Sprava za odvijanje i potenciranje ljudske
energije putem kosmičke radijacije: akumulator orgonske energije.
Metal, Drvo, pamuk i čelična vuna (oko 1935). Reich je osnivač
tzv. Orgonomije, nauke o orgonskoj energiji (nazivao
ju je i bioenergija ili prosto životna energija).
Reich je inspirisao i Dušana
Makavejeva za njegov film Misterije orgazma.
Linkovi:
www.orgon.com
www.orgone.org
|
|
Reich
Wilhelm (1897- 1957)
Austro-ugarski psihoanalitičar i
seksualni oslobodilac Marcuse
Herbert (1898-1979) Nemački
filozof
Reich Wilhelm
Reich je rođen u sekularizovanoj jevrejskoj porodici u Dobrzcynici
(danas u Ukrajini). Njegova mladost je bila traumatična. Pošto
je rekao ocu o vezi svoje majke sa njegovim starateljem, ona je
izvšila samoubistvo. Otac mu je uskoro i sam umro. Nakon službe
u poraženoj austro-ugarskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, Reich
se upisao u medicinsku školu u Beču i pridružio Sigmundu Freudu.
Uveden je u Freudov uži krug učenika i oženio se sa članicom istog,
psihoanalitičarkom Annie Pink; imali su dvoje dece i razveli su
se 1933 god. Godine 1945. oženio se sa Ilse Ollendorff, u braku
su imali jedno dete i on je potrajao do 1951. god. Reich je bio
heteroseksualac sa malo simpatija za druge seksualnosti.
Među ortodoksnim freudijancima, Reichova Analiza Karaktera
(Character Analysis, 1933) bila je najbolje prihvaćena,
sa svojim opisom 'karaktera oklopa' odbrane napetosti protiv osećanja.
Kombinujući Marxa i Freuda, Reichove teorije o revoluciji izvšile
su kasnije uticaj na seksualne radikale. Reich je pokušao u svojim
teorijama da o-psihologizuje komunizam i revolucionira psihoanalizu.
Zbog tih pokušaja, nemačka komunistička partija ga je izbacila
1933. god. iz članstva, kao što je to učinila i Međunarodna psihoanalitička
asocijacija godinu dana kasnije.
Reichova Masovna psihologija fašizma (1933)
ponudila je uticajnu psiho-socijalnu interpretaciju Hitlerove
Nemačke. Tvrdio je da seksualna represija koju je Freud identifikovao
kod pojedinaca takođe deluje i na širem socijalnom planu, stvarajući
kako individualne tako i masovne psihoze. Oslabađajući sebe samog
od represije, oslobađa se kako lična seksualnost tako i društva
u celini. Godine 1942. propovedao je: kao što je carska opresija
dovela do revolucije 'gladnih' u Rusiji, tako će i seksualna hipokrizija
dovesti do seksualne revolucije u Americi.
Dok njegovo delo Funkcije orgazma (1927) slavi
muški heteroseksualni orgazam, ne uspeva da razume ženski ograzam.
Verovao je da bi jedino električna energija između muškarca i
žene mogla dovesti muškarca do zdrave ejakulacije. Njegove ideje
poputi onih da ne bi nikad moglo doći do seksualnog elektriciteta
između dve žene, između dva muškarca ili prilikom masturbacije,
danas su prevaziđene. Tvrdnja da seksualnost obeležava čitavu
našu životnu energiju od kolevke pa do groba, našla je, međutim,
mnogo pristalica.
Uprkos Reichovom nerazumevanju homoseksualnosti, mnogi gej liberacionisti
videli su druge njegove ideje kao korisne. Tokom '60-tih, Reich
je (zajedno sa Herbertom Marcuseom) pružio vezu koja je nedostajala
između lične i društvene analize. Teoretičari kao što su bili
Mario Mieli u Italiji, Guy Hocquenghem u Francuskoj, Paul Goodman
ili Gayle Rubin u Sjedinjenim Državama, Juliet Mitchel u Britaniji,
Klaus Theweleit u Nemačkoj i mnoštvo drugih, iskopali su Reichovu
Seksualnu Revoluciju (1936) i koristili je za
njihovu kritiku tradicionalne seksualne moralnosti i afirmaciju
genitalnog impulsa. Reich je na isti način uticao i na gej literaturu.
