Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
teorija

 

 

 

 

 

 

 

       



Antinoj
Posljednji mit antike u istoriji i umetnosti

ANTINOO, L'ULTIMO MITO DELL'ANTICHITA NELLA STORIA E NELL'ARTE

 

U modernom govoru reč Ljubav je sveobuhvatna, u antičkom svetu, posebno grčkom ona predstavlja posebne različitosti semantičke, što je važno naglasiti zbog razumevanja odnosa Hadrijana i Atinoja.

Antinoj, Hadrijanov ljubimac, iznad svake mere obožavan, poslednji je veliki antički mit. Mladi bitinijski dečak stigao je do Hadrijanovog dvora, imperatorovim izborom, pratio ga na čestim putovanjima kroz carstvo i nejasno izgubio život dok je plovio Nilom, na putu za Tebu. Ostalo je nejasno da li se dobrovoljno žrtvovao da spasi život Hadrijana, ili sam bio žrtva .

Ovoj, ipak smatranoj dobrovoljnoj žrtvi se dugovala neobična čast, kojom je Hadriijan proklamovao svog izgubljenog prijatelja divinizirajuči ga i čineći ga kao takvog obožavanog.Njegovo olimpijsko uzdizanje nije se konkretno vezivalo za neko odredjeno božanstvo. Svako je u suštini bio sposoban da podari Antinoju kultni aspekt, koji mu se najviše dopadao, asimilujući ga iznad svega Dionisu, potom Ozirisu, Apolonu i Hermesu, ali i božanstvima kao što su Adonis ili Ganimed. Predtavljan je uvek u ambijentima snažnije helenizovanim, kao prirodni heroj, prvostepeni u skali božanstava.

Postavlja se stoga pitanje postojanja toliko različitosti u tipologiji ovog božanstva. Veza sa Ganimedom je očevidna. Pastoralno poreklo može da objasni vezu sa bogovima i polubogovima pastoralnim kao što je Erestej. Doinis Oziris i sam Adonis označavaju dobrog, mladog boga, princip su svetla i snage, a svakog prati i boginja plodnosti.. Karakter opšti i neodredjen Antinoja kao božanstva je posledica heroizacije, koja nije zahtevala poseban motiv i opravdanje.

Ovom solarnom božanstvu, ipak pretila je konstantna opasnost. Na kraju mraka ga ubijaju, i sakrivaju telo snage okultne i divlje, ali pratioc, koji izražava lunarnu noćnu svetlost ga traži putujući po svetu, u težnji da se spoji sa njim u radosti. Antinoj jeste božanstvo koje predstavlja sam dogadjaj godine i sunca, pun dramatičnih momenata, ali pre svega životnih. Sve to će kasnije prihvatiti probudjeni hrišćani, jer na isti način je Hrist umro i ponovo se uzdigao. Ne bi se drugačije shvatio oprost prvih očeva crkve prema jednom takvom kultu, koji bez onih obećanja za spas i oslobodjenje,se izgleda pojavio kratkotrajno te stoga ne traži previše opširno razmatranje na ovu temu.

U jedinstvenoj istorijskoj epizodi, cilj njegovog mladog života, desio se u okolnostima i danas misterioznim, te je bio povod mnogim bajkama orijentalnim sa melanholičnim shvatanjem života. U slovu čovek-bog izložena je jedna misteriozna i neizbežna misao da što je lepo, izraženije u izgledu to ga više nadmašuje fatalni odlazak. Ova svest praznine, zaključka klasičnog sveta bila je tipična za Hadrijanovo vreme. Tu nije postojao optimističan osećaj života čoveka osim da počne da postupa u pravcu pravih duhovnih vrednosti. Čak ni ova konačna žrtva nije mogla dati životu Antinoja jednu pozitivnu vrednost , već je nažalost bila poslednja povrda ovog zaključka o beskorisnosti života samog.

Pokušaj religioznog sinkretizma, koji Antinoj izražava, nametnut je dekretom od strane jednog imperatora. Izražavao je zapravo osećaj društva. Dešavao se u jednom trenutku uznemirenosti bez oblika, religioznosti bez dubine, što se kasnije pretopilo u filozofske teorije neoplatoničara.

     

 

 

 

 

 

Vladavina cara Hadrijana (117-138 n.e.) oslikava ipak ponovni procvat klasicizma. Iskazuje se artistički ukusa ipak klasicističkog imperatora, koji je u dugim putovanjima prolazeći kroz teritorije svog carstva pokazao da voli svaki aspekt sveta helenskog. Znalo se da su bili grubi odnosi kasnije izmedju mladog Trajana i Apolodora, velikog arhitekte i verovatno ideatora Hadrijanovih zdanja što ukazuje da je Trajan tako osudjivao veličanstvene pokrete duha u prethodnom periodu.

