... pre Homera

Znati da li su pederastija i lezbejstvo bili prisutni kod helenskih plemena pre doseljavanja u Heladu bilo bi zaista čudesno, jer sačuvanih opisa nemamo. Može se pretpostaviti da je, ako je toga i bilo u većoj meri, pederastija prevladavala zbog patrijarhalnog plemenskog ustrojstva. Jedan od nesigurnih načina da se odgovor pretpostavi je proučavanje helenskih mitova i utvrđivanje činjenice koliko su te pojave prisutne u mitologiji. Drugi nesigurni način bi bio da se uzmu u obzir opisi pederastije i lezbejstva kod drugih indoevropskih plemena u to doba, pod pretpostavkom da je to još u prapostojbini, ili u vreme seoba, međusobnim uticajima bilo prošireno. Jedna od takvih teorija je da pederastija u Heladi pre seobe Doraca nije postojala.

Da pojava pederastije nije bila nepoznata i Egipćanima, svedoči ova predstava otkrivena u jednoj grobnici.

Iz mikenskog perioda helenske istorije nema sačuvanog niti jednog podatka o tome da li su pederastija i lezbejstvo bili raširena pojava, ali je zanimljivo primetiti da je na Kritu davnašnji običaj bio da stariji muškarac ritualno zavede mladića.

... izvori

Glavni način na koji se pederastija i lezbejstvo prate kroz dalju helensku istoriju je čitanje književnih dela, naročito liričara, komediografa i istoričara. Nekolike podatke nam pribavljaju i grafiti. Helenski mit sa svojim mitološkim primerima takođe nam može biti od pomoći. Značajne su i predstave u likovnim umetnostima. Na primer, na vazama se predstavlja analni koitus starijeg čoveka sa mladićem ili scena u kojoj ljubavnik u strasti hvata genitalije onog drugog. Vajaju se i pederastičke statue, naročito uzimajući mitološke primere npr. Zevs otima Ganimeda. Takođe nam i starogrčki jezik sa svojom homoseksualnom leksikom može pomoći da shvatimo kako su se Heleni odnosili prema ovoj pojavi.

... u mitovima

Kao što je gore rečeno, odrediti početak pederastije i lezbejstva preko mitova vrlo je nesigurna stvar, jer prvo treba aksiomatski prihvatiti da mitovi čuvaju stavove helenskih plemena pre doseljavanja po tom pitanju, što niko ne može ustvrditi niti potvrditi. Drugo, ako bi se to prihvatilo, onda je pitanje, pošto su se mitovi i u istorijsko doba menjali i dopunjavali, da li su ti stavovi drevni ili novi, pa uneseni u mit. Naime, ne može se prenebregnuti činjenica da se u mit kasnije unose pederastički elementi, ali se ipak ne može utvrditi šta je dodato, a šta je tu od starine. Ipak, pošto su mitovi važan deo helenskog poimanja sveta i pored odbacivanja mitova koje je helenska misao kasnije izvršila, treba uzeti u obzir i mitske primere, pošto je mit sa svojom obrazovnom funkcijom (pored ostalih), ipak uticao na stav Helena po tom pitanju.

Apolon je bio tako lep da je po njegovom rođenju ceo Del procvetao i zamirisao i tu je lepotu iskoristio kada se kasnije, u Krisi, kritskim trgovcima prikazao u liku čudesno lepog mladića i pokorivši ih lepotom, uzeo za svoje sveštenike.

Čuvena su, pored ljubavi prema smrtnicama i njegove ljubavi prema smrtnicima Hijakintu i Kiparisu. Hijakint je bio plavokosi dečak tako izuzetne lepote da je Apolon napustio Delfe, odložio luk, liru i strele i otišao u Spartu da lovi sa svojim ljubimcem po vrletima. Jednog popodneva, dok su se takmičili u bacanja Apolonovog božanskog diska, Hijakint ga neoprezno podiže i on se odbi od zemlje, udari ga po licu i krv stade liptati. Apolon dojuri, ali se rana nije mogla zaceliti. Apolon se pored umirućeg Hijakinta zakleo da će iz njegove krvi nići cvet čije će latice izražavati bolni krik. Istog trenutka, iz zemlje je izrastao purpurni cvet, na čijim je kruničnim listićima ispisana Apolonova tugovanka - plavi zumbul. Posle smrti, nežni je dečak prenet na Olimp, gde je sahranjen podno Apolonovog kipa.

Kiparis je lepi dečak koji je živeo na ostrvu Keju. Bio je ljubimac Apolonov, koji se uvek trudio u svemu da mu udovolji. Kiparis je svoju ljubav poklonio jelenu kojeg je svakodnevno kitio cvećem, vodio na izvor i napasao. Jednog dana, u vreme najveće žege, jelen je legao u hlad da se odmori, a dečak ga je nehotice probo kopljem. Videvši to, dečak je poželeo da i sam umre, na šta je Apolon brzo doleteo da uteši svog ljubimca, koji je od bogova tražio da večito tuguje i proliva suze. Njegova molba je uslišena i on je pretvoren u kiparis, drvo žalosti.

