Verlaine je imao vaspitanje i društveno poreklo koji su ga činili nesposobnim da izađe na kraj sa svojim biseksualnim temperamentom u dobu seksualnog konformizma. Bio je razmaženo dete previše brižne majke. Odrastao u atmosferi popustljivosti, nije se mnogo trudio da ostvari značajnije rezultate u školi u Parizu, gde mu se porodica preselila kad je imao sedam godina, a u kratkom pokušaju univerzitetskog života (1862-1863) provodio je više vremena u kafeima Latinske četvrti nego na Pravnom fakultetu na koji se bio upisao. Na pritisak roditelja 1864. postao je pomoćnik u osiguravajućem društvu, ali je smrt njegovog oca sledeće godine uklonila jedini uticaj koji ga je kočio. Pošto mu je nekoliko pesama i članaka prihvaćeno u časopisima, objavio je prvu zbirku poezije, Poèmes saturniens, o sopstvenom trošku 1866. godine, dobivši novac od rođake Elise. Njena smrt na porođaju nekoliko meseci kasnije izgleda da je duboko potresla Verlainea i uzrokovala napad teškog pijenja, koji je označio početak alkoholizma koji će mu sve više kvariti život. Njegova druga zbirka poezije Dvorske svečanosti (Fêtes galantes, 1869) obeležena je osećajem spiritualne i emocionalne praznine i dubokog cinizma u vezi sa svime što je erotsko. Iste godine, u potrazi za ličnom i društvenom stabilnošću, Verlaine se okrenuo braku: verio se sa šesnaestogodišnjom provincijalkom, Mathilde Mauté, čija je mladost odgovarala neobrazovanosti i umnoj banalnosti, i venčao se s njom naredne godine. Zbirka pesama u kojoj je savesno izrazio ljubav za svoju verenicu, Dobra pesma (La Bonne Chanson) bila je nešto najbanalnije i najneubedljivije što je ikad napisao, i daje podsticaja utisku da žena, iako je fizički svakako bio biseksualan, emocionalno nikad nije zaista mogla da ga privuče. Stvarni pravac i njegovih emocionalnih sklonosti i njegovog pesničkog dara imao je da bude otkriven kroz sasvim drukčiji odnos.

Mesece koji su usledili nakon njegovog venčanja obeležio je period političke i lične pometnje. Tokom opsade Pariza koja je usledila posle katastrofalnog francusko-pruskog rata (1870-1871) Verlaine je bio deo Nacionalne garde, i u građanskom prevratu koje je usledio nakon primirja stao je na stranu buntovnih Communards, koji su pokušavali da ustanove sopstveni oblik republike. Kada su snage Komune bile poražene, u strahu od represalija, napustio je Pariz i odveo Mathilde kod rođaka u Fampoux, pored Arrasa u severnoj Francuskoj. Pošto je bio bez posla, vratio se sa svojom trudnom ženom u prestonicu. Tada je i primio pismo od drugog šesnaestogodišnjaka, mladog pesnika Arthura Rimbauda, koji je očajnički želeo da pobegne iz svoje provincijske zabiti u Charrlevilleu, pored belgijske granice. Verlaine je odmah pozvao dečaka da dođe i da živi sa njim u kući njegovih tasta i tašte u Parizu. Kada se Rimbaud poneo tako neprijatno prema svojim domaćinima da je morao da se iseli, Verlaine je stao na njegovu stranu. U januaru 1872. Mathildin otac odveo je nju i njenog dvogodišnjeg sina, pa je otada do sredine marta Verlaine živeo sa Rimbaudom. Pisma i pesme napisane tokom prvih meseci nečega što će ispasti izuzetno burna veza pokazuju da su između dva muškarca otpočetka postojale snažna emotivna povezanost. Ali sa sebi svojstvenom neodlučnošću Verlaine je skakutao između žene i ljubavnika. Brak je izglađen sredinom marta 1872. a Rimbaud se vratio u Charrleville. Zatim je 7. jula Verlaine otišao u Belgiju sa dečakom. U Briselu je Mathilde nagovorila svog muža da se vrati, da bi ovaj izašao iz voza na francusko-belgijskoj granici i vratio se Rimbaudu, sa kojim je otišao u London u septembru. Ali i njihov odnos postaje pun nasilnih svađa, i obrazac rastajanja i sastajanja, uključujući putovanja tamo i nazad preko Lamanša, nastavljen je sve do 3. jula naredne godine, kad je Verlaine odjurio u Brisel sam, preteći da će se ubiti ako ne bude postigao da se zbliži sa svojom ženom. Ovo je zamenila namera da se kao dobrovoljac pridruži borbi u novoproglašenoj Španskoj republici. Ali kada je Rimbaud, koji mu se pridružio u Briselu nekoliko dana kasnije, jasno predočio da njihovu vezu smatra završenom, Verlaine je kupio pištolj i upucao svog ljubavnika u rame. Ispunjen kajanjem, pojurio je da odvede svog dečka u bolnicu da mu rame zaleče, ali kasnije istog dana Rimbaud je, plašeći se da se predstava ne ponovi, morao je da traži pomoć od policajca, i Verlaine je bio uhapšen. Iako je Rimbaud pokušao da opovrgne tužbu, Verlaine je morao da prođe kroz suđenje i bio je osuđen na dve godine tamnice, kaznu čija je strogost bila besumnje rezultat predrasuda prema homoseksualnoj prirodi veze. Žalba je odbijena i Verlaine je poslat u Mons da odluži kaznu.

Do ovog vremena Verlaine je već sastavio svoju četvrtu i najznačajniju zbirku poezije Pesme bez reči (Romances sans paroles), a u zatvoru se dovijao da nastavi da je priprema za objavljivanje (1874). Ova zbirka je najviše obeležena njegovim seksualnim osećajima, koje izražava kroz želju da se odrekne odgovornosti za sebe i da predstavi iskustvo kao nešto nad čim individua nema kontrolu. Mnoge od pesama, posebno one u poglavlju Ariettes oubliées, najbolje se doživljavaju kao da su muzika, čija senzualnost prenosi više nego pojavna površina jezika. Početkom maja 1894. saznao je da je Mathilde uspela da dobije zakonski razvod od njega. Od ovog trenutka nadalje, i život i pesnička karijera krenuli su mu nizbrdo. Obratio se u katoličanstvo koje se klatilo od naivnosti sa razglednice do vrste algolagnije (uživanje u bolovima, prim. prev.) kakvu su imali engleski pesnici poput Swinburnea ili Ernesta Dowsona. Estetski proizvod njegovog preobraćenja bila je zbirka Mudrost (Sagesse, 1880). Najkonstruktivniji period njegovog života nakon izlaska iz zatvora bio je od 1877. do 1883. kada je imao vezu sa drugim mladićem po imenu Lucien Létinois, koji je prvo bio njegov učenik u školi u Retelu u severnoj Francuskoj. Par se čak nastanio na imanju sa Lucienovim roditeljima, između marta 1880. i početka 1882., ali se poduhvat pokazao kao finansijski promašaj. Posle Lucienove smrti od tifusne groznice 1883., Verlaine više nikad nije stvorio odnos od bilo kakvog značaja, a njegov život je sve više propadao u pijanstvo i opštu prljavštinu. Nastavio je da objavljuje velike zbirke stihova, od kojih su neke bile vrlo značajne za pokret dekadansa koji je bio u porastu. Postoje takođe u zbirkama Bilo jednom (Jadis et naguère, 1884) i Paralelno (Parallèlement, 1889) uspele pesme koje se osvrću na veze sa njegovim dvama ljubavnicima. Ali većina njegovih potonjih stihova bila je banalna i laka. Samo su dve tajno objavljene sveske erotke poezije, Žene (Femmes, 1891) i Muškarci (Hombres, 1903. posthumno) sa svojom iskrenom evokacijom seksualnog zadovoljstva i radosti ljudskog tela, dodale nešto novo. Završetak njegovog života obeležen je siromaštvom i stalnom bolešću, dok nije stigla smrt kao dobrodošlo olakšanje.

Christopher Robinson

Literatura: C. Chadwick, Verlaine, London, 1973; J. Richardson, Verlaine, London, 1971.

Izvor: Who’s Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 459-461.

Prevod: AngraMaina