Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
teorija

David Halperin

Gej identitet prema Foucaultu
L' Identité gay apres Foucault



 
 
Jacques Monory: New York No. 10 (1971)

Sledeće godine se navršava 20 godina od smrti Michela Foucaulta. U spomen ovom filozofu koji je, možda kao nijedan drugi mislilac, zadužio gej zajednicu u 20. veku, Gay-Serbia najavljuje više manjih hommage-a Foucaultu, ili femmage-a, ako vam je tako draže. U planu je objavljivanje Foucaultovih intervjua, pre svega onih koje je davao gej casopisima, njegovi članci koji do sada nisu prevođeni na srpski, Foucaultov pojmovnik koji će sadžati ključne termine njegove filozofije (npr. diskurs, moć, episteme, genealogija, dispozitiv, apparatus, scientia sexualis itd.) i koji će, verujemo, olakšati čitanje njegovih dela (koja su uglavnom prevedena na srpski) i približiti ih širim krugovima gej zajednice. U planu su, naravno, i članci o njemu. Prvi u nizu je upravo ovaj članak Davida Halperina, odnosno njegovo izlaganje na konferenciji u Kulturnom centru Georges Pompidou u Parizu, 1997. god.

David Halperin (rođ. 1952. god.) je pažljivijim čitaocima Gay-Serbiae delimicno već poznat. Ovaj americki naučnik i, da kažemo, queer teoretičar, po obrazovanju je klasični filolog (ali na svu sreću ne i klasičan). Prva objavljenja knjiga mu je ''Before Pastoral: Theocritus and the Ancient Tradition of Bucolic Poetry'' (1983. god.), a nakon ''One Hundred Years of Homosexuality'' (1990. god.), što je zapravo zbirka njegovih već objavljenih članaka rasutih po stručnim časopisima, u kojima dobrim delom rekonceptualizuje seksualnost u antici, ustoličio se kao jedan od vodećih predstavnika ''Gay i lezbejskih studija'', hvaljen zbog svog ''naučničkog intergriteta i analitičke originalnosti'' (Robert Aldrich). U knjizi ''Saint Foucault: Towards a Gay Hagiography'' (1995. god.), strastveno brani ideje Michela Foucaulta od napada (Camille Pagliae, npr.) i ističe njihovu važnost za ''queer politics'', što se, kako kaže, često pogrešno tumači. Uređivao je više važnih zbornika poput ''The Lesbian Gay and Studies Readera'' iz 1993. i saosnivac je gej i lezbejskog akademskog časopisa - ''GLQ: A Journal of Lesbian and Gay Studies''.


Kao odgovor narastajućem konzervatizmu gej zajednice u Americi, koorgranizovao je ''Gay Shame'' konferenciju. David Halperin je bio profesor na Massachusetts Institute of Technology (MIT), New South Wales univerzitetu u Australiji a danas danas drži katedru na univerzitetu Michigan u Ann Arboru.

Slike na ovoj stranici nisu u direktnoj vezi sa tekstom, ali jesu sa centrom Georges Pompidou, u cijem Muzeju savremene umetnosti se one nalaze.

 
 
Robert Longo: Men in the Cities

Izuzetno se radujem i ujedno sam, u izvesnoj meri, iznenađen što se nalazim ovde pred vama, povodom Europride-a, da govorim o gej identitetu i o temi ''Gay Studies''. Ne mogu da se uzdržim, a da ne kažem koliko je ovaj događaj izuzetan, barem za mene. Prošlo je tridesetak godina od kada sam bio gimnazijalac ovde u Parizu i nikad ne bih mogao zamisliti ovakvu okolnost - iz više razloga. Usuđujem se da vam ovo spomenem, prilicno banalno uostalom, jer nudi dobar primer, usko povezan sa tematikom mog predavanja, koji pokazuje do koje tacke budućnost može nadići sve ono što se može zamisliti ili čak očekivati. Gej identitet nije samo primer nego takođe sredstvo, operator ovog prevazilaženja i upravo u njegovoj sposobnosti preobražavanja smatram da treba videti njegovu važnost.

