Tačno pre pedeset godina se pojavila izuzetno
dragocena Sartreova knjiga o Genetu (na oko 600 stranica). Čini
se da je Sartre bio prvi koji je govorio o otuđenju homoseksualaca
u homofobnom i opresivnom društvu: Homoseksualac nikad ne misli
na sebe kada je u prisustvu nekoga ko je obeležen homoseksualnošću...
Njegove seksualne naklonosti će ga sigurno usmeriti ka tome da
stupi u vezu sa ljudima ove sumnjive kategorije, ali on bi da
ih (is)koristi a da pritom ne bude doveden u vezu sa njima. Ovde
je, takođe, osuda društva izvesnih socijalnih grupa uništila svaku
mogućnost uzajamnosti među njima. Sram izoluje.
Sartre i Foucault na demonstracijama
|
|
Sartre
Jean-Paul (1905 -1980)
Francuski filozof i pisac
Predstava o Sartreu ostaje nerazdvojna
od para kojeg je činio do kraja svog života sa Simone de Beauvoir,
koja je i sama filosof, spisateljka, nezaobilazni izvor modernog
feminizma: par, slavan zbog svoje dugovečnosti, ali još više zbog
intelektualne veze koju je otelovljavao i zbog svog načina života.
Toliko koliko se može znati, Sartre nije nikada imao homoseksualna
iskustva.
On je proživeo svoju homoseksualnost posredno kroz svoje delo
i svoje susrete, bilo da se radi o Jeanu Genetu ili Violette Leduc,
ili pak razmatrajući osobine bolne ženstvenosti Flauberta i Baudelaira.
Nesporno je da je Sartrov stav u pogledu homoseksualnosti doprineo
duhovnom otvaranju, koji će posle maja 1968. utemeljiti polet
borbenog pokreta u Francuskoj, kasnije embrion gej zajednice.
Sartreovo razumevanje homoseksualaca, kao i njegovo viđenje položaja
žena - nije uvek bilo isto, ono je polako sazrevalo. U jednoj
noveli objavljenoj 1938 - ''Detinjstvo jednog vode'' (L'enfance
d'un chef) daje portret dečaka iz bolje porodice Luciena
Fleuriera, kojeg je život razmazio, i koji, pošto ga je u osnovnoj
školi zaveo stariji učenik, završava pod uticajem užarene krivice,
tako što se pridružuje redovima jedne fašističke organizacije.
U duhu vremena, ova romaneskna situacija se vezuje za ideju da
navodno postoji uzročna veza između ranog homoseksualnog iskustva
i ekstremnih angažmana, što se prigodno naziva fašističkom perverzijom:
ova teza se jednako oslanja na staru homofobičnu tradiciju koja
se sastoji u tome da se 'greh' dodeli strancu (Nemcu, Italijanu,
Englezu, itd.) i buržuju, ili pak na ideju da se radi o proizvodu
dekadencije. Hitlerovski i mussolinijevski kult muževnosti, zasnovan
na povratku paganskim bogovima antike, istovremeno kao i slika
ovih mladih hitlerovaca koje je voda zaveo, svakako nisu bili
bez uticaja na ispiraciju za ovu novelu iz istorije. U svom komadu
''Iza zatvorenih vrata'' (Huis clos, 1944) iz koga je
''Pakao, to su drugi'' (L' enfer, c'est les autres),
stavlja na scenu lik lezbejke, Ines Serrano. U ''Putevima slobode''
(Les Chemins de la liberte), romanesknoj fresci objavljenoj
između 1945. i 1949, Daniel je homoseksualac koji, fasciniran
militarizmom i fašizmom, proslavlja nemačku okupaciju. Znaci li
to da homoseksualac inkarnira, sa potpunom nepogrešivošću u padu,
figuru pokvarenjaka i izdajnika po prirodi ?
U svom eseju ''Razmišljanja o jevrejskom pitanju'' (Reflexions
sur la question juive, 1946), nastoji da analizira i objasni
zašto su Jevreji fundamentalno definisani od strane neprijateljskog
okruženja u društvu u kome žive: ova teorija, onako kako je izlaže,
mogla bi se podjednako dobro primeniti na homoseksualce koji počinju
da ustanovljavaju i da preispituju svoje odnose sa francuskim
društvom sedamdesetih godina dvadesetog veka.
Sartre duguje Cocteauu svoj susret sa ličnošću koja ce ga duboko
obeležiti, ličnošću pesnika, romansijera i pozorišnog pisca Jeana
Geneta, koji ce u Sartrovom životu i delu zauzeti mesto njegovih
fantazmi, Jean Genet koji protiv svoje volje inkarnira figuru
sartrovskog homoseksualnog ideala. Obuzet Genetom, pod izgovorom
predgovora njegovim romanima, Sartre će na šest stotina stranica
konstruisati fikciju o čoveku Genetu, sa ciljem proveravanja konkretnih
aspekata fundamentalnih pitanja pred svojim očima : slobode i
sposobnosti prosuđjivanja iz samog sebe (la liberte et la capacite
a juger de soi-meme). Pokazuje se da za Sartrea savršeno opitno
''jastvo'' (''soi'') inkarnira u osobi polu-anđela polu-demona
homoseksualca preobraženog mašinom u tekst post-heideggerovskog
egzistencijalizma. Siroče, lopov, obožavalac dominantnog muškarca,
zabranjeni pisac postaje plen sistematične misli koja je našla
predmet svog delirijuma. Metaforisati svoju potisnutu homoseksualnost
kroz homoseksualnost drugog nije bez opasnosti: Genet neće više
biti isti posle objavljivanja Sartreovog dela ''Sveti Genet, glumac
i mučenik'' (Saint-Genet, comedien et martyr, 1952).
Sartreova zasluga je što je ovom knjigom ponudio razmišljanje
o složenom stavu svoje epohe u odnosu na ono što će i dalje biti
tabu, drugačije postavljanje pitanja, koje se samo tako moglo
postaviti.
Sartre prihvata 1971. god., ne bez rizika po svoju reputaciju
i spokojstvo, da objavi manifest ''Homoseksualnog fronta za revolucionarnu
akciju'' (Front Homosexuel d' Action Revolutionnaire - FHAR),
jedne militantne radikalne grupe koja ce staviti svoj pečat na
sedamdesete godine. Nešto pre svoje smrti, razgovarao je 1980.
sa Jeanom Le Bitouxom i Gillesom Barbedetteom, novinarima gej
časopisa ''Gai-Pied''. U tom razgovoru priznaje da određene ličnosti
njegovih romana, kao Mathieu u ''Putevima slobode'' (Les Chemins
de la liberte) ili Roquentin u ''Mučnini'' (La Nausee),
jesu ljudi koji sa teškoćom upravljaju svojim identitetom i svojom
muškom ulogom, nesigurnost u kojoj se sam nalazi. Zatim uspostavlja
bliskost između statusa pisca i statusa homoseksualca koji, oba,
postaju ono što su kako bi izbegli nepodnošljivu društvenu presiju
kojoj su izloženi. Iz bezprizorne sudbine jednog Geneta, on vidi
samo jedan izlaz - pisanje: ''Književnost kao i pederastija predstavljaju
virtuelnu temu koja se izmišlja i izvesnim situacijama i koja,
uostalom, nije čak ni predviđena jer ne bi bila od nikakve pomoći''
(Sveti Genet) (La Litterature comme la pederastie representent
une issue virtuelle qu'on invente en de certaines situations et
qui, en d'autres, n'est meme pas envisagee parce qu'elle ne serait
d'aucun secours. Saint Genet). Još uvek, povodom Geneta,
potvrđuje: ''To je tema koje dete otkriva u trenutku gušenja (...)
Divim se detetu koje je željeno''. Zapitan o ličnosti Daniela
koji u ''Putevima slobode'' aplaudira dolasku nemačkih trupa u
Pariz, i da najzad objasni zašto bi po njemu homoseksualac u politici
bio samo izdajnik, Sartre precizira: ''I ja bih bio pokušao da
tako mislim ili da mislim nešto slično tome da sam bio homoseksualac.
I mislim u stvari da je homoseksualac snažan izdajnik. Ali valja
dobro razumeti šta to znači. Izdajnik je crni aspekt stvari; ali
bela strana, zlatna, jeste to što homoseksualac pokušava da bude
duboka stvarnost, veoma duboka. On nastoji da nade dubinu koju
nemaju heteroseksualci; ali čak to, ta dubina koju nastoji da
ima sa jednostavnošću, sa jasnošću, baš druga crna strana je preuzima;
postoji u homoseksualcu crni aspekt koji ga definiše, koji mu
se pruža da je oseti i koja nije neminovno takva prema drugima.''
(J' aurais essaye de le penser ou de penser quelque chose
d' equivalent si j'avais ete homosexuel. Et je pense en effet
que l'homosexual est un traitre en puissance. Mais il faul bien
comprendre de que ca veut dire. Le traitre c'est l' aspect noir
de la chose; mais l'aspect blanc, dore, c'est que l'homosexuel
essaye d'etre une realite profonde, tres profonde. Il essaye de
trouver une profondeur que n'ont pas les heterosexuels; mais cela
meme, cette profondeur qu'il essaye d'avoir avec simplicite, avec
clarte, eh bien l'autre cote noir la reprend; il y a dans l'homosexuel
un aspect noir qui le definit, qui se fait sentir a lui et pas
necessairement aux autres).
Godine 1980. bio je pesimista što se tiče položaja homoseksualaca
u Francuskoj, u nemogućnosti da zamisli da tako preterano stidljivo
društvo o tom pitanju može da evoluira, nije video drugi izlaz
za gej ljude osim u stvaranju izvesnog specifičnog zajedničkog
prostora sličnog onom koji su stvorili američki gejevi, kako bi
mogli da se slobodnije međusobno nalaze. Ta zajednica koja se
ne može naći, koja se ne može ukoreniti u Francuskoj u tradiciju
zajedništva i udruživanja, ostaje da bude izmišljena za one koji
ne očajavaju zbog neophodnosti da se zasnuju veze homoseksualne
solidarnosti, dok nasuprot tome, tiha većina francuskih homoseksualaca
nastavlja da se upisuje u prostor koji im se nudi putem tolerancije,
izvesno sve veće, ali sa taktom i diskretnošću koja ne ide bez
izvesne teškoće da se bude (une difficulte d'etre).
Lionel Povert
Literatura:
W.R. Dynes, Encyclopedia of Homosexuality, izd. Garland,
1990.
Gai-Pied Hebdo Best, 1979-1991.
Jean-Paul Sartre, Les Chemins de la liberte: T1, l'age
de raison; T2, le sursis; T3, la mort dans l'ame, izd. Gallimard
(Folio).
Jean-Paul Sartre, L'idiot de la famille, Gallimard.
Jean-Paul Sartre, Le Mur, izd. Gallimard (Folio).
Jean-Paul Sartre, La Nausee, Gallimard (Folio).
Jean-Paul Sartre, Saint Genet, comedien et martyr, premier
tome des Oevres complet de Jean Genet, izd. Gallimard (prvo
izdanje, 1953).
Iz: Lionel Povert, Dictionnaire Gay,
Paris: Jacques Grancher, 1994.
Prevod: Nata
...Srce Sartreovog egzistencijalizma je radikalni koncept ljudske
slobode. U svom najznacajnijem delu Bice i ništavilo (1943) Sartre
opisuje kako mi, kao svesna bica, ucestvujemo u misteriozno nedeterminisanom
'ništavilu' bica ''za sebe'' ili svesti, što je u radikalnoj suprotnosti
sa uzrocno determinisanim, objektivnim bicem samih stvari ili
bicem ''po sebi''. 'Ništavilo' svesti je u srcu ljudske slobode,
naša sposobnost da transcendiramo uzrocno determinisano polje
materijalnih stvari. Sa apsolutnom slobodom, medutim, dolazi i
apsolutna odgovornost. Teret slobode je u toj meri težak da mi
uvek pokušavo da ga izbegnemo, poricuci na taj nacin našu slobodu.
U onome što Sartre naziva loše verovanje (mauvais foi, bad faith.
Koncept koji se unekoliko podudara sa marksistickim konceptom
lažne svesti. O tome vidi: (http://eserver.org/clogic/4-2/coombes.html)
nastojimo da vidimo sebe kao nekog ko nema izbora - bilo da se
to objašnjava kao posledica biologije, karaktera, okolnosti, pre
nego što nastojimo da budemo to što jesmo i da delamo na nacin
na koji delamo (što bi Sartre nazvao autenticnom egzistencijom
- ontološki zasnovanom konceptu. Prim. prired.). Kao primer lošeg
verovanja Sartre navodi i slucaj homoseksualca koji, iako se nanovo
priklanja svojoj homoerotskoj sklonosti, grešnicki porice da je
'homoseksualac'. Nije, medutim, homoseksualac taj koji je u lošem
verovanju nego njegov poznanik 'kriticar', koji zahteva iskreno
'ispovedanje' njegove grešne prirode. Zapravo, odbijanjem da identifikuje
sebe kao izvestan tip licnosti, u ovom slucaju kao homoseksualca,
homoseksualac pokazuje zbunjeno razumevanje prave prirode svoje
slobode da bude ili da ne bude šta god da on bira. Kriticar, sa
druge strane, zaista traži od homoseksualca da porekne svoju slobodu,
objašnjavajuci njegove cinove kao posledicu njegovog homoseksualnog
bica, pre nego kao prosto stvari koje ovaj sam izabira da cini.
Sartreova koncepcija ''lošeg verovanja'' zapravo anticipira queer
kriticizam svake politike identiteta koja zastupa fiksirani ili
esencijalni identitet. Biti queer znaci ne biti ogranicen na bilo
kakav fiksirani identitet ili normativnu seksualnost, više nego
što je (to) znaci(lo) biti gej ili lezbejka... Seksualnost za
Sartrea ostaje uvek stvar slobodnog izbora....
David West
Iz:
Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, izd.
Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001,
str. 371-372.
Prevod: N.
Linkovi:
Queer Theory Site:
http://www.queertheory.com/histories/s/sartre_jean_paul.htm
Osnove Sartreovog egzistencijalizma:
http://www2.gasou.edu/humanities/exist.htm
Život i priključenija: http://people.brandeis.edu/~teuber/sartrebio.html
http://www.geocities.com/sartresite/
http://www.philosophypages.com/ph/sart.htm
|
|