Reich Wilhelm

Reich je rođen u sekularizovanoj jevrejskoj porodici u Dobrzcynici (danas u Ukrajini). Njegova mladost je bila traumatična. Pošto je rekao ocu o vezi svoje majke sa njegovim starateljem, ona je izvšila samoubistvo. Otac mu je uskoro i sam umro. Nakon službe u poraženoj austro-ugarskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, Reich se upisao u medicinsku školu u Beču i pridružio Sigmundu Freudu. Uveden je u Freudov uži krug učenika i oženio se sa članicom istog, psihoanalitičarkom Annie Pink; imali su dvoje dece i razveli su se 1933 god. Godine 1945. oženio se sa Ilse Ollendorff, u braku su imali jedno dete i on je potrajao do 1951. god. Reich je bio heteroseksualac sa malo simpatija za druge seksualnosti.

Među ortodoksnim freudijancima, Reichova Analiza Karaktera (Character Analysis, 1933) bila je najbolje prihvaćena, sa svojim opisom 'karaktera oklopa' odbrane napetosti protiv osećanja. Kombinujući Marxa i Freuda, Reichove teorije o revoluciji izvšile su kasnije uticaj na seksualne radikale. Reich je pokušao u svojim teorijama da o-psihologizuje komunizam i revolucionira psihoanalizu. Zbog tih pokušaja, nemačka komunistička partija ga je izbacila 1933. god. iz članstva, kao što je to učinila i Međunarodna psihoanalitička asocijacija godinu dana kasnije.

Reichova Masovna psihologija fašizma (1933) ponudila je uticajnu psiho-socijalnu interpretaciju Hitlerove Nemačke. Tvrdio je da seksualna represija koju je Freud identifikovao kod pojedinaca takođe deluje i na širem socijalnom planu, stvarajući kako individualne tako i masovne psihoze. Oslabađajući sebe samog od represije, oslobađa se kako lična seksualnost tako i društva u celini. Godine 1942. propovedao je: kao što je carska opresija dovela do revolucije 'gladnih' u Rusiji, tako će i seksualna hipokrizija dovesti do seksualne revolucije u Americi.

Dok njegovo delo Funkcije orgazma (1927) slavi muški heteroseksualni orgazam, ne uspeva da razume ženski ograzam. Verovao je da bi jedino električna energija između muškarca i žene mogla dovesti muškarca do zdrave ejakulacije. Njegove ideje poputi onih da ne bi nikad moglo doći do seksualnog elektriciteta između dve žene, između dva muškarca ili prilikom masturbacije, danas su prevaziđene. Tvrdnja da seksualnost obeležava čitavu našu životnu energiju od kolevke pa do groba, našla je, međutim, mnogo pristalica.

Uprkos Reichovom nerazumevanju homoseksualnosti, mnogi gej liberacionisti videli su druge njegove ideje kao korisne. Tokom '60-tih, Reich je (zajedno sa Herbertom Marcuseom) pružio vezu koja je nedostajala između lične i društvene analize. Teoretičari kao što su bili Mario Mieli u Italiji, Guy Hocquenghem u Francuskoj, Paul Goodman ili Gayle Rubin u Sjedinjenim Državama, Juliet Mitchel u Britaniji, Klaus Theweleit u Nemačkoj i mnoštvo drugih, iskopali su Reichovu Seksualnu Revoluciju (1936) i koristili je za njihovu kritiku tradicionalne seksualne moralnosti i afirmaciju genitalnog impulsa. Reich je na isti način uticao i na gej literaturu. William Burroughs je reflektovao Reichovu teoriju u Golom ručku (Naked Lunch, 1959) kao što je to učinio Living Theater u Paradise Now (1971).

Možda se za Reichovo delo danas zna najviše indirektno, preko prvog toma Istorije seksualnosti Michela Foucaulta (la Volonte de Savoir, 1976). Foucault je kritikovao Reichove 'esencijalističke' formulacije seksualnosti i odlučno odbacio Deleuzeve i Guattarieve pokušaje da modernizuju Reicha u njihovom Anti-Edipu (1972). Foucaultove Istorije (I-III) pružaju respektabilniju teoriju za lezbejke i gej muškarce koji žele da legalizuju svoj pokret delegitimisanjem [koncept] seksualnosti i odbacivanjem ludila i revolucije.

Nakon što je Hitler došao na vlast u Nemačkoj, Reich je izbegao najpre u Oslo a potom u Ameriku (1949), gde ga je čekala ponižavajuću smrt. Food and Drug Administracija uhapsila ga je zbog prodavanja orgonskih mašina i poslala ga u zatvor gde je umro. Ista FDA spalila je mnoge njegove rukopise, ali je Harvardska medicinska škola potom arhivirala sačuvane spise.

Charley Shiverley

Literatura: J. Weeks, Sexuallity and its Discontents, London, 1985.

Preuzeto iz:
Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 367-368.