Skulptura epohe Hadrijana stoga pokazuje grecizirajući ukus. Ideali klasični čine se dosta jasnim i u brojnoj seriji skulptura koje prikazuju Antinoja, efeba bitinijskog, ljubimca carevog, diviniziranog nakon iznenadne smrti. Antinoj je predstavljan po uzorima grčkim, ali u i u svojoj širini raličitosti božanske, čas grčke, čas italske, orijentalne, ili čak egipatske. To su dela krajnje rafiniranosti i elegancije. Medju ovim portretima nije bilo jasne razlike izmedju onih koji su pretstavljali portrete i onih koji su pretstavljali heroja, jer je nagost herojska sama po sebi lišena atributa. Ovim delima nije strana senzibilna kvazi fizička melanholija, jedna frsta nostalgičnog bola helenskog. Tako sada već umiruća klasična umetnost se sa portretima Antinoja vraćala svojim počecima.

Malo ili skoro ništa ne znamo o njegovom životu i njegovoj ličnosti. Antinoj je bio adolescent velike lepote ali tužan i možda zato poseban. Postoje brojni njegovi portreti nastali još za njegovog života, posebno nakon smrti Hadrijan je poveravao njihovo izvodjenje najboljim vajarima svoga doba, pre svega grčko –orijentalnog porekla .

Hadrijanov ljubimac je misteriozno umro 130 n.e. Koji god da je bio motiv njegove smrti, Hadrijan ga je dostojno oplakao. Podigao je njemu u sećanje jedan broj neobičnih statua, odavajući mu počast za naredne vekove, od podizanja jednog grada u Egiptu, nazvanog po njegovom imenu, do hramova-proročištva sve do identifikacije sa jednom zvezdom. To je bio poslednji pokušaj da se izdigne kreacija čiste umetnosti, ravnoteže izmedju dve suprotnosti, verizma i idealizma, kanona i prirode. Antinoj je biće potpunog osećaja. Ne postoji u njemu kako ga vidimo na skulturama naglašena svest, on je plen osećaja i impresije. Njegovo telo izražava želju i putenost, koja svojom suštinom poništava racionalnost. On je suštinski pasivan pošto takva putenost ima potrebu da se njome ovlada.

Antinoj, posednji veliki mit antike, možda je ipak beznadežan pokušaj da se potakne ponovno rodjenje klasike u epohi koja se već kretala u pravcu bolnije i tragičnije vizije života. Nije jednostavno razumeti i osetiti ovaj antički mit, jer tadašnje iskustvo je jedinstveno, i sada dobija novu dimenziju u danas potpuno drugačijem savremenom svetu. Vreme Antinoja bilo je vreme preokreta i posebnih civilizacijskih promena, a istinit osećaj istorije se ipak nikada ne zaustavlja .

U kontekstu pomenutog odnosa izmedju Hadrijana i mladog efeba Antinoja, svakako bi trebalo spomenuti sličan par na istorijskoj sceni tog vremena. Herodu Atiku, filozof, retor, učitelj Marka Aurelija i Lucija Vera imao je učenika, veoma dragog Plideuksa, takodje umrlog veoma mladog u čiju čast su ivedene brojne skupture. Herod Atik je kao i Hadrijan bio klevetan od strane svojih samvremenika, što je demantovao njegov biograf Filostrat, da je počinio ubistvojednog dvorskog sluge, što je u delu Lukijanovom pak dobilo komičan izgled.

Priča o Antinoju, slavnom ljubimcu imperatora Hadrijana, i danas je neistražena i misteriozna. Niko medju smrtnicima kao i imeperatorima rimskim nije mogao kao on divinizirati jedno božanstvo. U istoriji i religiji antičkoj to je bio jedinstven slučaju kao i poslednji veliki kraljevskom mit. Hadrijan, sledbenik filozofskog učenja koje je težilo za besmrtnom sudbinom duše u mladom bitinijcu je prepoznao svoj "ideal", vrhovni i neizreciv. Njegov "tihi prijatelj" postao je simbol njegovog bogatstva Apsoluta.

U smislu ovog dugog puta istorije i umetnosti, uvek su veoma aktuelne reči Marka Aurelija, cara i filozofa, koji je više od svakog drugog otrkio shvatanje veličine i tragičnosti u ljudskom postojanju:

"Svet materijalni jeste jedna bujica, svet duhovni jeste san i iluzija; život je borba i put u pravcu spoljšnosti, slava označava zaborav".

prevod: S.P.

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi