---

Dr Zorica Mršević

Proces promena pravnog statusa lezbejki i homoseksualaca u Evropi

Prava lezbejki i homoseksualaca su ljudska prava

---

Čitajući Univerzalnu Deklaraciju o ljudskim pravima mi vidimo naša lica, naše poraze, naše pobede i naše nade u svet u kome će sva ljudska bića biti rođena slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.

Iz Manifesta ILGA-e

	Tamara Lempicka, Duchess de la Salle, 1925.

UVOD

Proces širenja nekog domena ljudskih prava neophodno je praćeno određenim političkim zbivanjima. Proglašenje Manifesta ILGA-e od 7. decembra 1998. god. kao dela proslave Manifesta ILGA-e kojim se proglašavaju lezbejska i prava homoseksualaca kao ljudska prava, deo je takvih zbivanja.

1. "Čovečanstvo je bilo u stanju da ukine ropstvo i da uspostavi određjena osnovna prava za žene i gotovo svim delovima sveta. Mi smo razvili demokratske institucije i građanska društva. Poštovanje ljudskih prava i osnovih sloboda je preduslov uspešnog društvenog i političkog života u svim društvima. Mi moramo priznati jednakost i poštovati raznolikost.

Na 50-tu godišnjicu ''Univerzalne Deklaracije ljudskih'' prava mi pozivamo na jačanje pažnje ljudi i društava na ljudska prava. Osnovni deo ljudskih prava u naše vreme je priznavanje prava pojedinca na razvitak svojih ličnih identiteta i seksualnosti, slobodne od prinude i diskriminacije. Mi osuđujemo diskriminaciju i opresiju koja nastavlja da postoji u mnogim državama, uključujući krivične sankcije i čak i smrtnu kaznu.

Zahtevamo punu jednakost pred zakonom za homoseksualne muškarce, lezbejke i biseksuace kao i transeksualne osobe. Zahtevamo kraj ma kakvom krivičnom kažnjavanju. Zahtevamo zakone koji zabranjuju diskriminaciju. Zahtevamo puno i potpuno jednako priznanje odnosa. Nadamo se da uključivanju jednakih prava bez obira na seksualnu orijentaciju u nacionalno zakonodavstvo i međunarodne instrumente ljudskih prava. Mi zajedno možemo da učinimo život boljim jedne za druge i za buduće generacije. Prava lezbejki i homoseksualaca su ljudska prava."

2. Dvadeseta konferencija ILGA održala se u Lincu u Austriji oktobra 1998. god., pod počasnim patronatom austrijskog saveznog kancelara Gustava Klime. Glavne teme su bile lobiranje Evropske zajednice i Evropskog saveta radi ostvarivanja što većeg uticaja na Međugrupu za gej i lezbejska pitanja Evropskog parlamenta. Potrebno je nastojati na razvijanju društvenog i građanskog dijaloga na evropskom nivou kroz učestvovanje u aktivnostima Platforme za evropske društvene nevladine organizacije i lobiranje za potpuno eliminisanje diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije.

Značaj ove konferencije je u dvadesetoj godišnjici osnivanja ILGA-e, pedesetoj godišnjici donošenja ''Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima'' i u činjenici da se odigrava u Austriji koja je trenutno predsedavajuća u Evropskoj zajednici. Ostale teme bile su uglavnom ostvarivanje registrovanog partnerstva, zaštita od HIV-a i lečenje zaraženih, kao i situacija homoseksualaca u zemljama Istočne Evrope.

 

II DONOŠENJE AMANDMANA NA KONSTITUTIVNI UGOVOR EVROPSKE ZAJEDNICE SA ANTIDISKRIMINATIVNIM ODREDBAMA KOJE SADRZE KAO ZAŠTIĆENU KATEGORIJU I OSOBE HOMOSEKSUALNE ORIJENTACIJE

	Tamara Lempicka

1. Šta je prethodilo reviziji ugovora Maastrichtu koji sada tako revidiran sadrži unutar anti-diskriminativnih odredbi kao zaštićenu kategoriju i "seksualnu orijentaciju"? Mnoga koplja polomljena su upravo oko zaštite homoseksualaca na ovako visokom nivou, a takođe desila su se i dva skandala. Prvo je Evropski Parlament odbacio projekt o zaštiti od diskriminacije sopstvenog homoseksusualnog osoblja, a onda se javno otkrilo da holandska vlada, iako javno podržava zaštitu homoseksualaca, zakulisno u evropskim telima nastoji da ta kategorija ne bude unesena u tekst revidiranog ugovora.

Nacrt unutrašnje regulative koji je sačinio švedski parlamentarac Malou Lindholm sadržao je predlog mera kojima bi se obezbedio jednaki tretman osoblju Evropske zajednice koji su žene, nacionalne manjine i lezbejke i homoseksualci. Predlagalo se da se primeni zapravo švedski i danski model priznavanja jednakih prava hetero i homoseksualnim nevenčanim parovima, koji se priznaju bračnim parovima. Takva situacija postoji takode kod nekih multinacionalnih kompanija i organizacija, kakvi su npr. IBM, Evropski Monetarni fond i Svetska Banka. Ceo Nacrt o zaštiti od diskriminacije je prilikom glasanja u januaru 1997. god. odbačen. "Homofobija je još jednom pokazala svoje ružno lice i to na žalost u jednoj instituciji za koju smo svi verovali da je iznad toga. Žrtve homofobije nisu ovoga puta bili samo homoseksualci, već i žene i pripadnici nacionalnih manjina, kategorije koje su takođe bile predviđene odbačenim Nacrtom. Odbacivanjem celog dokumenta, Evropski parlament je u pogledu svojih nameštenika dokazao da ima mišljenje ukorenjeno u mentalitetu netolerancije tipičnim za pedesete godine. Šta to govori o naporima Evropske zajednice da donese anti diskriminativne zakone za sve svoje građane? Ako Evropski parlament nije u stanju da obezbedi jednaki tretman za svoje službenike homoseksualce, žene i nacionalne manjine, kako će da donese odluku o priznavanju jednakih prava za te iste kategorije, evropske građane?" navedeno je u protestnoj noti EGALITE-a, organizacije homoseksualca u evropskim telima (osnovna sredinom 1993. god. koja sada obuhvata preko 350 članova) kojom se pozvao Evropski parlament da preispita svoju odbacivanje Lindholmovog Nacrta. Inače raniji rezultat organizovanog pritiska koji je vršio Egalite od svog osnivanja je da su i Evropski parlament i Evropska komisija svojom internom regulativom priznale registrovano partnerstvo dajući svim nevenčanim, kohabitirajućim parovima iste mogućnosti kao i bračnim parovima (korišćenje diplomatskih restorana i sportskih objekata, besplatni kursevi stranih jezika, transportne povlastice i sl).

Tajna dokumenta koja su sadržala radne verzije i predloge za nove zakone Evropske unije, pojavila su se u februaru 1997. god. na Internetu proizvodeći prilično bure kako u nekim evropskim zemljama tako i u široj javnosti. Naime, članica Evropskog parlamenta Holandanka Nel Van Dajk objavila je sadržinu onoga što se naziva diplomatskim jezikom "nepostojeći papiri", tj. radna dokumenta koja prethode zvaničnoj verziji međunarodnih ugovora. Radi se o dokumentaciji sa zatvorenih međuvladinih konferencija na kojima su se razmatrali predlozi revizije ugovora Evropske zajednice doneti za vreme predsedništva holandske vlade. Među objavljenim dokumentima je i onaj pod nazivom "Osnovna prava i nediskriminacija" kojim se na drastičan način smanjuje domen predviđene nediskriminacije. Naime u periodu koji je prethodio holandskom predsedavanju Evropskom Zajednicom, za vreme irskog predsedavanja, donet je predlog nediskriminativnih zakona kojim bi se obavezivale članice Evropske zajednice da uniformnim unutrašnjim zakonima zaista stanu na put diskriminativnim praksama i običajima. Irski predlog (formulisan u samoj Irskoj za vreme predsedničkog mandata Meri Robinson) podržan od strane Austrije i Italije, predviđao je drastičan zaokret u Evropskoj zajednici ka potpunoj zaštiti evropskih građana, pripadnika određenih ugroženih kategorija. Dakle nalagalo se donošenje unutrašnjih propisa protiv diskriminacije na osnovu pola, rase, nacionalnog ili socijalnog porekla, religioznih uverenja, invaliditeta, godina starosti i seksualne orijentacije. I takva formulacija već je predstavljala sužavanje kao rezultat mnogih kompromisa. Holandska vlada je na tim zatvorenim sastancima ulagala velike napore ka brisanju seksualne orijentacije i uskraćivanju zaštite od diskriminacije za homoseksualce.

Iako se javno predstavljala kao jedan od vodećih evropskih zagovornika zaštite građanskih prava homosksualaca kada su u pitanju javne aktivnosti i izjave, holandska vlada je na zatvorenim sednicama imala sasvim drugu politiku, zloupotrebljavajući pritom ovlašćenja koja je imala kao predsedavajuća Evropske zajednice. Holandska predstavnica u Evropskom parlamentu, Nel van Dajk kratko je objasnila svoj gest javne nelojalnosti prema takvoj dvoličnoj politici svoje vlade rečima: "Ljudi imaju prava da znaju kuda idemo." Ironično, ali ta vest se pojavila u javnosti samo nekoliko dana pošto je Evropski parlament posle skandala oko odbacivanja Lindholmovog Nacrta antidiskriminativne regulative statusa službenika Evropske zajednice, glasao ponovo i velikom većinom usvojio taj Nacrt. Naime, 114 članova Evropskog parlamenta je glasalo za usvajanje unutrašnje regulative kojom bi se učinio kraj diskriminaciji EZ službenika na osnovu rase, političkih, religioznih ili filozofskih uverenja, pola ili seksualne orijentacije. Time se nastavila konzistentna politika Evropskog parlamenta koji je 1995. god.usvojio tzv. Roth-ov izvestaj kojim se definišu okviri evropske politike zaštite evropskih građana homoseksualne orijentacije od diskriminacije, kojim bi se obuhvatili i službenici EZ.

Evropski parlament je uputio svoj stav međuvladinoj konferenciji za pripremu ugovora Maastricht po kome u Evropskoj zajednici mora da bude zabranjena svaka diskriminacija lica homoseksualne orijentacije.

Novi skandal razotkrio je takođe zakulisno destruktivno ponašanje holandske vlade i u prethodnom slučaju Lindholmovog izveštaja koji je zapravo bio odbačen u trenutku odsustva priličnog broja članova Parlamenta iz dvorane, na brzinu i pred kraj radnog vremena, bez korektnog obaveštavanja domena negativnog glasanja predloženog od strane predsedavajućeg predstavnika Holandije, dakle zahvaljujući zloupotrebnim mahinacijama holandskih predstavnika. Reakcija je bila burna pre svega u samoj Holandiji, gde se uzrujana javnost pitala ko je zapravo ovlastio holandske predstavnke u Evropskoj zajednici na ponašanje dijametralno suprotnim svim javnim i u domaćem parlamentu izglasanim smernicama. Postavljena su i opštija pitanja mogućnosti vođenja privatne politike, u konkretnom slučaju privatne homofobije nekolicine holandskih predstavnika predstavnika u Evropskoj zajednici.

2. Epilog političkih borbi i ponekog političkog skandala je poznat: Evropski savet je 17. juna 1997. god. u prisustvu šefova petnaest država-članica na zasedanju u Amsterdamu doneo reviziju Mastrihtskog Ugovora kojom se daje pozitivna i afirmativna zaštita evropskih građana od diskriminacije zasnovane na polu, rasi ili etničkom poreklu, religijskom ili drugom uverenju, invalidnosti, starosnoj dobi i seksualnoj orijentaciji. Medu izričito navedenim grupama zaštićenim od diskriminacije dakle, nalaze se i lezbejke i homoseksualci. To naravno ne znači da će sve članice automatski da se odreknu diskriminatorskih zakona koji regulišu različite oblasti života. Ali je to veliki korak koje su zemlje Evropske zajednice preduzele radi ostvarenja poštovanja ljudskih prava i osnovnih ljudskih sloboda. Tako je na najvišem međunarodnom nivou afirmisan stav da ustavno načelo jednakosti treba shvatiti ne kao ujednačavanje pravnog statusa istih, već kao pravnu jednakost različitih.

3. Evropski parlament je 17. septembra 1998. god. usvojio hitnu rezoluciju o jednakim pravima homoseksualaca i lezbejki u Evropskoj zajednici većinskim glasanjem 110 za, 89 protiv i 6 uzdržanih. Rezolucija je bila motivisana odbijanjem tokom nekoliko poslednih meseci parlamenata Kipra, Rumunije i Austrije da svoje antihomoseksualne zakone usaglase sa standardima ljudskih prava Evropske zajednice. Ovom rezolucijom se potvrduje rešenost Evropske zajednice da ne da svoj pristanak na pristup i jedne zemlje koja kroz svoje zakonodavstvo ili politiku krši ljudska prava lezbejki i homoseksualaca, što se pre svega odnosi na Kipar, Rumuniju, Bugarsku, Estoniju, Mađarsku i Litvaniju. Takode se od Autrije zahteva da smesta opozove član 209 Krivičnog zakona koji predvida različite godine pravno relevantnog pristanka na stupanje u seksualne odnose kada su u pitanju muški homoseksualci, što je za tu zemlju posebno neprijatno pošto se od druge polovine 1998. god. nalazi na mestu predsedavajuće Evropske zajednice.

4. U Sloveniji je 24. novembra donet zakon koji zabranuje diskriminaciju na radnom mestu. 24. oktobra je stupio na snagu novi slovenački zakon o radnim odnosima koji izričito zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije. U čl. 6 navedeno je da je poslodavcu zabranjeno da stavlja zaposleno lice ili koje traži zaposlenje u nejednak položaj na osnovu (između ostalog) seksualne orijentacije. I u slovenačkom Krivičnom zakoniku od pre nekoliko godina izričito je zabranjena diskriminaicja na snovu seksualne orijentacije.

 

	Tamara Lempicka, Devojke, 1927.

III PAKT DRUŠTVENE SOLIDARNOSTI – DNEVNIK ZBIVANJA

1. Francuska levičarska vlada je izjavila 2. septembra 1998. god. da bi uskoro mogla da omogući svim nevenčanim osobama koje žive zajedno ista socijalna i fiskalna prava koja imaju i venčani parovi, ali da to nije sankcionisanje "gej braka". Taj zakon koji se naziva Pakt društvene solidarnosti predviđa zakonsko priznanje ma kakvog nevenčanog para, bez obzira da li se rad o romantičnoj, emotivnoj vezi ili nekim drugim zajednicama. Njihova registracija se ne bi obavljala u sudu da ne bi ličila na sklapanje braka, već u lokalnoj registarskoj kancelariji. Radi se prosto o dve osobe koje su rešile da žive zajedno i potpišu ugovor radi ostvarivanja izvesnh povlastica i socijalnih prava. Socijalisti tvrde da će taj zakon Francusku uvrstiti u red modernih država, pošto u njoj za sada, u zakonski neregulisanim zajedicama živi oko 2 miliona ljudi homoseksualne i heteroseksualne orijentacije. To ljudi su pred zakonom tretirani kao pojedinci u pogledu poreza, penzija, socijalnih primanja, nasledivanja, životnog osiguranja i sl. Vlada tvrdi da će Pakt pomoći ne samo mladim parovima već i starijim građanima, i srodnicima koji se odlučuju da žive zajedno radi deljenja troškova, racionalnijeg organizovanja stanovanja i sličnih razloga. Još nije uspostavljna saglasnost oko dužine zajedničkog života da bi se mogao potpisati ugovor o registraciji partnerstva jer naime, vlada predlaže 2 godine a Ministarstvo finansija, pred izgledom velikog gubitka poreza koji za sada plaćaju potencijalni parovi koji se tretiraju kao pojedinci, zahtevaju petogodišnji prethodni period zajedničkog življenja. Ovo partnerstvo bi se ipak razlikovalo od braka po tome što ne bi omogućavalo usvojenje dece i plaćeno asistirano oplodenje. Konzervativci su organizovali bombardovanje vlade sa 60 000 dopisnica kojima se protestovalo protiv takvog vladinog plana, smatrajući da bi takvo partnerstvo značilo korak nazad od 20. veka, da bi razorilo ostatke civilizacije koji nas još uvek dele od varvarizma.

2. Partija predsednika Žaka Širaka javno je podržala 4. septembra 1998. god. zakon koji može voditi ka legalnom priznanju nevenčanih parova. Konzervativci su opisali nacrt kao odlučujući korak ka kreiranju zamene i parodije za porodicu. Nacrt je spreman za iznošenje pred Parlament. Konzervativci su organizovali potpisivanje peticije od strane 12 000 gradonačelnika kojom su izrazili svoj strah od legalizacije homoseksualnog "braka".

3. 4. novembra 1998. god. Pakt je izglasan za usvajanje - Francuska konzervativna opozicija je uprkos 5 sati dugom govoru u Parlamentu izgubila bitku u svom ratu protiv Pakta društvene solidarnosti – registrovanog partnerstva – sa 233 glasa protiv 299. U diskusiji retko videne napetosti za poslednih godina, liderka opozicije Kristina Buten je pokušala da dokaže da se pakt u 20 tačaka razilazi sa francuskim Ustavom. Optužena je za pokušaj unošenja religioznih elemenata u građanski brak. Pakt daje mogućnost osobama istog pola da se registruju a takođe i osobama različitog pola koji iz raznih razloga ne žele da sklapaju brak, kao i srodnicima, npr. braći i sestrama koji žive zajedno, da ostvare zakonske beneficije zajedničkog života.

4. 2. decembra je nastavljena oštra diskusija u francuskom Parlamentu gde je premijer Žospen doveo do suza govornicu opozicije pitajući se kako je moguće da opozicija poveri svoju viziju rešenja tog problema osobi koja je marginalna u problematici i ekstremna u rečniku izražavanja. U suzama i vidno uzbudena Buten je rekla da je za nju Francuska sudija. Novi Pakt predvida da osobe koje žive u zajednici popunjavaju zajedničku poresku prijavu, imaju nasledne beneficije i delimično pokriveno socijalno osiguranje.

5. 9. decembra francuska narodna skupština spremno je usvojila kontroverzni zakon koji daje nevenčanim parovima, uključujući i homoseksualce, nova zakonska prava. Skupština u kojoj dominiraju socijalisti složila se o Nacrtu Pakta od društvenoj solidarnosti posle burne 60-časovne diskusije. Tekstu je još neophodna usvajanje od strane Senata. Iako premijer Žospen kontroliše 320 mesta od 577 koliko ima Narodna skupština u oktobru je prvo glasanje o Paktu bilo izgubljeno zbog odsustvovanja članova vlade, što je za Žospena bio specifičan politički šamar. Ministarka pravde, socijalistikinja, Elizabet Guigou branila je Pakt na televiziji govoreći da će on omogućiti za više od 5 miliona ljudi mogućnost poboljšanja svojih života.

 

IV PROCESI LEGALIZOVANJA PARTNERSTVA OSOBA HOMOSEKSUALNE ORIJENTACIJE U POJEDINIM EVROPSKIM DRŽAVAMA

	Tamara Lempicka, Dve prijateljice , 1923.

1. Od 23. oktobra 1998 u španskoj pokrajini Kataloniji postoji registrovano partnerstvo osoba istog pola. Ova važna odluka doneta je katalonskom Parlamentu konsenzusom levih partija sa partijama centra a protiv konzervativaca. Smatra se da je takav zakon donet baš u Kataloniji prvo zahvaljujući desetogodišnjim aktivnostima gej-lezbejskog pokreta Barselone. I u drugim španskim pokrajinama je donošenje sličnog zakona u postupku stimulisano od strane vladajuće partije (Partido Popular). Zakon određuje ovo partnerstvo kao sastavljeno od "para lica suprotnog ili istog pola koji žive zajedno kao da su u braku". Dakle, akcenat je na sličnosti te veze sa brakom a ne sa ugovorom poslovnog tipa kao što je bilo predviđeno u nacrtu. Zakon predviđa pravo i obavezu uzajamnog staranja i pažnje, obavezu izdržavanja u slučaju rastave, priznanje prava iz radnih odnosa partnera, zakonsku zaštitu stanarskog prava i pravo na domaćinstvo u slučaju smrti jednog od partnera. Zakon takođe predviđa nasledno pravo, tzv. "udovičku četvrtinu" koja obezbeduje u slučaju nepostojanja testamenta preživelom partneru minimalno 25% od imovine umrlog. Zakon međutim ne predviđa mogućnost usvojenja za homoseksualne parove, niti se bavi pitanjima poreza, penzija i socijalnog osiguranja, jer se to reguliše na federalnom nivou odlukama španskog Parlamenta. Stupanje u partnerstvo je u vidu pisanog ugovora sklopljenog u notarijatu gde se pisanim izjavama i obavlja rastava.

2. Registrovano partnerstvo skandinavskog (ili evropskog) tipa razlikuje se od bračne zajednice lica različitog pola uglavnom u pogledu "samo" jedne glavne okolnosti a to je kratko rečeno, pravo na decu. To je pravo istopolnih parova da ostvare roditeljstvo, odnosno dođu do dece veštačkim osemenjavanjem, usvojenjem, ostvarivanjem sudskog dodeljivanja starateljstva nad sopstvenom decom ili decom svojih partnera.

3. Sledeća razika između registrovanog partnerstva, koji uglavnom reguliše obimnu i izuzetno važnu oblast građanskih, imovinskih i poreskih statusa istopolnih parova, jeste internacionalna priznatost jednom negde, bilo gde, sklopljenog braka. Dakle brak svih, bez obzira čiji su državljani, važi svuda, ma gde da je sklopljen, uprkos svim razlikama u zakonskoj regulativi uslova i postupka sklapanja braka izmedu različitih država. Registrovano partnerstvo, pak, važi samo u državi čiji zakoni to odobravaju, tj. na njenoj teritoriji i nema dejstva van njenih granica, a takođe, omogućeno je samo državljanima te države, pa najmanje jedan član istopolnog para mora da je državljanin, dakle ne važi za strance.

4. Nordijskom "klubu" zemalja pridružuju se i neke od zemalja tranzicije. Mađarski Parlament je 1996 glasao 207-73 da se legalizuje tzv. "brak" homoseksualaca na običajnim osnovama (common law marriage), a postoje nagoveštaji da će Češka i Slovenija krenuti istim putem. U Mađarskoj je to inače, bilo potpuno neočekivano, jer nije bilo rezultat bilo kakve društvene kampanje udruženja homoseksualaca. Madarski zakon daje registrovanim partnerima koji žive u "običajnopravnom braku" sva prava koja imaju i supružnici u zakonitom braku, osim prava da usvajaju decu. Domaće partnerstvo lica različitog pola je počelo da se faktički priznaje u Madarskoj s početkom pedesetih godina ali je pravo priznanje dobilo inkorporisanjem u odgovarajuće zakone donete izmedu 1961. i 1977. god. Kohabitacija dve osobe istog pola koje dele zajedničko domaćinstvo, kao i emotivnu, ekonomsku i seksualnu vezu veoma je slična toj vanbračnoj zajednici, kako po pitanju odnosa osoba koje žive u takvom paru tako i s obzirom na njihov odnos prema svim trećim osobama. Osobe koje žive u takvim zajednicama imaju prava npr. da ne svedoče na sudu jedna protiv druge i nemaju obavezu prijavljivanja krivičnog dela svoga partnera. To kao i uzajamno socijalno osiguranje nema nikakve potrebe da bude vezano za pol osoba koje žive u takvoj zajednici. Ni jedna društvena vrednost ne može da trpi od priznavanja istopolnim parovima onoga što se priznaje nevenčanim osobama različitog pola. Ne postoji ustavna osnova za diskriminaciju na osnovu pola osoba koje žive u intimnim odnosima. Odlukom madarskog Ustavnog suda proglašeno je neustavnim činjenje razlike u pravnoj regulativi i pravnim posledicama izmedu domaćeg partnerstva osoba različitog i osoba istog pola koje žive u emotivnoj, seksualnoj i ekonomskoj zajednici i koji javno održavaju svoj odnos.

5. U Danskoj gde je registrovano partnerstvo najduže u praksi postoje sledeći podaci: do januara 1996. god. registrovalo se 2.083 istopolnih parova, od toga se 17% (357) kasnije razvelo, a 219 se završilo pošto je jedan od partnera umro. Registrovano partnerstvo je očigledno zanimljivija institucija za muške parove no ženske: 1449 parova su muški a 634 ženski. Lezbejski parovi u Danskoj ne samo što su redi već su i nestabilniji: naime 23% se kasnije razvelo za razliku od 14% "razvoda" medu muškarcima.

6. Portugalija se kreće ka usvojenju registrovanog partnerstva lica istog pola. Takvo partnerstvo ne daje pravo partnerima da usvajaju decu, ali za razliku od svih drugih sličnih ustanova omogućava strancu koji dokaže da je proveo u registrovanom partnerstvu više od dve godine u Portugaliji da bez drugih formalnosti stekne stalno pravo boravka u toj zemlji. Tri portugalske partije, Zeleni, Komunisti i Socijalisti, želeći verovatno primat u toj oblasti, podnele su nezavisno jedni od drugih svoje zakonske predloge o registrovanom partnerstvu. Portugalski Parlament se sastoji od većine Socijalista, ali da bi Nacrt toga zakona bio usvojen, neophodna im je podrška Komunista i Zelenih. Predvida se izjednačavanje lica koji žive u zajednicama porodičnog tipa sa bračnim zajednicama u pogledu gradanskih, fiskalnih, socijalnih i radnopravnih pitanja. Podobni za registrovano partnerstvo su samo punoletna lica koja očigledno žive duže od dve godine u zajednici sličnoj bračnoj. Za slučaj smrti jednog od partnera koji je vlasnik zajedničkog prebivališta, preživeli partner stiče pravo doživotno da koristi tu nepokretnost sem ako testamentom umrlog nije izričito predvideno drugačije. Ovo pravo korišćenja prestaje kada preživeli partner stupi u brak ili u drugo partnerstvo. Registrovani partneri imaju isti poreski status, na isti način regulisano socijalno osiguranje kao i pravo na godišnje odmore i druga odsustva sa posla kao i bračni drugovi. Partnerstvo se registruje u regionalnom centru socijalnog osiguranja mesta prebivališta partnera. Registrovano partnerstvo se poništava izjavom volje oba ili samo jednog od partnera. Imovina partnera ostaje odvojena imovina svakog od njih, sem ukoliko drugačije ne regulišu posebnim gradanskopravnim ugovorom.

 

	Tamara Lempicka, Primavera, 1928.

7. Status istopolnih parova u Evropi:

Danska: 1989. god. postala je prva zemlja na svetu koja je dozvolila venčanje istopolnim parovima ali oni ne mogu da usvoje dete.

Švedska: dozvolila je 1995. god. homoseksualcima da se registruju kao partneri u nekoj vrsti gradanskog braka. Takvim parovima nije dozvoljeno da usvajaju decu ili da do njih dolaze veštačkim osemenjavanjem.

U Norveškoj je zakon o registrovanom partnerstvu "Partnerskapslov" donet 1. aprila 1993. god. a stupiona snagu 1. avgusta 1993. god.

U Holandiji je stupio na snagu novi zakon rano ove (1998.) godine koji je dozvolio gej-lezbejskim parovima da se venčaju dajući im iste penzije, socijalno osiguranje i nasledna prava kao i drugim venčanim parovima. Holandska vlada je odobrila plan u novembru po kome bi se homoseksualnim parovima odobravalo usvajanje dece. Taj predlog će biti podnet parlamentu na početku iduće godine.

Island je odobrio registrovanu kohabitaciju 1990. god. koji homoseksualnim parovima omogućuje mnoga prava koja imaju i heteroseksualni venčani parovi ali im ne dozvoljava usvojenje.

Belgija: Zakon je usvojen u martu 1998. god. dozvoljava gej parovima nasledna prava kao i da otvore zajednički bankovni račun.

Francuska: istopolni parovi za sada nemaju pravni status. Zakon koji to treba da im omogući je trenutno u pregrejanoj diskusiji u parlamentu.

Španija: homoseksualni parovi nemaju službeni status. Severoistočni, katalonski region, ipak, nedavno je doneo zakon kojima se priznaju homoseksualni parovi ali im se ne dozvoljava usvojenje dece ili nasledne beneficije.

Italija: nekoliko gradova je preduzelo simbolične korake ka kreiranju registracije za nevenčane parove, ali te mere nemaju zakonsku težinu.

Nemačka: Nova centar-leva vlada namerava da odobri neki pravni status istopolnim parovima ali bez prava usvojenja dece.

Britanija: 10. jula zakonodavno telo je izglasalo podršku naporima da se omogući homoseksualcima da prime partnerovu državnu penziju posle smrti.

Mađarska: donela je zakon 1996. god. po kome se odobrava gej parovima pravo nasleđivanja ali im se ne dozvoljava usvojenje.

8. Jevreji reformisti iz Francuske, Belgije i Švajcarske 21. decembra 1998. god. su osudili brak homoseksualaca kako oni shvataju širenje prava homoseksualnih parova shodno paktu društvene solidarnosti koji je na političkoj sceni Francuske najaktuelnije pitanje. Dokle god je njihov problem taj što se ne uklapaju u namenjene uloge polova, pomenuta jevrejska struja nema protiv njih ništa i smatra da zavređuju poštovanje i prihvatanje od strane religiozne zajednice. Ali brak između osoba istog pola predstavljao bi legimisanje ponašanja koje jevrejska tradicija moralno osuđuje.

9. Vatikan je takođe osudio zakone o partnerstvu istopolnih osoba u nekim evropskim zemljama 22. decembra. ILGA je oštro odgovorila optužujući vrh katoličke hijerahije da već 2 hiljade godina sprovodi progon homoseksualaca što sa protestantskom crkvom nikada nije bio slučaj. Kao što nije protestovala za vreme nacističkog progona homoseksualaca tako ni danas nije protestovala zbog ubistava homoseksualca u katoličkim zemljama kao što su Meksiko i Brazil a jedina javna izjava bila je osuda zakona o registrovanom partnerstvu što se smatra vraćanjem unazad i podrivanjem legitimnih ljudskih prava homoseksualaca.

10. U Nemačkoj je zvršeno obimno sondiranje javnog mnjenja po pitanu registrovanog partnerstva osoba istog pola a rezultati su objavljeni oktobra 1998. god . Većina Nemaca je za jednakost homoseksualnih parova, podržavajući crveno-zeleni plan za partnersvo homoseksualaca i lezbejki. Gej-lezbejski mesečni magazin Queer vodio je anketu o stavovima gradana prema planu crveno-zelene koalicije u Bonu da se istopolnim parovima odobre ista ili slična prava kao i venčanim parovima. Politika jednakosti je dobro ocenjana od stane većina populacije. 62% intervjuisanih kaže da smatra planiranu jednakost parova dobrodošlom, 17% taj plan naziva veoma dobrim a 45% dobrim.

94% glasača zelene partije ovaj plan naziva "veoma dobrim" ili "dobrim", 93% glasača Socijalistike partije, 74% Socijaldemkratske partie i 52% glasača Liberalne partije. 44% glasača konzervativne partije odobravaju jednaka prava gej-lezbejskim parovima.

Mlade osobe su bile više sklone prihvatanju gej-lezbejskih parova: 81% osoba izmedu 18-29 godina i 81% u dobu od 30-45 i 57% u dobu izmedu 46-59 nalaze da je plan "veoma dobar’ dok 34% osoba starijih od 60 godina ima takvo mišljenje.

 

VII POBOLJŠANJE IMIGRACIONIH USLOVA ZA OSOBE HOMOSEKSUALNE ORIJENTACIJE U EVROPI

	Tamara Lempicka, Zeleni turban , 1930.

1. U Švedskoj je 10. decembra 1996. god. donet novi Zakon o strancima. Na vladin predlog Parlament je usvojio proširenje pobrojanih kategorija osoba koje imaju pravo na izbeglički status u Švedskoj usled progonjenosti, na osobe homoseksualne orijentacije. Ni jedan član Parlamenta nije glasao protiv a ovaj vladin predlog aktivno su podržali pripadnici Socijaldemokrata, Konzervativaca, Centrista i Hrišćanskih demokrata. Liberali, Levica i Zeleni nastojali su na još većim proširenjima prava homoseksualaca izbeglica tako da bi se njihov status izjednačio sa pojmom izbeglica po Ženevskoj konvenciji.

2. Britanska vlada je obećala da će stotine stranaca koji žive u homoseksualnim zajednicama sa britanskim gradanima dobiti pravo stalnog boravka u toj zemlji, pošto se po reviziji imigracionih zakona od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, sprema ozakonjenje te mogućnosti. Naime, od maja 1997. god. ovo britansko ministarstvo razmatra rešenje tehničkih problema vezanih za omogućavanje lezbejkama, homoseksualcima i heteroseksualnim nevenčanim parovima da legalno traže na osnovu postojanja takvih zajednica priznavanje boravišta za stranca, članici/članu takvog para. Po dosadašnjim zakonima državljanke i državljani zemalja izvan Evropske zajednice nisu mogli da traže boravište u Britaniji na osnovu postojanja hetero ili homoseksualnog partnerstva sa britanskim državljanima. Kako je to kroz praksu počelo da se priznaje heteroseksualnim državljanima Evropske zajednice koji su živeli dve godine u nevenčanom partnerstvu za britanskim državljaninom, postavilo se pitanje nediskriminacije homoseksualnih parova i državljanki/državljana svih ostalih zemalja izvan Evropske zajednice. Po svoj prilici, ceo budući postupak ići će na utvrđivanje realnosti postojanja dvogodišnjeg zajedničkog života bez razlikovanja između parova lica homoseksualne od heteroseksualne orijentacije kao i zemlje porekla.

3. 3. oktobra 1998. god. Marijana Cetiner, rumunska lezbejka koja je bila u zatvoru osuđena zbog lezbejstva, je dobila pun politički azil i radnu dozvolu u Nemačkoj.

 

VIII LEZBEJKE NA JAVNOJ POLITIČKOJ SCENI

	Tamara Lempicka, Žene na kupanju, 1929.

1. U Norveškoj je 25. oktobra 1996. premijer Torbjern Jagland imenovao na mestu novog ministra pravde i ministra za emigraciona pitanja otvorenu lezbejku, pravnicu Eni Holt (38). Ona je poznata u skandinavskoj javnosti kao uspešna spisateljica detektivskih romana kao i zagovornica dečijih prava. Poznata je po oštroj kritici norveške policije za koju kaže da je "OK'' izuzev činjenice da se ponaša rasistički", i "U Norveškoj psi imaju veća prava od dece". Svoju karijeru je započela kao televizijska novinarka a zatim stručnjakinja za odnose sa policijom, što joj je služilo kao izvor informacija za njenu spisteljsku delatnost. Živi u "opasnom" delu Osla naseljenim ilegalnim emigrantima, voli fudbal i u slobodno vreme čita i piše detektivske romane.

2. Ona se zove Endži Igl, ima 36 godina, članica je britanskog Parlamenta i mladi ministar u vladi laburiste Tonija Blera za pitanja zaštite okoline. 11. septembra 1997. god. je rešila da objavi javnosti da je lezbejka, da živi godinama u stabilnom i srećnom partnerstvu, kao i da ima sve vreme punu podršku svoga oca, brata i sestre bliznakinje, takode članice britanskog Parlamenta. Tako je Enži postala prvi član Donjeg doma i drugi član vlade (posle Krisa Smita, ministra za državnu arhivu), otvorene homoseksualne orijentacije. Svoj izlazak u javnost Enži je objasnila uverenjem da su se ponašanja ljudi promenila, i oni su mnogo senzibilniji no što ponekad verujemo da jesu. Predvida da će joj to pomoći da obavlja svoj posao na odgovarajući način, jer može bolje da upravlja sobom i sopstvenim životom kada je taj podatak javan tako da može u potpunosti da se koncentriše na svoje obaveze i odgovornosti.

"Mi nastavljamo da se borimo za ljudska prava homoseksualaca, lezbejki, biseksualaca i transpolnih osoba!"

(iz Manifsta ILGA-e)