William Burroughs je reflektovao Reichovu teoriju u Golom
ručku (Naked Lunch, 1959) kao što je to učinio
Living Theater u Paradise Now (1971).
Možda se za Reichovo delo danas zna najviše indirektno, preko
prvog toma Istorije seksualnosti Michela Foucaulta
(la Volonte de Savoir, 1976). Foucault je kritikovao
Reichove 'esencijalističke' formulacije seksualnosti i odlučno
odbacio Deleuzeve i Guattarieve pokušaje da modernizuju Reicha
u njihovom Anti-Edipu (1972). Foucaultove Istorije
(I-III) pružaju respektabilniju teoriju za lezbejke i gej muškarce
koji žele da legalizuju svoj pokret delegitimisanjem [koncept]
seksualnosti i odbacivanjem ludila i revolucije.
Nakon što je Hitler došao na vlast u Nemačkoj, Reich je izbegao
najpre u Oslo a potom u Ameriku (1949), gde ga je čekala ponižavajuću
smrt. Food and Drug Administracija uhapsila ga je zbog prodavanja
orgonskih mašina i poslala ga u zatvor gde je
umro. Ista FDA spalila je mnoge njegove rukopise, ali je Harvardska
medicinska škola potom arhivirala sačuvane spise.
Charley Shiverley
Literatura: J. Weeks, Sexuallity and its Discontents,
London, 1985.
Preuzeto iz:
Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World
War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London &
New York, 2001, str. 367-368.
Marcuse Herbert
Filozof, politički teoretičar, društveni kritičar i guru kontra-kulture
'60-tih godina XX veka. Marcuse je rođen u Berlinu u jevrejskoj
porodici srednje klase. Godine 1934. napušta Nemačku kako bi se
spasao od nacističkog progona i emigrira u SAD, zajedno sa drugim
članovima Frankfurtskog instituta za društvena istraživanja, ili
tzv. 'Frankfurtske škole', kojoj se pridružio godinu dan ranije.
Marcusea je inspirisao nemački romantizam i filozofi kao što su
Hegel, Lukacs i Heidegger, ali jak uticaj kojeg je on sam izvršio
na druge, temelji se na njegovoj dinstiktivnoj sintezi ideja Marxa
i Freuda.
Glavne crte ove sinteze najvidljivije su u njegovom delu Eros
i civilizacija (1955). Freud je izneo, u velikoj meri,
neistorijski i pesimističan pogled na 'represiju' individualnog
'erosa' kao neizbežnu cenu civilizacije. Da bi preživela, ljudska
bića moraju da odustanu ili čak žrtvuju neposredna zadovoljstva.
Neublaženi 'princip zadovoljstva' deteta mora da ustupi mesto
'principu realnosti' odgovorne odrasle osobe. Marcuse prihvata
ovaj osnovni okvir ali insistira na tome da cena koju iziskuje
'princip realnosti' stepen represije nužan za 'civilizaciju'
istorijski varira i između društava. Isto kao što Marxov materijalistički
koncept istorije podrazumeva, stepen represije koje društvo nameće
zavisi kako od njegovih klasnih odnosa tako i od njegovog nivoa
ekonomskog razvoja. Društva u najvećem broju uključuju nejednakost
i eksploataciju. U tim društvima su neki pojedinci pod većom represijom
nego drugi. Sa druge strane, kako se produktivnost rada povećava
sa unapređivanjem tehnologije, moguće je proizvoditi ista dobra
sa manje rada i manje represije. Ako je stepen represije koje
društvo zahteva veći nego što je to striktno neophodno, tada imamo,
Marcuseovim terminom izraženo, 'višak represije'.