Vratimo se na pitanje gej identiteta prema Foucaultu, pitanje koje nije lako omediti i o kojem ću vam sažeto govoriti.

Šta je to gej identitet danas? Koja je njegova vrednost, funkcija, njegova politicka upotrebljivost? Šta nam ovaj pojam nudi?

Nema potrebe za dugim razmišljanjem da bi se konstatovalo da ćemo veoma brzo nabasati na slepu ulicu. Pitanje gej identiteta je već duže vremena postalo paradoksalno pitanje, ako ne i nerešivo: gej identitet je istovremeno politicki nužan i politicki katastrofalan. Gej identitet je nužan, suštinski, neophodan, jer je uvek u opasnosti od nestajanja i ''nevidljivosti'' (''invisibilisation''). To je identitet kojeg treba afirmisati po svaku cenu, neprekidno, i to utoliko više ukoliko je on još uvek obeležen kao sraman, patološki i devijantan.

Međutim, to je jedan opasan identitet i čak obmanjiv, identitet kojeg je nužno odbaciti i kome se uvek treba suprostavljati, jer on igra ulogu normalizatora i policajca u društvu, kao i u gej kulturi. To je politički katastrofalan identitet jer dopušta društvu da mirno upravlja seksualnim razlikama i jer funkcioniše kao sredstvo za stabilizaciju heteroseksualnog identiteta.

Gej identitet je, jednom rečju, istovremeno homofobni identitet kao totalizirajući i normalizirajući (totalisante et normalisatrice) i identitet cija su sva negiranja i odbijanja ne manje homofobna.

 
 
Martial Rayseee: Dva pesnika (1991)

Otuda je gej identitet bio meta žestoke kritike, kako od strane konzervativaca i reakcionara - koji smatraju citavu ''politiku identiteta'' jednom vrstom partikularizma, pretnjom društvenom konsenzusu i demokratiji, tako i od strane militantnih gejeva i intelektualaca koji u njemu vide sredstvo društvene kontrole, kulturne homogenizacije i zanemarivanja socijalnih, etničkih i seksualnih razlika unutar gej zajednice. Postoji, naravno, velika razlika između kritike gej identiteta koju vrše reakcionari i one koja potiče iz same same gej zajednice; ova poslednja je deo procesa koji traje, procesa samoformiranja i samokonstruisanja, ali isto tako i političkog otpora.

U Americi se kritika gej identiteta vodi od strane nedavno nastalog anti-identiteskog teoretskog pravca politike seksualnog identiteta, pravca koji se naziva queer (upravo ste čuli sjajan primer toga u izlaganju Eve Kosofsky Sedwick). Međutim, ovaj otpor nije ništa novo - nije se čekalo na pojavu queer pokreta da bi se on manifestovao.

Kritika gej identiteta je bila veoma očevidna u Francuskoj, na primer, u aktivnostima gej organizacije FHAR i grupe ''Antinorme'' sedamdesetih godina, i ona je proizvela jednu dugu tradiciju samopreispitivanja i kulturne fermentacije u gej i lezbejskoj zajednici sa obe strane Atlantika (treba samo pomisliti na Gidea i Geneta, kao što nas je na njih podsetio Leo Bersani u svom predavanju, ili i na savremenija razmišljanja Monique Wittig). Ona je takođe proizvela veliku raznovrsnost specifičnih i popularnih praksi unutar gej miljea, kao što je humor i ''camp'' ismevanje koji, ne štedeći pretenzije drugog i sopstvene, precizno vrši funkciju samokritike. Moglo bi se reći kako je jedna od najkarakterističnijih dimenzija gej kulture bila njena konstantna kritika i stalno preoblikovanje onoga što znaci biti gej. Gej identitet je pre svega identitet o kom se raspravlja, sukobljava, razmišlja - samokritičan identitet.

