Mihael Polak (Michael Pollak)

Muška homoseksualnost, ili:

sreća u getu?

 

„Ne maštaju svi mladići da budu marinci!“

„Not all boys dream of being a marine!“

Transparent koji je nosio jedan travestit na Gay Pride Parade u Njujorku, 24 juna 1979.

 

Jedna od najspektakularnijih posledica seksualnog oslobođenja, tokom poslednje dve decenije je to što je homoseksualnost izašla iz senke tabu tema. Daleko smo od vremena kad je Tardije (Tardieu) pisao: „Kad bih mogao da izbegnem da prljam pero nedostojnom brukom pederastije!“ (1) Naročito poslednjih petnaest godina, svedoci smo opšteg prodora interesovanja za ovu temu i potpunog preinačenja predstave o homoseksualnosti.

Svako „naučno“ sagledavanje homoseksualnosti nameće problem. Sama definicija homoseksualnosti nosi sobom sukob čija je posledica palarizacija izvedenih hipoteza. U globalu, možemo uočiti teorije koje postavljaju heteroseksualnost kao apsolutna merilo normalnosti i ostale, koje svim ispoljavanjima seksualnosti pristupaju na isti način. Prve, u neheteroseksualnom ponašanju vide devijacije, čak perverzije, dok ih druge teorije posmatraju kao različite, podjednako vredna puteve ka orgazmu.

Glavno psihijatrijsko viđenje, koje homoseksualnost svrstava u perverzije, a koje su prošlog veka ustoličili R. fon Kraft Ebing (R. von Krafft-Ebing) i A. fon Šrenk-Nocing (A. von Schrenk-Notzing), zadržalo je svoju društvenu moć sve do 1960 godine (2). Odluka Američkog psihijatrijskog udruženja 1974. godine doneta da homoseksualnost više ne smatra mentalnim poremećajem (mental disease) je simbolični čin koji označava preokret u odnosu snaga među različitim teorijama seksualnosti. Taj preokret išao je u prilog onog viđenja koje je i seksualnost smatralo nečim prirodnim. Zatečeni u zatvorenam krugu osuđivanje/odobravanje, autori koji su se suprotstavili svrstavanju homosoksualnosti među perverzije, ispoljili su više političku hrabrost nego novatorski duh. Tako se Blohova (I. Bloch) teorija o „konstitucionalnoj homoseksualnosti“(3), izložena oko 1900, te kao i Hiršfeldovi (H. M. Hirschfeld) radovi mogu shvatiti samo ako se ima na umu njihova funkcija političkog oruđa u borbi protiv krivičnog zakona koji zabranjuje homoseksualnost kao protivprirodni čin. Zvaničnom svrstavanju homoseksualnosti među perverzije koje treba lečiti i protiv kojih se treba boriti, mogao se suprotstaviti jedino argumenat konstitucionalnog karaktera ovakvog ponašanja! (4)

Priklonivši se shvatanju homoseksualnosti kao nečeg prirodnog, ovi autori mogli su da ili tvrde da se homoseksualac, osim u izboru seksualnih partnera, ni u čemu ne razlikuje od heteroseksualca, ili da govore o njegovoj potpuno drugačijoj prirodi, o nekoj vrsti „trećeg pola“, Bloh a posle njega Kinsi (A. C. Kinsey) i H. Giz (H. Giese) zastupaju prvo tumačenje. Ovaj naučni stav se politički, uglavnom, ispoljio kao „liberalni“ stav koji je društvenu diskriminaciju homoseksualaca svodio na njene zakonske aspekte. Autori koji su isticali potpuno drugačiju prirodu homoseksualnosti, često su samo u naučno ruho zaodevali aktuelno viđenje homoseksualnosti. Tako je K. H. Ulrihs (C. H. Ulrichs), koga je veoma mnogo navodio Hiršfeld, pisao oko 1860-te, da homoseksualna priroda sadrži ženske odlike, što se ispoljava u privlačnosti koju homoseksualci osećaju prema muževnim muškarcima. On je ovu analizu sistematizovao u svojoj koncepciji „trećeg pola“. H. M. Hiršfeld ide još dalje, te homoseksualcima pripisuje specifične, uočljive, fiziološke odlike, koje odražavaju biološku podlogu jedne drugačije psihologije. Kako je reč o prirodnoj pojavi, on tvrdi da je procenat homoseksualaca u odnosu na ukupno stanovništvo konstantan u prostoru i vremenu (5).

Zamišljena kao oruđe u borbi protiv nemačkog krivičnog zakona, Hiršfeldova teorija sadržavala je sve elemente koji su mogli da posluže i ljudima suprotnih namera no što su autorove: u skladu sa Hiršfeldovom teorijom mogu se čak rekonstruisati skoro svi klišei, stereotipi i karikaturalne predstave u društvenom pristupu homoseksualnosti.

Novina u viđenju homoseksualnosti koju srećemo u delima objavljenim poslednjih petnaest godina, nije u davanju novih objašnjenja, već u napuštanju samog koncepta klasifikacije i objašnjenja i u premeštanju problematike na pitanje: „Kako, zapravo, žive homoseksualci?“ (6) Mnogi autori podvlače da je njihova namera da doprinesu poboljšanju društvenog položaja homoseksualaca. Dva velika istraživanja o homoseksualnosti obavljena u Nemačkoj i u Sjedinjenim Američkim državama radila su po dva autora. U oba istraživanja je jedan od autora bio priznati homoseksualac. (7)

Pokušaću, na narednim stranicama, da pokažem kako zainteresovanost za životni stil homoseksualaca, promena u pristupu homoseksualnosti mogu — makar delimično — biti objašnjeni prirodom modela života kojem teže homoseksualci u trenutku opšte liberalizacije seksualnog morala. Ova se liberalizacija ispoljava u dvostrukom kretanju koje teži relativnoj autonomizaciji i racionalizaciji seksualnosti. Uslovi za ovu liberalizaciju postavljeni su odvajanjem seksualnog interesovanja od funkcije rađanja, i činjenicom da je upražnjavanje tako autonomizovane seksualnosti moguće meriti, to jest da se ova može podvrgnuti merilima ciljne racionalnosti koja počivaju na izračunavanju užitka — uzimajući, pri tom, orgazam kao mernu jedinicu (8).

