Thomas Mann
Ich liebe,
was niemand erlesen,
was keinem zu lieben gelang,
mein eigenes urinnigstes Wesen
und alles, was seltsam und krank
Ja volim
što niko ne odabra,
što niko voleti ne može,
moje sopstveno najdublje biće
i sve što je čudno i bolesno.
Ovi stihovi Felixa Dörmanna oslikavaju, možda najbolje, karakter
i ličnost Thomasa Manna, nobelovca i po mišljenju većine kritičara
najvećeg nemačkog pisca 20. veka. U svojoj, sigurno, najdetaljnijoj
biografiji Thomasa Manna citira autor Klaus Harprecht Mannovog
kolegu Huga von Hoffmansthala, koji je posetio mladog Manna
u njegovom münchenskom apartmanu. Ovako Hoffmannsthal opisuje
svoj susret sa budućim nobelovcem:
''Cela ličnost ostavlja neverovatno negovan, uredan, velikograđanski,
solidan, diskretno elegantan utisak. Bečki pisac, ne može
bez doze humora, zatim nastavlja - I njegov stan odgovara
tom utisku: vrlo je fino uređen i bogato opremljen, sa skupocenim
tapiserijama i zasenčenim uljanim slikama, klupskim foteljama,
svetlim spavaćim sobama etc. Samo, dodaje Hoffmansthal, u
nekoj sporednoj sobi leži iznenenada nekakva crknuta mačka.''
A to ''bolesno i čudno'' iz Dörmannovog stiha, ta ''crknuta
mačka'' ta tajna, koju naravno na svoj način svaki čovek u
sebi nosi i sakriva - to je bila homoseksualnost Thomasa Manna.
Veliki pisac je po biografu Harprechtu izbegavao izgleda svaku
seksualnost a pogotovo je mrzeo heteroseksualni odnos a pre
svega žene. Jos u pubertetu su ga privlačili lepi drugovi
u školskoj klupi. Neke od njih je ovekovečio i učinio besmrtnim
u svojim čuvenimn romanima. Tako, kada u Čarobnom bregu,
sigurno kapitalnom delu Thomasa Manna, čitamo epizodu o krejonu-olovci
i Pribislavu Hippeu mi neslutimo da je Mann tu opisao lik
izvesnog Willria Timpea, sina direktora privatne škole, u
koga je Tommy, kako ga je porodica zvala, bio do smrti zaljubljen.
U dnevničkim beleškama od 15. jula 1935. nailazimo međutim
na pravu istinu. Th. Mann, tada već u švajcarskom egzilu,
piše o smrti svog intimusa Gratoffa ''koji je znao o mojoj
strasti prema W.T. koga sam uzdigao u liku Pribislava Hippea.''
No, Thomas Mann je disciplinovan, ambiciozan mlad čovek kada
napusta rodni Lübeck i nastanjuje se 1000 Km južnije u prestonici
Bavarske - Münchenu. On oseća obavezu da izvrši dužnost -
i odlučuje da se oženi. Izabrao je ćerku milionera i tako
prodreo u najbogatije krugove ondašnjeg nemačkog carstva.
Samokontrolom i disciplinom taj brak je i plodan. Njegova
žena Katja rađa sa njim šestoro dece. Ali homoseksualne sklonosti
se naravno ne mogu samodisciplinom jednostavno potisnusti.
Zato nalazimo u dnevničkom beleškama, koje je Mann uredno
vodio, sledeće rečenice: mene zanima elegantan mladić, plav
i nežan.'' ''U kupeu voza dugo posmatrao lepog mladića i sa
njim počeo razgovor.''
Postoji velika sličnost između Thomasa Manna i monarha njegove
mladosti nemačkog cara Wilhelma II. Poput Manna i Kaiser voli
muškarce - a ima popriličan broj dece. Tek skandalozna afera
Eulenburg - radi se princu Filipu Eulenburgu koji je nabavljao
Kaiseru zgodne momke - govori se o jednom mladom, lepom i
snažnom ribaru sa starnberškog jezera - otkriva pravu sliku
wilhelminske epohe: za spoljni svet uzoran otac a ustvari
obožavalac mladih i snažnih muških tela. Kaiser je međutim
staru Filinu alias princa Eulenburga ostavio na cedilu i prepustio
jednom surovom procesu tokom koga se princ šlogirao i ubrzo
umro.
Interesantno je da Mann u jednoj manje poznatoj noveli koja
se zove Željeznička nesreća podvlači da je ponosan
što je podanik Wilhelma II, teatralnog monarha koji je mnogo
polagao na pompu i na kraju izazvao I svetski rat.
Nekoliko godina pred I svetski rat Thomas Mann provodi nekoliko
nedelja sa suprugom Katjom i bratom Heinrichom u Veneciji.
Pod utiskom tog putovanja nastaje njegova najčuvenija novela
Smrt u Veneciji. Inspirisan tom novelom veliki italijanski
reditelj Luichino Visconti napravio je svoj najpoznatiji film
sa istim nazivom.
Tema novele i filma je identična. Stariji gospodin se zaljubljuje
u lepog mladića a naravno ljubav, iako snažna, je platonske
prirode. Interesantno je da i pravo putovanje kao i ono opisano
u noveli počinje na jadranskom ostrvu Brioni, kasnije poznatom
po rezidenciji balkanskih diktatora Josipa Broza i Franje
Tuđmana. U vreme putovanja Thomasa Manna (1910) Brioni su
pripadali austrijskoj polovini dvojne monarhije Austro-Ugarske
sa nekoliko tada modernih hotela. No uobraženom hanzeati Mannu,
kako sam u noveli piše, nije odgovaralo malograđansko austrijsko
društvo, pa se uputio preko tadašnje austrijske ratne luke
Pola (Pula) prema kraljici Jadrana Veneciji.
No izgleda da je Pula, tada puna mladih mornara, bila kako
izgleda jedan od gej-centara ondašnje Evrope. Zato i Mann
piše o lepim mladim trgovačkim pomoćnicima koji veselo putuju
u Veneciju u pratnji ostarelog homoseksualca koji našminkan,
sa perikom i lažnim zubima pokušava svakako bezuspešno da
sakrije i izigra svoju spostvenu starost. Naravno da ni Thomas
Mann niti uzor za lepog Tadzia nisu umrli u Veneciji. Poljski
grof je protivno predviđanjima pisca doživeo lepu starost.
Mann je međutim predvideo ljubavnu avanturu koja mu se odigrala
40 godina kasnije u züriškom hotelu Dolder. Već ostarli svetski
poznati pisac se zaljubio u mladog kelnera. Kao znak svoje
naklonosti davao mu je za ono vreme ogroman bakšiš od 5 Sfr,
a napisao mu je i pismo. Mlad kelner ga je izgubio, ali se
sećao velikog pisca kada su ga novinari pronašli u New Yorku
osamdesetih godina posle objavljivanja dnevnika Thomasa Manna.
Uopšte, homoseksualna ljubav između starijeg muškarca i mladića
je izgleda bila opsesija pisca. On navodi u svom dnevniku
da je krajem dvadesetih godina ostvario svoj ideal - zadobio
je ljubav 17-godišnjeg gimnazijalca, sina svog poznanika iz
Severne Nemačke. Tugaljiv rastanak na glavnoj železničkoj
stanici u Münchenu, gde je dečak posetio Manna on komentariše:
''eto konačno sam ostvario želju da budem ljubavnik i imam
miljenika'' - očigledno po Platonovom modelu.
U svojim dnevničkim beleškama Thomas Mann nebrojeno puta
otkriva svoju homoseksualnost ''mene zanima elegantan mladić,
plav i nežan'', ''prekoputa mene u vozu ljubazan mladić, sa
kojim sam konverzirao'' itd. O svojim osećanjima sam Thomas
Mann skoro nikada negovori - uvek je samokontrola ovog potomka
severnonemačkih patricija skoro perfektna. Samo jedanput čitalac
Harprechtove biografije može malo da zaviri u dušu pisca.
Naime, Thomas Mann je posle sloma nacizma nekoliko godina
izbegavao da dođe u Nemačku iz koje emigrirao 1933. godine.
Tek 1948. godine on se odlučuje da poseti svoju domovinu.
Na put kreće sa svojom ženom Katjom i mladim švajcarcem Motschanom,
koji ga u svom otvorenom bjuiku vozi od Frankfurta do Štutgarta
i zatim do Minhena, gde je Mann i proveo najveći deo svog
života. Mann ne komentariše bombama razrušene nemačke gradove
koje je posećivao, kao da ga se ruševine ne tiču. I bavarska
prestonica je tih godina pružala užasnu sliku posle američkog
bombardovanja pred kraj rata. Thomas Mann u prvom momentu
ne može da prepozna neke ulice - toliki je stepen razaranja.
Iznenada, priča posle Motschan, koji je za volanom, Mann postaje
ćutljiv. A kada se okrenuo video je da veliki pisac potrešen
posledicama rata tiho plače.
Zahvaljujemo se anonimnom autoru na poklonjenom tekstu!
>>
Biografija
Thomasa Manna
