| |
U poeziji arhajske grčke, ljubavna veza
je osuđena asimetrijom dva bića, odrasle osobe i adolescenta.
"Eros" u ovom slučaju može biti uzrok prijateljstva,
ili tačnije philotes, koji veže adolescenta i odraslog
u jednu vezu uzajamnog poverenja. Ova veza je odobrena od same
zajednice, koja je prihvata, ili je ne želi i osuđuje kao čin
nepravednosti. Takva snažna asimetričnost se ne izražava samo
u platonskim vezama, već takođe u fizičkom zadovoljenju dvostruke
vrednosti, bilo kao epithymia, erotska želja u pravom
smislu, bilo kao hedone, zadovoljstvo ili fizička radost. U
arhajskoj grčkoj, kako tvrde antropolozi, edukacija čoveka je
predviđala, kao u plemenskom društvu, inicijaciju u društveni
život. Ona je u isto vreme inicijacija u rod i u rat, u život
i smrt. Takav kraj adolescencije je predviđao odvajanje, za
izvestan period, od odraslog vaspitača od onog koji se voli.
Naime na Kritu, kako je govorio Strabon, u arhajsko doba, odrasli
ljudi su otimali voljene ljubimce i odvodili ih sa sobom van
gradskih zidina. Tamo su živeli u skladnoj vezi propisanoj zakonima.
Kada su se vraćali u društvo poklanjali su mladićima vojničku
opremu. Takođe i u Sparti, pripoveda ovog puta Plutarh, stvari
su se dešavale na isti način. U realnosti je odnos između mladića
i njegovog učitelja morao biti duhovan i intelektualan, osim
što je fizički. Pravila su bila veoma rigidna: između dvanaest
i sedamnaest godina dečak zvan pais imao je ulogu podređenu
u odnosu na odraslog. Nakon toga, oko svoje dvadeset pete godine,
mogao je preuzeti aktivniju ulogu u odnosu na druge paides.
Kasnije bi se ženio i mogao da nastavi da voli bilo ljubimce,
bilo "slobodne" žene. Smatrano je nedostojnim čoveka
da želi dečaka mlađeg od dvanaest godina i smešnim da nastavi
da posećuje mladiće kojima je već bila nikla brada. Takav odnos
bi bio snažno zabranjen od društva. Pravila civilnog života
nametala su prelaz od pasivne uloge mladića, ka onoj aktivnoj,
sa suprugom i ljubavnicima ili ljubavnicama. Pol partnera nije
bio važan, budući da je osnovna razlika u odnosu bila ona između
aktivne i pasivne uloge. Teognid se tako obraća konstanto jednom
pais-u, dečaku ili devojci kako bilo, dok Sapfa opisuje
svoju ljubav prema devojkama koje pod njenim vođstvom stiču
posebne vrline žena koje se spremaju za udadbu. O obrazovanju
namenjenom ženama znamo malo, kao i uopšte o ženi tog vremena.
Njena najveća vrlina, kako sam Perikle kaže, jeste u tome da
ostane anonimna. Njeno društveno obrazovanje (paideia)
je ipak slično je onom propisanom za muškarce. Tako su u ženskom
krugu oko Sapfe, devojke učile muziku i ples, i imale prilku
da iskuse pre braka prolaznu ljubav sa odraslim ženama. Sve
ovo je za muškarce kao i za žene imalo jednu propedeutičku funkciju,
ukoliko je pripremalo grčke građane za njihovu buduću društvenu
ulogu.
Dok je u Atini žena bila
manje više zatvoren u ginekej, u Sparti, ratničkom društvu,
podela na polove imala je karakteristike manje kažnjive po ženu.
Plutarh, u svom Životu Likurga, objašnjava da su udate žene
mogle imati u Sparti odnose sa devojkama a da njihova reputacija
nije trpela zbog toga. Spartanka je naime učestvovala u ativnom
društvenom životu. Poput muškaraca i ona je vežbala u palestri,
u borbi i za stvaranje boljih i zdravijih sinova. Njeno veće
prisustvo u društvenom životu nije učinilo ipak toliko da odnosi
između dva pola budu slobodniji. Bračni odnos, kako tvrdi Ksenofont,
trebao je da ima naglašeno reproduktivni karakter. Likurg je
stoga savetovao da se maksimalno smanje intimne posete medju
supružnicima. Po njegovom mišljenju, u takvim uslovima supružnici
se više uzajamno žele, i deca su snažnija od one dece rođene
od supružnika koji su zasićeni jedan drugog. Plutarh, osim toga,
povodom bračnog rituala, pripoveda da je supruga u najboljim
godinama trebala da bude oteta od čoveka i "pripremljena"
od jedne provodadžijke, koja joj je brijala glavu, oblačila
mušku odeždu i obuću, i onda je puštala u tamu na slamaricu.
