|
|
| |
|
| |
Dve od osam prvobitnih osnivačica DOB-a bile su Del
Martin i Phyllis Lion. One su se upoznale 1950. u Sijetlu
i počele da se druže. Del je bila lezbejka, dok je Phyllis
bila njena ''strejt'' prijateljica. Tek, godine 1952.
postale su ljubavnice i sledeće godine se preselile
u San Francisko. Dve godine kasnije, sa prijateljicama
su osnovale organizaciju koja će predstavljati glavnu
pokretačku silu u lezbejskom pokretu - ''Bilitisine
Ćerke''.
Del i Phyillis i dalje su aktivne u lezbejskom pokretu
i to bez prekida poslednjih 50 godina, pri čemu su prisutne
i u zrelijem delu zajednice. Još uvek su zajedno, zaljubljene
i još uvek žive zajedno u San Francisku. Nastavljaju
sa javnim nastupima i govore o stvarima u koje veruju.
Njih dve su zajedno autorke knjige Lesbian/Woman,
koja dokumentuje istoriju lezbejskog pokreta do 1972.
godine. Del je kasnije izdala knjigu o porodičnom nasilju,
Battered Women.
Del i Phyllis su bile jedan od prvih parova koji je
iskoristio mogućnost zakonske registracije istopolnih
zajednica u matičnoj opštini San Franciska, u martu
2004. godine.
|
DOB
- prva lezbejska organizacija u Americi
Priredio:
Vlada T.
Daughters of Bilitis (Bilitisine Ćerke) -
DOB - bila je prva američka lezbejska organizacija, osnovana
1955. godine u San Francisku. Verovatno je starija od svih drugih
lezbejskih organizacija širom sveta, a svojevremeno je delovala
doista od zapadne do istočne obale Sjedinjenih Američkih Država.
Časopis koji je organizacija izdavala ''The Ladder'' (Merdevine),
dospeo je u ruke hiljada lezbejki širom zemlje, a uticaj njenih
članova na feministički pokret u Americi - premda nedobrodošao
- imao je seizmičke posledice. Tek, samo nekolicina danas zna
nešto više o DOB-u, osim imena.
Premda američki Ustav svim građanima i građankama garantuje pravo
da ''traže sreću i zadovoljstvo'', godine 1955. sve savezne države
zabranjivale su ženske homoseksualne aktivnosti. Lezbejka obučena
kao muško mogla je biti uhapšena, kao i dve žene koje bi plesale
zajedno. Istina, zatvor je bio malo verovatan, ali tu je bilo
privođenje u stanicu, jednako neprijatno i brutalno (kako možemo
čitati u knjizi Leslie Feinberg ''Stone Butch Blues''). Prvih
8 žena koje su osnovale DOB bile su svesne ovog rizika. Dok su
zamišljale privatni klub u kojem bi se slobodno susretale, prve
sastanke su držale u sopstvenim domovima. U početku, planirana
su tri sastanka mesečno - poslovni dogovor, druženje i diskusija.
Ime organizacije takođe je moralo ostati diskretno. ''Bilitis''
je ime iz pesme Pierra Louysa i vezivano je za grčku pesnikinju
Sapfo, dok ''ćerke'' predstavlja ustupak američkoj tradiciji organizovanja
ženskih grupa, koja počinje sa ''Ćerkama američke Revolucije'',
i sl. Tako su nastale ''Bilitisine ćerke''. Za ljude spolja -
bio je to klub pesnikinja.
Dob je nastao kao udruženje od osam članica, od kojih su četiri
bile radnice, dok su preostale bile fakultetski obrazovane. Nekoliko
meseci nakon osnivanja još uvek ih je bilo osam! Tek, taj broj
će ubrzo biti još manji. Članice koje su pripadale radničkoj klasi,
smatrajući da više rizikuju mogućim policijskim prepadima, hapšenjem
i razotkrivanjem, tražile su da DOB ostane otvoren samo za lezbejke.
Preostale četiri članice, bolje obrazovane i svakako sa izglednijim
perspektivama za posao, čak i ukoliko bi bile javno deklarisane
kao lezbejke, želele su da u aktivnosti DOB-a uključe sve žene,
pogotovo na diskusijama. Rasprava se konačno zaustavila na pitanjima
oblačenja i ponašanja - a posledica je bila da je polovina članica
zauvek napustila DOB. Od tada pa nadalje, DOB je delovao po principima
i uverenjima karakterističnim za intelektualne krugove ušuškane
srednje klase.
Naravno, bilo je i drugačijih pobuda. DOB zapravo
nije bila jedina ''homofilna'' organizacija u San Francisku u
to doba! Društvo ''Mattachine'' osnovano je još 1951. u Los Anđelesu,
kao potpora homoseksualnim muškarcima, dok je takođe lobiralo
za zakonske promene. ''ONE Inc'', otcepljeni ogranak Mattachina,
bilo je radikalnije i bučnije, a u svojim redovima imalo je i
dosta žena. Jedna od članica ''One Inc'' bila je urednica novina
koje je društvo izdavalo. Bio je to ključni spoj - u saradnji
ovih grupacija nastao je magazin ''Ladder'', u oktobru 1956. godine.
''Merdevine'' su doživele trenutni uspeh, dolazilo je hiljade
pisama, članstvo u DOB-u munjevito je naraslo - toliko, da je
organizacija registrovana po zakonu Kalifornije kao neprofitno
udruženje, već u januaru 1957. godine. Osnivani su novi ogranci
širom zemlje, svaki kao nezavisno telo, a predstavnice svakog
ogranka činile su nacionalni upravni odbor, koji se sastajao svake
dve godine. Prva lezbejska nacionalna Konvencija sastala se 1960.
godine. Aktivistkinje su se dobrovoljno javljale da učestvuju
u istraživanjima koje su radila strukovna udruženja psihijatara,
a postojala je i stalna tražnja za pojedincima koji bi medijski
nastupali i obraćali se stručnim telima.
Sledećih deset godina bile su zlatne za DOB. ''Zajednička stvar'',
kao strategija udruženog nastupanja gej i lezbejskih organizacija
u korist ukidanja diskriminativnih zakona bila je čvrsto uspostavljena.
Ipak, odnosi između Mattachina i ONE Inc-a postali su osetljivi
kada je pokret za žensku emancipaciju počeo da hvata korena na
istočnoj obali. Muškarci iz Mattachine društva pokazivali su malo
entuzijazma da učestvuju u feminističkoj stvari, pomalo nesvesni
teze o dvostrukoj diskriminaciji lezbejki.
Tek kada je uzburkani talas feminističkog pokreta zapljusnuo celu
Ameriku u šezdesetim godinama, ''Bilitisine ćerke'' su se našle
u većoj nevolji pred gorkim izborom - kome pokretu se privoleti,
ženskoj emancipaciji ili gej oslobođenju?
Nakon nemira u Stonewallu 1969. godine, DOB se vec činio kao organizacija
koja više nije u koraku sa vremenom i promenama. Rigidna struktura,
predsednica i članice koje nikako nisu uspevale da pronađu spontanost
potrebnu sa brzo i efikasno organizovanje demonstracija i protesta,
sve je to smanjivalo ugled koji je DOB nekada imao. ''Ćerke''
nisu sa odobravanjem gledale na antikulturne pokrete šezdesetih,
kao što je eksperimentisanje sa drogama i antikapitalističke poglede.
Za to vreme, novoosnovani ''Gay Liberation Front'' upravo je odražavao
ovakve stavove, što ga je učinilo vrlo popularnim. U isto vreme,
feministički pokret je bio ne manje neprijateljski raspoložen.
''NOW'', Nacionalno udruženje žena, koje je predvodila Betty Friedan,
pribojavalo se da će uključenje lezbejki u pokret izazvati dodatno
neprijateljstvo medija. Stoga, učinjeni su znatni napori da se
redovi pokreta očiste od lezbejki, koje u čak nazvane i ''roze
napašću''. Članice DOB-a našle su se pred teškom dilemom.
Krah je usledio 1970. godine, sa krizom magazina ''Ladder'', koji
je do tada bio izdavan i distribuiran iz kalifornijske redakcije.
Od 1968. urednički kolegijum je imao simpatije za ženski pokret,
no tadašnja predsednica DOB-a bila je više simpatizerka Pokreta
za gej prava. Ozbiljna razmimoilaženja predviđana su za Konvenciju
DOB-a 1970. godine, tek, neposredno pre konferencije, cela produkcija
i distribucija magazina prebačena je tajno iz Kalifornije u Nevadu,
u jedan od lokalnih ogranaka, prepuštajući tako ceo magazin feminističkom
pokretu, a napuštajući gej agendu. ''Merdevine'' su zanavek izgubljene,
a DOB se nikada nije oporavio. Magazin je prestao da izlazi u
avgustu 1972. godine.
| |
 |
| |
|
Kako su ''Merdevine'' nestale, lokalne podružnice
su bile prinuđene da štampaju svoja izdanja, a sa time je rastao
i fokus na lokalnu scenu. Tokom sedamdesetih članstvo se osipalo
i lokalni ogranci su se zatvarali. Enormni uspesi Pokreta za gej
prava i Stonewalla zasenili su delatnost preostalih ogranaka DOB-a,
dok su članice bile sve manje aktivne. Ženski pokret je konačno
promenio svoj isključivi stav prema lezbejkama, tek da bi se suočio
sa novom ''napašću'' - transeksualkama! Ipak, za ''Bilitisine
ćerke'' bile je isuviše kasno. One su polako sišle sa scene i
nestale u naslagama vremena.
Ipak, njihovi tragovi i nasleđe ostaju. Jedan
usamljeni ogranak DOB-a iz Bostona sada ima svoju web prezentaciju.
''Bilitisine ćerke'' su nastale u jednom vremenu, odradile fenomenalan
posao, pa za to zaslužuju našu ljubav, poštovanje i sećanje.
+Preporučujemo
|
|