Marcuse Herbert

Filozof, politički teoretičar, društveni kritičar i guru kontra-kulture '60-tih godina XX veka. Marcuse je rođen u Berlinu u jevrejskoj porodici srednje klase. Godine 1934. napušta Nemačku kako bi se spasao od nacističkog progona i emigrira u SAD, zajedno sa drugim članovima Frankfurtskog instituta za društvena istraživanja, ili tzv. 'Frankfurtske škole', kojoj se pridružio godinu dan ranije. Marcusea je inspirisao nemački romantizam i filozofi kao što su Hegel, Lukacs i Heidegger, ali jak uticaj kojeg je on sam izvršio na druge, temelji se na njegovoj dinstiktivnoj sintezi ideja Marxa i Freuda.

Glavne crte ove sinteze najvidljivije su u njegovom delu Eros i civilizacija (1955). Freud je izneo, u velikoj meri, neistorijski i pesimističan pogled na 'represiju' individualnog 'erosa' kao neizbežnu cenu civilizacije. Da bi preživela, ljudska bića moraju da odustanu ili čak žrtvuju neposredna zadovoljstva. Neublaženi 'princip zadovoljstva' deteta mora da ustupi mesto 'principu realnosti' odgovorne odrasle osobe. Marcuse prihvata ovaj osnovni okvir ali insistira na tome da cena koju iziskuje 'princip realnosti' – stepen represije nužan za 'civilizaciju' – istorijski varira i između društava. Isto kao što Marxov materijalistički koncept istorije podrazumeva, stepen represije koje društvo nameće zavisi kako od njegovih klasnih odnosa tako i od njegovog nivoa ekonomskog razvoja. Društva u najvećem broju uključuju nejednakost i eksploataciju. U tim društvima su neki pojedinci pod većom represijom nego drugi. Sa druge strane, kako se produktivnost rada povećava sa unapređivanjem tehnologije, moguće je proizvoditi ista dobra sa manje rada i manje represije. Ako je stepen represije koje društvo zahteva veći nego što je to striktno neophodno, tada imamo, Marcuseovim terminom izraženo, 'višak represije'.

Primenjujući ovaj model na savremena zapadna društva, Marcuse ne sumnja da ona u velikoj meri uključuju višak represije. Na prvom mestu, kapitalistička društva ekspoatišu njihove radnike, što je nije nužno. Osim toga, 'potrošačko društvo' podstiče sve više i više nepotrebnu potrošnju i 'lažne potrebe' zahtevajući sve više nepotreban rad. Višak represije se održava onim što Marcuse zove 'principom izvodenja' (perfomance principle), koji zahteva beskrajnu aktivnost u ime produktiviteta, efikasnosti i rasta, imajući, međutim, malo obzira prema iskonskom ljudskom ispunjenju. Princip izvođenja je naročito smrtonosan za naš erotski život. To nije samo zbog toga jer do seksa može da se dođe samo u retkim prilikima, kada se ne radi. Čak i kada ne radimo, naše 'slobodno' vreme je organizovano industrijama dokolice i kulture, koje pomažu da se poveća profitabilna potrošnja roba. Erotska zadovoljstva su otuda svedena na biološki produktivnu i na 'zrelu' genitalnu formu seksualnosti odobrene konvencionalnom moralnošću. Drugi delovi tela moraje se posvetiti produktivnom radu. Čak i unutar uskih granica 'normalne' seksualnosti, ovo ima više veze sa izvođenjem nego sa zadovoljstvom.

Nasuprot turobnim puritanskim insistiranjima na principu izvođenja, Marcuse predlaže radikalno oslobođenje erosa. Za razliku od drugih koji su se zalagali za seksualni radikalizam, poput Wilhelma Reicha, Marcuse ide mnogo dalje od ideja da treba prosto da imamo više orgazama. Seksualne 'perverzije' kao što je homoseksualnost, jesu potencijalno oslobađajuca kršenja principa izvođenja, stavljajući ljudsko ispunjenje iznad reprodukivnih ciljeva. Marcuse nije, pak, bio oštri zagovornik 'permisivnog društva' ili 'playboy kulture'. On upozorava na opasnosti 'represivne desublimacije' erosa koja može da utekne represijama konvencionalnog seksualnog morala, samo da bi bila potom na raspolaganje drugim represivnim ciljevima. Neke forme seksualnosti poput ne-saocećajnog sadizma, jesu agresivne manifestacije 'instikta za smrću'. Eros može takođe biti upregnut u princip izvođenja pod drugim vidom. Sex je bio (u istoriji) pretvoren u profitabilnu robu. Drugi produkti su sve više na tržištu uz pomoć seksa. Sam seks još uvek ima više veze sa izvođenjem nego sa zadovoljstvom. Zapravo, Marcuseova utopijska vizija 'civilizizacije libida', zahteva veoma različito oslobođenje erosa. Eros je svakako nestašan (playful), subverzivan i 'polimorfno perverzan' ali je takođe potencijalno društven, kreativan, drag i moralan - čak racionalan. Oslobođeni eros može biti civilizovan, samo ne na represivne načine. To ne znači kraj civilizacije, samo kraj konvencionalnih suprotnosti između rada, umetnosti i igre, između razuma i osećajnosti, između ljubavi, prijateljstva i seksa.

David West

Literatura:
Eros and Civilization: A Philosophical Inquiry into Freud, Boston, 1955;
Douglas Kellner, Herbert Marcuse and Crisis of Marxism, London, 1984;
Vincent Georghegan, Reason and Eros: The Social Theory of Herbert Marcuse, London, 1981.

Preuzeto iz: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 262-263.