|
|
Thomas Mann (1875-1955)
Nemački pisac
Sazdan od kompleksnosti i kontradikcija, ovaj, možda najveći nemački
pisac dvadesetog veka pisao je i stvarao tako da je naizmenično maskirao
i otkrivao svoju homoseksualnu želju. Kontradikcije su bile očite još
od ranog doba. Njegov otac, na daleko cenjen poslovan čovek i politička
figura u severnonemačkoj luci Lübecku, očekivao je da ga sin sledi na
putu kojim je krenuo prema uspehu i ugledu više srednje klase. Thomasa
nije zanimao svet njegovog oca, više je voleo carstvo umetnosti koji
je pred njim otvorila majka. Pa ipak i njegovo stvaralaštvo i njegov
život mogu se sagledati kao pokušaji da se premoste, naizgled oprečni,
identitet valjanog građanina i identitet umetnika.
Još u školi, Mann je iskusio snažnu zaljubljenost prema dvojici
svojih drugova iz razreda, Arminu Martensu i Willriju Timpeu.
Izgleda da su mu, u najboljem slučaju, odgovorili zagrljajem, a u najgorem,
zbunjenošću. Ova razočaranja u mladosti stvorila su obrazac koji je
Mann sledio čitavog života: osećati ljubav za drugog muškarca iz daleka,
nalaziti zadovoljstvo i donekle čak i ispunjenje u tome da se bude ljubavnik,
nikad ljubljeni, a onda preoblikovati to iskustvo u književnu umetnost.
Ljubav prema Arminu Martensu služila je kao inspiracija za ljubav
Tonija Krögera prema njegovom najboljem drugu Hansu Hansenu
u Mannovoj pripoveci Tonio Kröger iz 1903. Tu čitamo o žudnji
Tonia prema "tom plavokosom i plavookom", koju nisu uznemiravale sumnje
da li je to prikladno ili žalost zbog neuzvraćene čežnje. Trenutak iz
Thomasovog odnosa sa Timpeom postao je ključna scena u Mannovom romanu
iz 1924. godine Čarobni breg (Der Zauberberg). Kada glavni
lik, Hans Kastorp, pozajmljuje olovku od mladog školskog druga, opis
predaje olovke natopljen je homoseksualnom simbolikom.
Mann je osetio prema umetniku Paulu Ehrenbergu koji je bio dve
godine mladi od njega, kako je pisao: "centralno iskustvo moga srca
kada sam imao dvadeset pet godina". Decenijama kasnije, Mann je opisao
svoja osećanja tokom ove četvorogodišnje veze kao "strastvenu ljubav"
i "ekstatičnu sreću" koju su pratili periodi "gađenja nad sobom". Da
li ga je ova zbrka emocija, izazvana društvenim odbacivanjem homoseksualne
ljubavi, odvela do ženidbe zato što mu je nedostajalo hrabrosti da iživi
svoje želje ili zato što je od ovih osećanja želeo da pobegne, ne može
se pouzdano znati. Ono što znamo jeste da je 1904. iznenada i vatreno
progonio Katiju Pringsheim; venčali su se iduće godine. Da ju
je plemenito voleo, u to ne treba sumnjati, ali je u svojim dnevnicima
sâm zabeležio da nikad ni prema kome nije osetio strast kakvu je osećao
prema Ehrenbergu.
Njihov brak pružio mu je zaklonište i postojanost iz koje je mogao
da nastavi da istražuje svoje omiljene teme i žudnje. Porodično putovanje
1911. u Veneciju imalo je za rezultat najpoznatije Mannovo delo "gej
književnosti", pripovetku iz 1912. pod naslovom Smrt u Veneciji
(Der Tod in Venedig). Pisac, tada već otac nekoliko dece, ostao
je očaran desetogodišnjim poljskim dečakom, Wladyslawom Moesom,
koji je poslužio kao inspiracija za priču o sredovecnom nemačkom piscu,
Gustavu Aschenbachu, koji se izdaleka zaljubio u lepog poljskog
dečaka po imenu Tadzio. Pripovetka sadrži Mannov najdirljiviji
izraz te žudnje koja je mogla da odvede do visina stvaralačkog postignuća
ali nikad do stvarne veze između dva muškarca.
Iako Mann nikad nije bio izuzetan student, postao je čuven po svojoj
erudiciji, koja se iskazivala ne samo u njegovim dugim pripovetkama
nego i na mnogim predavanjima koja je držao po čitavoj Evropi i SAD
o velikim figurama nemačke kulturne istorije (Goethe, Schiller,
Nietzsche, Freud). Nalazio je inspiraciju i kod ljudi
koji se sad, kao i sam Mann, ubrajaju u panteon gej književnosti: Walt
Whitman, André Gide, Gore Vidal. U svojim pedesetim
objavio je značajan esej o braku (1925) kao i nemačkom pesniku
Augustu von Platenu (1930). Definisao je brak kao pozitivnu,
društveno konstruktivnu snagu u suprotnosti sa kreativnom, ali društveno
krajnje destruktivnom ulogom koju je dodelio homoseksualnosti. Platenova
reputacija je umanjena delimično i zbog otkrivanja homoseksualne želje
u njegovim objavljenim dnevnicima, ali je Mann njegovu poeziju smatrao
velikom upravo zbog te želje. Mann je dosegao možda vrhunac svog života
kao "predstavnik nemačke kulture" kada je nagrađen Nobelovom nagradom
za književnost 1929. godine.
Između onih dvaju eseja Mann se zaljubio poslednji put. Predmet njegove
naklonosti bio je Klaus Heuser, sedamnaestogodišnji sin Mannovog
poznanika Wernera Heusera, istoričara umetnosti. Iako nije dugo
potrajala, ova veza je za Manna obeležena kao "zrelija, kontrolisanija,
srećnija" od one koju je imao sa Ehrenbergom. Mann je iskusio poslednji
trenutak strastvene želje prema Franzu Westermeieru, konobaru
koji ga je posluživao tokom boravka u hotelu [Dolder] u Zürichu 1950.
godine. Dok je Heuser odgovorio Mannovoj naklonosti, Westermeier je
po svemu sudeći bio nesvestan prirode starčevih osećanja .
Mann je u kasnijim pripovetkama koristio ove ljubavi i dopadanja. Njegova
ljubav prema Paulu Ehrenbergu preoblikovala se u delu Doktor
Faustus (1947) u vezu između protagoniste Adriana Leverkühna
i njegovog obožavaoca Rudija Schwerdtfegera. Privlačenje prema
Franzu Westermeieru inspirisalo je odeljke u poslednjem romanu
Ispovesti varalice Feliksa Krula (Die Bekentnisse des Hochstaplers
Felix Krull , 1954).
Objavljivanje njegovih dnevnika poslednjih godina dovelo je do potpunije
slike Manna po pitanjima njegove homoseksualnosti. Ranije, kritičari
su često pokušavali da izbegnu objašnjenje njegovih istopolnih sklonosti
u njegovim delima, obično tako što bi tvrdili da se tu nije radilo o
"seksu" nego najviše o platonskoj ljubavi. Osim toga, slika je stvarana
oštro odvajajući pisca od svakodnevnog života i čak i od porodice. Oba
gledišta morala su da se prerade iz temelja. Sada znamo, uprkos tome
što je Mann uništio dnevnike koje je vodio pre 1918. godine, da je čitavog
života imao želju za drugim muškarcima i koliko su oni bili značajni
za njegovo životno delo. Takođe znamo da je imao nekoliko bliskih prijatelja
koji su bili homoseksualni, i koji su mu pomogli da formira pojmove
na tako različite teme kao što su bili demokratija i Friedrich Nietzsche.
A i Mann nije uvek skrivao svoju sklonost. Katia je vrlo dobro znala
za njegovu zaluđenost u Veneciji, a njegova najstarija kći, Erika, morala
je da ga izgrdi kada je njegovo zurenje u ciriškog konobara postalo
isuviše upadljivo.
Kompleksnosti i kontradikcije obeležili su njegov lični život isto
kao i njegovo pisanje. Njegov brak je potrajao pola veka i dao šestoro
dece. Troje najstarijih (Erika, Klaus i Golo) su
svi bili homoseksualni. On i Katia su stvorili, kako se čini, postojan
porodični život da bi potom bili prisiljeni da ga iznova ponovo stvaraju
dok su se porodično sklanjali, zajedno sa rođacima, od nacista, u Švajcarsku
pa zatim u SAD. I Thomas i Katia Mann uzeli su američko državljanstvo
1944. godine i bili sasvim rešeni da produže svoj boravak u oblasti
Los Angelesa do kraja života, ali ih je rastuće antikomunističko, ksenofobično
raspoloženje u Americi u kasnim '40-im nagnalo da se, iako nisu bili
komunisti, vrate u Kilchberg (Zürich) u Švajcarskoj, gde je Mann umro
11. avgusta 1955.
James W. Jones
K. W.Böhm, Zwischen Selbszucht und Verlangen: Thomas
Mann und das Stigma Homosexualität, Würzburg, 1991. A. Heilbut,
Thomas Mann: Eros und Literatur, New York, 1996. C. Koelb (izd.
i prev.) Thomas Mann: Death in Venice: A New Translations, Backgrounds
and Contexts, Criticism, New York, 1994.
Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History : From
Antiquity to World War II (Who's Who) by Robert Aldrich (Editor),
Garry Wotherspoon (Editor), London & New York, 2001, str. 295-297.
Prevod: AngraMaina
|