Artur Schopenhauer (1788-1860)

Nemački filozof i esejista

Rođen je u Gdanjsku (nem. Danzig). Njegova filozofija u kojoj dominira uticaj Platona i Kanta, kasnije će odigrati značajnu ulogu u formiranju filozofskih pogleda Friedricha Nitzschea i psihoanalitičkih teorija Sigmunda Freuda. Prema Schopenhaueru, krajnja metafizička realnost, koja leži u osnovi sveta, onakva kakva se pokazuje ljudima, jeste slepa, besciljna, bezlična "volja". Ova volja se u prirodnom svetu ispoljava kao "životna snaga" ili "volja za životom". Schopenhauerova cinična filozofija postala je zapažena zbog bavljenja temom koju su većina predhodnih filozofa zapadne filozofske tradicije nakon Platona ignorisali, naime "metafizikom seksualne ljubavi".

U drugom tomu svog najpoznatijeg dela "Svet kao volja i predstava", objavljenog 1844., Schopenhauer objašnjava kako se volja za životom kod ljudi manifestuje u ljudskom seksualnom nagonu. Slepa volja za životom je realnost koja leži u osnovi naše subjektivne prinude (snažnih osećanja ljubavi i žudnje, prim. prev.) koja su potpuno obmanjiva osećanja ljubavi i žudnje. Iako mislimo da stremimo objektu naših želja radi lične sreće, mi u stvari robujemo reproduktivnim interesima vrste: "Istinski cilj cele ljubavne  priče, iako strane-učesnice toga nisu svesne, jeste mogućnost začeća deteta." Zapravo, naša potraga za ljubavlju obično nam donosi prilično puno patnje, a nekada čak i smrt, jer mi pogrešno verujemo da je osoba koju volimo jedina koja nam može pružiti seksualno zadovoljenje ili naivno verujemo da je brak zasnovan na ljubavi formula za večno blaženstvo. Prema Schopenhaueru, priroda mora da nas obmanjuje na sve ove načine da bi obezbedila uspešno održanje vrste, kao jednog izraza kosmičke volje za životom. Interesantna je i činjenica da Schopenhauer već tada naslućuje danas popularna "socio-biološka" objašnjenja kada, na primer, tvrdi da je muškarac promiskuitetniji jer je u stanju da začne i stotinu dece godišnje, dok je žena sklonija vernosti, jer za to vreme može da rodi samo jedno. Njegova osnovna ideja da je ljudska volja igračka sila koje su van njene kontrole i znanja, inspiriše Freudovo glavno shvatanje da svesna volja biva često zavodjena nesvesnim motivacijama uma, koji su obično povezani sa seksom.

Schopenhauer je, medjutim, i te kako svestan da njegova filozofija seksualne ljubavi nema jasno objašnjenje za seksualni čin koji za cilj nema začeće deteta. "Pederastija", očigledno, nema za cilj produženje vrste i upravo je iz tog razloga osudjena od strane hrišćanskih moralista. Iako se o tome izražava u konvencionalno pežorativnom ključu kao o "odvratnoj izopačenosti seksualnog nagona" Schopenhauer je na velikim mukama kada potvrdjuje ono što je još starim Grcima bilo jasno, naime to da je homoseksualnost toliko rasprostranjena i da toliko vremena odoleva raznim progonima, te to govori u prilog tome da se ona mora shvatiti kao prirodna:  "Univerzalna priroda i istrajna neiskorenjivost stvari, ukazuje na to da ona, na neki način, potiče iz same prirode čovekove". Schopenhauerovo objašnjenje ove prividne anomalije je takodje potpuno klasično. Aristotel je uočio da je potomstvo muškarca koji je "suviše mlad" ili pak "suviše star", konstantno "inferiorno, slabo i zakržljalo". Stoga je pederastija, koja za Schopenhauera skoro uvek znači odnos izmedju adolescenta i starijeg muškarca, genijalni način prirode da sačuva zdravlje vrste tako što će seksualnu pažnju slabih oplodjivača uputiti na relativno bezopasne ventile.

Ovakvo objašnjenje pederastije može nam se učiniti bizarnim. Ono je očigledno nepotpuno jer, kako i sam Schopenhauer priznaje, ovo pravilo ima veoma mnogo izuzetaka. Bilo kako bilo, tvrdnja da je homoseksualnost prirodna i da je priroda nemoralna predstavljala je fundamentalni izazov za homofobiju devetnaestog veka. Schopenhauer je znao da njegovi neortodoksni pogledi mogu samo još više doprineti nepriznavanju njegovog dela u akademskim filozofskim krugovima toga doba. Nema sumnje da bi bilo potpuno jalovo spekulisati o njegovim ličnim motivacijama. Budući zakleti mizogin (ženomrzac), Schopenhauer se nikada nije ženio; izjavio je da mladići predstavljaju "istinski zenit ljudske lepote", a poznato je da je održavao dugogodišnje prijateljstvo sa mladićem po imenu Julius Frauenstädt. Nakon njegove smrti značajan broj spisa o seksualnoj ljubavi je zataškan od strane izvršilaca testamenta. Zasigurno je slučajnost što su njegovi osvrti na pederastiju objavljeni nedugo nakon njegovog četrdeset četvrtog rodjendana kada, prema Aristotelu, muškarci ulaze u drugu fazu pederastije.

David West

A. Schopenhauer, The World as Will and Representation, Vol. II (1844), trans. E.F.J. Payne, New York, 1966; P. Gardiner, Schopenhauer, Harmondsworth, 1963.

Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History : From Antiquity to World War II (Who's Who) by Robert Aldrich (Editor), Garry Wotherspoon (Editor)

Prevod: Minja