Dennis Altman

Krivica i internalizovanje opresije

Dennis Altman

U meri u kojoj društvo podučava decu o seksu, a većina tog podučavanja je posredna (što je verovatno sreća, budući da većina ljudi oseća nelagodnost u odnosu na tu temu), ono prikazuje model koji je potpuno heteroseksualan u orijentaciji. Pogledajmo, recimo, reklame u bilo kom ilustrovanom časopisu. Teškoća autovanja je otuda u sledećem: većina nas postaje svesna nejasnih homoseksualnih osećanja a da prethodno nema ijedan model koji će mu pomoći da ih razume. Iz odbijanja društva da prizna homoseksualnost kao bitan deo ljudskog iskustva potiče najrazorniji aspekt opresije - činjenica da opresija biva internalizovana i da utiče na sliku o sebi onih koji trpe ugnjetavanje. "Možeš biti uništen", pisao je James Baldwin svom nećaku, "samo ako poveruješ da si zaista ono što beli svet naziva crnčugom (nigger)". Ista situacija je i sa homoseksualcem.

Pošto se stavovi društva internalizuju*, homoseksualci razvijaju visok stepen osećanja krivice u odnosu prema sebi; kada sam ja u pitanju, sumnjam da ću se ikada osloboditi osećanja krivice, koliko se god trudio. Krivica pak dovodi do mržnje prema sebi, a oni koji mrze sebe teško da neće prezirati druge koji dele njihovu krivicu. Ovakav sindrom je, raspravlja Martin Hoffman u knjizi The Gay World, glavni razlog za teškoće koje mnogi homoseksualci imaju u međusobnim odnosima, za opsesivno traganje za novim partnerima i seksom za jednu noć. Ova slika neoslobođenog promiskuiteta može biti preterana - kako je predstavlja dr Reuben - jer postoje drugi razlozi, poput društvenih pritisaka za čuvanje tajne, koji često sprečavaju homoseksualce da razviju trajnije veze, budući da kod takvih veza postoji opasnost od otkrivanja. Treba primetiti, takođe, da je znatno veći broj trajnijih veza između ženskih nego između muških homoseksualaca, ali koliko je to prosto odraz društvenog uslovljavanja kome su podvrgnuti muškarci i žene, nemoguće je reći. Pored svega toga, kolo krivice i samomržnje je suštinski faktor koji mnogo štošta objašnjava kada je gej svet u pitanju.

Malo je homoseksualaca koji, u neko doba, nisu osetili različite stavove kojima nas društvo markira - greh, zločin, bolest, prokletstvo; malo je, zaista, onih koji se nisu pitali, ponekad i tokom turobnijih sati samotnih noći, zar nisu takvi stavovi, zapravo, ispravni. Postoji osećanje, koje vreba, da možda naše iskustvo u stvari nije jednako iskustvu onih koji su strejt, da koliko god zadovoljstva i ljubavi možemo da dobijemo jedno od drugih, nešto nas, ipak, poriče. Slično, osećanje izolacije i odbačenosti koje su, mislim, mnogi homoseksualci osetili kao deca, može ostati prepreka razvoju punog odnosa u kasnijem životu.

Krivica i samomržnja se reflektuju u najotvorenijoj homoseksualnoj književnosti. "Pokaži mi srećnog homoseksualca", kaže Michael u Boys in the Band, "i ja ću ti pokazati veseo (gay) leš". Zaista, značajan broj leševa obeležava stranice homoseksualne književnosti, koja tradicionalno koristi najveće književne klišee osim onog - živeli-su-srećno-do-kraja-života. Tipični homoseksualni roman - ne govorim sada niti o onima koji poseduju istinsku književnu vrednost, niti o onima koji su pisani tako da imaju jedino pornografski efekat, nego pre o onima koji su negde između - romani o gej svetu, nalik spisateljstvu Irvinga Wallacea i Johna O'Harae**, puni su krivice, agonije, i melodramatskih vrhunaca trenutne sreće pre konačnog raspleta. Nekoliko romana ima srećan završetak; još manje njih osporava to da homoseksualna ljubav mora biti ljubav sa krivicom i da značajan napor treba uložiti u njeno skrivanje. Možda najbolji iz ovog žanra je Gore Vidalov roman The City and the Pillar čiji junak, Jim, nikada do kraja nije prihvatio sopstvenu homoseksualnost, ali vidi svoju ljubav prema školskom prijatelju - koji ga je, naravno, na kraju odbacio - kao nešto što ga nekako odvaja od drugih homoseksualaca. Zanimljivo je da je originalni završetak, gde Jim ubija svog prijatelja iz detinjstva, Vidal preinačio da bi otklonio melodramatični ton, zbog čega je kasnije sam zažalio.