Intelektualno najznačajniji izraz ove tradicije kritike i samokritike u Francuskoj, nalazi se u delima Michela Foucaulta. To je evidentno u delima koje je publikovao o istoriji seksualnosti, ali je još jasnije u njegovim intervjuima koje je dao za gej publikacije. Foucault je kazao Jeanu Le Bitouxu 1978. god. u intervjuu čija je intergalna transkripcija objavljena tek u novembru 1996. u La Revue h: ''Mislim da sada treba da počinimo jednu vrstu skoka unazad: jednu vrstu skoka unazad koji ne znaci odstupanje, nego ponavljanje situacije na jednom višem stupnju. Zatim reći: ali, šta znači u suštini taj pojam seksualnosti? Jer ako nam je on dozvolio da se borimo, on nosi sa sobom izvesne opasnosti. Sve je tu puno psihologizma seksualnosti, puno biologizma seksualnosti, stoga potpuno otvorene mogućnosti za preuzimanje ovog pojma seksualnosti od strane lekara, psihologa, od strane instanci normalizacije. Zar ne treba stoga istaći nasuprot ovom medicinsko-biološko-naturalističkom pojmu seksualnosti nešto drugo? Na primer, prava zadovoljstva?'' I dodaje: ''Drugim rečima, ne treba samo osloboditi sopstvenu seksualnost, treba se takođe osloboditi samog ovog pojma seksualnosti ''.

 
 
Yves Klein: Portrait-relief "Arman" (1962)

To je upravo ista opomena koju Foucault izrice u kljucnom odeljku iz Volje za znanjem, prvom tomu Istorije seksualnosti, opomena koji svojim samim otporom ideji seksualnog identiteta, čini od ove knjige, po mom mišljenju, izuzetan primer specifično gej filozofije: ''Ne veruj da se govoreći da seksu, kaže NE moći '', piše on. ''Sledi se naprotiv tok opšteg dispozitiva seksualnosti. Treba se osloboditi instance (l'instance) seksa (1), taktickim preokretom raznih mehanizama seksualnosti, ako se žele vrednovati - uprkos zahvatu moći - tela, zadovoljstva, znanja, u njihovom mnoštvu i njihovoj sposobnosti otpora. ''

Foucault je jasno precizirao da cilj kritike gej identiteta nije da se on diskvalifikuje, niti da se oslobodi svake seksualne etikete, ili u predlaganju jedne vrste avangardne suspenzije svakog seksualnog oznacavanja i svake seksualne kategorije. Cilj ove kritike bio bi pre svega u tome da se otvore putevi za formiranje novih mnoštava gej identiteta, mnoštava koje služe da onemoguće insistiranje na jedinstvenom gej identitetu, jednoobraznom, ustanovljenom i definisanom. ''Homoseksualnost je jedna istorijska prilika da se ponovo otvore relacione i emotivne mogućnosti (virtualites relationnelles et affectives) '' rekao je Foucault u intervjuu publikovanom u Gai Piedu 1981. god. On nije video homoseksualce kao jedinstvenu ljudsku vrstu, posebnu kategoriju seksualnih bića od nedavno oslobođenih, nego kao marginalnu poziciju, strategijski na dobrom položaju, sa kojeg će biti moguće da se iznađu nove forme odnosa prema samom sebi i prema drugima. Biti gej, znaci biti u postajanju (''Etre gay, c'est etre en devenir ''), objašnjavao je 1982. god. ''Ne treba biti homoseksualac, nego treba se usredsrediti na to da se postane gej, staviti se u jednu dimenziju gde su prisutni seksualni izbori koji se čine i imaju svoje efekte na ukupnost našeg života. Ti seksualni izbori treba da su istovremeno kreatori nacina života. Biti gej znaci da se ti izbori šire tokom citavog života, to je takođe način da se odbiju načini života koji se nameću, to čini od seksualnog izbora operatora promene egzistencije.

Homoseksualnost, drugim recima, nije psihološko stanje koje bismo trebali da otkrijemo, nego jedan nacin postojanja kojeg praktikujemo kako bi redefinisali značenje onoga što jesmo i onoga što činimo, i kako bi izrazili naš svet i nas same još više kao gej. Umesto da se homoseksualnost tretira kao prilika da se učini jasnijom istinska tajna naših ličnih želja, Foucault nam postavlja pitanje: ''Koji odnosi mogu biti, kroz homoseksualnost, utvrđeni, pronađeni, umnoženi, modulirani... problem nije u tome da se otkrije u sebi istina sopstvene seksualnosti, nego pre da se ubuduće lična seksualnost usmerava kako bi se stiglo do mnoštva odnosa.'' Foucault je stoga insistirao na činjenici da ''homoseksualnost nije jedna forma želje, nego nešto što je poželjno (desirable). Treba stoga da stremimo tome da postanemo homoseksualci a ne tvrdoglavo da insistiramo na otkrivanju ko smo mi.''

