David
Halperin
Gej
identitet prema Foucaultu
L' Identité gay apres
Foucault
|
|
|
Jacques Monory: New York No. 10
(1971) |
Sledeće
godine se navršava 20 godina od smrti Michela Foucaulta. U spomen
ovom filozofu koji je, možda kao nijedan drugi mislilac, zadužio
gej zajednicu u 20. veku, Gay-Serbia najavljuje više manjih hommage-a
Foucaultu, ili femmage-a, ako vam je tako draže. U planu je objavljivanje
Foucaultovih intervjua, pre svega onih koje je davao gej casopisima,
njegovi članci koji do sada nisu prevođeni na srpski, Foucaultov
pojmovnik koji će sadžati ključne termine njegove filozofije (npr.
diskurs, moć, episteme, genealogija, dispozitiv, apparatus, scientia
sexualis itd.) i koji će, verujemo, olakšati čitanje njegovih
dela (koja su uglavnom prevedena na srpski) i približiti ih širim
krugovima gej zajednice. U planu su, naravno, i članci o njemu.
Prvi u nizu je upravo ovaj članak Davida Halperina, odnosno njegovo
izlaganje na konferenciji u Kulturnom centru Georges Pompidou
u Parizu, 1997. god.
David Halperin (rođ. 1952. god.) je pažljivijim čitaocima Gay-Serbiae
delimicno već poznat. Ovaj americki naučnik i, da kažemo, queer
teoretičar, po obrazovanju je klasični filolog (ali na svu sreću
ne i klasičan). Prva objavljenja knjiga mu je ''Before Pastoral:
Theocritus and the Ancient Tradition of Bucolic Poetry'' (1983.
god.), a nakon ''One
Hundred Years of Homosexuality'' (1990. god.), što je zapravo
zbirka njegovih već objavljenih članaka rasutih po stručnim časopisima,
u kojima dobrim delom rekonceptualizuje seksualnost u antici,
ustoličio se kao jedan od vodećih predstavnika ''Gay i lezbejskih
studija'', hvaljen zbog svog ''naučničkog intergriteta i analitičke
originalnosti'' (Robert Aldrich). U knjizi ''Saint Foucault: Towards
a Gay Hagiography'' (1995. god.), strastveno brani ideje Michela
Foucaulta od napada (Camille Pagliae, npr.) i ističe njihovu važnost
za ''queer politics'', što se, kako kaže, često pogrešno tumači.
Uređivao je više važnih zbornika poput ''The
Lesbian Gay and Studies Readera'' iz 1993. i saosnivac je
gej i lezbejskog akademskog časopisa - ''GLQ:
A Journal of Lesbian and Gay Studies''.
Kao odgovor narastajućem konzervatizmu gej zajednice u Americi,
koorgranizovao je ''Gay
Shame'' konferenciju. David Halperin je bio profesor na Massachusetts
Institute of Technology (MIT), New South Wales univerzitetu u
Australiji a danas danas drži katedru na univerzitetu Michigan
u Ann Arboru.
Slike
na ovoj stranici nisu u direktnoj vezi sa tekstom, ali jesu sa
centrom Georges Pompidou, u cijem Muzeju savremene umetnosti se
one nalaze.
|
|
|
Robert Longo: Men in the Cities
|
Izuzetno
se radujem i ujedno sam, u izvesnoj meri, iznenađen što se nalazim
ovde pred vama, povodom Europride-a, da govorim o gej identitetu
i o temi ''Gay Studies''. Ne mogu da se uzdržim, a da ne kažem
koliko je ovaj događaj izuzetan, barem za mene. Prošlo je tridesetak
godina od kada sam bio gimnazijalac ovde u Parizu i nikad ne bih
mogao zamisliti ovakvu okolnost - iz više razloga. Usuđujem se
da vam ovo spomenem, prilicno banalno uostalom, jer nudi dobar
primer, usko povezan sa tematikom mog predavanja, koji pokazuje
do koje tacke budućnost može nadići sve ono što se može zamisliti
ili čak očekivati. Gej identitet nije samo primer nego takođe
sredstvo, operator ovog prevazilaženja i upravo u njegovoj sposobnosti
preobražavanja smatram da treba videti njegovu važnost.
Vratimo
se na pitanje gej identiteta prema Foucaultu, pitanje koje nije
lako omediti i o kojem ću vam sažeto govoriti.
Šta
je to gej identitet danas? Koja je njegova vrednost, funkcija,
njegova politicka upotrebljivost? Šta nam ovaj pojam nudi?
Nema
potrebe za dugim razmišljanjem da bi se konstatovalo da ćemo veoma
brzo nabasati na slepu ulicu. Pitanje gej identiteta je već duže
vremena postalo paradoksalno pitanje, ako ne i nerešivo: gej identitet
je istovremeno politicki nužan i politicki katastrofalan. Gej
identitet je nužan, suštinski, neophodan, jer je uvek u opasnosti
od nestajanja i ''nevidljivosti'' (''invisibilisation''). To je
identitet kojeg treba afirmisati po svaku cenu, neprekidno, i
to utoliko više ukoliko je on još uvek obeležen kao sraman, patološki
i devijantan.
Međutim,
to je jedan opasan identitet i čak obmanjiv, identitet kojeg je
nužno odbaciti i kome se uvek treba suprostavljati, jer on igra
ulogu normalizatora i policajca u društvu, kao i u gej kulturi.
To je politički katastrofalan identitet jer dopušta društvu da
mirno upravlja seksualnim razlikama i jer funkcioniše kao sredstvo
za stabilizaciju heteroseksualnog identiteta.
Gej
identitet je, jednom rečju, istovremeno homofobni identitet kao
totalizirajući i normalizirajući (totalisante et normalisatrice)
i identitet cija su sva negiranja i odbijanja ne manje homofobna.
|
|
|
Martial Rayseee: Dva pesnika (1991) |
Otuda
je gej identitet bio meta žestoke kritike, kako od strane konzervativaca
i reakcionara - koji smatraju citavu ''politiku identiteta'' jednom
vrstom partikularizma, pretnjom društvenom konsenzusu i demokratiji,
tako i od strane militantnih gejeva i intelektualaca koji u njemu
vide sredstvo društvene kontrole, kulturne homogenizacije i zanemarivanja
socijalnih, etničkih i seksualnih razlika unutar gej zajednice.
Postoji, naravno, velika razlika između kritike gej identiteta
koju vrše reakcionari i one koja potiče iz same same gej zajednice;
ova poslednja je deo procesa koji traje, procesa samoformiranja
i samokonstruisanja, ali isto tako i političkog otpora.
U Americi
se kritika gej identiteta vodi od strane nedavno nastalog anti-identiteskog
teoretskog pravca politike seksualnog identiteta, pravca koji
se naziva queer (upravo ste čuli sjajan primer toga u
izlaganju Eve Kosofsky Sedwick). Međutim, ovaj otpor nije ništa
novo - nije se čekalo na pojavu queer pokreta da bi se
on manifestovao.
Kritika
gej identiteta je bila veoma očevidna u Francuskoj, na primer,
u aktivnostima gej organizacije FHAR i grupe ''Antinorme'' sedamdesetih
godina, i ona je proizvela jednu dugu tradiciju samopreispitivanja
i kulturne fermentacije u gej i lezbejskoj zajednici sa obe strane
Atlantika (treba samo pomisliti na Gidea i Geneta, kao što nas
je na njih podsetio Leo Bersani u svom predavanju, ili i na savremenija
razmišljanja Monique Wittig). Ona je takođe proizvela veliku raznovrsnost
specifičnih i popularnih praksi unutar gej miljea, kao što je
humor i ''camp'' ismevanje koji, ne štedeći pretenzije drugog
i sopstvene, precizno vrši funkciju samokritike. Moglo bi se reći
kako je jedna od najkarakterističnijih dimenzija gej kulture bila
njena konstantna kritika i stalno preoblikovanje onoga što znaci
biti gej. Gej identitet je pre svega identitet o kom se raspravlja,
sukobljava, razmišlja - samokritičan identitet.
Intelektualno
najznačajniji izraz ove tradicije kritike i samokritike u Francuskoj,
nalazi se u delima Michela Foucaulta. To je evidentno u delima
koje je publikovao o istoriji seksualnosti, ali je još jasnije
u njegovim intervjuima koje je dao za gej publikacije. Foucault
je kazao Jeanu Le Bitouxu 1978. god. u intervjuu čija je intergalna
transkripcija objavljena tek u novembru 1996. u La Revue
h: ''Mislim da sada treba da počinimo jednu vrstu skoka
unazad: jednu vrstu skoka unazad koji ne znaci odstupanje, nego
ponavljanje situacije na jednom višem stupnju. Zatim reći: ali,
šta znači u suštini taj pojam seksualnosti? Jer ako nam je on
dozvolio da se borimo, on nosi sa sobom izvesne opasnosti. Sve
je tu puno psihologizma seksualnosti, puno biologizma seksualnosti,
stoga potpuno otvorene mogućnosti za preuzimanje ovog pojma seksualnosti
od strane lekara, psihologa, od strane instanci normalizacije.
Zar ne treba stoga istaći nasuprot ovom medicinsko-biološko-naturalističkom
pojmu seksualnosti nešto drugo? Na primer, prava zadovoljstva?''
I dodaje: ''Drugim rečima, ne treba samo osloboditi sopstvenu
seksualnost, treba se takođe osloboditi samog ovog pojma seksualnosti
''.
|
|
|
Yves Klein: Portrait-relief "Arman"
(1962) |
To je
upravo ista opomena koju Foucault izrice u kljucnom odeljku iz
Volje za znanjem, prvom tomu Istorije seksualnosti,
opomena koji svojim samim otporom ideji seksualnog identiteta,
čini od ove knjige, po mom mišljenju, izuzetan primer specifično
gej filozofije: ''Ne veruj da se govoreći da seksu, kaže NE moći
'', piše on. ''Sledi se naprotiv tok opšteg dispozitiva seksualnosti.
Treba se osloboditi instance (l'instance) seksa (1), taktickim
preokretom raznih mehanizama seksualnosti, ako se žele vrednovati
- uprkos zahvatu moći - tela, zadovoljstva, znanja, u njihovom
mnoštvu i njihovoj sposobnosti otpora. ''
Foucault
je jasno precizirao da cilj kritike gej identiteta nije da se
on diskvalifikuje, niti da se oslobodi svake seksualne etikete,
ili u predlaganju jedne vrste avangardne suspenzije svakog seksualnog
oznacavanja i svake seksualne kategorije. Cilj ove kritike bio
bi pre svega u tome da se otvore putevi za formiranje novih mnoštava
gej identiteta, mnoštava koje služe da onemoguće insistiranje
na jedinstvenom gej identitetu, jednoobraznom, ustanovljenom i
definisanom. ''Homoseksualnost je jedna istorijska prilika da
se ponovo otvore relacione i emotivne mogućnosti (virtualites
relationnelles et affectives) '' rekao je Foucault u intervjuu
publikovanom u Gai Piedu 1981. god. On nije video homoseksualce
kao jedinstvenu ljudsku vrstu, posebnu kategoriju seksualnih bića
od nedavno oslobođenih, nego kao marginalnu poziciju, strategijski
na dobrom položaju, sa kojeg će biti moguće da se iznađu nove
forme odnosa prema samom sebi i prema drugima. Biti gej, znaci
biti u postajanju (''Etre gay, c'est etre en devenir ''), objašnjavao
je 1982. god. ''Ne treba biti homoseksualac, nego treba se usredsrediti
na to da se postane gej, staviti se u jednu dimenziju gde su prisutni
seksualni izbori koji se čine i imaju svoje efekte na ukupnost
našeg života. Ti seksualni izbori treba da su istovremeno kreatori
nacina života. Biti gej znaci da se ti izbori šire tokom citavog
života, to je takođe način da se odbiju načini života koji se
nameću, to čini od seksualnog izbora operatora promene egzistencije.
Homoseksualnost,
drugim recima, nije psihološko stanje koje bismo trebali da otkrijemo,
nego jedan nacin postojanja kojeg praktikujemo kako bi redefinisali
značenje onoga što jesmo i onoga što činimo, i kako bi izrazili
naš svet i nas same još više kao gej. Umesto da se homoseksualnost
tretira kao prilika da se učini jasnijom istinska tajna naših
ličnih želja, Foucault nam postavlja pitanje: ''Koji odnosi mogu
biti, kroz homoseksualnost, utvrđeni, pronađeni, umnoženi, modulirani...
problem nije u tome da se otkrije u sebi istina sopstvene seksualnosti,
nego pre da se ubuduće lična seksualnost usmerava kako bi se stiglo
do mnoštva odnosa.'' Foucault je stoga insistirao na činjenici
da ''homoseksualnost nije jedna forma želje, nego nešto što je
poželjno (desirable). Treba stoga da stremimo tome da postanemo
homoseksualci a ne tvrdoglavo da insistiramo na otkrivanju ko
smo mi.''
|
|
|
Agam, l'art cinétique et Robert Breer
|
Homoseksualnost
nije stoga determinisana forma psihoseksualnog života ili kategorija
erotskih bica, odnosno nije seksualna pozitivnost, nego jedna
marginalna situacija i forma otpora seksualnoj regulaciji, što
će reći - ne-normativna seksualna pozicioniranost.
U insistiranju
na cinjenici postati pre nego na biti homoseksualac,
u težnji da se postane gej, može se još jednom prepoznati cilj
i projekat otpora gej identitetu. Foucaultova kritika nije očigledno
toliko usmerena na poništavanje ovog identiteta koliko na sprečavanju
da on funkcioniše kao prepreka ili barijera za formiranje novih
gej identiteta, novih nacina postojanja, novih mogućnosti uživanja
i novih kulturnih formi. Krajnji efekat Foucaultove intervencije
jeste u tome što nas opominje na neprihvatanje gej identiteta
kao svršene činjenice, kao kad bi se radilo o nekoj pozitivnoj
stvari, realnoj, koja već postoji, i što nas podstiče da ga vidimo
pre kao nešto što je poželjno koje ostaje da se stvara i iznova
stvara (créer et recreer), neodređeni označitelj, algebarska kolicina,
čija je funkcija da čuva mesto budućem identitetu koji je još
u nastajanju.
Kulturna
teorija gej i lezbejki u Americi stavila je akcent na činjenicu
da je gej kritika gej identiteta stavila u pogon jednu takvu konstruktivnu
funkciju. Kao što piše, na primer, Lee Edelman u predgovoru za
svoj briljantan pregled studija o poetici i politici gej spisa
nazvan Homographesis, ''ekspicitno gej projekat (mada
paradoksalno)'' njegove knjige je da stavi pod znak pitanja ''
reifikaciju identiteta bez izostavljanja gej identiteta, posve
insistirajući na političkom značaju podvođenja ovog preispitivanja
pod znak aktivističke kritike koja bi bila definisana kao gej
kritika'' (2).
I dodaje:
''Preispitivanje gej identiteta se čini u ime samog identiteta
kojeg ono preduzima da preispituje, svedoči o važnosti ovog dvostrukog
pokreta koji se sastoji od:
- s
jedne strane, odupiranja svakom izazovu rezervisanja unapred definisanog
mesta za jedan gej identitet koji će biti fantazmatično koherentan
i prepoznatljiv pošto je globalno ujednačen (totalisee) i prevremeno
zatvoren (za izmene) i
- s druge strane od nastavljanja afirmisanja energija - koje uvek
nose jedan potencijal za otpor, koje mogu biti mobilisane činovima
imenovanja gej ljudi od strane njih samih, energije koje održavaju
njihovu subverzivnu sposobnost odbijajući da pruže bilo kakvu
determinisanu istinu o prirodi i o upotrebi gej seksualnosti ''.
Ono
što žele reći Lee Edelman i Leo Bersani (koga ste pre neki dan
čuli ovde na skupu), gej napuštanje (trahison) gej identiteta
je etička nužnost kako za Gay and Lesbian Studies, tako
i za gej kulturu.
|
|
|
Martial Raysse: Tableau métallique
: portrait a géométrie convexe (1964) |
Isto
to važi i za gej i lezbejsku istoriju. Budući da zadatak rekonstruisanja
istorije naših prethodnika i preteča iznosi problem znanja o tome
ko se može smatrati kao naš prethodnik i, konačno, ko pripada
''nama'', čiju istoriju pokušavamo da otkrijemo. Ako je, kao što
je upravo George Chauncey istakao, ''dobar deo istorijskog istraživanja
(u Gej i lezbejskim studijama) predstavljao napor da
se potraže preći sa takvim karakteristikama za koje jedan istoričar
misli da predstavljaju konstitutiv savremenog gej identiteta'',
onda dakle sama praksa (pisanje) gej istorije postavlja pitanje
o tome koje su to zapravo karakteristike gej identiteta. Šta definiše
taj identitet preko kojeg želimo da povratimo istoriju? Kakvim
ponašanjem, temama, pravcima, kakvim odnosima treba ova istorija
da se bavi: ''homoseksualnim činovima, travestijom ili intimnim
prijateljstvima''? Kao što je istraživanje Chaunceya o gej istoriji
jasno pokazalo, istraga o istoriji homoseksualnosti vodi nužno
do destabilizacije samog pojma homoseksualnosti kao univerzalne
kategorije istorijske analize, jer ova istraživanja otkrivaju
pluralitet identiteta i homoseksualnih iskustava, te je nemoguće
svoditi ovu pluralnost na homogenicnost prostog i jedinstvenog
pojma gej identiteta.
Gej
istorija je stoga istovremeno afirmacija realnosti iskustava,
praksi, odnosa, gej egzistencija kao i napuštanje (izdaja) u smislu
u kom to razume Leo Bersani: cepanje, dekonstrukcija jednog gej
identiteta koji je determinisan i definisan.
Nasuprot
tome, destabilizovati koncepte seksualnih identiteta ispitujući
njihovu istorijsku i kulturnu konstrukciju, jeste u isto vreme
gej afirmacija, realizacija radikalnog potencijala Gej i lezbejskih
studija, čiji je zadatak lomljenje mehanizama heteroseksualnog
označavanja, potpuno odbacivanje heteronormativnog sistema, eliminisanje
kategorija mišljenja od kojih zavisi heteroseksizam, odnosno kategorija
homoseksualnosti i heteroseksualnosti.
Ako
se ni Chauncey ni Edelman ni najmanje ne uzdržavaju da afirmišu
gej identitet, to je zato što ni jedan ni drugi ne vide kontradiktornost
u afirmisanju jednog takvog identiteta i njegovom suprostavljanju,
između posedovanja identiteta i preispitivanja političke i diskurzivne
funkcionalnosti kategorija identiteta. Verovanje da će se konflikt
koji proizilazi iz kategorija koje mi definišemo pokazati izuzetno
plodan i da će nam dati oružje, u isto vreme za znanje i za politiku,
od pocetka je bila ključna opklada Gej i lezbejskih studija.
Foucault
je jednom prilikom učinio ovakvu primedbu koja izuzetno precizno
istice, čak iako je govorila o drugim stvarima, obećanje ali i
teškoće i rizicnosti koje implicira politika gej identiteta: ''Za
mene, ono što treba da se produkuje nije takav čovek kakvog bi
ga priroda oblikovala ili takav kakva ga njegova suština određuje.
Mi treba da produkujemo nešto što još ne postoji i o čemu ne možemo
znati šta će biti.''
|
|
|
Vladimir Dubosarsky i Alexander Vinogradov
: Dorucak na travi (2002) |
Ako
gej identitet zaista zahteva trasformativnu sposobnost koju sam
na početku mog izlaganja spomenuo, to je zato što nas on podstice
da negujemo u sebi samima želju za sopstvenim nadilaženjem, da
delujemo na sopstvenu budućnost. Smatram da ovakav način ličnog
i kolektivnog ekperimentisanja, zastrašujući i rizičan, ali takođe
i zanosan, praktikovan nad nama samim od nas samih, jeste ono
što je, na kraju krajeva, definis alo za Foucaulta -
kao što danas definiše za mnoge kulturne i političke gej i lezbejske
pobornike - preobražavajuću aktivnost politike gej identiteta,
što se odnosi i na Gej i lezbejske studije.
1. l'instance
- takode i moć.
2. Reifikacija: opredmećivanje. Sociološki i filozofski termin
koji označava shvatanje apstraktnih ljudskih fenomena (''društvo'',
''tehnologija''...) kao da su oni stvari, objekti. Filozofska
reifikacija apstraktnih koncepta obično se naziva hipostatizacija.
Bibliografija:
- Bersani Leo, Homos,
Oxford & Cambridge-Mass, Oxford University Press, 1996.
- Chauncey G., Duberman,
M., Vicinus, M., (ed.), Hidden from History. Reclaiming
the Gay and Lesbian Past, New York, New American Library,
1989.
http://www.gay-serbia.com/prikazi/2003/duberman_bauml_vicinus_i_chauncey-hidden/index.jsp
- Edelman L., Homographesis,
Essays in Gay Literary and Cultural Theory, New York,
Routledge, 1994.
- Foucault Michel,
La Volonté de savoir, Paris, Gallimard, 1976.
http://www.gay-serbia.com/prikazi/2002/foucault-teorija_seksualnosti/index.jsp
- Foucault Michel,
Dits et écrits, Paris, Gallimard, 1994.
- Foucault Michel,
Le Gai savoir, La Revue h, no. 2, sept. 1996.
- Wittig Monique,
The Straight Mind, Boston, Beacon Press, 1992.
Iz:
Les études gay et lesbiennes. Textes réunis par Didier
Eribon, Centre Georges Pompidou, Paris 1988, str. 117-123. Tekst
preveo sa engleskog na francuski: Didier Eribon.
Preveo
i priredio: Nicodemus |