Petar Živković ostaje jedna od najintrigantnijih ličnosti naše političke istorije iz perioda koji prethodi slomu Kraljevine Jugoslavije. Nakon više decenija komunizma, tokom kojih je njegovo ime pominjano u najrazličitijim ali listom negativnim kontekstima, lišeni smo danas jedne ozbiljne studije koja bi razvejala sve predrasude što već decenijama obavijaju njegovo ime i odražavaju se na procenu njegovog političkog učinka. Jer osim što je kao istaknuto vojno lice i političar bez skrupula uspeo da dopre do najviših državnih položaja, te za jedno vreme postane uzdanica samoga kralja i perjanica proklamovane ideologije integralnog jugoslovenstva, Živković je po svemu sudeći bio i jedan od prvih političara u nas o čijoj su se seksualnosti ispredale priče. Iako je sve ostalo na nivou glasina i kazivanja njegovih političkih oponenata i neprijatelja, nije zgoreg napraviti mali osvrt na njegovu ličnost, u meri u kojoj skromne mogućnosti to dopuštaju.

Petar Živković je rođen 1. januara 1879. u siromašnoj negotinskoj trgovačkoj porodici u vreme kada je vojna služba značila siguran izvor prihoda, obezbeđenu hranu i stan, te je oficirski poziv predstavljao san svakog mladića iz nižih društvenih slojeva. Verovatno sledeći isti san mladi Živković dolazi 1897. u Beograd, prestonicu tadašnje Kraljevine Srbije, pošto je prethodno završio gimnaziju u Zaječaru. Niži tečaj na Vojnoj akademiji završio je 1899. godine i kao konjički potporučnik službovao 3 godine u Nišu, da bi se potom doškolovao na Akademiji. Bila su to burna i teška vremena, kada su se politička previranja i duboka podeljenost u društvu reflektovali na svaki segment života obrenovićevske Srbije. U društvu mladih, revolucionarno nastrojenih oficira, i Živković se morao politički angažovati. U periodu 1901-03, tih poslednjih godina vladavine Aleksandra Obrenovića Petog, ispunjenih tenzijom, nemirima i stalnim povicima za vaspostavljanje sloboda, Petar Živković je uzeo učešće u tajnoj zavereničkoj organizaciji koja je na sebe preuzela zadatak oslobođenja Srbije od tiranije. Ta patriotska družba okupljala je romantičarskim i nacionalističkim zanosom ponete mladiće koji su svrgavanje Obrenovića shvatili kao sveti cilj svoje borbe. Takozvani crnorukaši, kako će kasnije biti nazivani, držali su da jedan kralj koji svoju sujetu hrani krijući se pod egidom svoje ambiciozne supruge nije dostojan da sebe proziva nosiocem takovskog slobodarskog barjaka. Krvave demonstracije od 23. marta 1903, kada je vojska na beogradskim ulicama ubila četvoro demonstranata a više njih ranila, zapečatile su sudbinu bračnog para Obrenović. Dana 29. maja 1903. izvšen je prevrat i kraljeubistvo, a svu vlast na sebe preuzeli su vodi prevratnika. Posle smirivanja talasa bezakonja koji je isprva zahvatio celu Srbiju, u zemlju je pozvan Voždov unuk - Knez Petar Karađorđević, budući kralj Petar Prvi.

U tim zbivanjima Petar Živković svakako da je uzeo učešće. Bio je jedan od glavnih zaverenika protiv Obrenovića, iako se njegova uloga svela na otključavanje kapija Dvora u noći prevrata. Ali kako je uticaj crnorukaša uz pritisak stranih sila bivao sve manji, a njihova osionost i ambicije sve vece, Žiković se postepeno udaljava od svojih dojučerašnjih saboraca da bi osnovao Belu ruku, organizaciju koja je takođe svoje uporište imala u vojsci, ali je bila direktno suprotstavljena delovanju i uticaju prokažene Crne ruke. Od 1905. je Dvor počeo da se oslobađa uticaja crnorukaša, a od 1911-12. otvoreno protiv njihovog uticaja istupaju i Pašićeva Vlada i Skupština, što dovodi do velikih sukoba i čistki na srpskoj političkoj sceni. U tim godinama Bela ruka se afirmiše u javnosti, a sam Petar Živković na svoju stranu pridobija kraljevića Aleksandra i sa njim uspostavlja odnos koji je počivao na savezništvu i međusobnom poverenju. Upravo ta uzajamna upućenost i povezanost interesa odrediće u godinama koje slede složenu prirodu odnosa između jednog ambicioznog oficira i budućeg Monarha.

Pred Srbijom su bile teške godine. Na kužan politički život, zatrovan mržnjom i neslogom, nadodale su se nove nevolje - Carinski rat, Aneksiona kriza, a ubrzo i Balkanski ratovi i Prvi svetski rat. Ratovi, koji su malu balkansku Kraljevinu ovencali slavom, Petru Živkoviću će doneti nove činove i okititi prsa brojnim visokim odlikovanjima Kraljevine Srbije i njenih saveznica. Pojedini istoričari krajnje negativno ocenjuju Živkovićev učinak i njegov uticaj na Aleksandra. Spletkarenje, sklonost i pasija koja će mu se kasnije naročito spočitavati, dolazi do punog izražaja u vreme Aneksione krize, prilikom abdikacije kraljevića Đorđa, tadašnjeg prestolonaslednika Srbije (1909). Po pisanju američkog istoričara Mekenzija i memoarima Pante Draškića, Aleksandrovog adutanta smenjenog Živkovićevom voljom, Živković je uza sebe bio vezao Aleksandra i pokušao ubistvo Đorđevo navodnim trovanjem mineralne vode koju je ovaj trebalo da popije. (1) Uprkos svom izuzetnim angažovanju i doprinosu u Balkanskim ratovima, jedna nelepa epizoda tokom famoznih borbi za Jedrene bacila je ljagu na Živkovićevo ime i oglasila njegovu homoseksualnost. Naime, Petar Živković na celu konjice Timočke divizije dobio je naređenje da pomogne bugarskim snagama u opsadi Jedrena. Međutim, dok su se oko grada vodile krvave borbe, Živković je sa svojim vojnicima danima orgijao i pijančio u obližnjem gradicu. O tim orgijama pricalo se na sve strane. Uskoro je i jedan naočiti konjanik prijavio svome pretpostavljenom kako je Živković od njega tražio da učestvuje kao aktivni partner u homoseksualnom odnosu. (2) Biće ovo samo jedna od mnoštva sličnih priča koje će se za Živkovićevim imenom povlačiti tokom čitavog njegovog života.