Prvi od ovih uslova, odvajanje seksualnog interesovanja od rađanja, sadržan je u samoj definiciji homoseksualnosti. Štaviše, izvesno je da je zabrana hamoseksualnosti učvrstila i ubrzala odvajanje seksualnosti od afektivnih tendencija. Zabrana je isto tako doprinela podvrgavanju homoseksualnosti racionalnim procenama. Svaka tajna aktivnost prinuđena je na takvu organizaciju koja umanjuje rizik, a uvećava efikasnost. U slučaju homoseksualnosti, to dovodi do izolovanja seksualnog čina u vremenu i prostoru do svođenja na minimum priprema za seksualni čin, prekida veze neposredno posle čina, razvijanja sistema komunikacije koji omogućava svođenje ulaganja na najmanju meru uz povećanje orgazmičkog učinka. Stoga ne čudi što se seksualno tržište, oslobođeno „ne-seksualnih“ prinuda, najšire razvilo na marginama seksualnosti zatočenih u kvazi-tajnost, i ispoljilo najpre u homoseksualnosti. Nije, međutim, samo „avangardna“ uloga u procesu racionalizacije seksualnosti ta koja objašnjava sve već aktuelno interesovanje za homoseksualnost. „Homoseksualna kultura“, istovremeno nudi strukture koje omogućavaju upravljanje afektivnim i društvenim životom izvan prinuda stabilnih i trajnih odnosa. Ono što je fascinantno u posmatranju homoseksualne sredine, jeste procvat veoma raznolikih stilova života u funkciji seksualnih i afektivnih želja, koje su sve više specijalizovane. I upravo stoga što se čini da daje praktične odgovore na šira pitanja, homoseksualnoj sredini danas laskaju i podržavaju je oni koji stvaraju i šire kulturne obrasce: kako kombinovati zadovoljenje seksualnih i afektivnih potreba, a da se pri tom ne plati cena prinuda koje su često inherentne ljubavnim vezama? Analiza funkcionisanja homoseksualne sredine, onakva kakva se može, rekonstruisati na osnovu sociografskih istraživanja, morala bi da omogući preciznije ispitivanje pojave homoseksualnosti koja prerasta u kulturnu pomodnost: da li je reč o želji za podražavanjem novih životnih stilova, o do sada nepoznatoj toleranciji ili, jednostavno, o nesporazumu?

RAZVOJ  I  OBLIKOVANJE  HOMOSEKSUALNOG  TRŽIŠTA

Čovek se ne rađa kao homoseksualac, već to postaje. Put homoseksualca počinje prepoznavanjem specifičnih seksualnih želja i upoznavanjem mesta i načina nalaženja partnera. Taj coming out najčešće se događa između šesnaeste i tridesete godine (videti tabelu 1). Većina homoseksualaca je svesna svog seksualnog opredeljenja mnogo pre ostvarenja seksualnog čina.

TABELA 1

	STAROSNA DOB PRILlKOM SEKSUALNOG ČINA

 

Proces koji počinje od prve spoznaje sopstvenih homoseksualnih osećanja, a traje do prvog kontakta i trenutka kada homoseksualac u potpunosti prihvata svoje opredeljenje, gotovo se uvek proteže na više godina i u brojnim slučajeviima seže do tridesetih godina života.(9)

Kad jednom prihvati svoju seksualnu različitost, homoseksualac stupa na tržište seksualne razmene. Među svim seksualnostima, muška homoseksualnost je bez sumnje ona čije funkcioinisanje najviše odgovara slici tržišta na kojem postoji samo „razmena orgazma za orgazam“. Ključne institucije homoseksualnog života su, pre svega, sastajališta — barovi, saune, bioskopi, specijalizovani restorani, parkovi. Sa, prosečno, više desetina partnera godišnje (videti tabelu 2) i

TABELA 2

	BROJ  SEKSUALNIH PARTNERA ZA POSLEDNJIH DVANAEST MESECI

 

nekoliko stotina partnera tokom života (videti tabelu 3), seksualni život „prosečnog homoseksualca“ veoma je intenzivan između dvadesete

TABELA 3

	UKUPAN BROJ SEKSUALNIH PARTNERA

 

i  trideset osme —  do četrdesete godine. U tom periodu uočena je veoma visoka frekvencija seksualnih odnosa, veliki promiskuitet, a istovremeno i seksualna raznolikost i specijalizacija. Raznolikost seksualnih radnji ide uporedo sa njihovom specijalizacijom: organizovanje sastajališta i suptilno oglašavanje trenutne sklonosti, omogućavaju da se predvidi odvijanje seksualnog čina; međutim, pojedinac može da menja mesta i načine izlaganja samoga sebe.

Stecište homoseksualaca funkcioniše po principima efikasnosti i ekonomičnosti koje podrazumevaju maksimizaciju i kvantitativno izražene „dobiti“ (u broju partnera i orgazama) i minimizaciju „troškova“ (gubitak vremena i rizik odbijanja). Neka mesta su poznata i po specifičnoj klijenteli i brzoj potrošnji: takvi su barovi „kožnjaka“ („cuirs“) koji često imaju jednu prostoriju rezervisanu za seksualnu potrošnju na licu mesta (back-room), saune i parkovi. Ta mesta često omogućavaju simultano zadovoljenje različitih želja: egzibicionizam i voajerizam, kao i sve vrste aktivnosti udvoje u grupi. Čak i na manje specijalizovanim mestima, koja ne pružaju mogućnost neposredne potrošnje, može se uočiti potreba za efiikasnošću. Što je pojedinac više seksualno afirmisan, manje će se varati u proceni, dakle, ređe će prilaziti „pogrešnim“ osobama. Stoga je shvatljiva važnost znakova raspoznavanja i raznih režiranja. Suptilna komunikacija u toku traganja, pre je izraz selektivnosti i straha od odbijanja (10) nego težnje za postizanjem kvantiteta. Neodgovaranje na kradomičan pogled ili skriveni osmeh često su i kraj pokušaja prilaženja. Spoljni znakovi ispoljavaju trenutnu seksualnu sklonost. Na primer, igra ključevima: ključevi koji se nose preko zadnjeg levog džepa džinsa znače opredeljenje za aktivnu ulogu, a preko desnog za pasivnu. Tako je i sa maramicom koja viri iz zadnjih džepova pantalona. Sem aktivne ili pasivne uloge, koja se tako obeležava na bokovima, boja maramice simboliše aktivnost koja se traži: svetloplave — oralni seks, tamnoplava — sodomiju, jarko crvena — penetraciju pesnicom, itd. (11) Onoliko koliko homoseksualnost izlazi iz tajnosti i koliko se tehnike oglašavanja homoseksualnih stilova šire van homoseksualnog, one su pod uticajem jake inflacije i često gube prvobitno značenje. Primer toga je mala pozlaćena naušnica na levom uhu, koja je postala široko prihvaćen ukras.

Uz izvesna ograničenja, sektori koji su oslobođeni od svake spoljne prinude na seksualnom tržištu, mogu se podvesti pod dva pravila funkcionisanja. Pre svega, tačna signaliziranja seksualne želje u odnosu na posebne objekte (anus, usta, itd.) i u odnosu na željenu aktivnost (aktivan, pasivan, SM, to jest sado-mazohist, itd.). Treba signalizirati svoj seksualni izbor, bez varanja, pretvaranja, oklevanja ili zavođenja. Nikakva dvoličnost. Ιgra, to je seksualni čin. Osim toga, anomimnost. Ćutanje je pravilo časti u određenim, isto tako, anonimnim prostorima (parkovi, saune, toaleti), izabranim zbog mogućnosti izolacije (dvoje ili više njih) i najmanjeg rizika da budu zatečeni od strane policajaca ili mangupa). Često je ime, prošaptano posle čina, jedina verbalna komunikacija pre no što se partneri raziđu.