 
 
Agam, l'art cinétique et Robert Breer

Homoseksualnost nije stoga determinisana forma psihoseksualnog života ili kategorija erotskih bica, odnosno nije seksualna pozitivnost, nego jedna marginalna situacija i forma otpora seksualnoj regulaciji, što će reći - ne-normativna seksualna pozicioniranost.

U insistiranju na cinjenici postati pre nego na biti homoseksualac, u težnji da se postane gej, može se još jednom prepoznati cilj i projekat otpora gej identitetu. Foucaultova kritika nije očigledno toliko usmerena na poništavanje ovog identiteta koliko na sprečavanju da on funkcioniše kao prepreka ili barijera za formiranje novih gej identiteta, novih nacina postojanja, novih mogućnosti uživanja i novih kulturnih formi. Krajnji efekat Foucaultove intervencije jeste u tome što nas opominje na neprihvatanje gej identiteta kao svršene činjenice, kao kad bi se radilo o nekoj pozitivnoj stvari, realnoj, koja već postoji, i što nas podstiče da ga vidimo pre kao nešto što je poželjno koje ostaje da se stvara i iznova stvara (créer et recreer), neodređeni označitelj, algebarska kolicina, čija je funkcija da čuva mesto budućem identitetu koji je još u nastajanju.

Kulturna teorija gej i lezbejki u Americi stavila je akcent na činjenicu da je gej kritika gej identiteta stavila u pogon jednu takvu konstruktivnu funkciju. Kao što piše, na primer, Lee Edelman u predgovoru za svoj briljantan pregled studija o poetici i politici gej spisa nazvan Homographesis, ''ekspicitno gej projekat (mada paradoksalno)'' njegove knjige je da stavi pod znak pitanja '' reifikaciju identiteta bez izostavljanja gej identiteta, posve insistirajući na političkom značaju podvođenja ovog preispitivanja pod znak aktivističke kritike koja bi bila definisana kao gej kritika'' (2).

I dodaje: ''Preispitivanje gej identiteta se čini u ime samog identiteta kojeg ono preduzima da preispituje, svedoči o važnosti ovog dvostrukog pokreta koji se sastoji od:

- s jedne strane, odupiranja svakom izazovu rezervisanja unapred definisanog mesta za jedan gej identitet koji će biti fantazmatično koherentan i prepoznatljiv pošto je globalno ujednačen (totalisee) i prevremeno zatvoren (za izmene) i
- s druge strane od nastavljanja afirmisanja energija - koje uvek nose jedan potencijal za otpor, koje mogu biti mobilisane činovima imenovanja gej ljudi od strane njih samih, energije koje održavaju njihovu subverzivnu sposobnost odbijajući da pruže bilo kakvu determinisanu istinu o prirodi i o upotrebi gej seksualnosti ''.

Ono što žele reći Lee Edelman i Leo Bersani (koga ste pre neki dan čuli ovde na skupu), gej napuštanje (trahison) gej identiteta je etička nužnost kako za Gay and Lesbian Studies, tako i za gej kulturu.

 
 
Martial Raysse: Tableau métallique : portrait a géométrie convexe (1964)