Pred Srbijom su bila nova iskušenja. Nametnuti rat iz 1914. gurnuo je državu i narod u opštu pogibelj. Nepripremljena za rat i nepomognuta na vreme od saveznica, Srbija nije mogla dugo istrajati u odolevanju nadmoćnijem neprijatelju. Veliki egzodus, koji je usledio po slomu srpske države, za vlast i narod značio je početak velikog i tragičnog stradanja. Upravo tih godina, kada je čitav jedan narod bio u bežaniji, došlo je do konačnog obračuna između države i crnorukaša okupljenih u organizaciji Ujedinjenje ili smrt. U jeku rata, zaverenici na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, skovali su plan kojim bi preuzeli komandu nad vojnim i državnim organima u izbeglištvu, likvidirali neistomišljenike i potpisali separatni mir sa Austro-Ugarskom i Nemačkom. Prethodno je bilo potrebno ukloniti prestolonaslednika Aleksandra, zakletog neprijatelja crnorukaša, i pukovnika Petra Živkovića, njegovog odanog jednomišljenika i intimusa. Neuspeli atentat od 11. novembra 1916. kada su Apisovi crnorukaši pucali na prestolonaslednikov automobil, bio je uvod u Solunski proces, konačni obračun sa urotom koja je od Majskog prevrata imala veliku popularnost i podršku u narodu. Na Solunskom procesu je Petar Živković, tada komandant Gardijske divizije, odigrao ključnu ulogu u slamanju Crne ruke. Neki istoričari su skloni da čitav Solunski proces tumače kao isključivo Živkovićevo maslo, pripisujući mu odgovornost i za navodnu organizaciju atentata koji je poslužio kao povod za veliki proces. Kako god, Crna ruka je Solunskim procesom prokažena, a njeni vođi osuđeni na smrt i višegodišnje robije. Apis je sa svojim pomagačima Malobabićem i Vujovićem streljan 13. juna 1917. Međutim, upravo tih dana, kada je njegova zvezda bila u usponu, Živković postaje i široj javnosti poznat kao pasivni pederasta. Godine 1918. na tzv. Drugom solunskom procesu optužio je javno potpukovnika Koču Radovanovića za klevetu i širenje neistine o njegovoj navodnoj pederastiji. Prašina se ubrzo slegla, pošto se prestolonaslednik brzo založio za generala Živkovića i sprečio da sve preraste u skandal širih razmera. (-3) O tim danima svedoče i sećanja kraljevića Đorđa Karadorđevića. U svojim memoarima nesuđeni srpski kralj opisuje jednu od svojih mnogobrojnih svađa sa bratom, kada on (Đorđe) u nastupu besa kaže Aleksandru, tadanjem regentu, između ostalog sledeće:

''Čudo me nisi uporedio sa Pašićevim sinom, koji juri žene po Evropi dok Srbija ratuje, ili sa tvojim prisnim prijateljem Petrom Živkovićem... On doduše ne juri žene... ali je u pozadini... Pričuvaj malo svoje vojnike od njega...''.

Aleksandar je mnogo voleo Petra Živkovića i dobro je osetio smisao mojih reči. U Beogradu se svašta govorkalo... Znao sam to i ja, a znao je i Aleksandar. Beogradske priče, o kojima smo često slušali obojica, izazivale su moje osmehe, ali je Aleksandar bio ogorčen zbog njih. Sada, u ovom duelu reči, on nije mogao da svari uvredu.

''Ostavi na miru Živkovića! - uzviknuo je ljutito. - Ako i dalje nastaviš da vređaš oficire, stavicu te pod sud... Dosta mi je.'' (4)

Po okončanju Prvog rata i u uslovima izmenjenih prilika u novoj državi, Živković je imao dobre i jake veze na Dvoru i u Vojsci. Bila su mu otvorena vrata za dalji nesmetani uspeh u karijeri. Aleksandar Prvi Karađorđević, koji je 1921. po smrti svoga oca, kralja Petra Prvog, i formalno preuzeo na sebe kraljevstvo, postavio ga je za ministra vojnog, funkciju koja je pripadala ljudima od poverenja. Glasine o navodnoj homoseksualnosti ministra vojnog nisu jenjavale. Poticale su uvek iz redova njegovih oponenata u oficirskim krugovima, ostataka poraženih crnorukaša ili pojedinaca koji su s podozrenjem gledali na njegovu ambiciju i sve jači uticaj u politici. Ono o čemu se do tada po prestonici šaputalo, ponovo je dospelo u javnost. Godine 1924. general Dragutin Okanović, komandant Konjičke divizije, napustio je vojnu službu i u javnosti napao ministra Živkovića optuživši ga da je nervni bolesnik, zlo za vojsku i politički život, nenormalna ličnost koja ne zaslužuje da bude na poziciji koju zauzima. (5) Skandal je došao i pred Skupštinu. Iz tih razloga, kao i iz nezadovoljstva dela oficira, kralj je 1926. odlučio da penzioniše Živkovića, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Ova kolebljivost kraljeva postavlja mnoga pitanja, budući da Aleksandar Prvi nije bio čovek sklon premišljanju i slabostima. Kralj je po nekima, međutim, na Živkovića bio naročito slab, jer je ovaj navodno posedovao kompromitujuće fotografije Njegovog Veličanstva i nekakve francuske prostitutke, kao i poverljivo pismo u kome je kralj izložio svoje planove sa kraljevićem Đorđem. Sve to, međutim, ostaje na nivou glasina budući da se istorija o ovome nije izjasnila. Istina je verovatno nešto drugačija - Živković je bio čovek od poverenja, odan kruni, osoba na koju se kralj u svakoj prilici mogao osloniti. U Živkoviću je i sam Nikola Pašić, pred kraj života, prepoznao svog naslednika, što je želeo i da oglasi 1927. na Zemaljskom kongresu radikala. Pašićeve su reči:

''Ovaj naš Pera mora što pre da uđe u našu stranku i on ima da je prihvati posle mene. Našao sam da je sposobniji i izdržljiviji od svih ostalih. I ja neću mirno umreti, ako ovo sam, još za života, ne budem svršio''. (6)

Koliko je poverenje ovaj kontroverzni general uživao kod kralja, potvrđuje i činjenica da je odmah po zavodenju ličnog režima Aleksandar Prvi januara 1929. postavio upravo Petra Živkovića za predsednika Kraljevske vlade i ministra unutrašnjih dela tokom tri naredna kabineta. O razlozima koji su doveli do moratorijuma na rad političkih partija i suspendovanja demokratije dosta se pisalo. Ako se ostave po strani ideološki obojena i ostrašćena tumačenja Šestojanuarske diktature, videće se da razlozi leže upravo u dubokoj podvojenosti koja je u društvu i vlasti vladala između onih koji su koliko do juče ratovali na suprotstavljenim stranama. To jeste jedan od osnovnih razloga koji je pritiskao mladu versajsku Kraljevinu, državu u koju su jedni uneli svoju državnost i sopstveno nacionalno biće, dok su drugi u njoj videli agresora i okupatora. U osnovi, i jedni i drugi nisu verovali u opstanak projekta koji je pod srpskom krunom imao da objedini sva tri tadašnja južnoslovenska naroda. Politikanstvo, strančarenje i sukobi po nacionalnom osnovu uzrok su te opšte zavadenosti koja odreduje karakter društva u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, i koja će kulminirati ubistvom hrvatskih poslanika u Skupštini 20. juna 1928. Ovaj tragičan događaj bio je ujedno i povod za ukidanje Vidovdanskog ustava i zavođenje ličnog kraljevskog režima 6. januara 1929.

Period Šestojanuarske diktature biće obeležen snažnom centralizacijom državne uprave koja je počivala na jedinstvu kancelarija. Diktatura je zapravo bila odgovor na sve te snažne centrifugalne sile koje su težile da razvrgnu krhki organizam Kraljevine. Bila je to neka vrsta vanrednog stanja tokom koga se morao iznaći model kojim bi se sve protivnosti u društvu imale odlučno prevazići, a dalji sukobi preduprediti. U tom i takvom sistemu, koji je počivao na sili i represiji policijskog aparata, ogleda se uticaj generala Petra Živkovića kome je zapalo da predsedava Kraljevskom vladom i vodi Ministarstvo unutrašnjih dela. Politika koju je zastupao i branio tokom svog predsedavanja ministarskim savetom ogleda se u rešavanju nacionalnog pitanja, glavnom uzroku propasti svakog od jugoslovenskih projekata. Prilježno je radio na izgradnji novog, jugoslovenskog identiteta i brisanju svih nacionalnih, plemenskih, religioznih i regionalnih razlika u državi koja je administrativno podeljena na banovine i ponela novo ime - Kraljevina Jugoslavija.

''Gospodo ministri, ovom se prilikom nužno nametnula potreba da se i u službenom nazivu Kraljevine manifestuje puno državno i narodno jedinstvo. Zbog toga ce naša kraljevina ubuduće nositi naziv Kraljevina Jugoslavija. Ovaj naziv ne samo da obeležava puno državno i narodno jedinstvo nego i simbolički izražava ideju pune jednakosti i ravnopravnosti i bratstva nas Slovena na jugu: Srba, Hrvata i Slovenaca'', rekao je predsednik Vlade Živković u svom ekspozeu.

