Rodjen u Beču kao osmo dete bogatog austrijskog industrijalca, Wittgenstein se obrazovao kod kuće do svoje 14 godine. U školi se koncentrisao na matematiku i nauku i dve godine je studirao mašinsko inžinjerstvo u Berlinu. Njegovi rani interesi bili su na polju aerodinamike i dok je bio na Manchester Univerzitetu u Engleskoj (1908-1911) izradio je plan eksperimentalnih aviona na mlazni pogon. Spisi filozofa Bertranda Russella i Gottloba Fregea imali su dubok uticaj na mladog Wittgensteina koji je napustio studije inžinjerstva da bi studirao matematičku logiku na Cambridge Univerzitetu kod Russella, koji je primetio da je strasni učenik 'uskoro znao sve što je trebalo da predajem'. Napustivši Cambridge 1913. god. otputovao je u Skjolden (Norveška) da bi nastavio u osamljenosti sa svojim filozofskim istraživanjima.

Regrutovan u austrougarsku armiju po izbijanju Prvog svetskog rata, Witttgenstein se odlikovao u službi kako na Istočnom frontu, tako i u Italiji, a do 1918. god. završio je rad na rukopisu filozofskog traktata kojeg je radio tokom čitavog rata. Konačno ga je publikovao uz pomoć Russella 1922. god. pod nazivom Tractatus Logico-Philosophicus, delo o prirodi i razumevanju jezika koje je odmah potom uzimano za delo izuzetno značajno u svojoj oblasti. Tractatus je ponudio smele metafizičke pretpostavke iznoseći da su granice jezika granice misli, da se ne može govoriti o onome sto se ne može izreći ili misliti te da postoji polje egzistencije o kome se ne može ništa (iz)reći.

Prihvativši tolstojevsku jednostavnost za sopstveni život, Wittgenstein je razdao svoje veliko nasledje i izmedju 1920. god. i 1926. god. radio je kao učitelj u osnovnoj školi (u austrijskoj provinciji, prim. prev.). U toku tog perioda bio je rastrgan izmedju suicidnih misli i radosti koju je crpeo iz odnosa sa svojim učenicima. U kontraverznoj studiji Wittgenstein, W.W. Bartley tvrdi da se tokom ovog perioda Wittgenstein podavao promiskuitetnom seksu sa 'grubim momcima spremnim da ga seksualno zadovolje' u čuvenom bečkom parku Prater. U knjizi The Misfits: A Study of Sexual Outsiders, Colin Wilson iznosi da su ove sklonosti temelj Wittgensteinove filozofije. Ray Monk ubedljivo zastupa da uprkos stvarnim elementima u Bartleyevim tvrdnjama, Wittgenstein se pribojavao svakog seksualnog kontakta i mada su ti mladići zaista postojali, njegov susret sa njima odigravao se primarno u njegovoj glavi. Tokom te decenije Wittgenstein nije imao formalne veze sa filozofima ali se povremeno sretao sa članovima 'Bečkog kruga', kreatorima 'logičkog pozitivizma' i sa mladim britanskim filozofom Frankom Ramseyom sa kojim je imao kratku seksualnu aferu i spornu intelektualnu vezu koja se završila Ramseyevom smrću 1930. god., u njegovoj 26 godini.

Wittgenstein se vratio akademskom svetu 1929. god. kada je postao član Trinity College Cambridgea, gde je njegova intelektualna briljantnost zasenjivala studente koji su širili njegove revolucionarne teorije širom engleskog govornog područja. Sledeće dve decenije, sa prekidom zbog volonterskog rada tokom Drugog svetskog rata, Wittgenstein je održavao antagonističku vezu sa Cambridgeom. Uprkos tome što mu je poverena 1939. god. katedra filozofije E.G. Moorea, postavio je pitanje vrednosti akademika dok je duboko vršio uticaj na [studijsku] oblast svojim epohalnim delom u okviru univerziteta. Konačno se povukao iz Ťžive smrtiť akademskog života 1947. godine. Ostatak života je proveo u lošem zdravlju, radeći u polu-osamljenosti u Irskoj a kasnije u SAD i Engleskoj, na Filozofskim istraživanjima (Philosophische Untersuchungen, 1953) koje su, na njegov zahtev, objavljene nakon njegove smrti.

Ovo delo, njegov magnum opus, potpuno je protivrečilo pretpostavkama Tractatusa, iznoseći da nema logičkog jedinstva u misli, da su sve akcije i reakcije medjuodnosne (interrelated) te da je zadatak filozofije da razmrsi zamršene čvorove našeg razumevanja.

Wittgenstein je bio blagosloven genijem, bogastvom, profesionalnim uspehom i prilično dobrim izgledom. Veći deo njegovog života, medjutim, prošao je u odbacivanju tih darova. Mada su njegove motivacije često bile velikodušne i humane, znao je da bude okrutan i kritičan. Uprkos njegovom proglašavanjem za jednog od velikih filozofa XX veka, Wittgensteinu je, po njegovom sopstvenom priznanju, nedostajala vera i hrabrost da voli. Njegov najveći strah - odbacivanje, vodio ga je biranju društva i naklonosti briljantnih ali naivnih i posvećenih studenata muškaraca. Pored Ramseya, njegovi najznačajniji prijatelji bili su David Pinsent, Frencis Skinner (koji je umro od poliomielitisa u svojoj 31. god. 1941 god.) i Ben Richards, Wittgensteinov saputnik sve do smrti filozofa u Cambridgeu.

M. Wentick

Literatura: A. Janik i S. Toulmin, Wittgenstein's Vienna, New York, 1973; R. Monk, Ludwig Wittgenstein: The Duty of Genius, London, 1990.

Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001.

Prevod: S/Z