Isto to važi i za gej i lezbejsku istoriju. Budući da zadatak rekonstruisanja istorije naših prethodnika i preteča iznosi problem znanja o tome ko se može smatrati kao naš prethodnik i, konačno, ko pripada ''nama'', čiju istoriju pokušavamo da otkrijemo. Ako je, kao što je upravo George Chauncey istakao, ''dobar deo istorijskog istraživanja (u Gej i lezbejskim studijama) predstavljao napor da se potraže preći sa takvim karakteristikama za koje jedan istoričar misli da predstavljaju konstitutiv savremenog gej identiteta'', onda dakle sama praksa (pisanje) gej istorije postavlja pitanje o tome koje su to zapravo karakteristike gej identiteta. Šta definiše taj identitet preko kojeg želimo da povratimo istoriju? Kakvim ponašanjem, temama, pravcima, kakvim odnosima treba ova istorija da se bavi: ''homoseksualnim činovima, travestijom ili intimnim prijateljstvima''? Kao što je istraživanje Chaunceya o gej istoriji jasno pokazalo, istraga o istoriji homoseksualnosti vodi nužno do destabilizacije samog pojma homoseksualnosti kao univerzalne kategorije istorijske analize, jer ova istraživanja otkrivaju pluralitet identiteta i homoseksualnih iskustava, te je nemoguće svoditi ovu pluralnost na homogenicnost prostog i jedinstvenog pojma gej identiteta.

Gej istorija je stoga istovremeno afirmacija realnosti iskustava, praksi, odnosa, gej egzistencija kao i napuštanje (izdaja) u smislu u kom to razume Leo Bersani: cepanje, dekonstrukcija jednog gej identiteta koji je determinisan i definisan.

Nasuprot tome, destabilizovati koncepte seksualnih identiteta ispitujući njihovu istorijsku i kulturnu konstrukciju, jeste u isto vreme gej afirmacija, realizacija radikalnog potencijala Gej i lezbejskih studija, čiji je zadatak lomljenje mehanizama heteroseksualnog označavanja, potpuno odbacivanje heteronormativnog sistema, eliminisanje kategorija mišljenja od kojih zavisi heteroseksizam, odnosno kategorija homoseksualnosti i heteroseksualnosti.

Ako se ni Chauncey ni Edelman ni najmanje ne uzdržavaju da afirmišu gej identitet, to je zato što ni jedan ni drugi ne vide kontradiktornost u afirmisanju jednog takvog identiteta i njegovom suprostavljanju, između posedovanja identiteta i preispitivanja političke i diskurzivne funkcionalnosti kategorija identiteta. Verovanje da će se konflikt koji proizilazi iz kategorija koje mi definišemo pokazati izuzetno plodan i da će nam dati oružje, u isto vreme za znanje i za politiku, od pocetka je bila ključna opklada Gej i lezbejskih studija.

Foucault je jednom prilikom učinio ovakvu primedbu koja izuzetno precizno istice, čak iako je govorila o drugim stvarima, obećanje ali i teškoće i rizicnosti koje implicira politika gej identiteta: ''Za mene, ono što treba da se produkuje nije takav čovek kakvog bi ga priroda oblikovala ili takav kakva ga njegova suština određuje.
Mi treba da produkujemo nešto što još ne postoji i o čemu ne možemo znati šta će biti.''

 
 
Vladimir Dubosarsky i Alexander Vinogradov : Dorucak na travi (2002)

Ako gej identitet zaista zahteva trasformativnu sposobnost koju sam na početku mog izlaganja spomenuo, to je zato što nas on podstice da negujemo u sebi samima želju za sopstvenim nadilaženjem, da delujemo na sopstvenu budućnost. Smatram da ovakav način ličnog i kolektivnog ekperimentisanja, zastrašujući i rizičan, ali takođe i zanosan, praktikovan nad nama samim od nas samih, jeste ono što je, na kraju krajeva, definis alo za Foucaulta - kao što danas definiše za mnoge kulturne i političke gej i lezbejske pobornike - preobražavajuću aktivnost politike gej identiteta, što se odnosi i na Gej i lezbejske studije.

1. l'instance - takode i moć.
2. Reifikacija: opredmećivanje. Sociološki i filozofski termin koji označava shvatanje apstraktnih ljudskih fenomena (''društvo'', ''tehnologija''...) kao da su oni stvari, objekti. Filozofska reifikacija apstraktnih koncepta obično se naziva hipostatizacija.


Bibliografija:

Iz: Les études gay et lesbiennes. Textes réunis par Didier Eribon, Centre Georges Pompidou, Paris 1988, str. 117-123. Tekst preveo sa engleskog na francuski: Didier Eribon.

Preveo i priredio: Nicodemus

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi