Rimbaud predstavlja simboličan centar društvenog, seksualnog i estetičkog revolta u francuskoj poeziji devetnestog veka. Njegovo usamljeno i nesrećno detinjstvo obeležio je otac, koji je prvo bio stalno na vojnim zadacima a kasnije preminuo, i ograničena majka koja je bila stroga i dominantna. Do šesnaeste godine mladi Arthur je bio krajnje povučeno dete i uzoran đak u školi, gde je podobijao sve nagrade sa savršenom lakoćom. Zatim je, dva meseca pre svog šesnaestog rođendana, pobegao u Pariz, gde je uhapšen zbog putovanja bez važeće karte. Već je bio odlučio da postane pesnik i književne krugove prestonice smatrao je jedinom stvari koja bi mogla da mu pomogne da ispuni svoju ambiciju. Njegov nastavnik i mentor, Georges Izambard, sredio je da ga puste i vodio računa o njemu u svojoj kući u Douaiju neko vreme, sve dok madam Rimbaud nije kratko zatražila da joj se sin vrati.

Posle još dva-tri pokušaja iste vrste, septembra 1871., dok još nije napunio ni sedamnaestu, uspeo je da izdejstvuje da bude pozvan da odsedne kod pesnika Paula Verlainea, deset godina starijeg i upravo oženjenog. Bio je to početak burne ali za umetnost plodonosne veze. Rimbaud je možda već doživeo inicijaciju u muški seks sa vojnicima Pariske komune, na jednom od svojih bekstava u Pariz. U svakom slučaju bila mu je potrebna ljubav (naročito muška) isto koliko i Verlaineu snažan prijatelj na koga bi mogao da se osloni. Takođe je žudeo da bude blizak sa pesnikom čije je delo razvijalo najeksperimentalnije dimenzije savremenog stiha. Na ovom životnom stupnju, gledao je na umetnički eksperiment i menjanje lica sveta kao na jednu istu stvar. Ranije 1871. napisao je, u pismu prijatelju Paulu Demenyju, da pesnik čini sebe vizionarom putem potpune, dugotrajne, promišljene pometnje svih čula. Isto pismo takođe sadrži slavni izraz: JE est un autre, preokretanje sebe u objektivni rezonator i jezika i iskustva, u kome bi se poezija stvarala bez njegovog svesnog uplitanja.

Verlaineov tehnički doprinos razvoju Rimbauda kao pesnika može se videti u oko 19 pesama koje je ovaj poslednji pisao tokom 1871-1872, u kojima je mladi pesnik sve eksperimentalniji u upotrebi jezika, metra i rime. Ali Rimbaudova potraga za rušenjem ustanovljenog poretka nije bila samo estetička; to je bio poziv na pobunu protiv stvarnosti kao trenutno konstruisane, a ta pobuna je uključivala seks. Kao što je napisao u odeljku „Délire 1" u delu Boravak u paklu (Une Saison en Enfer): Ne volim žene. Ljubav zahteva maštovitost, kao što znate. Da je veza sa Verlaineom, burna koliko i strasna, bila neophodna kao i njen krajnji fizički stupanj u tom procesu, očituje se u tri seksualno eksplicitna soneta, poznata kao Stupra: jedan, koji su zajedno pisali Rimbaud i Verlaine, jeste otvoreno proslavljanje homoseksualnog seksa, drugi poziva na analni seks nešto indirektnije, dok treći osuđuje način na koji savremeni svet guši iskrenu i otovrenu ulogu koju je seks nekada igrao u životu.

Bilo je neizbežno da Verlaine dosadi Rimbaudu, ne samo zato što je onaj oklevao da za stalno napusti ženu, ili čak i zbog nasilnih scena koje su dostigle vrhunac u pucnjavi u briselskom hotelu, nego zato što je Verlaineov poetski revolt bio u svom avanturizmu konzervativan koliko i njegov moralni revolt. U pesmama u prozi u Prosvetljenja (Illuminations), zbirci koju je sastavio Verlaine tek mnogo posle Rimbaudovog odlaska iz Francuske, kao i u proznom odlomku Une Saison en Enfer, napisanom 1873. kada je veza bila u suštini gotova, Rimbaud prvo kida okove konvencionalnog pisanja nizom nadrealističkih eksperimenata vizionarske poezije, da bi zatim okrenuo leđa i svojoj eksperimentalnosti i vezi sa Verlaineom. Une Saison en Enfer je snažan izraz osećaja nepripadanja. On napada svaki aspekt konvencionalnog morala i vrednosti evropskog društva. Posle njega, Rimbaud je zaćutao.

Godine 1874. radio je kao nastavnik u Engleskoj ali ga je opet obuzeo nemir. Od 1875. do 1878. lutao je po Evropi, na kraju se pridružio holandskoj kolonijalnoj vojsci i otputovao na Javu, samo da bi po dolasku dezertirao i izdejstvovao da se ponovo vrati u Evropu. U jesen 1878. otišao je na istočno Sredozemlje, a odande preselio na jug do Crvenog mora, radeći 12 godina kao trgovac u Adenu i Etiopiji. Malo se zna o njegovom ličnom životu tokom ovog razdoblja. Godine 1891. se razboleo i vratio u Francusku da bi se lečio, ali je ubrzo po dolasku umro.

Christopher Robinson

Literatura: F. d'Eaubonne, La Vie passionnée d'Arthur Rimbaud, Paris, 1956; C. Chadwick, Rimbaud, London, 1979.

Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 372-373.

Prevod: AngraMaina