Jedan od najznačajnijih načina u kojima se ogleda samomržnja jeste neprijateljstvo koje homoseksualci imaju prema bilo kojoj vrsti homoseksualnog pokreta, neprijateljstvo koje često deluje iracionalno obzirom na snagu kojom se izražava. Ipak, teško da ovo treba da nas iznenadi, imajući u vidu da ovakvi pokreti veoma ugrožavaju način na koji su homoseksualci organizovali svoje živote. Samomržnja se pokazuje i u načinu kako homoseksualci " opredmećuju" jedan drugog, to jest, vide jedan drugog samo kao fizički objekat, skoro na način Playboyeve duplerice. (Gej muškarci bi trebalo da razumeju bar jedan od ciljeva ženskog oslobođenja - onaj koji je protiv seksualne "objektizacije" - jer smo to i sami iskusili.) U prethodnoj diskusiji o gej svetu, ispitivao sam stepen u kome je taj svet organizovan oko seksualne trampe i njegovog dehumanizujućeg dejstva. Većina muških homoseksualaca, uključujući i mene, prošli su barem kroz period u kome smo nastojali da zaštitimo sebe odbijajući svaki kontakt izuzev čisto fizičkog. Da bi se pomerili korak dalje, ovo je važan stupanj za odbacivanje internalizacije opresije.

Postoji više dobrih razloga za vođenje dvostrukog života, razloga koji su povezani sa čuvanjem sebe, profesijom i porodicom. Ipak, van ovoga, potreba da se krije homoseksualnost često je psihološke prirode, proizvod krivice rođene iz samomržnje. Radi samopoštovanja, mnogi homoseksualci - iako se to sada menja - nastoje da provedu što je moguće veći deo života kao da su strejt, želeći da poreknu žudnje koje određuju njihove seksualne živote. Ja sam živeo takvim životom nekoliko godina, i kada pogledam unazad na taj period mog života, mogu samo da se čudim nad komplikovanim spletom polu-laži, izgovora i obmana u koje sam se uplitao. (Da ne pričam o dosadi i uznemirenosti od kojih sam trpeo terajući sebe da podražavam strejt život.) Čak i sada ima trenutaka kada odustajem od toga da se identifikujem kao homoseksualac, jer osećam prezir koji identifikacija nosi. Da bi ostao imun na dejstvo koje sa sobom nosi društveno neodobravanje, to zahteva samopouzdanje, koje poseduje veoma mali broj ljudi, bili oni gej ili strejt.

Kao i crnci, homoseksualci pate od stereotipa koje su prihvatili. Govorite ljudima dovoljno dugo da su manje vredni, i oni će u to poverovati. Većina nas su "crnčuge", jer mi verujemo da smo u velikoj meri onakvi kakvima nas društvo konstantno obeležava; kao primer mi pokazujemo osobine koje opravdavaju našu stigmu. Postoji veliki broj neurotičnih, nesrećnih, kompulzivno promiskuitetnih homoseksualaca, prema kojima se neko može odnositi kao prema "patološkim slučajevima". Njihova je patologija, međutim, rezultat društvenih pritisaka i načina kako su oni te pritiske internalizovali, a ne rezultat homoseksualnosti kao takve. Ako su ljudi dovedeni do toga da osećaju krivicu oko suštinskog dela njihovog identiteta, oni će, sva je verovatnoća, osetiti velike psihološke pritiske.