Suština Živkovićeve politike upravo se ogleda u izgradnji ideologije integralnog jugoslovenstva, čiji je on, uz kralja, bio glavni reprezent. Ozloglašeni Zakon o zaštiti države, na osnovu kog je na robiju poslat veliki broj komunistickih aktivista i agitatora, smatra se takođe njegovim delom. Komunisti mu to nikada neće zaboraviti.

Oktroisanjem Ustava 1931. kralj Aleksandar Prvi je ukinuo Šestojanuarsku diktaturu i moratorijum na rad političkih partija. Aprila 1932. general Živković je smenjen sa mesta predsednika Vlade i vraćen u komandu Garde. Ovom činu je prethodio snažan pritisak na kralja od strane velikog broja liberalno nastrojenih političara i dela javnosti. Zanimljivo je da je kralj strahovao kako bi Živković na celu Garde mogao sprovesti državni udar. Takva bojazan verovatno nije bila bez osnova. Sa uticajima u vojnom i državnom vrhu Živković je planirao svoj veliki povratak.

Tragedija u Marseju, kada je u organizaciji fašističkih antidržavnih elemenata ubijen jugoslovenski kralj Aleksandar Prvi Karadorđević (9. oktobra 1934), označio je uvod u razdoblje novih-starih kriza na koje se nadodala i složenost aktuelnog političkog trenutka u Evropi. Nemoćna da stane na put nadolazećoj nacionalističkoj histeriji u zemlji, nespremna da se odupre fašističkoj i komunističkoj agenturi, a ujedno lišena svog jedinog istinskog autoriteta i zaštitnika oličenog u Aleksandru Prvom, Kraljevina Jugoslavija je brodila ka novoj, ali ovoga puta mnogo većoj nesreći. Ka novome ratu svetskih razmera.

Tih nekoliko godina od Marsejskog kraljeubistva do Aprilskog rata, obeležene su velikim sukobima na političkoj sceni. Petar Živković je 1934. postavljan za ministra Kraljevske vojske i mornarice i na toj poziciji je ostao do 1936. godine kada ga je zamenio general Ljubomir Marić. Kao čvrst i pouzdan režimski čovek, rukovodio je ovim važnim ministarstvom u tri vlade - Uzunovićevoj, Jevtićevoj i Stojadinovićevoj. Postoje indicije da je odmah po marsejskoj pogibiji vladara, Živković stao uz kneza Pavla Karađorđevića i omogućio mu da tutor nad mladim kraljem postane upravo on, a ne kraljica Marija kako se moglo očekivati. Naime, po svedočanstvima Milana Stojadinovića, knez Pavle je u nedostatku kraljevog testamenta intervenisao sa nekakvom plavom hartijom koju je pronašao među kraljevim hartijama i na kojoj su bila imena namesnika i njihovih zamenika. Predsednik Vlade Nikola Uzunović morao se saglasiti sa tim navodnim aktom o namesništvu, budući da je Knez Pavle uza sebe imao podršku komandanta Garde, generala Petra Živkovića. (7)

Ali ta ljubav između kneza Pavla i generala Živkovića nije potrajala. Iako se često koristio Živkovićevim uslugama (8), Kneževu naklonost i podršku pridobio je Milan Stojadinović, svakako najmarkantnija ličnost srpske predratne političke scene. Kneževu podršku imao je prvenstveno zbog svojih reformatorskih ideja, koje su pokazale odlične rezultate na polju finansija. Godine Stojadinovićevog predsedavanja Vladom (1935-39) bile su obeležene intrigama i spletkama koje su uvek dolazile iz iste kuhinje. Uvek je to bio Petar Živković, demon jugoslovenske ideje i siva eminencija Aleksandrovog režima. (9) Pokušaj atentata na Milana Stojadinovića, prilikom njegovog ekspozea u Skupštini, bio je ujedno povod da se Živković ukloni sa pozicije ministra vojnog. Knez Pavle je u organizaciji ovog atentata prepoznao Živkovićev uticaj. Ali zakulisne radnje uperene protiv Stojadinovića i njegove Vlade nisu prestajale. To se naročito videlo tokom Konkordatske krize 1937. Jedan od organizatora tzv. Krvave litije (19. jula), na kojoj su žandarmi ušli u otvoreni sukob sa narodom i sveštenstvom tokom protestnih šetnji prestoničkim ulicama, bio je između ostalih - Petar Živković. Za svoju stvar on je čak pridobio nekoliko srpskih vladika. (10)

Aprilski slom Kraljevine Jugoslavije 1941. oterao je u izbeglištvo čitav državni vrh i deo vojnih snaga. Sedište Kraljevske Vlade i nova, ambulantna prestonica Kraljevine bio je sada London. Iz vrtloga britanske spoljne politike i zamešateljstva u kom su se našli mladi jugoslovenski kralj Petar Drugi i njegova Vlada, nije ovoga puta bio isključen ni Živković. Uvek prisutan i vrlo uticajan, delom je i on određivao politiku Kraljevske vlade i njen odnos prema kompleksnoj situaciji u otadžbini. Tokom 1944. vodio je i pregovore sa sovjetskim diplomatom Nikolajem Novikovim o mogućoj abdikaciji kralja u korist kraljevića Tomislava... U izbegličkim krugovima Petar Živković važio je za tvrdokornog srpskog nacionalistu, i kao takav on je do poslednjeg dana podržavao ministra ratnog, generala Dragoljuba Mihailovića i Jugoslovensku vojsku u otadžbini koja je bila pod njegovom komandom. Komunistički sud ga je odmah po završetku Drugog rata i uspostavljanju nove, revolucionarne vlasti, u odsustvu osudio na smrt streljanjem. General Živković umro je u Parizu 03. februara 1947. godine, sam i napušten od svih.

Aleksandar

Napomene:

1. Miodrag Janković, Grb ili Kruna, feljton u dnevnom listu Vecernje novosti
2. Miodrag Janković, nav. tekst i link
3. Dobrica Gajić, Stradanja srpskih generala, feljton u listu Svedok
4. Đorde Karađorđević, Istina o mome životu, nast. 6, feljton u dnevnom listu Dan, avgust 2001.
5. Dobrica Gajić, Stradanja srpskih generala, nav. tekst
6. Slobodan Turlakov, Vodič za Srbe početnike (1804-1941)
7. Danica i Srđan Čolović, Marija Karađorđević, Kraljica Majka, feljton u listu Dnevnik
8. Slobodan Turlakov, Vodič za Srbe početnike (1804-1941)
9. Miodrag Janković, Knez Pavle, princ surove srpske legende, feljton u listu Večernje novosti
10. Miodrag Janković, nav. tekst

Konsultovana literatura:

1. Antonio Gramsci, State and Civil Society Observations on Certain Aspects of the Structure of Political Parties in Periods of Organic Crisis
2. Sam Vaknin, Ph.D., The Union of Death: Terrorists and Freedom Fighters in the Balkans; ''The Black Hand'', Part III
3. Slavko Živanov, The Black Hand - Revisited
4. Pavle Ljumović, Atentat u Marselju 1934, feljton u listu Večernje novosti
5. Đuro Zagorac, Zavere i atentati u Srbiji, feljton u listu Večernje novosti
6. Živorad Lazić, Pašić i četiri Kralja, feljton u listu Večernje novosti
7. Miodrag Janković, Knez Pavle, princ surove srpske legende, feljton u Večernjim novostima
8 . Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda, elektronsko izdanje
9. Đorđe Karađorđević, Istina o mome životu, feljton u dnevnom listu Dan, avgust 2001.
10. Danica i Srđan Čolović, Marija Karađorđević, Kraljica Majka, feljton u listu Dnevnik