Zefir, bog zapadnog vetra, takođe se pominje u sporednim verzijama mitova o Hijakintu i Kiparisu. Veli se da je i on voleo Kiparisa, ali ljubomoran što je dečak i Apolonu poklonio svoju ljubav, iako najblaži od svih vetrova, morao je gonjen besom biti surov: tokom Hijakintovog takmičenja u bacanju diska, skrenuo je bačeni disk prema Hijakintovoj glavi i time ga ubio. Za Kiparisa se takođe veli u jednoj sporednoj verziji mita da je bio i Zefirov miljenik.

Pan, bog stada i pastira, svojom je ljubavlju progonio kako smrtnice tako i lepe smrtnike pastire.

Uran, bog neba je u jednoj sporednoj verziji mita, kada ga je sin Kron kastrirao, morao da postane pederast u Tartaru.

Hipnos, bog sna, voleo je mladog lovca Endimiona. Da bi večno uživao u očima svog ljubimca, Hipnos je bacio svog ljubimca u dubok san, ali je njegove oči ostavio otvorene.

Ganimed je najprvo bio peharnik Zevsov i bogova, a kasnije je usled sve većeg obima pederastije postao u mitu ljubavnik Zevsov i čak postoji statua iz klasičnog perioda koja prikazuje Zevsa kako grabi mladog lepotana Ganimeda.

... o razvoju kroz vreme

Stari su Heleni generalno pederastiju i lezbejstvo smatrali sastavnim delom života. To kod njih nije bilo nešto sramotno ili zabranjeno, štaviše se nekad i potenciralo na tome. Nisu smatrali da je homoseksualnost odvojena od heteroseksualnosti, niti da joj je nešto suprotno, prosto deo seksualnosti. Sve je to bilo samo stvar izbora. Na ovakav stav nailazimo od najranijih vremena.

Možemo razlikovati nekoliko perioda u razvoju helenske homoseksualnosti:

1. pretklasični - od Homera do V veka p.n.e. Pederastija iz aristokratske klase prelazi u sve slojeve društva, tako da kasnije demokratske promene ne umanjuju njen razvoj. Lezbejstvo počinje da se širi u svim slojevima društva tek razvojem srednje klase. Mnoge poete i poetese opevaju svoje ljubavi. Bazični homoseksualni odnos bio je između starijeg čoveka i mladića ili žene i devojke, u smislu moralnog, obrazovnog i muzičkog usavršavanja deteta poverenog staratelju/starateljki na odgoj i obrazovanje, odnosno starijem sadrugu vojnom u vojevanju na obuku.

2. klasični - od V do III veka p.n.e. Pederastija i lezbejstvo se još više šire, ali su glavne odlike ovog perioda da se helenski duh trudi da ih filosofski protumači i da se stare homoseksualne vrednosti menjaju, jer se čista homoseksualnost javlja u većem obimu, a odnos između starijeg čoveka i mladića/ žene i devojke nije više bazičan, već naporedo stoji uz odnos između vršnjaka po dobi jednakih. Na homoseksualnost se u ovome periodu više gleda kao na pravu romantičnu ljubav za razliku od one obične, heteroseksualne.

3. poklasični ili helenistički - od III veka p.n.e. pa nadalje. Pederastija i lezbejstvo se još više šire kao i čista homoseksualnost. U ovom periodu se polako ali sigurno gube filosofska homoseksualnost i dolazi do sinkretizma sa nekim istočnim orgijastičkim kultovima. Homoseksualnost nastavlja dalje u istoriju šireći se sve više i više. U Rimu će cvetati, a u Vizantiji naročito.

... u pretklasičnom periodu

Ne zna se kako se u najstarija vremena gledalo na biseksualnost, ali se sa sigurnošću može pretpostaviti da prvobitno ratničko ustrojstvo Helena, patrijarhalno društvo sa svojim kultom junaštva, snage, muškosti i zajedničkog ratovanja ide na ruku pederastiji.

Već kod Homera u Ilijadi opisan je blizak odnos Patrokla i Ahileja, od kojeg nije bilo jačeg u celoj argivskoj vojsci. Hektor međutim u boju ubije Patrokla, koji iziđe u Ahilejevoj opremi u boj, jer Ahilej, gneveć se na Agamemnona, ne želi da se bori. Ahilej hoće da svisne od tuge za njim, naročito što je svojim besom i neučešćem u borbi doveo do Patroklove smrti, i kipti željom da se žestoko osveti. U dvoboju surovo ubije Hektora pa njegovo telo zaveže za kola i stane ga vući ka brodovlju, uživajući u osveti. Trojanci mole za telo svoga najvećeg junaka, ali ga Ahilej nikako ne daje, vukući ga triput dnevno oko zidina Troje narednih 12 dana. Tek kad mu bogovi to narede, starome Prijamu predaje sinovljevo telo, koji ga svečano sahrani. Oko toga jesu li njih dva bili pederasti su se i u antici lomila koplja, ali ipak, podložni odnos Patrokla prema Ahileju i intenzitet Ahilejeve osvete jasno upućuju na to.

U početku helenske istorije, pederastija naročito cveta među aristokratijom ratnički ustrojenih država, kao snažan odnos među ratnicima koji ih hrabri na zajedničku borbu. Ta je ljubav prožeta plemenitošću i na njoj se nekad čak potencira. Možemo pretpostaviti, da ako dotad nije bila proširena, tada se sigurno proširila i u sve druge slojeve društva. Tako proširena, na nju nije uticao ni kasniji razvoj trgovačke klase i borba iste protiv oligarhije za demokratski poredak širom Helade, štaviše to je moglo još proširiti. Kao što je i za očekivati, centar pederastije je od ranih vremena bila Lakonija sa glavni gradom Spartom i Pelopones koji je savez na čelu sa Spartom obuhvatao. To i ostaje kroz ceo pretklasični period.

Bazični pederastički odnos između muškaraca bio je odnos između starijeg čoveka i mladića, gde je mladić učenik ili povereni, a onaj drugi poverenik ili pedagog, i to u onom starom smislu moralnog, obrazovnog i muzičkog usavršavanja deteta poverenog staratelju na odgoj odnosno starijem sadrugu vojnom u vojevanju na obuku. Zavisno od toga ko je bio muško a ko žensko u vezi nazivali su se erastes - miljenik ili ljubljenik i eromenos - miljeni ili ljubljeni. Zanimljivo je pritom istaći da se od miljenika očekivalo da prvi priđe miljenome i započne ono što je potpuno normalna stvar, ali je svome izabraniku za njegovo telo i dušu pored svoga tela morao dati i poduku, obrazovanje i životnu mudrost, dok su se miljeni pritom hrabrili da prihvate svoje izabranike.

Predstava pederastije među bogovima na jednoj ranohelenskoj vazi.

Prvi zapis o pederastiji javlja se čak 730. godine p.n.e. i to nije književno delo kako bi se očekivalo, već grafit koji glasi Krimon ljubavlju greje Simijino srce i on nam svedoči o velikoj raširenosti pederastije u rana helenska vremena. Inače, postoji nekolicina takvih grafita od kojih je ovaj najstariji. Grafiti su kao način izražavanja naravno i kasnije nastavili da postoje tako da su sačuvani iz sva tri perioda razvoja helenske pederastije. Što se lezbejstva tiče, ne može se znati u kojem se obimu u najstarija vremena javlja, ali sigurno ne u većem zbog patrijarhalnog ustrojstva društva koje ženu stavlja u tradicionalan položaj supruge i majke. Tek razvojem jakih trgovačkih veza sa Istokom (gde je biseksualnost inače bila uobičajena stvar) i stvaranja bogatog trgovačkog sloja došlo je do toga da žene iz tog a sloja osnivaju svoja društva i kružoke gde se gajila književnost, muzika, obrazovanost, divljenje lepotama prirode, nežnost i osećajnost pa lezbejstvo počinje tu da cveta u vrlo velikom obliku. Moguće je kao i kod pederastije pretpostaviti njen brz prodor u sve slojeve društva, tako da politička borba za demokratiju ne utiče na njen razvoj. Centar helenske partenofilije je predivno ostrvo Lezb i cela pokrajina Ajolija i to ostaje do kraja helenske istorije.

Bazični odnos između lezbejki bio je paralelan onom između pederasta i to je odnos između starije gospe koja brine o mlađoj, poverenoj joj na brigu, staranje i obrazovanje. Međusobno su se zvale najraširenije philai - prijateljicama odnosno "mila moja", "draga moja" i sl.

Prva helenska lezbejska pesnikinja - helenska i rimska predstava.

Prvi pomen o tome imamo na prelazu iz VII u VI v. p.n.e. na ostrvu Lezb, gde se javlja prva helenska pesnikinja i prva helenska liričarka Sa(p)fa čiji je veći deo poetskoga opusa prožet ljubavlju prema njenim mnogobrojnim mladim i krasnim učenicama u ženskoj školi koju je ona dugi niz godina do kraja svog života vodila u Mitileni, glavnome gradu Lezba. To su bile: Agalida, Girina, Andromeda, Atida, Mika i druge. Zanimljivo je primetiti da ona plamti kako erosom prema ženama tako i prema muškarcima, i čuvena je njena legendarna ljubav prema vozaru Faonu, zbog koga se navodno i ubila, skočivši u more. Takođe je imala i prekrasnu ćerku Kleidu ili sa izvesnim bogatim trgovcem sa Androsa ili po nekima sa suvremenim joj pesnikom Alkajem. Sapfa peva:

Ti dođe i ukrasi život moj, a u meni
Tad usplamsa za tobom žudnja, što raspali dušu
Meni da gori žarko od strasti za tobom silne...
Vazda mi sretna, Girino bila, još godina puno!

Kožu teški obliva znoj, ja drhtim
Sva, od sena žuća sam, samo trenut
Još i jadna umreću ja bez tebe,
O Agalido!

Starim je Helenima bilo jasno kao dan da je Sapfa bila lezbejka. Tako Maksim Tirski ne bez razloga upoređuje Sapfino lezbejstvo sa Platonovom pederastijom, a erotosof atinski Platon priznaje da se se svojoj nebeskoj erotskoj mudrosti naučio od svoje zemljakinje Sapfe.

Imamo i prve lirske pesnike širom Helade koji pišu o svojim ljubljenim, belotenim, mekoputim, lepovratim i divnokosim miljenicima i ljubavnicima...

Alkaj, lirski pesnik na Lezbu, na prelazu iz VII u VI v. p.n.e, u svojim pesamama slavi mladiće npr. Bikhida, Melanipa, Menona i dr. O ljubavi prema ženama ništa ne saznajemo iz odlomaka, imamo samo jednu pesmu posvećenu svojoj suvremenici i zemljakinji Sapfi u kojoj se vide i strast i poštovanje.

Solon, na prelazu iz VII u VI v. p.n.e, čuveni atinski socijalni i politički reformator i zakonodavac, a istovremeno i pesnik lirske i političke poezije takođe je bio pederast. U njegovo vreme pederastija je toliko bila raširena u Ateni, naročito sa malim dečacima da je jedan od zakona koje je on doneo morao da štiti ranu mladež od takvih ljudi i on je glasio da se svaki odrasli muškarac koji se mota po vežbalištima i školskim dvorištima sa decom pre puberteta ima kazniti smrtnom kaznom, ali kada bi ta ista muška deca zašla u pubertet, onda to ne bi bilo kažnjivo. Tada se počinjalo sa nalaženjem ljubavnika, ako se htelo. Solon u svojoj lirici peva:

Dečaci se vole dok su u cvetu mladosti svoje...
Blažen da je onaj što se s prekrasnim dečakom
Igra, na grudima ga držeć svojim vasceli divni dan...

Anakreont, lirski pesnik iz Jonije, iz prve polovine VI v. p.n.e, najviše plamti ljubavlju prema mladim dečacima, ali i prema ženama. Od njega nam je sačuvan samo jedan pederastički fragment:

Kleobula žarko volim ja,
U Kleobula zagledah ja se,
Na Kleobulu oči počivaju mi...

Teognid, liričar koji živi u Megari u prvoj polovini VI v. p.n.e najveći deo svojih etičko-političkih uputstava iz kojih mu se delo sastoji posvećuje svome mladom prijatelju Kirnu, koji je pesniku, kao Doraninu, po starom dorskom običaju bio ljubimac.

Ibik, lirski pesnik Doranin iz Velike Helade, iz druge polovine VI v. p.n.e. zanosi se lepotom mladih ljudi i slavi ih ili kao pobednike na takmičenjima ili im peva serenade, kao u Odi Polikratu gde ističe da neće opevati najhrabrije junake pod Trojom, nego najlepše lepotane i helenske i trojanske.

Pindar, čuveni helenski liričar na prelazu iz VI u V vek, pevao je u svojim pesmama o muškoj lepoti, o pobednicima na olimpijskim, pitijskim, nemejskim i istamskim igrama, slavi njihova tela, sposobnosti, i lepe osobine. Nema nijednu direktno pederastičku pesmu, ali je sigurno da čovek koji sa ovakvim žarom peva o muškarcima i njihovoj lepoti ne može biti drugo do pederast.

Telesila, pesnikinja iz Arga, na prelazu iz VI u V vek vodi u Argu jednu žensku školu posvećenu Artemidi. Ta je škola bila, za razliku od Sapfine, prožeta i borbenim duhom tako da 494. p.n.e. pesnikinja vodi žene na bedeme Arga i one kao nove Amazonke odbiju uz velike žrtve napad kralja Kleomena, a Demarata, drugog kralja koji je već bio prodro u grad, isteraju.

Čuven je i primer Harmodija i Aristogejtona, dvojice atinskih pederasta koji su u vreme tiranide Hiparha i Hipije bili prekinuti u svojoj ljubavi, nasrtanjima na Harmodija od strane Hiparha, jednog od tirana, što je rezultiralo njihovim padom sa vlasti. Naime, Hiparh, koji je pokušavao da na sve načine zadobije Harmodija, nije uspevao, pa ga je na kraju mučio i ubio. Nato Aristogejton ubije Hiparha, pobegne iz Atine, ode u Spartu, odakle se vrati sa vojskom pa ubije i drugog tiranina Hipiju. To se desilo 510. p.n.e. Atina je otada nastavila svoj demokratski razvoj i procvetala u jednu od najprimernijih helenskih država. Spartanci su ovim hrabrim junacima, a usto i pederastima, što se u potpunosti uklapalo u njihovu tradiciju, podigli u Sparti počasne kipove i slavili ih u svojim pesmama.

Na skoro svim helenskim vazama, muško se telo predstavlja u svoj svojoj lepoti, dok je žensko obično pokriveno odećom.

Što se tiče tirana Hiparha i Hipije, sinova Pejsistratovih, obojica su bili pederasti, s tom razlikom što je Hiparh iskorišćavao svoju tiranidu da pod prisilom i pretnjom smrću podvodi sebi mladiće i uživa u njima. Zato se, između ostalog i Atina digla da pomogne Aristogejtonu koji je u grad došao sa spartanskim četama, da obori Hipiju...

Kada je reč o likovnim umetnostima, zanimljivo je pre svega pomenuti da se na helenskim vazama en general nago muško telo crta u svoj svojoj lepoti, a žensko je pak prekriveno velom ili obučeno, što nam govori o favorizaciji odnosa, ali je sačuvano i nekoliko vaza sa lezbejskim predstavama. Iz pretklasičnog perioda razvoja helenske pederastije ima dosta vaza sa predstavama pederastičkih odnosa. One su slobodne u svome predstavljanju. Ima onih na kojima je predstavljen analni koitus starijeg čoveka sa mladićem, gde se jasno vidi penetracija. Gledajući suvremene statue nagih mladića vidi se da je ideal muške lepote bio nežni, mišićavi mladić zakoračio u pubertet, no bez da je ogaravio lice bradom, a nausnicu brkovima. Slikarstvo i vajarstvo nadahnuto je suvremenošću, pa su i pederastija i lezbejstvo bili prisutni i u likovnim umetnostima pretklasičnoga doba.

... u klasičnom periodu

Kao što je već rečeno, pederastija i lezbejstvo se u ovom periodu još više šire, ali je glavna odlika ovog perioda da se helenski duh trudi da ih filosofski protumači i da se stare homoseksualne vrednosti menjaju jer se čista homoseksualnost javlja u većem obimu, a odnos između starijeg čoveka i mladića/ žene i devojke nije više bazičan, već naporedo stoji uz odnos između vršnjaka po dobi jednakih. Na homoseksualnost se u ovome periodu više gleda kao na pravu romantičnu ljubav za razliku od one obične, heteroseksualne. Kada se govorilo o strasnoj ljubavi, za Helene je to bila homoseksualna ljubav, ali se ipak na strastvenu vezu sa ženom/ muškarcem gledalo kao na nešto posebno u okviru uobičajenih heteroseksualnih odnosa.

U klasičnom periodu helenske istorije Atina zauzima centralno kulturno-političko mesto, i mnogi su njeni poznati javni radnici bili pederasti. Najpoznatiji književni stvaralac iz tog doba je pisac komedija Aristofan, na prelazu iz V u IV vek, koji u njima opisuje i pederastiju koja se široko ukorenila u Atini. On čak na jednom veli da je najveći greh na svetu spavati sa mladićem i oterati ga posle, a ne platiti mu odnosno ga umno i obrazovno ne uzdići. Takođe ismejava i goreopisani ideal helenske muške lepote rečima da jedan fini mladi pederast treba da ima snažne grudi, zdravu kožu, široka ramena, veliki anus, ali zadnjicu malu. Tu naime veli da pederast treba da bude europroktos što znači razrađen ili dobro raširen, a to nam jasno govori da je pederastija u Helena zasigurno uključivala u sebe analni koitus. Aristofan se takođe pominje i u Platonovoj "Gozbi" u kojoj filosofski objašnjava svoju pederastiju.

Ideal muške lepote.

Pederast je takođe bio i Aristofanov savremenik tragičar Agaton kod koga se opisana gozba odvijala. I on filosofski objašnjava pederastiju kod ljudi i njegovim govorom počinje gozba, a Aristofan u svojoj komediji "Tezmoforijazuse" ismejava izveštačenost i mekoću njegove poezije, kao i njegove ženske manire. Naime, u ovoj komediji Euripid pokušava da ga obučenog u žensko ruho provuče na svečanost kojoj su samo žene imale pristupa. I tako je Agaton prvi pederast - travestit koji je poznat istoriji.

Demosten Atinjanin, najveći govornik stare Helade, pisac i govornik čuvenih govora protiv Filipa Makedonca, iz IV v. p.n.e, sam je bio oženjen, ali je po predanju imao nekolicinu muških ljubavnika.

Timarh Atinjanin, Demostenov savremenik, zanimljiv je za našu priču jer ga je Demosten, ne želeći da lično tuži svog protivnika Ajshina, nagovorio da ovoga optuži za nevršenje svojih poslaničkih dužnosti, a Ajshin je na to tužio Timarha za prekršaj zakona po kome oni koji žive razbludnim životom (hetaireia) ne smeju javno da govore niti da iznose optužbe pa parnica bude zaustavljena dok se ne presudi u prvoj. Optužio ga je naime da je uživao u bludu pasivne pederastije i da je tako doveo sebe na nivo prostitutke, pa stoga ne može da bilo koga bilo za šta tuži. Ovaj je Ajshinov stav vrlo zanimljiv jer se postavlja pitanje da li su pederasti u Atini i sami tako mislili. Da, neki od njih jesu, kao npr. Pausanija što je i opisano u Platonovoj Gozbi, ali gledajući mnoge suprotne suvremene primere, kao i prihvatanje pasivnosti kao normalnog odnosa čak i u Sparti, vidi se da je to prosto bila stvar ličnog osećaja i izbora.

Kada je reč o prostitutkama, postavlja se pitanje da li je u Heladi bilo javnih kuća u kojima se moglo uživati sa istim polom. U klasičnom je periodu, i to naročito u Atini, bilo mnogo javnih kuća, a što se tiče vremena njihovog nastanka, verovatno su se javile negde u VI v. p.n.e. u vreme uspostavljanja demokratskih vladavina širom Helade. Pošto su pederastija i lezbejstvo bili veoma rašireni, naravno da su postojala mesta gde se ili lično ili organizovano moglo kupiti muško ili žensko mlado telo za istopolno uživanje i takvih mesta ili javnih kuća je bilo dosta.

Takođe je moguće pretpostaviti da, kao što je to bio slučaj sa heteroseksualcima, bilo i privatnih malih seks-teatara u kojima se gledao pederastički ili lezbejski seks, a za ove predstave kupovale su se posebno kovane ulaznice gde je spreda bila iskovana neka poza, a na reversu vrednost ili simbol grada.

Kao što je već rečeno, u ovom se razdoblju javlja i veći broj muškaraca i žena čisto homoseksualno orijentisanih. Mnogi su vodeći politički i kulturni radnici bili u to vreme čisti pederasti ili lezbejke, a od njih je najpoznatiji bio Atinjanin Alkibijad iz V v. p.n.e, čuveni atinski vojskovođa i političar, inače vanbračni sin Periklov. Po svome je ubeđenju bio čisti pederast i taj svoj izbor i filosofski objašnjava u Platonovoj "Gozbi". U pomenutome delu on pripoveda kako je zadivljen Sokratovom mudrošću, pokušao da ga zavede, ali mu Sokrat to ne dopusti. iz ovoga se postavlja pitanje da li ga je Sokrat odbio zato što nije bio pederast po ubeđenju ili nije hteo da prihvati mladićevu ljubav. Mišljenja su podeljenja jer iz Ksenofonta, Sokratovog učenika koji učenja svoga učitelja nije menjao, inače vojskovođe, ne saznajemo da je Sokrat bio pederast, a poneki se put pederastija naziva i sokratovskom ljubavlju što može indicirati Sokratovu pederastiju. U svakom slučaju, pitanje ostaje otvoreno, naročito ako se zna da su u helenističkom periodu pisci pederasti svakoga ko je imao bilo kakve veze sa pederastima proglašavali pederastom, pa tako nije nemoguće da se i Sokratovim imenom isto desilo.

Za Platona, najpoznatijeg učenika Sokratovog, iz V v. p.n.e. sigurno se zna da je bio pederast i to po delima Gozba i Fedar koje je napisao u slavu pederastičke ljubavi i po brojnim ljubavnim vezama u mladosti. Njegovo delo Gozba centralno je delo kada je reč o izučavanju helenske pederastije i filosofskog prooshvatanja toga izbora u Heladi, što je, rekli smo, jedna od značajki klasičnog perioda razvoja helenske homoseksualnosti.

Freska sa zidova "Grobnice skakača u vodu", na kojoj je predstavljena gozba helenskih plemića. Uporediti sa ranohelenskom vazom sa predstavom bogova.

Gozba je jedan divan opis pederastičke gozbe na kojoj se Grci, po starome običaju, posle večere opuštaju i uz lagano pijuckanje razređenoga vina filosofiraju, uživaju u književnosti, muzici, plesu i lepome. Ona se održava u kući gorepomenutog glumca Agatona i na nju dolaze svi najpoznatiji Atinjani: Aristofan, Alkibijad, Platon i drugi. Započinju da govore o ljubavi, na šta govornici stanu da iznose argumente da je muškarac iznad žene po svojoj prirodi i da je shodno tome pederastička ljubav ljubav između jednakih i stoga ona treba da se vrši na na mnogo moralnijem i intelektualnijem planu nego sa ženom, a neki od njih kao Alkibijad i Pausanija čak u potpunosti odbacuju ljubav prema ženi. Tu se raspravlja o pederastičkoj ljubavi i o tome kako ona treba da se vrši, pa Pausanija veli da je jedan od načina da se izabraniku dokaže ljubav da se prespava noć pred pragom svoga izabranika, što očevi ne dopuštaju u želji da sačuvaju čednost svojih sinova. Takođe veli da je vrlo lepo i dobro biti ljubavnik, ali da ne treba biti pasivan u vezi jer je to izuzetno nemuški, ali se sa tim ne slože svi govornici, a pogotovo se u samoj Sparti ne bi sa njim složili, tako da ovaj njegov stav ostaje ličan jer nikad nije ni bio generalan. U Gozbi se veli da je onaj mladić čestit koji ne dozvoli odmah svome ljubljeniku da ga osvoji već polako i s merom. Iznose se nadalje mnoga slična i suprotstavljenja mišljenja o pederastičkoj ljubavi, ali Platon na kraju, slažući se s tim, ipak zaključuje da ljubav u sebi sadržava ljubav prema mudrosti, lepom,dobrom i idejnom i da iz te ljubavi izviru sve ostale nejednake ljubavi, tako da je zaključak Gozbe da cilj čovekovog života treba da bude ljubav prema idealnoj mudrosti i življenju po mudrosti. Sa tako koncipiranim zaključkom, Gozba postaje jedan od najznačajnijih spisa koji hrišćanstvo uzima iz Antike i konzervira ga kao duhovno korisno, a odatle i neki Platonovi stavovi o svetu ideja ulaze u hrišćansku dogmu i postaju njen sastavni deo. Kakav je put ideja!

Najprovokativniji detalj sa gornje freske.

Važno je za klasični period pomenuti Svetu četu tebansku, vojne jedinice teških oružanika koja se osniva u tebi godine 371. p.n.e. Ona se sastojala iz 150 muških ljubavničkih parova koji su se čak po vojnome obredu ženili, jer se smatralo da će tako čvrsto povezani bojovnici rađe umreti nego osramotiti svog ljubavnika, tako da je njihova hrabrost bila legendarna. Baš je ta Sveta četa tebanska dovela do konačno prevlasti tebanskog saveza nad spartanskim i širenju tebanske hegemonije nad Heladom. 33 godine kasnije, u bici kod Hajroneje, uništiće ih Filip Makedonac i njegov još čuveniji sin, pederast, Aleksandar Veliki.

I u ovom klasičnome periodu razvoja helenske pederastije imamo sačuvanih predstava. Odlika slikarstva ovoga perioda je estetska kanonizacija pa tako gorepomenuta scena analnog koitusa postaje kanon, ali sa značajnim promenama - pre se predstavlja između partnera vršnjaka po dobi nego između starijeg čoveka i mladića i prizor postaje više stilizovan prikazujući samo erekciju starčevu iz profila na mladićevu zadnjicu. Dosta je čest prikaz pederastičke erekcije i može se reći da je to bilo opšte mesto helenske pederastije. Česta je i scena u kojoj ljubavnik u strasti hvata genitalije onog drugog. Takođe su sačuvane i nekolike predstave lezbejskih odnosa. Ovakvih predstava ima naročito na vazama na kojima su se slikale scene iz atinskih komedija.

... u poklasičnom - helenističkom periodu

Kao, što je gore rečeno, pederastija i lezbejstvo se još više šire kao i čista homoseksualnost. U ovom periodu se polako ali sigurno gube filosofska tumačenja homoseksualnosti i dolazi do sinkretizma sa nekim istočnim orgijastičkim kultovima. Homoseksualnost nastavlja dalje u istoriju šireći se sve više i više, da čak i neki pisci iskrivljuju istoriju i mit, proglašavajući svakoga ko je imao bile kakve veze sa pederastima ili lezbejkama istima. U Rimu gde će se međukulturalnom razmenom preneti, homoseksualizam će nastaviti da cveta.

Najpoznatiji pederast ovoga razdoblja je istovremeno i njegov začetnik, a to je Aleksandar Veliki, pobedilac nad Persijom, car tadašnjeg sveta i svetskoga carstva, najveći osvajač staroga veka i političar koji je svojim istorijskim i ličnim delanjem sjedinio Evropu i Aziju i doveo do pojave helenizma, sinkretističke evroazijske kulture. Veći mu je deo života najbliži prijatelj bio prelepi satnik Hefajstion, ali za njihov seksualni odnos dokaza nema. No, postoje dokazi za Aleksandrov odnos sa mladim evnuhom Bagoasom.

Zanimljivo je upitati se za odnos makedonskog dvora prema pederastiji i lezbejstvu, a odgovor je da su oni činili sastavni deo tamošnjeg života, kao i svugde u Heladi i okolo nje. Tako su se u helenizmu spojile tri homoseksualne struje: makedonska, helenska i azijska jer je u Aziji homoseksualnost bila odavno uobičajena pojava, s tim da se po jednoj značajki razlikovala od svojih družbenica na evropskom kontinentu - bila je dosta povezana sa istočnim orgijastičkim kultovima i to je ono što je ona u svom sinkretizmu polako predavala ovim ostalim dvema strujama. Tako oformljena, prešla je u međukulturalnom razmenom i u Rim i tako proširena nastavila da postoji kroz oba carstva, srednji vek i novo doba do današnjih dana. U tom smislu, pederastiju i lezbejstvo moramo priznati kao deo helenskog kulturnog nasleđa.

Procvatom helenizma i Aleksandrije i Pergama kao kulturnih centara, helenska književnost prelazi u svoj aleksandrijski period razvoja i u njemu pisci slobodno pišu o pederastiji i lezbejstvu. Čak, neki od njih vrše iskrivljavanje mita i istorije jer svakoga ko je bilo kad imao bilo kakvu vezu sa homoseksualcima, proglašavaju pederastom ili lezbejkom. Najistaknutiji pisac pederast u to doba je Fanokle iz II v. p.n.e. koji piše delo Eeji u kojem opisuje vrste muškaraca po karakteru i po lepoti. Jezik mu je pitak, a delo, može se reći, sočno.

Rim 146. pne. osvaja Heladu, ali je ne pokorava kulturno, čak joj ni svoj jezik ne nameće kao glavni. Vergilije kaže: Graecia capta ferum victorem cepit - Helada, iako nadvladana, nadvladala je (kulturom) svoga pobednika, pa su tako i pederastija i lezbejstvo brzo prešle u Rim i tamo se ugnjezdile, pod imenom more Graecorum - po helenskom običaju. Književnost i kultura helenska i dalje nastavoljaju sa postojanjem, ali sad pod pokroviteljstvom Rima i tako nastaje rimski period razvoja helenske književnosti za koji što se tiče pisaca isto važi kao i za aleksandrijski.

Najpoznatiji pisac na temu homoseksualnosti i pederastije je Apulej iz II v. koji piše roman Zlatni magarac. Ono je važno jer opisuje i lezbejstvo i pederastiju, a naročito je važna jedna scena u kojoj glavni junak, pretvoren u magarca, posle silnih peripetija nabasava na pripadnike jedne pederastičko-orgijastičke Izidine sekte koji stanu da obožavaju njegov falus, orgijajući, na šta on jadan jedva pobegne dalje.

Najpoznatiji istoričar ovoga doba je Plutarh iz I v. koji piše svoje čuveno delo Uporedni životopisi Helena i Rimljana, a ono je značajno po tome što se iz činjenice ko je sve bio kroz istoriju pederast vidi da je proglašavanje svakog istorijski značajnog delatnika pederastom bio manir u književnosti. Tako je i sam Plutarh, iako nije bio pederast, sledio ovaj manir u pisanju svoga dela. Zahvaljujući ovoj pristrasnoj pojavi, mi danas ne možemo sa sigurnošću utvrditi ko je u Antici bio homoseksualac osim ako nema direktnog pomena u takvom kontekstu ili, ako je neko pisac, a napisao je književno delo u kojem slavi lepotu istoga pola i uživanje u njoj.

Čuveni pisac pederast toga doba je Pausanija iz II v. koji piše svoje delo Opis Atike. U njemu, slikajući istoriju Atike slavi i pederaste koji su povezani svojom čvrstom ljubavlju, hrabro pali braneći svoju grudu.

Miljenik i miljeni.

Usled procvata helenističkog vajarstva do nas je došlo i nekoliko statua pederastičkih odnosa iz mitologije npr. Zevsa koji grabi mladoga i nevinoga Ganimeda i sl. Očito je, dakle, da su i književnost i slikarstvo ovekovečavale pederastiju i lezbejstvo svojih savremenika.

Hrišćanstvo međutim, svojom pojavom jasno osuđuje pederastiju i lezbejstvo kroz reči, dela i poslanice apostola i vodi borbu protiv njih, a ova borba, kako protiv pederastije i lezbejstva, tako i paganstva kulminira 529. godine kada vizantijski car Justinijan zabranjuje Akademiju u Atini. Ta je pojava značajna ne samo po tome što predstavlja jedan zločinački akt prema helenskom kulturnom nasleđu, već predstavlja i čin protiv pederastije budući da Justinijan pre ukidanja donosi zakon po kome se onaj ko uđe u Akademiju ne sme pustiti da uđe u crkvu, jer se smatralo da ne samo da je uprljao svoj um paganstvom već i svoje telo istopolnim bludom.

Ali, kao što je već rečeno, pederastija i lezbejstvo bile su još odavno raširene pojave u Heladi, na Istoku i u Sredozemlju, kako na dvorovima tako i u narodu, mnogi su vladaoci bili pederasti naročito od Aleksandra pa nadalje po helenističkim dvorovima, a potom, međuulturalnom razmenom i širenjem i mnogi najčuveniji i najmoćniji rimski carevi. Zabrana jednog vizantijskog cara nije mogla da utiče na bilo kakvo smanjenje obima ovih društvenih pojava, tako da u Vizantiji one cvetaju u velikome obimu, zatim pod Turcima, pa sve do današnjih dana.

Žarko Veljković
student III godine klasičnih nauka
Beograd

Preporučena literatura:

• Đurić, M. 1982. Istorija helenske književnosti, Beograd: ZUNS.
• grupa autora, 1990. Povjest svjetske književnosti (II tom), Zagreb: Mladost.
• grupa autora, 1973. Women in Atiquity, in: Arethusa, no. 6,1 , New York.
• Srejović, D. i Cermanović-Kuzmanović, A.1989. Rečnik grčke i rimske mitologije, Beograd: SKZ.
• grupa autora, 1976. Ilustrovana enciklopedija erotike, Zagreb: Mladost.
• Durando, F. 1999, Drevna Grčka - zora zapada, Zagreb: Mozaik knjiga.
• Platon, 1995. Gozba, Beograd: Bigz.
• Morus, 1961. Historija seksualnosti, Zagreb: Zora - Napred.

Preporučene web stranice:

http://www.fordham.edu/halsall/pwh/greekeros.html
http://www.egyptology.com/niankhkhnum_khnumhotep/
http://hometown.aol.com/GraceEACA/chapter2.html