Primenjujući ovaj model na savremena zapadna društva, Marcuse
ne sumnja da ona u velikoj meri uključuju višak represije. Na
prvom mestu, kapitalistička društva ekspoatišu njihove radnike,
što je nije nužno. Osim toga, 'potrošačko društvo' podstiče sve
više i više nepotrebnu potrošnju i 'lažne potrebe' zahtevajući
sve više nepotreban rad. Višak represije se održava onim što Marcuse
zove 'principom izvodenja' (perfomance principle), koji zahteva
beskrajnu aktivnost u ime produktiviteta, efikasnosti i rasta,
imajući, međutim, malo obzira prema iskonskom ljudskom ispunjenju.
Princip izvođenja je naročito smrtonosan za naš erotski život.
To nije samo zbog toga jer do seksa može da se dođe samo u retkim
prilikima, kada se ne radi. Čak i kada ne radimo, naše 'slobodno'
vreme je organizovano industrijama dokolice i kulture, koje pomažu
da se poveća profitabilna potrošnja roba. Erotska zadovoljstva
su otuda svedena na biološki produktivnu i na 'zrelu' genitalnu
formu seksualnosti odobrene konvencionalnom moralnošću. Drugi
delovi tela moraje se posvetiti produktivnom radu. Čak i unutar
uskih granica 'normalne' seksualnosti, ovo ima više veze sa izvođenjem
nego sa zadovoljstvom.
Nasuprot turobnim puritanskim insistiranjima na principu izvođenja,
Marcuse predlaže radikalno oslobođenje erosa. Za razliku od drugih
koji su se zalagali za seksualni radikalizam, poput Wilhelma Reicha,
Marcuse ide mnogo dalje od ideja da treba prosto da imamo više
orgazama. Seksualne 'perverzije' kao što je homoseksualnost, jesu
potencijalno oslobađajuca kršenja principa izvođenja, stavljajući
ljudsko ispunjenje iznad reprodukivnih ciljeva. Marcuse nije,
pak, bio oštri zagovornik 'permisivnog društva' ili 'playboy kulture'.
On upozorava na opasnosti 'represivne desublimacije' erosa koja
može da utekne represijama konvencionalnog seksualnog morala,
samo da bi bila potom na raspolaganje drugim represivnim ciljevima.
Neke forme seksualnosti poput ne-saocećajnog sadizma, jesu agresivne
manifestacije 'instikta za smrću'. Eros može takođe biti upregnut
u princip izvođenja pod drugim vidom. Sex je bio (u istoriji)
pretvoren u profitabilnu robu. Drugi produkti su sve više na tržištu
uz pomoć seksa. Sam seks još uvek ima više veze sa izvođenjem
nego sa zadovoljstvom. Zapravo, Marcuseova utopijska vizija 'civilizizacije
libida', zahteva veoma različito oslobođenje erosa. Eros je svakako
nestašan (playful), subverzivan i 'polimorfno perverzan' ali je
takođe potencijalno društven, kreativan, drag i moralan - čak
racionalan. Oslobođeni eros može biti civilizovan, samo ne na
represivne načine. To ne znači kraj civilizacije, samo kraj konvencionalnih
suprotnosti između rada, umetnosti i igre, između razuma i osećajnosti,
između ljubavi, prijateljstva i seksa.
David West
Literatura:
Eros and Civilization: A Philosophical Inquiry into Freud,
Boston, 1955;
Douglas Kellner, Herbert Marcuse and Crisis of Marxism,
London, 1984;
Vincent Georghegan, Reason and Eros: The Social Theory of
Herbert Marcuse, London, 1981.
Preuzeto iz: Who's Who in
Conterporary Gay and Lesbian History, izd. Robert Aldrich
and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 262-263.
|
|