Kako sam već nagovestio, većina izveštačenosti (campness) homoseksualnog sveta jeste odraz društvenih pritisaka i upravo stoga što je toliko toga iz gej sveta proizvod društvenog ostrakizma nagoni ljude, kojima je zajednički samo ovaj deo, da prave ono što sam već nazvao pseudo-zajednicom. Mislim da bi većina homoseksualaca, u društvu koje ih potpuno prihvata, izbegavala stalno gej društvo; postoje interesi koji se prostiru van seksualne orijentacije. Ipak, postoji malo strejt ljudi koji su u stanju da nas u potpunosti prihvate, odnosno da se odnose prema nama bez sažaljenja ili očaranosti ili snishodljivosti, nego da nas tretiraju, oklevam moram priznati da napišem nešto što zvuči toliko otrcano - prosto kao ljude. Ne poričem da postoje strejt ljudi koji su sposobni za takvu vrstu prihvatanja; mnogi homoseksualci imaju jedno ili dvoje takvih prijatelja, često suprotnog pola, koji zauzimaju važno mesto u njihovim životima, verovatno zato što nam pružaju ponovno uverenje, koje je, bojim se, svima nama potrebno, da ne postoji ništa strašno ili neobično u vezi naše homoseksualnosti.

Često nesvesno, homoseksualci internalizuju očekivanja koja od nas imaju popularna psihologija i psihijatrija - homoseksualci su, sve u svemu, zagriženi čitači knjiga koje tvrde da ih objašnjavaju - i veruju ovakvim očekivanjima. (Kada se homoseksualci ispituju za potrebe istraživanja, oni imaju tendenciju da odraze ova verovanja, te se tako stereotip samo pojačava.) Ne treba puno mašte da bi se uvidelo koliko opasna ova internalizacija može da postane, pošto je teško odupreti se konvencionalnoj mudrosti, čak i kada je ona kontradiktorna sa našim sopstvenim iskustvom. Znam iz sopstvenog iskustva kako su me popularna verovanja o homoseksualnosti, i krivice koje sam osećao, sprečavale da prihvatim da sam zaljubljen. Zaista, kada sam se prisetio tih mitova koji poriču homoseksualno iskustvo ljubavi, pobegao sam od prvog muškarca koji je mogao postati moj ljubavnik i tražio sam neuspešnu vezu sa ženom - koju sam zaveo, sa izvesnom ironijom, rekavši joj o mojim homoseksualnim težnjama. Većina strejt žena izgleda da ceni mogućnost preobraćanja pedera, čak više od čuvanja svojih [čednih] vrlina.

Naravno, homoseksualcima se odriču neka iskustva, posebno roditeljstvo. Želja da se imaju deca je, verovatno, glavni razlog zašto izvestan broj homoseksualaca ulazi u brak. Nisu svi ovakvi brakovi nužno neuspešni mada, na stranu vanredne okolnosti, teško da bi se mogli savetovati. Nema razloga zašto gej muškarci i žene ne bi mogli da usvajaju i odgajaju decu, jer bi deca sigurno bila srećnija u ovakvoj situaciji nego u sterilnim ustanovama, koje su najčešća alternativa za neželjenu decu. Postoji, naravno, izvestan broj homoseksualnih majki i, znatno ređe, očeva, koji odgajaju decu, bilo sami, bilo zajedno sa svojim homoseksualnim partnerima.

Pored ovoga, homoseksualcima se poriče pravo i da javno pokazuju svoju ljubav. "Čitav svet voli ljubavnike" - da, one heteroseksualne. Nemoguće je znati do koje mere se ljubav ojača njenim obznanjivanjem; uprkos romantičnom idealu skrivene ljubavi, pretpostavljam da posle određenog vremena ljubavnici imaju stvarnu psihološku potrebu za podrškom koja proizilazi iz toga da su prepoznati kao takvi. (Obično, heteroseksualci imaju potrebu da kriju svoju ljubav samo kada je u pitanju prevara, ali čak i bez prevare, prikrivanje ljubavi vremenom proizvodi naprezanja sa kojima bi se čovek bolje nosio u otvorenijoj vezi.) Svi smo mi društvene životinje i veoma zavisimo od odobravanja drugih. Svaki put kada se nečiji ljubavnik mora da sakrije, a šale ili izgovori moraju da prave kada je u pitanju zajednički život sa drugim muškarcem ili ženom, homoseksualci osećaju odricanje koje praktično svi strejt ljudi uzimaju zdravo za gotovo - te se obično tako propušta da sa uoči važnost toga. Postoji realna bol kada nisi u stanju da se šetaš, držeći se za ruke, sa svojim ljubavnikom, bol koji je verovatno srodan onom koji oseća crnac kome se neprestano daje na znanje kakva je njegova boja kože.

