života Antonina Artauda su sudski osporile njene opise druženja sa ovim sjajnim i duboko nesrećnim umetnikom (o čemu ona piše u svom ''Dnevniku'' i u jednoj priči iz zbirke ''Pod staklenim zvonom'' (''Under the glass bell'')).

Istina je i da je svojevremeno izvršila plastičnu operaciju nosa, da je negovala svoj španski ples, zavela sve svoje muške psihoanalitičare, da se jedan parfem Anais zove po njoj i ko zna šta već. Ali sve to u njenim dnevnicima nalazi svoje živo mesto, da li stvarno ili izmišljeno sasvim je nevažno. Valja napomenuti i njenu veliku raspravu sa Aldousom Huxleyem u kojoj tvrdi da za slobodan život nije potrebno uživati droge bilo koje vrste ili uzimati druge stimulanse osim sopstvenih zanosa sa svim što u sebi nose.

Za dve svoje knjige proze ''Pod staklenim zvonom'' (prevedeno i na srpski) i ''Collages'' (roman) rekla je da ne bi izmenila ni reč u njima. Naime, ''Pod staklenim zvonom'' je sama štampala u ručnoj štampariji jer je to bio jedini način da knjiga njene umetničke proze svojevremeno ugleda svet. Svi su je hrabrili da objavi ''Dnevnike'', ali je ona to uporno odbijala i samo potpuno beznađe je nateralo da počne da ih objavljuje i tako obezbedi da i druge knjige budu od interesa za publiku.

Možda je bila manipulator kako to neki tvrde, ali je njena samoanalitična dnevnička proza ipak najviše od svega potvrda da samo aktivni otpor prema svemu što nas okružuje može biti slobodan ljudski život. Njeni ''Dnevnici'' su naravno prepuni zanosa i zabluda. Njen otpor je sasvim individualan i ni najmanje ideološki, zato je sasvim nepodesan za bilo kakvo svrstavanje.

Njeno druženje sa drugim ljudima je svakako bilo neobično za sve što znamo iz literature i realnosti i meni se čini da samo takvo ima smisla ne samo u vremenu kada je ona živela i stvarala, već i sada i uvek jer ni jedan pogled na svet, a još manje terapija - rešava pitanje naše lične ljudske slobode da budemo u svom sopstvenom životu kao kod kuće.

Raduje me što u Engleskoj postoji izdavačka kuća LACE koja objavljuje samo žensku erotiku iliti pornografiju. Raduje me što ima i muškarca i žena koji se opiru klišeima u druženju ljudi, svi oni mogu naći valjano ohrabrenje u delima Anais Nin.

Nataša Endresen-Popivoda

Linkovi:


svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi