Bog mrzi gejeve! Antigej demonstracije verskih fanatika u USA (Foto:The Advocate, Nov. 2, 1993)

U septembru 1988. ucestvovala sam, u svojoj matičnoj instituciji, na konferenciji o Slobodnim veštinama (Liberal Arts) u obrazovanju na kraju dvadesetog veka. Učesnici trodnevnog seminara uglavnom su predstavljali mainstream levičarskog koncenzusa po pitanju pluralizacije kanona i nastavnih programa. U radu konferencije sam učestvovala na dva načina. Tokom drugog dana, Henry Louis Gates i ja smo učestvovali u raspravi o novim kanonima, gde sam govorila o antihomofobnoj pedagogiji i zahtevnom pitanju definisanja gej [književnog] kanona. Tokom poslednjeg dana na evaluacionoj diskusiji koja je okončala konferenciju, pokušala sam jasno da izrazim ozbiljnu nelagodnost koje sam imala tokom čitave konferencije. Ono što me je tada uznemiravalo je način na koji je reč američki, nepozvana i neprimećena, okupirala srž pokušaja definisanja za skoro svaki od radova kao i za konferenciju u celini, tako da niko nije uspeo da je dovede u pitanje. To što se konferencija, čiji naziv ničim nije isticao da je ''američka'' i čija tema ni u kom smislu nije bila nužno ograničena ikakvim granicama nacionalnog, uklopila tako vešto u trenutnu debatu o tome koje ekskluzivne i inkluzivne, bele ili ne-bele, gej ili strejt, homogene ili heterogene vizije treba da sačinjavaju nacionalnu kulturu i nacionalni identitet, o tome gde treba tražiti specijalne američke vrednosti - bile one dobre ili loše - Amerike i američkog obrazovanja, predstavlja upečatljiv podatak o tome u kojoj meri je podrazumevano prisustvo reči američki. Učinilo mi se da za socijalne arheologe u budućnosti, konferencija kao ova neće predstavljati ni najistaknutiji agonistički momenat u istoriji slobodnih veština niti spojnicu konflikta između političke levice i političke desnice, već momenat teškog i neospornog ponovnog pojavljivanja nacionalizma - ili tačnije onoga što Benedict Anderson naziva ''nation-ness'' (dosl. ''narod-stvo'') (1) - kao nevidljivog obrisa čije neosporive granice mogu biti ojačane jedino vidnom oštrinom sporova koji su vodeni u njegovo ime i na njegovoj terenu. Zašto, zapitala sam na završnom panelu, kada govorimo o svim različitim temama o kojima smo diskutovali, uvek uspemo da pronađemo - da li nikad ne uspevamo da primetimo ili se zapitamo? - da takođe govorimo i potvrdujemo primarnu stvarnost ''Amerike'' - upućivanjem na njene različite verzije samo da bi nas ona potvrdila - kao primarnu stvarnost svih imaginarnih objekata u svetu.

Nekoliko dana kasnije o konferenciji se pisalo u New York Timesu. S obzirom na skorašnju kontroverzu o Slobodnim veštinama, novinski izveštaj je bio iznenađujuće pozitivan; izgledalo je jasno da je učinjeno sve što se moglo učiniti da se dešavanja u Severnoj Karolini prekriju benignom, blještavom vizurom. Naslov je, na primer, bio jednostavan: "Stručnjaci slobodnih veština pokušavaju da prošire svoje polje rada". Slika koja je pratila članak, kao još jedan primer, bila je lepa, reprezentativna slika mene u zanosu predavanja, uz Skipa Gatesa koji je pažljivo slušao i naboranog čela belca koji se našao između nas. Spisak tema o kojima je diskutovano, kao treći primer, iako je bio veoma dug, ljubazno je izostavio bilo kakav pomen tako nelagodnih tema kao što su homofobija ili gej i lezbejska kultura o kojima sam ja zapravo i držala predavanje u momentu fotografisanja. Umesto toga, pored mog imena stajao je verovatno tačan citat sa poslednjeg panela konferencije, kao dosetka koja dokazuje iskrenost i neosporivu veru svih učesnika konferencije. "Eve K. Sedgwick, profesor engleskog jezika na Duke University: 'Ono o čemu zapravo govorimo je Amerika, naša vizija onoga šta ta zemlja jeste i šta ta zemlja treba da bude.’'' (2)

(Za)hvali Gospoda za AIDS Parola sa antigej demonstracija verskih fanatika u Americi (Foto:The Advocate, Nov. 2, 1993)

Verujem da je proces koji je vodio izostanku izveštavanja o gej i lezbejskim sadržajima konferencije iz New York Timesa bio potpuno drugaciji od procesa koji je doveo do potpuno pogrešne kontekstualizacije primedbe o Americi. Neko, sigurna sam - ili reporter ili neko drugi iz uredništva - neko je morao svesno da premišlja da li bi bilo moguće pominjati gej sadržaj u članku, a da se ne poremeti ustaljeni vid opravdanosti ovakve rasprave, kojom je članak opisivao konferenciju. Ta osoba ili osobe su odlučile, očigledno, odrično - bar sam bila ubeđena da su morali odlučiti u diskurzivnom kontekstu gde je, kako je to elegantno formulisao kongresmen Barny Frank, homoseksualnost prešla od onoga što je sudu javnosti delovalo kao ''no way'' pitanje gde postoji samo jedna artikulisana strana, a ta je strana negativna, do onoga što on naziva ''oh shit'' pitanjem sa dve artikulisane suprotne strane od kojih su obe željne i sposobne da to pretvore u pitanje na federalnom nivou. U pogledu pojma ''Amerika'', međutim, potpuno sam uverena da ništa što je i najmanje delovalo kao odluka nije moralo da se donese od strane pisca ili urednika, da bi se populističko pozivanje na nacionalni identitet koje je zapravo pokušaj preispitivanja osnove svakog sličnog argumenta, pogrešno predstavilo kao odobravanje istog. Sasvim suprotno, nekome u New York Times je jedino moglo delovati (u bukvalnom smislu) kao najprirodnija stvar na svetu da pretpostavi ne samo da svaki pokušaj intelektualnog opravdanja nužno mora da se pre ili kasnije kanališe kroz ono što se poziva na nacionalno, vec i da svaki pomen nacionalnog neophodno mora da se pre ili kasnije otkrije kroz ono što se poziva na legitimitet.

Da okončamo ovu konkretnu novinarsku sagu, razlika između spornog statusa gej definicije i potpuno nespornog statusa nacionalne definicije, predočena mi je u narednom broju Sunday Timesa u kome je u odeljku Vesti nedelje objavljen drugi, ovog puta jasno i otvoreno negativan članak o istoj konferenciji. Tamo gde naši prijatelji, ljubazno, zaštitnički - i naravno sa željom da nas zaborave - izostavljaju svaki pomen gej studija i antihomofobnih elemenata, neprijatelji ne oklevaju da nas imenuju i prozovu; ''homoseksualna'' komponenta konferencije se isticala u napadu na pomenutu, uz različito računavanje u istoj aritmetici koja nas je izostavila iz odbrane konferencije. Ono što je drugi članak zasigurno imao zajedničko sa prvim, bila je pretpostavka da je diskusija o budućnosti humanističkih nauka isprepletana sa diskutovanjem o američnosti (Americanness) Amerike: da je nacionalno pitanje ujedno i temelj i neophodni završetak bilo kakvog shvatanja svesti ili delovanja, verovatno posebno utoliko što se ova shvatanja takode izvode u ime univerzalnog. Drugi članak se završava telefonskim intervjuom sa Linn V. Cheney, predsednicom Nacionalnog pokreta za humanističke nauke.

''Ubeđena sam da se velika književnost, ma ko da ju je pisao, obraća transcedentnim vrednostima koje svi delimo bez obzira na naše doba i okolnosti,'' rekla je gospoda Cheney... ''Mnogo se može dobiti studijama od i o ženama, Afro-Amerikancima i drugim elementima američke kulture''. Ipak, naglasila je, ''američka istorija i američke vrednosti primarno potiču od velikih mislilaca iz Evrope, a ne Azije ili Afrike.'' ''Na zapadu je osnovna odgovornost da se učenici nauče kulturi koja je izrodila institucije naše demokratije.'' (3)

Ono o čemu konačno govorimo je Amerika, naša vizija onoga šta ta zemlja jeste, šta ta zemlja treba da bude. Ima li načina da se drugačije misli? U svojoj impresivno upečatljivoj knjizi o ovoj temi, Zamišljene zajednice: razmišljanja o poreklu i širenju nacionalizma (Imagined Communities: Reflections on the Origin and Spread of Nationalism), antropolog Benedict Anderson ističe da dok se o nacionalizmu obično govori kao o ideologiji, poput liberalizma ili fašizma koje kao pandan mogu imati alternativne ideologije, on naprotiv ''veruje da bi bilo lakše ako bi se (nacionalizam) posmatrao kao srodstvo ili religija'' (str. 15) što implicira, da je to ime za celu bazičnu dimenziju modernog društvenog funkcionisanja koje bi se onda moglo organizovati na skoro beskonačno mnogo, čak kontradiktornih, načina. Proces - ja bi bi preciznije rekla borba - defamilijarizacije, a stoga i širenja vidljivosti nacionalizma koji formira sveobuhvatnu ideologiju našeg doba je težak do te mere da jedan ili drugi nacionalizam teži da postane vrsta poslednjeg uporišta za svaki legitimni politicki stav - bilo da je levi ili desni, imperijalistički ili anti-imperijalistički, religiozni ili sekularni, elitistički ili populistički, kapitalistički ili anti-kapitalistički, cinični ili utopijski i bilo da je u korist ideologije koja na bilo koji način može ponuditi bar nešto od pojma ''nacija'' kao takvog ili ne. (Nijedna analiza marksizma, kapitalizma, religije ili rase na primer, ne nudi nikakvo razumno opravdanje nacionalne forme, a ipak svaka od ovih vrsta moći danas uzima nacionalni ili nacionalistički oblik.)

Verujem da dominantno liberalno shvatanje nacionalizma kao ideologije, kao necega protiv čega postoje konceptualna sredstva za borbu, trenutno oblikuje naše shvatanje odnosa između nacionalizma i seksualnosti na ograničavajuće načine. Osnovna osobina mainstream leve misli (kada nije zahvaćena utopijskim tumačenjima stranih nacionalizama, čije demaskiranje kao "običnih" nacionalizama uvek predstavlja još jedan dodatak istoj ciničnoj priči) jeste da na prvom mestu povezuje nacionalizam i definiše ga preko reakcionarnog evropskog projekta buržoaskog učvršćivanja granica u devetnaestom veku sa desničarskim projektima rasnih, rodnih, seksualnih i drugih okrivljavanja drugih, oko granica odredjenih kvazi-porodičnim idealom čistote, koji bi u isto vreme udaljio i opravdao uticaje prekomorskih imperija. Topos stvaranja, materijalizacije (reification) i isključivanja Drugog, pogotovu orijentalizovanog Drugog, u stvaranju moderne evropske države, postala je centralno sredstvo liberalne analize, te argument u korist onog Drugog i upisanog u Drugo, koji je u najvećoj meri dozvolio ljudima različitih seksualnosti zajedno sa onima koji nisu hrišćani, nisu beli i onima koji su medicinski stigmatizovani da postanu vidljivi u liberalnim narativima o poreklu nacionalizma. Grubo uzevši, moglo bi se reći da je fraza o Drugom za trenutno razumevanje nacionalizma isto što je hipoteza o represiji bila za prefoucaultovsko shvatanje seksualnosti. (Do pojave Istorije seksualnosti verovalo se da je seksualna represija glavni problem. Za Foucaulta je pak ključni problem način na koji se u Zapadnoj kulturi neko vidi kao neprirodan i perverzan. Prim. prir.). Trop o Drugom je zapravo istinita do izvesne nepromenjive srži patnje, poricanja i grubog opredmećivanja (reification), čiji se istorijski i savremeni tragovi svuda mogu videti i osetiti. Međutim, poput hipoteze o represiji, trop o Drugom u odnosu na nacionalizam mora gotovo a priori da propadne u pokušaju da bude pravedan prema kompleksnoj aktivnosti, kreativnosti i angažovanosti onih koji u istoj prici figuriraju kao otudjeni objekti - njihova aktivnost, kreativnost i angažovanost sa i u ime, između ostalog, te raznolike tkanine javnog diskursa takođe oblikuje njihovu sopstvenu otuđenost. Iza ograničenja uvek precizne, ali spektakularno neanalitične dijagnoze, recimo, "internalizovane homofobije" - dijagnoze kojoj se, poput dijagnoze "jevrejskog" ili "kolonijalnog" samoprezira, trop o Drugosti neophodno obraća za pomoć - iza ograničenja potrage za "internalizovanom homofobijom" kakva to pitanja možemo naučiti da postavimo o izuzetno različitim varijantama važnosti nacionalnih pitanja u seksualnoj politici - kao kod, uzmimo nekoliko komplikovanih primera, Wildea, Forstera, Nietzschea ili Prousta?