Čak i ako na nas ne utiče društveno neprihvatanje, znanje da to utiče na druge bliske nama, postaje teško breme. Povređivanje nečije porodice na ovaj način postaje deo homoseksualne opresije, i najteže je za razrešavanje. Većina roditelja ne samo da nije u stanju da pomogne svojoj homoseksualnoj deci da se izbore za stigmom koja im se utiska, nego su često oni time više pogođeni nego sama deca. Ima nešto ispravno u ideji da roditelji homoseksualaca pre treba da potraže psihološku pomoć nego sama deca - ili bi barem nešto bilo ispravno u toj ideji kada bi više psihologa i psihijatara moglo da razume "problem", a problem nije dete nego stav roditelja prema onome šta dete jeste.

Neki homoseksualci će, naravno, na opresiju odgovoriti zauzvrat mržnjom; to je liberalna zabluda da će oni koji su pod opresijom biti prihvaćeniji od drugih nego kada su opresori. Može se pre očekivati da bude čak i gore, tako imamo stereotipnu lezbaču koja mrzi muškarce ili pedera koji se gnuša žena i vidi heteroseksualce kao bolesne. Drugi reaguju prekomernim samosažaljenjem, dominantnom emocijom u Crowleyevom Boys In the Band.

Ove reakcije čine nas prijemčivim za optužbe za paranoju - mi kažemo da postoji neprijateljstvo prema nama ne bi li mogli da osećamo samosažaljenje - i zaista neki psihijatri naglašavaju da smo mi, po definiciji, paranoični. Ponovo metafora "pederi su kao crnčuge" izgleda tačna. To je ključni argument psihijatrijske studije crnaca, Black Rage, Griera i Cobbsa: "opstanak crnih ljudi u Americi zavisi u velikoj meri od razvoja "zdrave" kulturne paranoje". Ovo je očigledno ekstravagantna izjava, koju ne treba shvatiti bukvalno. Tačnije, Grier i Cobbs - koji su obojica crnci - ne misle da su svi crnci, ili svi izrazi crnačkog života, paranodni. Ono što oni sugerišu jeste da u neprijateljskom okruženju, oblici mehanizama odbrane koji će ljudi razviti, mogu izgledati paranoidno, mereno standardima šireg društva. Kao crnci, i homoseksualci će prezentovati veliki broj "nezdravih" karakternih crta. Ali, značajna činjenica koja važi za većinu homoseksualaca nije ta da oni deluju paranoično, nego da su oni izgleda izuzetno sposobni da funkcionišu u antihomoseksualnom svetu.

Funkcija opresije

Pošto je, za sada, opresija u velikoj meri psihološka i, tako internalizovana, ona se mora shvatiti egzistencijalno i teško može biti uneta u tabelu nezanimljivim tehnikama anketiranja. Ipak onima kojima su bitni takvi podaci, istraživanje koje je sproveo sociolog J. L. Simmons i koje je publikovao u svojoj knjizi Deviants, ukazuje da američka javnost znatno manje voli homoseksualce od bivših robijaša, bivših mentalnih pacijenata, kockara ili alkoholičara. Da bi objasnili zašto je ovo tako, iziskuje detaljnu diskusiju o društvenim stavovima prema seksualnosti, i, posebno, o načinu na koji se procenjuju muškost i ženskost u našem društvu, a ove teme će biti raspravljane u sledećem poglavlju.

Izgleda jasno da dobar deo neprijateljstva prema homoseksualnosti vodi poreklo od potisnutih homoseksualnih težnji. Diskutujući Sartrovo viđenje Geneta (Ženea), Laing i Cooper su napisali u knjizi Reason and Violence: "Iskreni ljudi su u stanju da mrze u Ženeu onaj deo sebe koji su porekli i projektovali u njega." Oni koji su seksualno nesigurni često će podupreti svoje uverenje otvorenom mržnjom prema homoseksualcima koji su pretnja njihovom egu.

Ipak, suviše je olako pripisati svu mržnju prema homoseksualcima strahu od homoseksualaca, koja je među svima nama prisutna - kao što je i pojednostavljivanje tvrdnja da su homoseksualci žrtve straha od suprotnog pola, koji ih parališe. Postoji drugi mogući izvori mržnje homoseksualnosti. To je uobičajena teorija socijalne devijantnosti, gde je proganjanje devijantnih deo ritualnog izuma sa ciljem održavanja granica onoga što je društveno dozvoljeno. "Većina iskazuje svoju snagu stvaranjem atmosfere koja čini život nelagodnim onima koji se ne obaziru na prihvaćena pravila ponašanja, i sprovodi silom sankcije ne samo za devijantne autsajdere, nego i nad svojim članovima", piše Andrew Hacker u knjizi The End of the American Era. Verovatno ni on, niti njegov mentor, Tocqueville, nisu mislili na stav prema homoseksualcima, ali je opis prikladan. Mi predstavljamo, na mnogo načina, najblatantniji izazov, više od svih, za društvo organizovano oko verovanja u porodicu kao nukleus, i jasno određene rodne razlike. Štaviše, izgleda da postoji određeni stepen zavisti u samom osuđivanju homoseksualaca, jer dok nas osuđuju za promiskuitet, nestalnost i seksualnu besomučnost, postoji i osećanje da nam prosečan strejt zavidi na tome što mi delujemo slobodno, koliko god mi delovali konfuzno u njegovim ili njenim nastojanjima za ličnom slobodom nasuprot emotivnoj sigurnosti.

Van ovoga, mrze nas jer smo različiti, a Donald Cory naglašava da iz ove različitosti potiče reč "queer". Mnoga društva povezuju homoseksualnost sa magijom. Veštice iz Srednjeg veka, kao i šamani nekih indijanskih plemena i dvorske budale koje su dale svoje ime Mattachine udruženju, sve su to primeri ove povezanosti. Nešto od mržnje prema homoseksualcima rođeno je iz istog straha i nevoljenja stranaca koji obeležava etničke predrasude, i oni koji mrze i boje se homoseksualaca verovatno mrze i boje se i drugih stranaca. Mada ima preteranog pojednostavljivanja u izjavi, generalno je tačno da ono što se obeležava kao "autoritarna ličnost" pokazuje dosledno mržnju svih "stranih" grupa, i homoseksualac, pod određenim okolnostima, postaje pogodna žrtva kojoj se može nametnuti odgovornost za sve vrste moralnih degeneracija.

Tabu o homoseksualnosti ima priličnu društvenu važnost, i smatram da naglašava da postoji konzervativna opozicija homoseksualnosti, uprkos proklamovanoj toleranciji. Ukoliko je Freud u pravu kada govori o glavnim institucijama koje dominiraju društvom, one su bazirane na kanalisanju libidonozne energije na neseksualne staze, podržavajući tako grupne veze, izmeštajući svako otvoreno seksualno osećanje van grupe. Dodajte ovome primedbe Lionela Tigera o moći muške povezanosti, i postaće jasno da homoseksualnost, posebno između muškaraca, mora biti zabranjena. Moć muškaraca u društvu je potvrđena poricanjem postojanja seksualnosti između njih i pretvarajući žene u seksualne objekte, bilo tako što će biti iskorišćene ili će biti slavljene. U društvima u kojima "polna uloga predstavlja polni rang", kako je to primetila Kate Millett, homoseksualnost je pretnja za čitavu društvenu strukturu.

Jedan australijski šef policije je voleo da upozorava da su homoseksualci "najveća pretnja sa kojom se društvo suočava". Time je verovatno mislio da su oni pretnja njemu. Za razliku od drugih manjina, mi ležimo unutar samog opresora, i naša nevidljivost, činjenica da mi predstavljamo ljudski potencijal koji je prepoznat, proizvodi potrebu da se linija prema nama povuče daleko jasnije. Kako Martha Shelley, gej liberacionistkinja, piše: "Mi smo izbijanje vašeg nesvesnog uma - otelotvorenje vaših najgorih strahova". Opresija homoseksualaca deo je opšte represije seksualnosti, i naše oslobođenje može doći samo kao deo potpune revolucije u društvenim stavovima.