Tamo se devojka obučena u muškarca sjedinjuje sa suprugom, i
ubrzo nakon toga, on se vraća u red da spava sa drugovima.
Pronalaženje stoga jednog definitivnog odredjenja na polju grčko-arhajskog
ljubavnog izražavanja u heteroseksualnim kao i homoseksualnim
odnosima nema konačni smisao. Posebnost karaktera odnosa između
odraslih i adolescenata, jednog kao i drugog pola, iziskuje
upotrebu prigodnijeg termina kao što je "homofilia",
jer je u isto vreme precizniji i sveobuhvatniji kao za muške,
tako i za ženske ljubavne odnose. Ne treba zaboraviti da je
u klasičnom svetu bila prihvaćena ljubav između odraslih i adolescenata,
a da je homoseksualni odnos između odraslih bio kuden. Seksualna
edukacija bila je usmerena na ljubimce odraslih žena i ljubimce
odraslih muškaraca. Naročito strasne veze između odraslih i
mladića nisu bile nemile, Sokrat je takođe je držao da je jedinstveni
oblik ljubavi onaj prema ljubimcima. Prelaz od adolescencije
ka zrelom dobu dešavao se po opštoj shemi. Bio je podeljen na
tri dela plemenske inicijacije, sa svojim fazama odvajanja,
zabranjivanja i primanja. Takozvana grčka homoseksualnost je
objašnjiva samo ako se veže za edukativne procese, koji, kako
kažu antropolozi, vode poreklo od ritualne plemenske inicijacije,
od rituala koji u svim primitivnim društvima označavaju prelaz
u doba zrelosti. Zbog toga je muška prostitucija bila nasilno
osuđivana i mogla je prouzrokovati čak i gubitak političkih
prava i seriju zabrana u političkom životu.
Homoseksualnost, čije
smo karakteristike u Grčkoj izneli, bila je žigosana od Rimljana
kao "grcki porok", kao znak mlitavosti i oskudne muškosti,
osobine koja zaista ne priliči rimskim građanima. Za Rimljanina
je naime muškost, kao potvrda volje, bila skoro politička dužnost.
Bilo mu je zabranjeno da voli slobodne mladiće, kao grcima mlade
robove. Za osudu je bilo da slobodni čovek preuzme pasivnu ulogu
u službi drugoga. U tom kontekstu Seneka piše: "Seksualna
pasivnost je za slobodnog čoveka zločin, za roba nužda, a za
oslobođenika potreba." Tako su se rimski mladići, još golobradi,
morali kretati uz pratnju robova i učitelja. Oni bi bili predmet
pažnje odraslih te se u republikansko doba možda osećala potreba
da se potvrdi uredba jednog gradskog pretora koji je težio zaštiti
stidljivosti žena i praetextat-a, dečaka još seksualno
nezrelih.
Zakon zvan Lex Scatinia, u slučaju odnosa odraslog
i mladića, kažnjavao je samo odraslog, dok u slučaju odnosa
među odraslim rimljanima, kažnjavao je samo onog pasivnog. Globa
je bila prilično velika, budući da je iznosila 10 000 sestercija.
Hrišćanstvo polako zabranjuje
takvu praksu, redukujući fizičku ljubav samo na bračnu sferu.
Smrtnu kaznu za pasivne homoseksualce (390. god) propisuju neki
od prvih hrišćanskih careva, poput Teodosija I (379-395). Potom
će imperator Justinijan u šestom veku ovu kaznu propisati za
sve.
Postavljena u ove okvire,
problematika homoseksualne ljubavi u grčkom, kao uostalom u
celom antičkom svetu, ne može biti ocenjena po savremenim antropološkim
kategorijama seksualnosti. Suprotnosti između seksualne aktivnosti
i pasivnosti nisu u saglasnosti sa muškim i ženskim polarnostima,
naročito konfuznim u adolescenciji, niti sa generacijskim polarnostima
mladih i odraslih. Iz tih razloga nije jednostavno naše razdvajanje
normativnosti od devijantnosti, jer se suprotstavljanja privatnog
i javnog ne mogu primeniti na praktikovanje edukativno-ljubavnih
gozbi, niti na navodno izdvajanje udate žene i odrasle žene.
Antički svet je uostalom toliko bogat antropološkim i sociološkim
raznovrsnostima da neprestano treba izbegavati naše nadasve
limitirane moderne kategorije razumnosti.
Linkovi:
- Teodosije
I - jedna karijera:
http://www.jesusneverexisted.com/theodosius.html
- Taksativno
nabrojena (zlo)dela hrišćanskih crkava kroz istoriju:
http://www.buckcash.com/opinions/temp/Christian_Crimeline.htm
|
|