Benedict Anderson piše: "U savremenom svetu svako može, treba i imaće nacionalnost kao što 'ima’ rod" (str 14.). Mislim da to implicira da svaka kultura ima neki mehanizam - različite mehanizme - koji oformljavaju ono što Gayle Rubin naziva "polno-rodni sistem" (4), kao način pregovaranja između hromozomskog pola i društvenog roda, te tako svaka moderna osoba mora imati ulogu u onome što možemo nazvati (premda nespretno) "habitat/nacija sistem" (''habitation/ nation system''). Habitat/nacija sistem bi bio niz diskurzivnih i institucionalnih uređenja koja posreduju između fizičke činjenice da svaka osoba nastanjuje, u dato vreme, određeni deo geografskog prostora i daleko apstraktnije, nekada čak očigledno nepovezane organizacije onoga što se pojavilo od kraja sedamnaestog veka kao njegov/njen nacionalni identitet, što je naglašeno, na primer, državljanstvom.

Praktično, postojanje habitat/nacija sistema i njihova velika raznolikost u svetu, imaju tendenciju da postanu najlakše vidljivi kroz ''izuzetne'' udare na ustaljeni sistem: kroz lične i političke krize povezane sa egzilom i ekspatrijacijom, pribežištima, stranim radnicima čiji je status iz nekog razloga vanredan, izmenama u imigracionim zakonima, nacionalizmom koji se javlja, ili je nagovešten u već uspostavljenim državama, itd. Ali dopustite da na minut razmotrimo neke posledice Andersonove analogije između modernog nacionalizma i roda. Ukazati da svako može ''imati'' nacionalnost kao što svako ''ima'' rod pretpostavlja, moguće ispravno, a moguće i oduvek istinito, da svako zaista ''ima'' rod. Ipak, ne mora se pretpostaviti da svako ''ima'' rod kao što bilo ko drugi ''ima'' rod - da svako ''ima'' rod na isti način ili da je ''imanje'' roda ista vrsta akta, procesa ili posedovanja za svaku osobu ili svaki rod. Ovo ne bi bilo kontradiktorno čak ni nečemu poput uvida Nancy Chodorow da su muški i ženski rod po definiciji različite stvari koje se mogu dobiti različitim procesima - normativni ženski rod kroz primarnu identifikaciju sa majkom, recimo, i normativni muški rod kroz sekundarnu diferencijaciju od ženskog roda. U svetlu takvog uvida, (i premda ne pretpostavljam da je to tačno, ili sveobuhvatno, svakako ne mislim da je nemoguće), dok bi se za sve ljude verovatno moglo reci da imaju rod, dok bi rod svakako gradio prvu kategoriju ''normalnog'' i dok bi postojala dostupnost (availability) takozvanog normalnog ženskog roda i takozvanog normalnog muškog roda, nikako ne bi mogao postojati normalni način ''imanja'' roda. Pod pretpostavkom Chodorowe, Drugo po definiciji u odnosu na rod - odgovor na pitanje ''rod kao suprotnost čemu?'' - bi bilo različito u svakom od slučajeva: ''normalni'' ženski rod bi bio suprotnost nemanju roda; ''normalni'' muški rod bi bio suprotnost ženskom rodu.

Nešto slično bi moglo biti istinito i u slučaju ''nation-ness'' i nacionalnosti. Čak i najjednostavnija vežba poređenja ''nacionalnosti'' Roma u Nemačkoj (ranije Istočnoj ili Zapadnoj Nemačkoj), turskog radnika u Francuskoj i osobe koja radi u Johanesburgu, živi u Sowetu i ima zvanično dodeljenu domovinu koju on/ona moguće nikada nije video/la ukazuje koliko bi grubi i neracionalni mogli biti ne samo prava i nadležnosti, već i definicioni odnosi habitat/nacija sistema modernog sveta.

Benedict Anderson govori da ako bilo šta definiše modernu ''naciju'' kao suprotnost ''starijoj predstavi, gde su države bile definisane centrom, granice bile porozne i nedefinisane, a suvereniteti se vidno pretapali jedan u drugi,'' to je onda činjenica ''da je u modernoj koncepciji, suverenitet potpuno, jednorodno i podjednako operativan nad svakim kvadratnim centimetrom legalno odvojene zajednice'' (str. 26) - pa je takvo i ''izvanredno poverenje zajednice u anonimnost koja je amblem modernih nacija'' (str. 40). Stoga ne treba biti iznenađen kada na aerodromu u Buffalou, dok čekate svoj spojeni let za Toronto i dok počinjete da se pitate kakvo će najverovatnije vreme tamo biti, primetite da i New York Times i USA Today, čije su karte vremenske prognoze ograničene preciznim, dobro poznatim obrisima 48 spojenih sjedinjenih država, pretpostavljaju da, kao Amerikanac saosećate sa suncem, oblacima i smetovima Salt Lake Cityja, Miamija, Fargoa, Billingsa i Los Angelesa na način na koji jednostavno ne biste mogli sa istim u gradovima koji su udaljeni osamdesetak kilometara preko nacionalne granice. (Zapravo, USA Today ide i dalje u prirodnom isključenju Kanade pošto u svojoj neveštoj grafici daje iluziju projektovanja vremenske mape u tri dimenzije, tako da čitalac dobija informaciju da severnoamerički kontinent dramatično tone u okean iznad severne granice Sjedinjenih Država.) Ono što vas može iznenaditi je moćni efekat prisnosti osećanja nacionalne pripadnosti koji, moguće, ranije niste uspeli da prepoznate. Na određeni način, prema Andersonu, ove karte vremenske prognoze sa svom svojom očiglednom prirodnošću bi bile definišuća (the defining) ikona moderne nacionalnosti. Ipak, ''isto'' iskustvo na aerodromu u Torontu se pokazuje potpuno različitim. The Globe and Mail, i zaista sve druge kanadske novine koje sam videla, objavljuju vremensku prognozu koja se proteže ka jugu bar do Mason-Dixon linije u Sjedinjenim Državama. Ne postoji pretpostavka da će se čitalac u Torontu lakše identifikovati sa maglom nad Vancouverom nego sa vejavicom koja se približava Detroitu. Da li ovo znači da Kanada nema ''nation-ness'' (''osećanje nacionalne pripadnosti'') ? Ili pak znači da Kanada, zbog različite istorije od one Sjedinjenih Američkih Država ima dovoljno različitu strukturu da bi se mogla dovesti u pitanje bilo koja pojedinačna definicija istinskog osećanja nacionalne pripadnosti.

Sama ironija ''američkog'' sažimanja granica - kao da su loša zamena imena kontinenta i imena nacije - ne sme dugovati slučajnostima istorije i geografije, ekonomije, imperijalističkih prava, putu u osećanje nacionalne pripadnosti, ne više ''normalnom'', ne više kao suprotnost istom setu ili cak istim vrstama definicionih Drugih, u odnosu na osećanje nacionalne pripadnosti Kanade, kao i u odnosu na drugačija osećanja nacionalne pripadnosti Meksiku, Filipinima, Navaho naciji (u okviru Sjedinjenih Država), zajednici Pet Nacija (duž granice između Sjedinjenih Država i Kanade), nacionalizmu bez-nacionalnog Kvebeka, nenacionalizmu bez-nacionalnih Havaja, istoriji afričko-američkih nacionalizama i tako dalje. Drugi u odnosu na ''naciju'' u datom istorijskom i političkom okruženju mogu biti prednacionalna monarhija, lokalni etniciteti, dijaspora, transnacionalno ujedinjenje, ideološka, religiozna ili etnička jedinica, podnacionalna, lokalna ili ekskolonijalna često pripadajuća jedinica; kolonija može postati nacionalna vis-á-vis domovine ili domovina može postati nacionalna vis-á-vis nacionalizma kolonija; nacionalizam domovine može biti prožimajući i dopunjujući ili suprotstavljen njenom imperijalizmu itd. Daleko od pritiska krize ili izuzetka, može biti da za naciju kao i za rod jednostavno ne postoji normalan način učestvovanja u kategoričkom definisanju nacionalnog, nema jedinstvene vrste Drugog od koga je nacija suprotna, od koje svi, sličnim strukturiranjem, mogu biti po definiciji suprotni.

Tada kada odlučimo da postavimo pitanje definicije nacionalnog suprotno nekim već artikulisanim pitanjima seksualnog određenja sa početka veka, moramo biti spremni da istražujemo u više pravaca u isto vreme. Na primer, kao što sam šire diskutovala u Epistemiologiji ormara (5), više je nego moguće - skoro je nezaobilazno - procitati Sliku Dorijana Greja kao tekst koji intenzivno i pretežno konvencionalo upućuje na orijentalno. Ovo je prikazano kako u raskošno egzibicionističkoj otvorenosti tako i u tehnikama pokrivanja homoseksualnih tema romana. Isto se može videti, na primer, u preplitanju intimne kamuflaže i prikaza gej zapleta romana sa temom zavisnosti od droge. Veoma egzotično i glamurozno korišćenje opijuma objedinjuje mnoge problematike tipa prirodno protiv neprirodnog/veštačkog, dobrovoljno protiv zavisnog i domaća scena protiv strane tvari, koji se na prvom mestu prikazuju povezanim sa načinima oblikovanja identiteta gej muškarca u romanu. Ipak sama očiglednost Wildeovog gej afirmativnog i prožimajućeg orijentalizma čini teškim preispitivanje obrisa seksualnog tela i nacionalnog tela skiciranih njegovim zapadnjaštvom (occidentalism). Uz orijentalizam otvoren prema Drugom, teško je odoleti predstavi poželjnog engleskog tela, s druge strane, kao jednostavnog domaćeg Istog. Ipak istost ovog Istog - ili rečeno na drugi način, homo priroda ove seksualnosti - nije manje diskutabilna od samoidentičnosti nacionalnih granica domaćeg. Napokon, pitanje Nacionalnog u Wildeovom životu je samo sekundarno - premda duboko - uključivalo pitanje prekookeanske imperije u odnosu na evropsku domovinu (patria). Naprotiv, Wilde kao ambiciozni Irac i kao sin, miljenik i šticenik proslavljenog irskog pesnika nacionaliste, jedino je mogao imati kao fundamentalni element samopoimanja prenaglašenu osetljivost prema tome kako su porozne, krhke, elastične, iritirajuće, obuhvatne, isključive, ubistvene i u svakom smislu sporne i osporavane membrane ''domaće'' nacionalne definicije određene plastičnim pojmovima komplikovanim za određenje: Engleska, Britanija, Irska. Zaista, svest o osnivačkoj i/ ili početnoj nacionalnoj razlici (difference), već integrisanoj u nacionalnu definiciju, mora da je bila deo onoga što Wilde književno oživljava u ekspresivnoj, reflektivnoj i simptomatičnoj relaciji, u kojoj je čvrsto stajao u skladu sa svojim vremenom. Kao mag u molitvi za ''tananom dušom presvučenom ružičastim'' (''slim rose-gilt soul'') - individualna ili generička predstava ''vitkog stvora, zlatokosog kao anđeo'' koja je u isto vreme pojam seksualnosti, osećajnosti, uzvišenosti i posebnosti engleskog nacionalnog tipa - Wilde, čiji je fizički lik bio sušta suprotnost i (u tom smislu) umnogome manje aromatičan i poželjan, pokazao je za njega očekivanu, a tako netipičnu hrabrost (''uobičajeno netipičnu hrabrost'', engleski ''gordost'' (''''his usual uncanny courage'', anglice chutzpah'''')) u tako upornom isticanju sopstvenog tela kao indeksa ovakvih erotskih i političkih značenja. Decenije na prelazu vekova označile su naglu popularizaciju, ne samo nove reči ''homoseksualno'' već i samog koncepta muško-muške žudnje kao žudnje zasnovane na istosti. Ukazala sam, takođe u Epistemiologiji ormara da centralna putanja u ''Dorianu Grayu'', na primer, vodi ka ustoličavanju muške ljubavi prema muškarcima, ne više kao klasični pedagogic/pederastic odnos kakav poznajemo iz antike, kao Bazilov i Lord Henryjev odnos prema Dorianu Grayu, na dijakritičkim razlikama između ljubavnika i ljubljenog, već za promenu u relativno modernim pojmovima kao vitak, u ružičastim tonovima dati Dorijanov neizbežan narcisoidni odnos prema sopstvenom telu oblikovanom u portretu. Wildovo otuđujuće fizičko nasleđe od majke, irske nacionalistkinje, nepristojna ciničnost poreklom od njegovog oca keltskog porekla, podvučeno svakim samonaglašenim potezom njegove ličnosti i lika osetljivog, neizvesnog i otuđenog, te u isto vreme, transformativna moć koja menja perspektivu - nove ''homo'' homoseksulane predstave muško-muške želje istim pritiskom, dramatizuje neuobičajenu nepodudarnost engleskog nacionalnog tela kako sa britanskim, tako i sa irskim, kao pogodno tlo iz kojeg treba da nastane razumevanje nacionalno/imperijalnih odnosa.

Naravno, Wildeova velika hiper-indikativnost kao odlika njegovog doba znači da ne postoji niko nalik njemu, ali želim da naglasim da obostrane međusobne reprezentacije nacionalnih i seksualnih deficinija koje se pojavljuju, moraju se tražiti na nikako manjem nivou kompleksnosti od onog koji važi za druge važne teme. Karijera Rogera Casementa bi bila očigledan primer u kome se može tražiti naglašavanje i kontrastno preplitanje egzotičnih britanskih imperijalističkih/anti-imperijalističkih, sa irskim nacionalističkim, kao i sa homoseksualnim identifikacijama i identitetima. Za njega, kao i za Wildea, pitanje Drugog u odnosu na nacionalni kao i seksualni identitet je veoma kompleksno, ponekad inspirativno. Ali čak i za nekoga kao E. M. Forster čiji nacionalni identitet ni u kom smislu nije bio kolonijalistički, eroticno ekspresivan anti-imperijalizam Puta u Indiju (A Passage to India) ima za svoje drugo lice takođe anti-imperijalistički, veoma problematičan engleski nacionalizam u Najdužem putovanju (The Longest Journey), čiji heroj čobanin odbija imperijalističku budućnost u kolonijama u korist homoerotično antropomorfnog, telu prilagođenog i nacionalno oblikovanog krajolika njegove rodne doline. ''Ne mogu trčati uz Druidski Prsten, a da se pri tome ne umorim, niti odgalopirati na konju odavde, a da ne umorim konja, šta je dakle,'' pita on, ''smisao neograničenog kontinenta?'' (6)

Za Prousta, s druge strane, čiji su zapleti o aferi Dreyfus i gej priznanju principi organizovanja jedno za drugo kao što su i za tomove kroz koje se granaju, spiritualna identifikacija muške homoseksualnosti (koju opisuje pojmovima dijaspore iz postojbine Sodome) sa prednacionalnim, predmodernim, dinastičkim kosmopolitizmom, kroz lik Charlusa, a isto toliko i kroz Jevreje, jeste zaposednuta fantazmom tipa gej cionizma ili pan-germanizma, normativizujućom politikom nominalno etničkog modela koji bi stavio homoseksualni identitet kao takav pod dominaciju onoga što Nietzsche naziva ''nérvose nationale od cega Evropa boluje''. Na vrhuncu svog razmatranja o ''muškarcima-ženama Sodome'', Proust objašnjava:

Smatram da je ovde prikladno izreci provizorno upozorenje protiv žalosne greške koju čine oni koji predlažu (isto kao što su ljudi i ohrabrivali cionistički pokret) da se stvori sodomistički pokret i da se Sodoma ponovo izgradi. Jer, ne bi se do tamo ni stiglo, a stanovnici Sodome bi već napustili grad, tako da ne bi delovali kao da mu pripadaju, poženili bi se, nalazili bi ljubavnice po drugim gradovima, tamo gde bi pronašli, sasvim slučajno, bilo kakvu zabavu koja bi im odgovarala. Vraćali bi se u Sodomu samo u danima jake potrebe, kada bi njihovi gradovi bili ispražnjeni, kao kada glad istera vukove iz šume. Drugim rečima, sve bi se dešavalo uglavnom onako kako se dešava i danas u Londonu, Berlinu, Rimu, Petrogradu ili Parizu. (7)

Šta na kraju reći o samom, virulentno anti-germanskom Nietzscheu, sa njegovim homoerotičnim raskošjem evropaizirane bolećivosti, homoseksualnom panikom ispunjenim epistemologijama njegovih tehnika političke dijagnostike, njegovom više nego proustovskom opiranju bilo kom nacionalizmu kao i bilo kom obliku manjinskog gej identiteta i više nego wildeovske strasti za opisivanjem tako nacionalno različitih tela muškaraca? Mislim da ni jedno od ovih pitanja neće biti lako za analizu - čak ni za skretanje pažnje. Ali treba to učiniti, ukoliko ne želimo da nastavimo da se uzduž i popreko, otupelo bavimo erotizovanim granicama ovog očigledno univerzalnog, ljudski vanvremenskog modernog mapiranja nacionalnog tela.

Beleške:

Benedict Anderson, Imagined Communities: Reflections on the Origin and Spread of Nationalism (London: Verso Press, 1983), str. 13; dalji citati su uneti u tekst.
Lee A. Daniels, ''Liberal Arts Scholars Seek to Boraden Their Field,'' New York Times, 21 September 1988, p. 23
Richard Bernstein, ''Academia's Liberals Defend Their Carnial of Canons Againts Bloom's 'Killer B'2,' '' New York Times, 25 September 1988, p. 26.
Gayle Rubin, ''The Traffic in Women: Notes on the 'Politica Economy' of Sex,'' in: Rayna R. Reiter, ed., Toward an Anthropology of Women (New York and London:Monthly Review Press, 1975), o. 159.
Sedgwick, Eve Kosofsky, Epistemology of Closet, Berkley: University of California Press, 1985. chap. 3, from which this paragraph is drawn
Forster, The Longest Journey, p. 214
Proust, Remembrance of Things Past, 2, p. 655-56

Preuzeto iz:

Sedgwick, Eve Kosofsky, Tendencies, Durham: Duke University Press, 1993. str. 143-153.

Tekst Nationalism and Sexualities: As Opposed to What? je napisan za konferenciju koja je održana na univerzitetu Harvard 1989. Esej je posvećen Doris Sommer. Po prvi put je objavljen u zborniku: Nationalism and Sexualities, ed. By A. Parker, M. Russo, D. Sommer, New York: Routledge, 1991, str. 235-245.

Preveo: Edward Hyde