Signalizacija želje ne znači da se homoseksualac specijalizovao u jednom vidu seksualnosti. Naprotiv, kod pojedinaca postoji izvesna ravnodušnost kad je reč o izboru aktivne ili pasivne uloge. Homoseksualna logika se u stvari kreće u dva pravca. Specijalizacija: sve bolje se zna šta se u datom trenutku želi; i diferencijacija: traga se za raznovrsnijim vidovima seksa. Ustanovljeno je da su oni koji imaju najveći broj seksualnih odnosa istovremeno i oni kod kojih se javlja mnogo vrsta seksualnih odnosa i njihovih mesta. Sasvim je očigledno da je i samo homoseksualno tržište „nečisto“, to jest da je i pod uticajem egzogenih prinuda, na primer, estetskih: mit o mladosti povlači za sobom nagli pad seksualne aktivnosti posle trideset osme — četrdeset druge godine (vidi tabelu 4). Etnički kriterijumi takode oblikuju homoseksualno tržište. U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, pored mešovitih mesta postoje i takva na koja gotovo isključivo dolaze belci ili crnci. Homoseksualni američki žargon terminom snow queens označava one koji vode ljubav samo sa belcima, a chocolate queens su oni koji vode ljubav samo sa crncima. (12) Novčani interesi (u prostituciji), te težnja ka afektivnoj sigurnosti (traženje partnera), priključuju se ovim egzogenim uticajima koji oblikuju homoseksualno tržište.

TABELA 4

	UČESTALOST SEKSUALNIH AKTIVNOSTI GODIŠNJE I PO BROJU LICA ZAVISNO OD STAROSNOG DOBA

Stepen učešća na seksualnom tržištu i emocionalna reakcija na njegova pravila koja su, i kad se sve uzme u obzir, prilično prinudna, dele homoseksualnu sredinu na podgrupe koje svoj homoseksualni život žive na veoma različite načine. Retki su oni koji su uspeli da se oslobode socijalizacije kojoj su bili podvrgnuti u detinjstvu, a koja je bila isključivo usmerena ka heteroseksualnom životu: otuda kompleks krivice i mržnja prema samome sebi. Pa čak kad se jednom i oslobode modela heteroseksualnog života, inkorporiranih u detinjstvu, mali je broj homoseksualaca koji lako prihvataju prinude seksualnog produktivizma koje vladaju u toj sredini. Jednom rečju, uslovi „coming out-a“ tj. integracija u homoseksualnu sredinu i afirmacija homoseksualnosti u odnosu na spoljnu sredinu, bez straha, samo se retko ispunjavaju. Bel (Bell) i Vajnberg (Weinberg) ustanovili su četiri tipa homoseksualaca koji se razlikuju pa ovim dvema dimenzijama (videti shemu 1). Ova klasifikacija omogućava da se homoseksualna sredina omeđi kao jedan veoma raznolik svet u funkciji odnosa koje pojedinac održava sa svim pravilima koja određuju socioseksualne odnose. No, ta klasifikacija ima sva ograničenja poduhvata koji je karakterističan za bihejviorističku seksologiju, empirijsku, a istovremeno i veoma normativnu. Ova vrsta analize za koju nikada ne znamo da li opisuje ili propisuje, nije uopšte poznavala snagu prinuda koje nameću pravila homoseksualne sredine. Psihička i seksualna ravnoteža zamišljena je samo u funkciji „adaptacije“ društvenim normama, (što proizlazi iz izraza u analizi kao što su „functionals“ i “dysfunctionals“, čija geneza i principi legitimnosti u slučaju homοseksualne sredine nikada nisu ni dovođeni u pitanje; tako je potcenjena dubina povezanosti između novog seksualnog poretka i nekadašnje represije. Nastao iz proste negacije i afirmacije suprotnosti, ovaj novi poredak je i dalje prožet starim. Zatvarajući manjinu, koju namerava da oslobodi, u novi krug „adaptacije“, ovog puta po normama svoje sredine, seksološki empirizam ojačava tendenciju društvene autosegregacije manjine, koja tek što je izašla iz tajnosti i tako, na kraju, samo otvara već otvorena vrata.

HOMOSEKSUALNOST l KLASNI USLOVI

Iako i kolektivni karakter sudbine homoseksualaca ublažava društvenu segregaciju, poreklo i klasna pripadnost utiču na mogućnosti pojedinca da se integriše u sredinu i da vodi dvostruki život. Nemačko istraživanje je pokazalo da različito klasno poreklo ima za rezultat različito seksualno ponašanje i veći manji osećaj krivice zbog homoseksualnosti. Ukoliko se penjemo društvenom hijerarhijom, učestalost seksualnih kontakata se sve više smanjuje; ona se s godinama života izrazitije smanjuje u višim klasama nego među radnicima i sitnim službenicima. (13) Nasuprot tome, čini se da diferencijacija seksualnih radnji ne sledi istu logiku; ali veličina uzorka nemačkog istraživanja ne daje mogućnost da se izvuku značajni zaključci. Međutim, osećanje krivice izrazito je veće među radnicima, sitnim činovnicima i službeniciima, nego među višim kadrom i pripadnicima slobodnih profesija.(14) Rajhe (Reiche) i Deneker (Dannecker) objašnjavaju ovaj paradoks vidljivim razlikama u pogledu tehnika socijalizacije i stavova prema homoseksualnosti. Socijalizacija u nižim klasama je veoma kruta i određena i ima oblik zabrana i relativno jasnih zahteva. U isto vreme, tehnike vaspitanja manje su suptilne u nižim nego u višim klasama, a deca su stalno pod manjim nadzorom. Otuda proizlazi da su dosta striktne norme, svojstvene socijalizaciji nižih klasa, često nametane ali ne i inkorporirane. Stoga je i manja inhibicija među mladima iz tih klasa, koja im omogućava da dosta rano započnu intenzivan seksualni život. Ova manja inkorporacija podjednako važi i za pravila homoseksualne sredine: tako je mit o mladosti, koji izaziva pad seksualnih aktivnosti oko četrdesetih godina, izrazito manje prodro među homoseksualce nižih klasa čiji se dosta intenzivan seksualni život i te kako produžava posle ovog starosnog doba.

Po Rajheu i Denekeru, snažnije osećanje krivice —uprkos zadovoljavajućem seksualnom životu — među pripadnicima nižih klasa objašnjava se izrazitim neprijateljstvom prema homoseksualnosti u tim klasama, šta primorava homoseksualce da striktnije odvoje razne sfere svog života i da se na svom radnom mestu pretvaraju da su heteroseksualci.

Američka studija Bela i Vajnberga ne uspostavlja značajnije veze između seksualnog ponašanja i društvenih klasa. Umesto toga, ova dva autora u svojoj analizi razdvajaju crnu i belu populaciju, a razlike koje konstatuju između ove dve grupe odgovaraju klasnim razlikama predočenim u nemačkom istraživanju.

Rezultati ove dve studije mogu se postaviti paralelno, vodeći računa o korelaciji između rasnog porekla i klasnih uslova u američkom društvu. Prema američkom istraživanju, crnci počinju svoj seksualni život ranije nego belci, imaju intenzivniji seksualni život i upražnjavaju ga duže.(15) Objašnjenje dato za nemački slučaj (razlike u socijalizaciji) delimično važi i za američki slučaj. Ne treba, međutim, zaboraviti veoma značajne kulturne razlike. Tako je homoseksualnost tradicionalno dobro prihvaćena u sredinama siromašnih crnačkih populacija koje su manje pod uticajem vrednosti middle America-e. U toj sredini jedna homoseksualna veza se dosta lako integriše u razgranatu porodicu gde homoseksualci nastoje da ne prihvate razdvajanje seksa i afektivnost, ni anonimnost, koji vladaju na homoseksualnom tržištu.(16) Njihova patnja potiče od zatvorenosti homoseksualne sredine koja im zabranjuje da koriste sve prednosti tolerancije karakteristične za njihovu prvobitnu sredinu.

Različit stepen tolerancije prema homoseksualnosti u različitim profesionalnim sredinama rezultira specifičnim strategijama. Homoseksualci iz nižih slojeva pokušavaju da se sticanjem višeg obrazovanja izvuku iz sredine koja im je neprijateljska. Tako se uočava izrazit disparitet kad se uporede društveno poreklo (socio-profesionalna pripadnost oca) i društveni položaj: dok društveno poreklo homoseksualaca gotovo odgovara opštoj distribuciji populacije na društvene klase, dotle se, imajući u vidu aktuelni društveni položaj, uočava jak prodor homoseksualaca u novu sitnu buržoaziju, u uslužne zanate (frizerstvo, gastronomija), a naročito u delatnosti koje iziskuju često menjanje mesta (putničke agencije, vazdušne kompanije, trgovačka predstavništva). Koncentracija homoseksualaca uočava se takođe i u profesijama koje zahtevaju ovladavanje pravilima društvenosti i diplomatske sposobnosti, a njima homoseksualci ovladavaju još tokom mladosti, jer moraju da vode dvostruki život i da menjaju svoju ulogu zavisno od trenutnog okruženja: odnosi sa javnošću, prodaja, rukovođenje, predstavljaju neke od ovih profesija. Nasuprot tome, homoseksualci su manje zastupljeni među fizičkim radnicima i poljoprivrednicima.

Na vrhu društvene hijerarhije, uočavamo obrnutu pojavu. Čini se da homoseksualnost ometa karijeru u velikom biznisu. Prinuđeni da pomire svoje homoseksualno opredeljenje sa društvenim životom koji je izrazito vidljiv i teško se usklađuje sa seksualnom marginalošću, i vodeći računa o riziku ucena i nužnosti da se prihvati formalni brak, sinovi visokih buržuja često više vole da se usmere ka intelektualnim i umetničkim karijerama, nego ka biznisu i politici. Oni se često zadovoljavaju nečim manjim od onoga što veruju da bi mogli postići s obzirom na njihovo društveno poreklo.

Sve u svemu, koncentracija homoseksualaca u izvesnim socioprofesionalnim kategorijama nema ničeg zajedničkog sa mitom o prirodnoj senzibilnosti, o urođenom umetničkom daru, o nekoj posebnoj inteligenciji i uspešnosti. Društvena logika i logika sredine su te koje stvaraju famu seksualnih uticaja na profesionalnu karijeru. A specifična homoseksualna senzibilnost odražava, pre svega, lucidnost koja je posledica stalnog igranja uloga, posledica distanciranja od sebe sama, kao odgovora na permanentno odbacivanje uvek iznova proživljavano, ali nikada otvoreno neiskazano. To osećanje stalno proživljavanog odbacivanja poznaje samo onaj ko je odbačen i koji, pošto ne želi ili ne može da se pobuni protiv implicitne diskriminacije, uči da se prilagodi situaciji i svojoj igri.

ČEŽNJA ZA PAROM

Izvor većine patnji i problema u životu homoseksualca jeste relativno snažan prekid između afektivnosti i seksa, prekid koji proizlazi iz nedostatka društvenog cementa i građe koja služi učvršćivanju heteroseksualnih odnosa. Često zasnovana na isključivo seksualnoj razmeni, veza određenog para teško se odupire vremenu (videti tabelu 5).

TABELA 5

	TRAJANJE VEZE U VREME INTERVJUA

Tu vezu koja je retko održavana duže od dve godine, često već u početku komplikuju drame, zebnje, neverstvo. Veoma pritisnut heteroseksualnom normom, i u nedostatku sopstvenog modela društvenog života, par i dalje ostaje sentimentalni ideal, uprkos sukcesivnim i gotovo neizbežnim promašajima. Kako pomiriti seksualne pulsacije koje podstiče lako dostupno i gotovo neiscrpno tržište, sa sentimentalnim idealom stabilne veze? To je najčešće zajednički problem čije rešenje homoseksualci traže u kontaktu sa seksualnim savetnicima i psiholozima“.(17)

Iz protivrečnosti između fiks-ideje sentimentalnog para i intenziteta seksualnog tržišta, ponekad nastane veoma dramatičan i gotovo histeričan zajednički život. Prekidi, čak i posle kratkotrajnih veza (nekoliko meseci), često su praćeni strasnim erupcijama, bučnim i razrađenim nastupima. Ti scenariji, i pored teatralnosti, slabo prikrivaju prave drame.

Mnogi psihološki problemi ispoljavaju se naročito u periodu coming out-a. Brojni homoseksualci koji pate od depresija žele lečenje ili pokušavaju samoubistvo. U nemačkom istraživanju, 13°/o ih je izjavilo da svakako želi da bude podvrgnuto lečenju, 22% da to eventualno želi ukoliko postoji dokazana metoda seksualnog preobražaja (vidi tabelu 6); 13% je izjavilo da je imalo jedan ili više pokušaja samoubistva.

TABELA 6

	ŽELJA DA SE PODVRGNE LEČENJU PROTIV HOMOSEKSUALNOSTI (U SLUČAJU DA ONO BUDE POUZDANO)

 

Ovaj procenat pokušaja samoubistva je dva puta veći u odnosu na ukupno stanovništvo. Gotovo svi pokušaji samoubistva homoseksualaca smeštaju se između šesnaeste i osamnaeste godine; posle dvadeset i prve godine, gotovo da se više ne javljaju. Paradoksalno je da su pokušaji samoubistva na nivou cele populacije srazmerno raspoređeni između devetnaeste i četrdesete godiine. To bi upućivalo na snažniju psihološku stabilnost, na veću sposobnost prihvatanja vlastitih protivrečnosti kod homoseksualaca koji su već prošli put coming out-a. Belovo i Vajnbergovo istraživanje pokazuje iste tendencije za Sjedinjene Američke Države; uprkos većem stepenu pokušaja samoubistva u poređenju sa ukupnom populacijom taj procenat postaje izrazito niži među homoseksualcima koji u potpunosti preuzimaju svoje seksualno opredeljenje.(18)

Teatralizacija patnji zbog sentimentalnog, teško ostvarljivog ideala, izvor je specifičnog humora koji na iroiničan način karikira sopstvenu sredinu. Kao i svaki humor bilo koje manjinske grupacije, kao što je npr. jevrejski humor, humor američkih Crnaca, on je potpuno razumljiv samo članovima grupe. Taj humor je izvor brojnih prizora holivudskih sentimentalnih komedija. Uostalom, junakinje iz te sredine često su zvezde koje simbolišu ženu objekat: to biće cenjeno i podsticano zbog svojih seksualnih kvaliteta, koje stalno zahteva da bude shvaćeno kao ljudsko i nežno biće. Razumljivo je što Merilin Monro ostaje jedna od najdražih zvezda homoseksualaca. Otuda divljenje za sve pozorišne predstave koje do krajnosti razvijaju seksualni zaplet i lažnu, „kič“ sentimentalnost.(19) Koji homoseksualac ne sanja o tome da svoj auditorijum zasmeje kapricima, i predstavljajući sebe krajnje pretenciozno?

Uostalom, u homoseksualnoj sredini, ovaj humor i ovu igru, čini se, svi dobro razumeju. Prekidi veza retko povlače za sobom neprijateljstvo i potpuno razdvajanje. Spolja gledano, mogla bi se teatralnost prekida među homoseksualcima tumačiti kao privremeni ritual prelaza od ljubavi na prijateljstvo koji, u suštini, pokazuje stabilizovanje veze. Takva stabilizacija često povlači za sobom isključenje seksualnog, a stvaranje odnosa poverenja i poveravanja. I tako se tka mreža prijateljstva, mreža koja obezbeđuje afektivnu sigurnost koju je u paru gotovo nemoguće ostvariti. Male grupe prijatelja, koje često čine stari ljubavnici koji su u prošlosti svi imali međusobne seksualne veze, predstavljaju neku vrstu „proširene homoseksualne porodice“. Uostalom, neka vrsta tabua incesta često zabranjuje slučajni seksualni kontakt u ovim grupama koje su povezane bratskim vezama: „brat“  i “bratić“ su često nazivi rezervisani za one stare ljubavnike sa kojima se — više nego zajednički život — deli saučesništvo, uzleti i padovi intimnog života.

O KULTURI U GETU

Tajnost je proizvela najizrazitije crte homoseksualne kulture: jezik i humor, koji su tesno povezani. Leksikon homoseksualnog humora, izdat u Sjedinjenim Američkim Državama, (20) daje stotine primera veoma iznijansiranog rečnika o ljubavi, udvaranju, sastajalištima, ali isto tako o bojažljivosti, zebnji i njenom naličju, agresivnom cinizmu. Upotreba „pretencioznih“ ženskih imena, prideva i deminutiva često, istovremeno, izražava igru društvene skrivalice i ironije koje mnogi homoseksualci neguju kad predstavljaju sami sebe. Slika „lucprde“ — koja je istovremeno stereotip predstave koju heteroseksualci imaju o homoseksualnosti i stvarni stil nekih homoseksualaca — sadrži sve elemente anti-homoseksualnih predrasuda i humora te sredine. „Lucprda“ ja slika veoma zastupljena u mnogim šalama i bulevarskim komadima i predstavlja krajnji stupanj u prilagođavanju homoseksualca onoj karikaturalnoj predstavi koju o njemu imaju oni koji ga ugnjetavaju. On se nada da će takvim ponašanjem ublažiti agresiju koju očekuje od svog heteroseksualnog okruženja, zasmejavajući i zadovoljavajući sva očekivanja sadržana u heteroseksualnoj viziji homoseksualnosti. Uostalom, povezanost između predstave koju heteroseksualna većina ima o homoseksualnosti i stvarnog ponašanja homoseksualaca takođe je izraz nužnosti održavanja identiteta grupe u situaciji društvenog ugnjetavanja. U periodu otvorene anti-homoseksualne represije i nemogućnosti razrade homoseksualnog viđenja homoseksualnosti, podvrgavanje karikaturi koju većina nameće manjini je, čini se, jedini pogodan način da se održi identitet grupe. Ali u tom identitetu koji pre svega odražava poniženje, stvorila se solidarnost kao uslov buduće emancipacije.

Razumljivo je da su, u času popuštanja ugnjetavanja, homoseksualni aktivisti pokušali da redefinišu homoseksualni identitet oslobađajući ga slike koja u najboljem slučaju od homoseksualca stvara feminiziranog muškarca, a u najgorem promašenu ženu. Kao reakcija protiv ove karikature, „super-muževan“ muškarac, „mačo“ (kratka kosa, brkovi il brada, mišićavo telo), postao je idealan tip u homoseksuainaj sredini. I dok je tema emancipacije heteroseksualaca često vezana za nerazlikovanje muško-ženskih uloga; homoseksualna emancipacija trenutno prolazi kroz fazu veoma striktne definicije seksualnog identiteta. Mitske figure najčešće plasirane u homoseksualnaj štampi i specijalizovanim pornografskim časopisima su kauboj, vozač kamiona, sportista. Stil „mačo“ dominira.(21) Iz svega toga stvara se osećanje mučnine prema pederastiji i biseksualnosti, koje se često daživljavaju kao pokušaj skrivanja hamoseksualnosti. Ova evolucija homoseksualne sredine ka stilu koji podvlači muževnost, često je napadana kao opsednutost seksom i marginalizacija onih homoseksualaca koji se ne podvrgavaju ovoj novoj definiciji homoseksualnog identiteta. Treba naglasiti da traganje za takvim veoma striktnim identitetom dolazi u času kada se po prvi put homoseksualcima pružila prilika da o sebi stvore sopstvenu društvenu predstavu i da istaknu svoju muževnost pre no ženske odlike. Ako bi u bliskoj budućnosti društvo bilo tolerantnije u odnosu na homoseksualnost, moglo bi se očekivati da se ublaži ta potreba za stvaranjem slike „mačoa“.

Šezdesetih godina, liberalizacija je izazvala pre svega eksploziju komercijalizacije seksa. Pored neprestanog nicanja barova, bioskopa i sauna, primećuje se razvoj homoseksualne štampe, pornografije i industrije seksualnih naprava (gadgets), i sredstava koja pospešuju seks, počev od kožnih igračaka, prstenja namenjenog seksu i krema, pa do poppers-a (vazo-dilatatora koji se upotrebljavaju kao afrodizijak). Kako to konstatuju veterani borbe za Gay Lib.: „Da li smo mi napravili revoluciju da bismo imali pravo da otvorimo sedam stotina barova 'kožnjaka' više?“(22)

Industrija turizma se isto tako brzo prilagodila homoseksualcima. Sklonost promiskuitetu učinila je da se lokalno seksualno tržište u malim i srednjim gradovima često brzo iscrpi i tada se oni priklanjaju putovanjima. Homoseksualna geografija se grana u velike urbane centre. Neki gradovi imaju izrazitu gay reputaciju. U Evropi: Amsterdam, Berlin, Pariz, Hamburg, Minhen. U Sjedinjenim Američkim Državama: Njujork, San Francisko. U vreme sezone odmora, neke su plaže poznate po boravku specijalnih gostiju: Ostrvo Silt (Sylt) u Severnom Moru, Mikonos (Mykonos) u Grčkoj, Tuke (Touquet) i Espiget (Espiguette) u Francuskoj, Kej Vest (Kay-West) i Kejp Koud (Cap Code) u Sjedinjenim Američkim Državama, itd. Odmaralištima treba pridodati „jedinstvene događaje“ kao što je, na primer, Karneval u Riju. Ova komercijalizacija, koja ide uporedo sa liberalizacijom, vodi učvršćavanju društvenih razlika prisutnih u toj sredini. Ove razlike su ranije, usled veoma snažnog osećanja da se podnosi ista sudbina, bile relativno neuočljive. I danas, međutim, većina homoseksualaca tu komercijalizaciju smatra oslobađajućom u onoj meri u kojoj se čini da ona doprinosi većoj toleranciji prema njima.

Nastajanje slike muževnog homoseksualca u srcu homoseksualne sredine kao protivstava feminiziranoj slici koju je nametnulo heteroseksualno okruženje, jeste osnova za formiranje homoseksualne zajednice koja traži svoja prava i koja se organizuje da bi ih postigla. U ovoj strategiji, coming-out-a najvećeg broja, javno proklamovanje homoseksualnosti prihvaćeno je kao neophodno. Širenje mesta susretanja, organizovanje kolektivnih aktivnosti i materijalne i psihološke podrške SOS (telefonske službe, radio i televizijske stanice, medicinske službe za tajno lečenje veneričnih bolesti, terapeutske mreže simpatizera, pravne službe za odbranu u slučaju napuštanja prekida zakupa boravišta, itd.) kao prvi zadatak imaju da podrže sve homoseksualce u njihovom svakodnevnom životu i da ih ohrabre da načine korak coming-out-a.

Javna afirmacija homoseksualnog identiteta i života homoseksualne zajednice koja tek što je izašla iz tajnosti, ide do ekonomskog, političkog i prostornog arganizovanja. Sve je to u velikim američkim urbanim centrima dovelo do obrazovanja „geta“, to jest, prema klasičnoj definiciji tog termina, do urbanih četvrti koje nastanjuju grupe izdvojene od ostalog društva, koje vode relativno autonoman ekonomski život i razvijaju svoju sopstvenu kulturu.(23) Ta „getoizacija“ je naročito izražena u Vest Vilidžu (West Village), u Menhetenu (Manhattan), u Kastro Distriktu (Castro District) u San Francisku, Saut Endu (South End) u Bostonu, oko Dapont Serkla (Dupont Cercle) u Vašingtonu i u nekim kvartovima Čikaga i Los Anđelesa. U tim kvartovima homoseksualci predstavljaju većinu stanovništva, drže u svojim rukama dobar deo trgovačkih poslova, posebno barova, tržišta nekretnina i deo tržišta radne snage. Štaviše, ponekad su uspevali i da se organizuju u značajnu izbornu snagu. Ta težnja getoizaciji uočava se i u Evropi, no znatno manje.

Organizovanje hiomoseksualne sredine kao kolektivne borbene grupe, ne prolazi bez problema u odnosu na okolno društvo. Manje-više oficijelno ustanovljenje sistema međusobne pomoći na tržištu rada i nekretnina donosi probleme konkurencije sa čime mora da se suoči svaka manjinska grupa koja se bori za svoj društveni napredak.

Takvi su problemi već vidljivi u slučaju američkih geta, gde homoseksualci koji žele da se smeste u posebne kvartove često dolaze u sukob sa etničkim manjinama koje su ekonomski slabije.(24) ldeologija zajedničkog fronta svih ugnjetenih, koja pokušava da afirmiše interes svih pripadnika manjine u društvu da se ujedine, rizikuje da se raspadne pod delovanjem konkurentne stvarnosti.

Na to utiče i činjenica da je solidarnost nastalu u tajnosti, teže održati u grupi koja je u društvu u većoj meri prihvaćena. U prvo vreme je komercijalizacija homoseksualnosti doprinela da se uveća njena društvena vidljivost i, indirektno, grupna kohezija. Međutim, vremenom, ona će doprineti da se pojave društvene podele koje prožimaju homoseksualnu sredinu, diferencirajući na primer tokove seksualne razmene i užitka, zavisno od društvenog statusa i ekonomskog nivoa. Osećanje zajedničke sudbine koja ujedinjuje homoseksualce iznad barijera koje dele društvene klase, ima tendenciju iščezavanja.

SEKSUALNI lDENTITET I DRUŠTVENO RASLOJAVANJE

Veliki broj skorašnjih radova o homoseksualnosti, a naročito onih sa sociografskom problematikom, opisuju coming-out, dvostruki proces integracije u homoseksualnu zajednicu i afirmacije homoseksualnosti u spoljnom svetu, ne samo kao poznavanje i prihvatanje homoseksualnosti, već i kao traženje životnog stila. Predstavljajući ovaj proces kao rešenje patnje homoseksualaca u društvenom kontekstu koji je prema njima neprijateljski, ova literatura doprinosi ostvarenju onoga što opisuje: stvaranju homoseksualne zajednice i nastanku homoseksualne kulture, koje se uključuju u opštu liberalizaciju običaja. Implicitni savet koji ova literatura daje i koji se ne tiče samo homoseksualaca je sledeći: stvarajte prostore i životne stilove u skladu sa vašim seksualnim željama!

Literatura o homoseksualnasti istovremeno prati i doprinosi formulisanju društvenih definicija o homoseksualnom identitetu. Potkraj XIX i početkom dvadesetog veka trebalo je naučno ili opravdati odbaciti žig kojim je bila obeležena jedna društvena grupa označena kao "homoseksualna“, praveći seksualnu geografiju čije su teritorije određene u funkciji njihovog odnosa sa prirodom. Današnje studije uključuju se u pokušaje preobražaja žigosanosti u pripadnost nekoj društvenoj grupaciji koja je na putu emancipacije. Posticanje coming-out-a, shvaćenog kao individualno prihvatanje homoseksualnog identiteta, ali isto tako i kao pripadnost društvenom pokretu koji velikom broju omogućava tu identifikaciju na pozitivan način, doprinosi da kriterijum seksualne orijentacije deluje u percepciji i definiciji svakog društvenog odnosa.(25)

Jasno je da pristupi seksološke nauke nisu tuđi ciljevima homoseksualnih aktivista, koji nastoje da svako tumačenje društvene stvarnosti svedu na kriterijum seksualnog identiteta kao što to potvrđuje otkriće literarnog i umetničkog senzibiliteta, homoseksualaca pa čak i specifično homoseksualne istorije. „Naučna“ rasprava o homoseksualnosti ostaje, u izvesnoj meri, podređena praktičnim funkcijama i usmerena ka stvaranju društvenih efekata. Ne može se, međutim, performativna uloga naučne rasprave o homoseksualnosti ograničiti na ulogu saputnika pokreta homoseksualne emancipacije. Pripadajući svetu legitimnih rasprava o seksualnosti, ona ne učestvuje samo u društvenom definisanju homoseksualnosti, već i uvećava značaj faktora „seksualnosti“ u multidimenzionalnoj klasifikaciji svake ličnosti.

U socioseksološkim raspravama, čini se da homoseksualna sredina unapred oblikuje društveni život u kome se seksualnost postupno autonomizuje u odnosu na sve tradicionalne prinude i uključuje u kompleksnu shemu svih društvenih međudejstava. Po tom tumačenju, homoseksualna sredina bi bila model koji pokazuje da se istovremeno mogu slediti veoma raznolike seksualne želje i nadvladati usamljenost, da se odvojeno mogu zadovoljavati seksualne i afektivne potrebe. Povećanje broja odraslih koji biraju da žive sami, znači da veliki broj ljudi želi da isproba životne stilove kombinujući prolazne seksualne veze i društveni i afektivni život zasnovan na mnoštvu veza koje nisu nužno zamišljene kao dugotrajne.

Poslednja knjiga Mastersa i Džonsonove koja poredi ponašanje homo- i heteroseksualca učvrstiće ovo viđenje.(26) Veći deo onoga što oni izlažu odnosi se pre na heteroseksualce. Autori im prebacuju da ne posvećuju dovoljno vremena seksualnoj predigri, da ne poznaju izvore zadovoljstva svog partnera, da su nesposobni da kažu šta su njihove specifične seksualne potrebe. Prema ovoj knjizi, svi su ovi problemi manji u jednoj homoseksualnoj vezi. Da li se homoseksualnost može postaviti kao model? Da li će homoseksualci uskoro živeti u društvu koje će ne samo da ih toleriše, nego i da im priznaju svojstva koja su dostojna ugledanja?

Na iste pojave nailazimo i u drugim područjima gde predstava i homoseksualnosti ima pokretačku ulogu u procesu menjanja životnog stila. Pojava „diska“ simboliše način delovanja homoseksualne sredine u nekoj društvenoj oblasti. Svaka diskoteka koja drži do sebe nastoji isto tako da privuče i homoseksualnu klijentelu, da stvori neodređenu klimu u kojoj se mešaju svi ukusi. Veliki broj, ako ne i većina, "disko“ hitova koji stižu iz Sjedinjenih Američkih Država pravi aluzije na homoseksualnost. Jedna od grupa koja je doživela najveći uspeh, Vilidž Pipl, svojim se pesmama obraća isključivo homoseksualcima: „Macho Man“, „In the Navy“, „YMCA“ — prepune su homoerotskih fantazama i slika koje opisuju mesta homoseksualne inicijacije.

Ovo vidljivo napredavanje homoseksualnosti ne cilja ni isključivo ni poglavito na poboljšanje statusa homoseksualaca. Tretirajući na istom nivou sve seksualne manifestacije i brinući se isključivo za seksualnu efikasnost, seksološka rasprava Mastersa i Džonsonove nastoji da ponovo objedini teritorije seksualne geografije koje je rasprava o perverzijama razdvojila jedne od drugih. Čineći to, ova rasprava nastoji da izbriše žigove koje su prethodne klasifiikacije nametnule izvesnim seksualnim radnjama. U prvoj etapi, a to je ova koju mi sada živimo, ta promema u naučnom predstavljanju seksualnosti, pre no što je porušila granice između različitih izražavanja seksualnosti, favorizovala je diferencijaciju predstava u terminima seksualnih identiteta. To su u početku više predstave „grupe“ i „pokreta“ koji traže društveni prostor koji bi bio za njih podesan i koji bi po cenu segregacije omogućio, procvat njihove seksualnosti. Ta logika diferencijacije i segregacije nastoji da oslabi „jaku" opoziciju koja postoji između heteroseksualaca i homoseksualaca. Ona bi mogla da stvori igru višestrukih i promenljivih saveza u borbi koja se tiče klasifikacije prihvatljivog i neprihvatljivog seksualnog ponašanja.

STATISTIČKI DODATAK

Ovih nekoliko uporednih slika iz američkog istraživanja A. P. BELL-a i M. S. WEINBERG-a (Homosexualities. A Study of Diversity among Men and Women, New York, Simion and Schuster, 1978, annexe statistique str. 269—475)  i nemačkog istraživanja M. DANNECKER-a i R. REICH-a (Der gewöhnliche Homosexuelle, Frankfurt, Fischer, 1974) služe više kao ilustracija teksta nego za naglašavanje razlika homoseksualnog života u dva nacionalna konteksta. Izvori statističkih omaški su brojni na tako novom, pokretljivom i teško pristupnom istraživačkom terenu kao što je to homoseksualnost. Oba istraživanja koristila su tehniku „grudve" (snow ball): tražilo se od izvesnog, ograničenog broja poznanika, homoseksualaca, da upitnike dalje daju svojim prijateljima moleći ih da i oni učine to isto, i tako redom. Međutim, tehnike uzorka u ova dva istraživanja bile su potpuno različite. U Sjedinjenim Američkim Državama, veoma precizan izbor geografskog područja — San Francisko i njegova okolina — unapred je bio opravdan zbog avangardnog karaktera tog grada kada je reč o toleranciji i liberalnosti prema homoseksualnosti:. „Seksualna sloboda u San Francisku unapred oblikuje ono što bi se moglo dogoditi i drugde, u drugim zemljama. To je važan razlog u izboru San Franciska za naše istraživanje.“ (str. 28). Kako bi predstavili sve životne stilove homoseksualaca, Bel i Vajnberg su bili s njima u kontaktu na svim mestima njihovog okupljanja kao što su barovi, saune, restorani, kafei, itd. Nasuprot tome, Deneker i Rajh su pokušali da ostvare reprezentativnost svog uzorka u odnosu na veličinu gradova, društveno poreklo i starosnu dob ispitanika.

SHEMA 1

	KATEGORIJE HOMOSEKSUALACA PO BEL-VAJNBERGU

 

Iz: COMMUNICATIONS (Paris, SEUIL), 1982, No 35; str. 37-55.

S francuskog prevela, Radmila Nedeljković

 

KATEGORIJE HOMOSEKSUALACA PO BEL-VAJNBERGU

Fus note:

1. Cité dans: J. P. ARON, R. KEMPF, Le Penis et la Demoralisation de I'Occident, Paris, Grasset, 1978., p. 51.

2. R. von KRAFFT-EBING, Psychpathia sexualis, mit besonderer Berücksichtigung der conträren Sexualempfindung; eine klinisch forensische Studie, 3e éd., Stuttgart, F. Enke, 1888; R. von KRAFFT-EBING, Der Conträrsexuale vor dem Strafrichter, 2e ed., Leipzig, F. Deuticke, 1895; A. SCHRENK von NOTZING, Die Suggestionstherapie bei krankhaften Erscheinungen des Geschlechtssinnes mit besonderer Berücksichtigung der conträren Sexualempfindung, Stuttgart, F. Encke, 1892.

3. I. BLOCH, Das Sexualleben unserer Zeit in seinen Beziehungen Zur modernen Kultur, Berlin, L. Marcus, 1908, p. 534 s.

4. Videti, M. DANNECKER, Der Homosexuelle und die Homosexualtät, Frankfurt, Syndikat, p. 42 s.

5. H. M. HIRSCHFELD, „Ursachen und Wesen des Uranismus“, in Jahrbuch fur sexuelle Zwischenstufen, 5, 1903.

6. Videti izvanrednu bibliografiju s objašnjenjima: M. S. WEINBERG, A. P. BELL, Homosexuality, An annoted Bibliography, New York, Harper and Row, 1972.

7. M. DANNECKER, R. REICHE, Der gewöhnliche Homosexuelle, Frankfurt, Fischer, 1974. A. P. BELL, M. S. WEINBERG, Homosexualities, A Study of Diversity among Men and Women, New York, Simon and Schuster, 1978. — Uporedna studija o položaju homoseksualaca u trima zemljama, Sjedinjenim Američkim Državama, Holandiji i Danskoj, pokazuje da uprkos brojnim razlilkama koje se tiču zakonodavstva i javnog mnjenja, homoseksualne sredine ovih zemalja mnogo liče jedna na drugu i da je mehanizam seksualnog tržišta svuda isti.

              M. S. WEINBERG, C. J. WILLIAMS, Male Homosexuals, New York, Oxford University Press, 1974. — Ovaj tekst pokušava da predoči tipične crte homoseksualne sredine u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi, ne insistirajući na razlikama u kvantitativnoj raspodeli pajava koje variraju od jedne zemlje do druge. Jednom francuskom radu koji je preduzet u iste svrhe ipak nedostaje empirijsko određenje: J. CORRAZE, Dimensions de l'homosexualité, Toulouse, Privat, 1969. Jedno veliko istraživanje sprovedeno u Francuskoj za udruženje Arkadija (Arcadie), došlo je do rezultata koji se mogu uporediti sa Danekerovim i Rajheovim, Belovim i Vajnbergovim: M. BON, A. D'Arc, Rapport sur 1'homosexualité de 1'homme, Paris, Éditions Universitaires, 1974. Međutim, pojmovni okvir uzet iz psihoanalize i briga oko društvenog uvažavanja naručioca, ipak su znatno ograničili interesovanje za ovo istraživanje. A uz to, u ovom radu nije prikazana statistička građa.

8. Ovaj teorijski plan razvijen je kod A. BEJIN, M. POLLAK, „La rationalisation de la sexualité“, in: Cahiers internationaux de sociologie, LXVII, 1977, p. 105 s.

9. M. DANNECKER, R. REICHE, op. cit, p. 23 s.

10. W. SAGE, „Inside the collosal closet“, in M. P. LEVINE, Gay man, The Sociology of male Homosexuality, New York, Harper and Row, 1979, p. 159.

11. Mnogi primeri takvog predstavljanja dati su kod: M. EMORY, The Gay Picturebook, Chicago, Contemporary Books, 1979.

12. J. V. SOARES, „Black and Gay“, in M. P. LEVINE, op. cit, p. 263 s.

13. M. DANNECKER, R. REICHE, op. cit., p. 124.

14. lbid., p. 42. s.

15. A. P. BELL, M. S. WEINBERG, op. cit., p. 124.  

16.  lbid, p. 77; rt J. W. SOARES, art. cit., p. 264.

17. R. Reiche, „Coping with Couplehood“, in M. P. Levine, op. cit., p. 264.

* Pitanje postavljeno samo u USA         -
** Odgovor koji nije predviđen u američkom upitniku.

18. M. DANNECKER, R. REICHE, op. cit. p. 359-360, A. P. BELL, M. S. Weinberg, op. cit, p. 123 s. et 195 s.

19. V. RUSSO, „Camp“, in M. P. Levine, op. cit., p. 208 s.

20. B. RODGERS, Gay Talk. The Queens Vernacular,  A (sometimes outrageous) dictionnary of gay slang, New York, Paragon Books, 1979.

21. L. HUMPHREYS, „Exodus and identity: the emerging gay culture“, in M. P. LEVINE, op. cit., p. 147 s. Videti takođe: M. WALTER, The nude Male. A new Perspective, Hammondsworth, Pe,nguin Books, 1979, p. 296---270.

22. R. von PRAUNHEIM, Armes der Lebenden ader Aufstand der Perversen, Munchen, Trikont, 1979, p. 27.

23. M. P. LEVINE, „Gay Ghetto“, in M. P. LEVINE, op. cit., p. 182 s.

24. Videti članak M. SINGER-a, „Gay-Black ties fray in post-Milk era“, in these Times, 13—19 juin, 1979, p. 7.

25. P. BOURDIEU, =L'identite et la representation“ in Actes de la recherche en sciences sociales, 35, 1980, p. 69.

26. W. H. MASTERS, V. E. JOHNSON, Homosexuality in Perspective, Boston, Little, Brown and Co., 1979.

Prevod preuzet iz: Potkulture 3, 1987.

 

Michael Pollak (1948-1992)

Michael Pollak je umro do AIDS-a juna 1992. god. u svojoj 43 godini. Rođen je u Beču 1948. god., o kom će kasnije pisati u svojoj knjizi Vienna, 1900: A Hurt Identity, odnosno o Beču na  prelazu vekova, u vreme kada se zatekao u središtu umetničkog i intelektualnog meteža.

Studije sociologije je započeo u Austriji i nastavio ih u Parizu na College de France-u, sa Pierre Bourdieuom kao mentorom. Radio je kao istraživač na polju društvenih nauka u Organisation for European Economic Cooperation (1973-1977) i na Cornell University u USA (1978), a sledeće godine bio je gostujući profesor na univerzitetu Montreal. Od 1980. god. pa do smrti radio je u Centre National de la Recherche Scientifique (1980-1992), gde je 1990. postao i direktor. U momentu smrti bio je i profesor sociologije na L’École des Heutes Études en Sciences Sociales u Parizu.

Njegov prvi već naučni rad, objavljen 1975. god., pratio je uticaj socijalne politike na razvoj nauke. Kasnije, počev od 1976. god., fokusirao se na odnos, u Francuskoj, između ekonomije i sociologije, bavio se nuklearnom krizom u Francuskoj i Nemačkoj, usmeravajući analizu na uporedive uloge pravosuđa kod ove dve nacije. Napisao je opsežne biografije dva sociologa: Paul Lazarsfelda (1980) i Max Webera (1986).

Kao sociolog bio je prevashodno zainteresovan da rasvetli proces u kom pojedinci i grupe čuvaju društveni identitet uprkos istorijskim krizama, kao što je holokaust (1900) i epidemija AIDS-a (1988). Pollakov život bio je duboko obeležen groznim događajima iz Drugog svetskog rata. U svojim radovima je ukazivao na koji način je varvarizam bio društvena posledica tehnokratskog poretka. U svojoj knjizi L ’Expérience Concentrationnnaire: Essai sur le Maintien de l’Identité Sociale, koju je posvetio sećanju i identitetu zatvorenika u koncetracionim logorima, opisuje identitet kao dvostruku sliku sopstva – sliku za sebe i sliku za druge. Njegova analiza je pokazala kako ozbiljno stigmatizovani pojedinci pokušavaju da očuvaju ili ponovo uspostave stabilnost u svojoj društvenoj egzistenciji.

Njegovo istraživanje gej životnih stilova i posledica epidemije AIDS-a, bilo je deo tog njegovog šireg interesovanja za način na koji  pojedinci zadržavaju identitet i samo-potvrđivanje uprkos krizama. Nakon dve decenije seksualnog oslobođenja, god. 1982. je napisao članak o teškoćama sa kojima se gej populacija suočava pri sopstvenom oslobađanju od heteroseksualne socijalizacije, o usvajanju ideala maskuliniteta. Verovao je da većina gej ljudi vodi život podeljen dubokim procepom između emocionalnosti i seksualnosti.

Pollakovo lično istraživanje životnih obrazaca unutar gej zajednice dovelo ga je u sukob sa tradicionalnom sociologijom. Priznanje sopstvene homoseksualnosti dalo mu je hrabrosti da se sukobi sa tom tradicijom i da koristi sopstveno seksualno iskustvo za upoznavanje društvenih naučnika sa zajednicom koja je isuviše često bila suđena heteroseksualnim normama i odbacivana kao devijantna ili perverzna.

Bio je inicijator godišnjeg istraživanja koje se vodilo preko Gai Pied-a, nekadašnjeg nacionalnog francuskog gej magazina. Ono se sastojalo, između ostalog, iz opsežnih intervjua sa seropozitivnim i biseksualnim ljudima, izučavanja gej organizacija koje su bile angažovane u borbi protiv širenja AIDS-a. Cilj i regularnost tog istraživačkog programa je neusporediv. Sa izuzetnom revnošću dokumentovao je nadiranje AIDS-a, uspevši pri tom kako da izbegne hladnu naučničku neutralnost, tako i izazove da sažaljeva žrtve epidemije.

Podaci prezeti iz: Marie-Ange Schiltz, In Memoriam: Michael Pollak (1948-1992), Journal of Homosexuality 1993 (nr. 25).