Prevod: Simor

* Internalizacija je proces prenošenja spoljašnjih pravila i odnosa na unutrašnji plan, pa se onda ta pravila i odnosi doživljavaju kao sopstveni. Primedba prevodica.

** Irving Wallace (1916 - 1990) i John O'Hara (1905 - 1970) slavni američki pisci bestselera i scenarija za holivudske filmove.

Odeljak preveden iz: D. Altman, Homosexual. Opression and Liberation, 1971.

Dennis Altman (1943- )

Dennis Altman

Australijski pisac i naučnik. Rođen je u Sidneju, kao sin jedinac jevrejskih emigranata. Godine 1950. porodica se seli u Hobart i provincijalno okruženje srednje klase oživljavali su interesi Altmanovog oca inžinjera. Kao intelektualno prerano zrelo dete, koje nije volelo sport, pohađao je kvekersku školu, potom stiče akademsko zvanje na Tasmanijskom univerzitetu, gde se kao student politički aktivirao. Dobija stipendiju za univerzitet Cornell (USA) gde piše magistarsku tezu i uključuje u pokret protiv rata u Vijetnamu. "Veći deo onoga što jesam oblikovala je Amerika“, govoriće kasnije.

Godine 1967. dobija mesto predavača na univerzitetu Monach, Melbourne, a kasnije na univezitetu u Sidneju. Pre nego što napušta Njujork 1970. god. priključuje se gej oslobodilačkom pokretu i koncipira prvu knjigu - Homosexual: Opression and Liberation, koja se pojavljuje naredne godine. Knjiga se naslanja na Markuseove marksističke interpretacije Freuda i dela Baldwina, Isherwooda i drugih u iznošenju tvrdnji o seksualnoj fluidnosti kojima se odbacuju kategorije ljudske seksualnosti. Njegov naglasak na istorijsko oblikovanje homoseksualnog identiteta anticipiralo je dela mnogih potonjih istraživača. Iako su joj nedostajale praktične strategije za stvaranje opšte zajednice koju je zagovarala, knjiga se smatrala tekstom koji definiše gej politiku.

Knjiga je Altmana i njegovu karijeru lansirala kao "javnog homoseksualca“ i glasnogovornika gej australijskog pokreta koji se naglo razvijao, zajedno sa Germaine Greer; aktivni je učesnik u prvim gej demostracijama i potom na Mardi Gras u Sidneju. Objavljuje zbirku eseja Coming out in the Seventies 1979. god., sa svojim zaštitnim znakom stapanja analitičkog i ličnog i tradicijom radikalne seksualne politike, liberalizma i socijalizma. Sledeća knjiga The Homosexualization of America, objavljena 1982. god., ispituju pojavljivanje homoseksualaca kao nove manjine i njenog uticaja na društvo u celini; autor je kasnije primetio da bi bilo bolje da je knjiga bila nazvana po svom podnaslovu: The Americanization of the Homosexual.

Nakon pet godina rada u različitim američkim akademskim institucijama, Altman se vraća 1985. god. u Australiju da predaje na La Trobe univerzitetu, Melbourne, gde je i danas profesor političkih nauka. Zamoljen je da piše o političkim i društvenim problemima u vezi sa gej ljudima i AIDS-om i 1986. publikuje AIDS in the Mind of America. Od tada je aktivan u više nacionalnih i internacionalnih savetodavnih komiteta za HIV/AIDS problem, uključujući Global AIDS Policy Coalition i reakciju dela zajednice na bolest je dokumentovao u Power and Community: Organizational and Cultural Responses to AIDS (1994). Altman je takođe objavio roman, The Comfort of Men (1995) i sećanja pod nazivom Defying Gravity: A Political Life.

Altman je mapirao neke od glavnih međunarodnih problema koji se odnose na gejeve i seksualnu politiku. Njegov poslednji rad, naslovljen Global Sex (2001), fokusira se na internacionalizaciju gej i lezbejskih identiteta, političku ekonomiju globalizacije i njen uticaj na seksualnost.

Prema: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, izd. R. Aldrich and G. Wotherspoon, 2001.

Prevod: Nicodemus